Hvala svima na lepim rečima. Nastavak sledi večeras... mora da se zaradi za benzin

- III – Umoran ali raspoložen, vreme je da se kreće! Put od Ohrida do Sv.Nauma (moj prelaz izbora za ulazak u Albaniju) vodi pored same obale jezera. Nižu se male i veće plažice, sve lepša od lepše. Put se čas penje, čas spušta, kratke i zanimljive krivine. Ulazak u tempo je brz, dok promiču prelepi prizori. Evo ga samo jedan, kao ilustracija: Inače, sinoć u gradu, pokušavajući da nešto pojedem pre nego me Dmitar odvuče u splet sjajnih ohridskih kafića i klubova, upoznao sam dva Austrijanca. Tu su istim poslom kao i ja – motorom u Albaniju. Oni planiraju sutra do Djirokastre, ja do Sarande (dakle, skoro istim putem). Pao je dogovor da vozimo zajedno, samo da oni malo ranije krenu, pošto će ići do Sv.Nauma i voziće sporije, a ja da odspavam duže i stignem ih negde pre Korče (grada na ulazu u lavirint planina). Hitam dakle do Sv.Nauma, da ih stignem. Na parkingu ispred pešačke zone koja pešake vodi do čuvenog Kivota, a one manje strpljive odvraća, nema velike Honde i (prema njoj malog) GS-a. Znači, prošli su već. Nema veze, stići ću ih iza granice. A granica je tu, već nakon par krivina: I tako, rutinski i lako, prvi put u životu ulazim u Albaniju. Nema posebne procedure, nema taksi, samo „Dobrodošli!“ (na tečnom južnoslovenskom). Još sa prelaza pravim prve kadrove: U pozadini se vidi grad na albanskoj obali Ohrida. Veliki grad, a niko za njega nije čuo: Pogradec. I na albanskoj obali nižu se plaže. Jednako lepe, možda samo za nijansu prljavije nego u Makedoniji. Kroz predgrađa Pogradeca (osećaj je pomalo kao na moru), hvatam magistralu ka Korči. Savršena magistrala i prelepi predeli. U daljini, vide se planine iza kojih je Prespansko jezero: Pre nego ću jutros napustiti Ohrid tražio sam neko vreme benzinsku pumpu. Valja dopuniti gorivo, mislio sam. Ipak idem u nepoznato! Već u prvim kilomterima Albanije shvatite da će vas dve stvari pratiti: ljubaznost i sveprisutne benzinske pumpe! Nižu se kao krajputaši i sve velelepne, uglavnom nove i moderne. Može za evre, može za leke. Može ponegde i karticom. Uglavnom, šansa da vam nestane benzina odokativno je srazmerna šansi da u prosečnoj kafani u Leskovcu pronađete na meniju suši umesto roštilja. Dakle, prvi kilometri Albanije prolaze mi smejući sa samom sebi. Iako volim da mislim kako nemam previše predrasuda, smejem se jer otkrivam da sve što sam očigledno i podsvesno mislio o Albaniji pada u vodu za manje od 20km vožnje istom. Smejem se, jer osećam i one poznate žmarce, koje toliko volim. Onaj osećaj prvih trenutaka kada se nepoznata zemlja otkriva pred vama, čeka da je zagrebete. Slatka neizvesnost, šta vas čeka, kako će biti, da li će ići bez mape... Da li će baš sve biti ok, ili će nekome negde ipak smetati SRB tablice, frka je trenutno sa Kosovom. Slatka blaga usplahirenost, adrenalin i prstohvat avanture. Volim to. U ovoj kontemplaciji prolazi mi vreme do Korče, lepog gradića na obodu planina. U centru je i velika pravoslavna crkva (kasnije će se ispostaviti da je istočna i naročito južna Albanija prepuna pravoslavnih hramova): Od Korče, po dogovoru, nastavljam u društvu. Dva austrijska i jedan srpski motor pokazaće se kao atrakcija po malim planinskim selima, kroz koja ćemo na dalje prolaziti: Inače, vreme je da vas upoznam i sa gornja dva tipa: super zanimljivi likovi. Jedan kolega inženjer elektrotehnike, drugi ekonimista. Uvoze maslinovo ulje iz Grčke i prodaju u Austriji. Ovaj sa kacigom vozi hard-enduro ceo život, a ovaj u prvom planu mota Hondu po kratkim planinskim krivinama i lošem putu tako da zaustavlja dah. Vrhunsko društvo i prijatni sagovornici! I tako, krećemo dalje. Do Leskovika je nesto preko 80km planina prve etape: Put je ovde loš (a kasnije počinje da biva sve lošiji, pa bolji i tako se smenjuje ). Ne smeta previše, vozi se kroz prelep ambijent: Vozimo u koloni, dosta brzo. Ipak, po malo uspevam u letu da fotografisem: Ova deonica mi je baš legla. Vozimo sve brže, saobraćaja nema, kratke krivine, malo makadam, malo asfalt. Mislim da smo se mimoišli sa jedva nekoliko automobila i malih kamiona. Uživam i u vožnji i u predelima: Već smo dobro iznad 1000mnv. Temperatura je savršena, oko 25C. Predeli neodoljivo podsećaju na Taru: Od Erseke predeli postaju oštriji, suroviji. Visoko smo. Put je dosta loš, često prelazi u makadam, praktično prihvatljiv samo za enduro motore. Očigledno da mogu i drugi, no proći tuda za ostale je objektivno mučenje. Nakon Leskovika put je izuzetno loš. Bolje bi bilo da je isključivo makadam – ovako, prepun je kratera i ne može se preko 40-ak kmh. No, ja potpuno uživam. U vrhunskom smo ritmu, kao jedan (prećutno kruzer malo popušta i razumljivo zaostaje). Put vodi kroz klance, Erseke-Leskovik-Carcove, već je pozno popodne: Ovde se vidi kako, od prilike, izgleda i put na ovoj deonici: Zaista uživam. Zbog ovoga sam došao. Ta deonica kroz planine ima nekih 120km. Za enduro motore – prelepa je! Ostalima, da ponovim - ne bih preporučio. I tako, spuštanjem stranicom klanca dolazimo do doline reke Vjoses, koja se prostire između dva planinska masiva. Ovom dolinom pruža se kvalitetan magistralni put. Odavde, moji drugari idu desno (na zapad) do Djirokastre i njihovog odredišta za taj dan, a ja ću na istok – kroz Grčku do albanskog primorja i Sarande (podno Krfa). Stajemo da se odmorimo, popijemo kafu u drumskoj kafani i pozdravimo se: Pada dogovor da se u nedelju eventualno nađemo na Žabljaku, kada i ja i oni budemo na povratku, svako ka svom domu. Još u Beogradu doneo sam odluku da sa ovog mesta pređem u Grčku i kroz Grčku odvezem deonicu od 80-ak km fantastičnog planinskog puta, pre nego ću se vratiti u Albaniju za poslednji deo rute za danas. Taj grčki put preporučen mi je sa dve strane i, pokazaće se, nisam pogrešio! Elem, sa mesta našeg odmora i rastanka do grčke granice (mesto Tre Urat) je svega 3km odličnog puta. U smiraj dana, ulazim u EU i Grčku: Odmah nakon graničnog prelaza, iz doline okrećem na jug i penjem se ponovo visoko, savršenom planinskom magistralom punom predivnih krivina i bez bilo kakvog saobraćaja. Stajem negde na pola, da predahnem. I prigodno, malo poziramo: Put je za svaku preporuku! Da sam imao samo malo više vremena, okrenuo bih se i prošao sve još jednom. I eto me, tri dana pošto sam sa ženom izašao iz Grčke, i nepun sat pošto sam u nju opet ušao – kako u brzom letu ponovo ulazim u Albaniju. Na granici je velika gužva, ali to motori rutinski rešavaju, zar ne . Od granice dolinom vodi magistralni put na zapad prema Djirokastri. No, za Sarande se par kilometara iza granice odvaja uska planinska magistrala. Potrebno je preći još jedan masiv, ovaj put nešto nižih planina, pre nego se izbije na more. Pada polako mrak. Iako je ta poslednja deonica duga nepunih 50km, ja sam već umoran. Put je često u izgradnji i ima nekoliko deonica sa veoma prašnjavim makadamom. To me nervira i smeta mi: Uglavnom, dosta umoran pristižem u saobraćajno komplikovanu Sarandu (izuzetno nelogičan prilaz). Nekako pronalazim izlaz do obale. Nemam smeštaj. Violeta je sms-ovala tek nekoliko predloga. Parkiram na rivi, osvrćem se i biram brilijantan hotel: Pokazaće se da nisam pogrešio! - Nastaviće se (sutra) -

- II – U Ohridu nisam bio godinama. Kada sam odlučio da krenem put Albanije samim tim nekako se podrazumevalo da ću prvo veče provesti na Ohridu. Ipak, i pored propuštenih godina, u trenutku pošto sam sišao sa motora ambicije su bile sasvim skromne: tuširanje, pojesti nešto na brzinu i malo prošetati, a onda nadoknaditi san koji je nedostajao od prethodne noći. Ipak me sutra čekaju planine istočne Albanije! To je bio plan, ali je sudbina bila drugačija . Nisam još ni skinuo torbu sa motora, ispred Vile Lava istrčava, kasnije će se ispostaviti, Dmitar. Nešto mlađi od mene, sin u porodici vlasnika pansiona. Srdačno širi ruke, očekuju me (ovo će mi se, Violetinom zaslugom, i kasnije ponavljati na putovanju – prosto ne znam šta im priča prilikom rezervacije...). Kaže: „odlično što si došao baš u sredu!“ - „A, Dmitre???“, zbunjen sam ja... - „Ma sredom je dan za izlaske! Ti moraš sa mnom večeras u grad!“ Takvi smo, jebi ga. Južnjački narodi. Širokog srca, neposredni i gostoprimljivi većinom. Vidiš čoveka 5 minuta i kao da ga znaš ceo život. Doduše, sa istom strašću se i u pravilnim vremenskim intervalima međusobno istrebljujemo. Šta ćeš, nema savršenih mesta za život . I tako, Dmitrovom i zaslugom njegovog društva (mlad, lep i veseo svet) vezah drugu noć, sa puno piva, do pred jutro. Evo ga Dmitar, lumpuje u prvom planu: Ujutro, svanuo je lep i Sunčan dan, jedan u nizu savršenih dana koji su me pratili celog puta. Ohrid je bio prelep, u svom najlepšem odelu: Pogled sa terase na jezero (!), ambijent ispred i Vila Lava: - Nastaviće se -

- I - I tako odluka je pala – Albanija! Imam nekoliko sati za pripremu rute i okvirnog plana, ali i ne treba mi više. Tu je i BJB. Sećam se neodređeno da su Saša i Vesna početkom godine pisali odličan putopis iz Albanije (putopis), pun korisnih saveta. Ostala mi je mentalna zabeleška da potražim taj putopis kada jednom budem krenuo za Albaniju. Planiram rutu, pakujem se na brzinu i pišem Sashi nekoliko pitanja i molbi za savet. To veče, ranije dogovoreno, zagiba se do kasno, tj. rano (i mi mladi imamo dušu ). Na spavanje odlazim tek pred zoru, a sutra me čeka deonica do Ohrida. I tako, tek oko podne, krećem od kuće. Još namćorast penjem se na motor. Žena sišla do garaže da me isprati, smeje se i fotografiše: Do Ohrida, planiranim putem ima oko 650km. Nije strašno, ali već je kasno, a planirao sam da svratim i u Han na pićence sa Igorom (Steeler). Preskačem viđanje sa Sašom i ne uzimam karte Albanije koje mi je čovek ljubazno i drugarski obezbedio (Saša: hvala i ovako javno, kao da sam uzeo). Motor ne traži mnogo – samo gorivo, napumpane gume i, cinici bi rekli za BMW, ulje;). Negde na auto-putu, posle prve etape buđenja (), stajem i rešavamo sve to. Putujem lako natovaren, smeštaj je planiran (makar načelno) u čvrstim objektima: Do Hana (Vladičinog, prim. aut.) u dva skoka, k’o dlanom o dlan. Imao sam sreće u Grdeličkoj klisuri. Samo umerena gužva, a to znači vožnja za osmeh od uha do uha... U Hanu, društvance seda kod Dekija (prvi s desna) u kafić na piće: Igor, rodom iz Hana, je na odmoru, došao kod svojih, pa ne mogu da samo prođem magistralom a da ne popijemo piće. Ćaskanje, smeh... Planira se buduća moto avantura koju ćemo mi sa fotografije, ako Bog da zdravlja i para, voziti sa još nekim ljudima odavde sledeće godine. Inače, Igor (prvi s leva , steeler na Forumu), je kao što vidite odlično! Prošle godine, u tragičnoj nesreći u kojoj smo izgubili Mariju i Marka, Igor i njegova supruga Dragana su teško povređeni. U teškim trenucima kroz koje smo zajedno prošli, Dragana i Igor su Violeti i meni od tek poznanika postali danas jedni od najdubljih i najboljih prijatelja. Dragana je velika lafica, sasvim sigurno najhrabrija žena koju poznajem. Dva meseca je ležala nepomično u bolnici, bilo je jako teških trenutaka. Ni jednom se nije slomila. Baš krajem ove nedelje čeka je poslednja u seriji operacija, kada će doktori odstraniti titanijumske šrafove koji su pomagali njenoj kičmi da zaraste. Na sreću, oporavak je potpun. Isto kao i kod Igora. Njegova povređena kičma ne dozvoljava mu da vozi motor (iako je u kafić sa gornje fotke došao na skuteru!), ali naša pomenuta avantura za sledeću godinu ne može da prođe bez njega – duži vozilo sa logistikom i filmovaće poduhvat. Lav u srcu! Kasno je. Krećem iz Hana i za samo tren, u smiraj dana, na granici sam sa BJRM: Oko Skopja izgrađena je obilaznica. Kilometri se brzo nižu. Rampe sa putarinom su na svakih 20-30km. Na njima gužva, no na sreću motori to brzo i jednostavno rešavaju (a sve mi deluje da su i namerno ostavljeni prolazi za motore ). Dugo nisam prolazio ovim putem, sigurno još od samog početka devedesetih (kao tek punoletan školarac). Zapanjen sam koliko je snažno izražena podela na slovensko i albansko stanovništvo. Nacionalni naboj je sveprisutan. Samo oko Skopja (Aračinovo i okolna albanska naselja) video sam više džamija nego kasnije u celoj Albaniji ukupno. Sve nove, na svakom koraku, po nekoliko u jednom mestu. Slovensko stanovništvo ukrašava vrhove brda velikim simbolima Hristovog stradanja. Potreba da se kroz religiju istakne pravo na zemlju. Nekako zastrašujuće, kao da sam vremenskom mašinom ponovo bačen u Balkan devedestih... Oko Tetova, predivan zalazak Sunca nad Šarom zaustavlja me da fotografišem: Šar-planina. Lepotica. Od Tetova do Gostivara solidan put sa četiri trake. Ide brzo. Od Gostivara do Kičeva je loš put, klizav i pun kamiona, a i ja sam umoran i u tom trenutku nekako neraspoložen za vožnju. I taman kada sam hteo da zaključim da mi ne prija, od Kičeva (sve do Ohrida) kreće veoma dobra etapa. Pravo uživanje. Krivine, odličan asfalt, jedna od onih deonica koja vraća osmeh na lice i razigrava bajkersko srce. Violeta se istakla i u međuvremenu mi rezervisala smeštaj (Vila Lava, na samom jezeru!) i sms-ovala koordinate. Kakva žena! Stižem pred konak, brzo i bez problema. U pozadini me dočekuju svetla Ohrida u noći: Kao da kažu – dobrodošao!

Prolog Kao i sve dobre priče - počelo je nekako na brzinu i neplanirano. U dve nedelje odmora trebalo je uglaviti more i sasvim drugu, ranije planiranu, rutu motorom. Ideja je bila do Grčke motorom, a nakon toga žena kući, a ja dalje u Jermeniju (zašto tamo – to je druga i duga priča). Onda su stvari počele da se komplikuju: te ipak još nije otvorena granica između Turske i Jermenije (znači mora preko Irana, a onda fali dana), te ženi se ipak ne vozi auto do Sartija i nazad i na kraju završni udarac – u ponedeljak i utorak moram nazad u Beograd. Neki sastanci (hej, odmor je – pa šta onda ) za koje nisam imao luksuz da ih odbijem. I tako vozim sa Sitonije u Beograd, po hiljaditi put obećavam sebi da je sledeća godina ta u kojoj ću da kažem da je dovoljno, oteram sve u 3LPM i definitivno i asocijalno se posvetim samo sopstvenoj slobodi , a u pozadini sve razmišljam gde bih mogao motorom od srede. Prošao ponedeljak, prošao i utorak prepodne. Dođem do daha da završim misao gde bih to mogao sutra ujutro. Ne mogu daleko – to znam. Od ovog blizu: Rumuniju sam vozio ove godine uzduž i popreko, Alpe bio na proleće, Bosnu znam napamet, Sloveniju, Hrvatsku isto, a i nekakao su mentalno blizu, nije to – to ... Znači ostaju Bugarska i Albanija. Albanija mi zvuči kao veća avantura, prosto nekako mi se više ide. Plus u Bugarskoj sam bio nebrojano puta, u Albaniji nikada...

Mladozenja... ti nemas pametnija posla nego da citas Forum?

Kad ti prvi put, dok klopas u kafani, obore na parkingu motor - kazace ti se samo

Of kors. Grcka je pocetkom sept prelepa i jeftina. A na onim slikama gde se vidi Atos, e tu smo mi iza... tacno sa druge strane planine (Sarti, Sitonija). Ako uvelicas, videces kako vam masemo

Drugari, sta da vam kazem - imate duha za 3 kompletne familije;)). Al' to i sami znate... Sve je u glavi (a provod i odmor pogotovo)! Steta sto nismo bili u kontkatu, ja sam u isto vreme bio u blizini (Sitonija) sa gospodjom ... Dobro, nije toliko blizu, ali bio bi odlican izgovor za extra-dodatnu voznjicu;))). Mislim, da vidim(o) te mega pizze... . U stvari: ...

Odlicno! Sad opet cekamo da serijal bude kompletan... pa da se natenane gustira

MEni je prosto nekako degutantno kad se u ovakvim temamma pametuje i "analizira"... Znam, forum je za to itd i tsl. ali zaista mi je bezveze da neko pametuje iz fotelje, dok neko drugi (pa neka je i sto puta napravio gresku) lezi u bolnici u bolovima. Prosto treba pokazati solidarnost, bez velike filozofije... Iako deluje da od toga nema nista. A kada se stvari ohlade moze da se neutralno i bez licnih detalja analizira.

Uh, Vlado... Sunce mu jebem... Nadam se da si dobro i jako. Zaledio si me i dogadjajem i opisom. Zaista se nadam da si i danas ok (i fizicki i inace). Drzi se! Motor ces naravno srediti, vazno je da je glava na ramenima i da si izasao na svojim nogama iz cele price. Znas to sve vec i sam! PS: Ja sam se juce vratio iz Albanije preko CG, ali putem preko Zabljaka i Pljevlja. NA par deonica je prepuno ulja (pre i posle Pljevlja), ali nije bilo u tunelu pa se vidi. Bas sam razmisljao odakle toliko ulja kad na tom putu nema kamiona, a odbojnici su celi...

Djunta, brate - napravi nauku celu;))). Za metz tr exp ti rekosmo iz 3 iskustva - nije to tako dugotrajna guma. Inace, naravno da znam kako se rade i sta su testovi, ali pogledaj bolje taj test u motoreviji. veoma je argumentovan, plus ponovo su merili i polupotrosene gume. svakako je vredniji nego samo oslanjanje na licna ogranicena i nabacana iskustva po forumima. naravno, i to je samo jedan input. Ipak, meni dosta govori da sve, narocito detalje, iz da kazemo empirije;)) za metz i bridgestone (sto sam od testiranih modela vozio), mogu potpuno da potpisem.

Ja lično samo do garaže, možda tu samo po lokalu i to polako. No predpostavljam da je kidanje četvrtke verovatno uobičajena pojava u vožnji off-om, otkine se na cimanju po oštrom kamenju i nastavi ko zna koliko još tako osakaćena. Al na off-u nema prevelikih brzina i opasnosti od eksplozije ili raslojavanja jer su brzine relativno umerene a i ko ide na katakombe verovatno ima i svu opremu a pre svega je sasvim sigurno odličan vozač. Za asafalt i bržu vožnju po meni takva guma nije za upotrebu. I još nešto, nije isto ako se defekt desi na friškoj gumi grebanjem po kamenu ili je odpadanje nastalo nakon određene kilometraže odnosno kad je guma već matora, presgorela, presušila,... što zaista treba uzeti ozbiljno u obzir jer je već pri kraju. Moj stav je u svemu možda previše perfekcionistički, al ako pneumatik nije dobar ni po izboru ni po stanju, džabe čovek da bude oprezan jer nekad i pola metra krćeg zaustavnog puta može da bude spasonosno. Sad sam izabro Anakee 2 samo zato što ima skoro jednake vozne osobine po suvom i kiši, iako nije najbolja po suvom, recimo ko Tourance. Pročito sam negde komentar da se motor uostalom ne vozi po kiši, što je tačno, al ko se desi, tad je to izuzetno važno, znači, žrtvovaću gro kvaliteta za neki redak ekstrem jer tad se radi o glavi. @Miljan-ako se ne varam, Matijaku se sa Metzelera odvojilo nekoliko četvrtki po povratku iz Jordana a uzeo nove pred put. @djunta U aktuelnoj Motoreviji imas veliki i dobar test pneumstika za maxi enduro motore. Radjen je bas na gs-u. Rezultati su SKROZ suprotni tvom rangiranju. Pobedio je conti (trail esc))). Isti je i dunlop (samo bod msnje), ali mnogo se brze trosi, no superioran na kisi. Metz exp je kompromis, a njihove zakljucke za isti ja mogu da potpisem. pogledajte test. Pozdrav iz Albanije!

Ja na tourance exp trenutno imam oko 14500km. ima jos malo zivota u njima, ali pocelo je ono naglo propadanje u nagib. Planiram zamenu cim se vratim sa sledece duze ture

Ma kazem ti - gradimo od ponedeljka, prva stvar ujutro. Moglo bi i za vikend, al' moramo da podelimo pare;))

Ti ako imas do 20god. mogu i da te razumem;) U suprotnom slucaju - smesan si. dodjes sa idejom da napravimo stazu;)) i onda kada ljudi poumiru od smeha, ti ih pocastis da kenjaju. Mislim, sta ocekujes da ti se kaze? Vazi care, nismo se do sada setili da bi postojanje staze bila super stvar - pocinjemo da gradimo od ponedeljka;). Mozda nas posle toga ti pohvalis;). Smesan si...

Nisam mislio na tebe. shvatam inace da pricas iz srca, ali sve su to uglavnom opsta mesta i po malo patetika.

@istankov Jbt, seres za medalju. Sa koje visine ti sebi dozvoljavss da sudis, to je za neverovati...

Tako je. Sredinom septembra NAVAK staza zavrsava radove i imace pun krug. Krug je nesto malo preko 3km i ima preko 10 krivina (mislim 12, ako me secanje na projekat ne vara;)). Proslog vikenda, kada sam u povratku u BG prosao kroz Subotiste, radovi su bili pri kraju. Mana je, a o tome ima dosta i na ovom forumu, sto su uslovi koriscenja te staze do sada bili prilicno nerazumni.

Ti ko da se spremas na Severni pol;)) Idi brate, mozes motorom tamo manje-vise kako hoces...

Ja pokazem nameru da prodjem, a oni mi (obicno) samo mahnu rukom;). U ostalim slucajevima prodjem, a oni ne mahnu rukom;)

Na biciklisticku stazu ne mozes (legalno). Ako te vide - smaraju;). Kroz rampu (ulaz za automobile) obicno mozes bez placanja, a dalje zvanicno kao automobili...

Apsolutno i 100% tacno. Styeta od neregiostrovanih vozila naplacuje se iz tog fonda. Sto se kaska tice - dobar deo osiguravajucih kuca isplacuje statu ako je vozilo kasko osigurano i bez policijskog izvestaja, samo sto ti onda to obicno racunaju kao malus (tvoju gresku), a u zavisnosti od uslova koje ste ugovorili imate odredjenu kvotu malusa (ili je u gorem slucaju drugi rezim isplate stete).

Mnogo se pametuje na daljinu... Kada neko dozivi udes NAJVAZNIJE je prvo i bezuslovno pokazati solidarnost i podrsku. I ponuditi pomoc, ako je potrebna (i ako se ima sta ponuditi)... Analiza je dobra i potrebna, ali tek (mnogo) POSLE ovog odozgo. Ili kada ucesnik nije ovde neposredno prisutan.