Evo i dva odgovora: Otok još nije spao. Mnogo je bolje, al' još pomalo crveni i mnogo više svrbi. Violeta me stalno tera kod lekara, a ja se kao opirem... Ukupna kilometraža je bila nešto preko 2000km - pogledaću tačno u track logove, kada budem kačio servisne informacije. I naravno - imate obostrani otpozdrav, ti i ti tvoj lavli hasbnd!

- Servisne informacije objavljene su na 4. strani ovog putopisa - Tamo možete pročitati detalje o ruti, cenama goriva, adrese i kontakte smeštaja, kao i ostale informacije od koristi...

- X - Ostalo je, dakle, još da se vratimo kući. Prvi put u poslednjih nekoliko dana budim se rano. Pre sedam. Nad Bokom spokoj. Lep ambijent za doručak: Više i ne razmišljam kakvo će biti vreme. Podrazumeva sa da će na ovom putovanju sve ostati savršeno i samo konstatujem još jedan prelap sunčan dan! Rano je, ali valja pripremiti kuću za zimu i ovoga jutra nema luksuza lenčarenja. Zavrći vodu, isključuj struju, zatvaraj ovo, pričvrsti ono – sve po uputsvima i jedno po jedno. Da li sam nešto za*ebao, videćemo na proleće (Šalim se kume, nemoj da brineš! ). Dolazi red na motor. Posle 5.000 km od servisa nivo ulja je taman takav da zahteva malo dolivanje (Sada je potrošnja već prihvatljiva. U prvih 10k km psovao sam i BMW i njihovu odluku da u periodu razrade od ove godine sipaju 15w40, preretko ulje za kombinaciju ovih vrućina i novog motora u razradi). Kuća zamandaljena, motor spreman. Kreći! Još u Beogradu odlučio sam da neizostavno povratak bude preko Žabljaka. Sinoć sam dodatno odlučio da probam i taj famozni novi put preko Morinja, tj. da do Žabljaka stignem preko Grahova i Nikšića. Nebrojano puta u prošlosti sam vozio starim putem, tačnije kozjom stazom, od Risna do Grahova – bio mi je to čak omiljeni "tajni pravac". Gledao sam svojevremeno i kako se trasira novi pravac od Morinja, gore u brdo. Logično je bilo da sada to i provezem. Od Tivta do Morinja najbrže i najudobnije možete stići trajektom od Kamenara do Lepetana (ili je ipak obrnuto, nikada nisam mogao da zapamtim koje je mesto na kojoj strani!). Dakle, sve ukupno ruta za danas glasi: Krašići-Tivat-Morinj-Grahovo-Nikšić-Žabljak-Pljevlja-Jabuka i dalje rutinski kroz Srbiju preko Zlatibora, Užica i Čačka do Beograda. Nešto manje od 600 km. Čekajući na trajekt upoznajem dva zbunjena ali neodoljivo simpatična i razgovorljiva Mađara i grupicu veselih holandskih klinaca koji na rentiranim skuterima zuje okolo već sedam dana. Pričamo, upoređujemo motore, Mađarima objašnjavam razne varijante kroz Bosnu dok se klinci slikaju redom na GS-u… Evo nas na trajektu: Vozimo neko vreme zajedno. Stajem da fotografišem(o) veličanstvenu "Gospu od Škrpjela". Hiljadu puta sam ovde prošao i haljadu puta sam morao da stanem i fotografišem! Inače, ovo veličanstveno veštačko ostrvo sa katoličkom crkvom u sredini, nastalo kao rezultat neizmerne ženske čežnje i odlučne ljudske upornosti, za mene ima i dodatni veliki emotivni naboj. Baš ovde smo svojevremeno Violeta i ja definitivno odlučili da se venčamo, a kada smo to najzad i učinili - prigodno smo posetili Gospu kao uvod u naše inače sasvim drugačije svadbeno putovanje. I danas nas dve grafike "Gospe od Škrpjela", koje su počasno istaknute u našem domu, podsećaju na ta dva za nas važna trenutka. No, da se vratimo mi vožnji. Novi put od Morinja, preko Grahova, do magistrale Trebinje-Nikšić je istinski fantastičan, pravo otkrovenje! Deonica ima sve: savršen asfalt, puno krivina, sjajne pajzaže i tehničku zahtevnost u pravoj meri. Čak je i policija samo na logičnim mestima (oko Grahova) . Definitivno, ovaj put je jedan od onih koji postavljaju osmeh na bajkersko lice i predstavljaju pun pogodak kao deo bilo koje ture! Uostalom, pogledajte sami: Kilometri se brzo nižu, a ja u potpunosti uživam u vožnji: Do Nikšića stižem jako brzo, a iza Nikšića tek me čeka uživanje – upravo otvoren nov put za Žabljak. Sve ove deonice nastavljaju se praktično jedna na drugu i čine nekih gotovo 200km čistog uživanja! Novim putem, kroz predivne predele, najzad pristižem na Žabljak: Zadržavam se ovde relativno dugo. Odlazim i u Nacionalni park Durmitor, do Crnog jezera. Crno jezero, verovali ili ne, videću sada prvi put u životu! Celoga dana sve više i više me muči ujed onog nesrećnog albanskog insekta od juče. Alergijska reakcija je značajno pojačana. Više mi čak nije ni zabavno: Praktično jedino u vožnji zaboravljam na bol, jako pečenje i svrab. Verovatno je to posledica pojačanog adrenalina. No, čim stanem i parkiram - situacija je neizdrživa! - "Pa, dobro onda", mislim se: "Najbolje da što duže vozim, a što manje stojim" … Nekoliko krivina kasnije - dolazim do Đurđevića Tare. Most na fotografiji, inženjerski landmark inače, poznat je i kao mesto sa koga kreće duža verzija raftinga kanjonom reke Tare: Do Pljevalja stižem brzo i lako, a nedugo iza ovog rudarskog grada je i granični prelaz Jabuka (za one koji žele da sipaju benzin u Crnoj Gori, na izlazu iz Pljevlja je i poslednja benzinska stanica pre granice sa Srbijom). I kao i devet puta pre toga, na pet granica u proteklih pet dana (kao i nebrojano puta ranije – u stvari, ne sečam se kada NISAM zaobišao kolonu na granici!), na crnogorskoj strani prelaza lagano zaobilazim celu kolonu zaglavljenih automobila. Vruće je, a mene muči ruka. I ne lezi vraže – baš kada mi je najpotrebnije da granicu pređem brzo i lako, nadubudni crnogorski policajci odlučuju da treniraju strogoću. - "Parkiraj sa strane, tu na Suncu, kad hoćeš da zaobilaziš!", prodrao se odnoseći mi dokumenta u graničnu postaju arogantan policajac tridesetih godina. Ja sam odbio da stojim na Suncu, on se malo drao, pa sam se i ja drao, on pričao o nezavisnosti i kako su oni druga država, ja rekao kako mu to još manje daje prava da se iživljava i bi šta bi – veoma neprijatan događaj, skoro incident. Kako to obično biva kada stvari obostrano eskaliraju i kada se ispolje emocije, u trenutku kada se situacija jednom smiri - nema kazni i formalnih problema. Dobijam, dakle, dokumenta nazad i uz reči: "Znaš, mi nikada na ovom prelazu ne puštamo motore preko reda!", izlazim iz Crne Gore. Patetična potreba da pred državljanima Srbije službeni organi Crne Gore uvek nešto pokažu i dokažu, ostavlja gorak ukus u ustima i čini da se pitate da li i sledeći put baš tamo da trošite svoje pare… Na srpskoj strani ponovo zaobilazim kolonu. Našem policajcu pričam ukratko šta se desilo. On se smeška, odmahuje glavom i uz reči: "Dobrodošli kući!" bez pregleda mi vraća dokumenta i podiže rampu. Osećao sam se nekako dobro zbog tog jednostavnog: "Dobrodošli kući". Kroz Srbiju idem brzo i rutinski. Stajem da ručam, ispred Nove Varoši (odlična i jeftina pastrmka, Restoran "Ribnjak"!). Nakon toga, prija mi Ovčarsko-kablarska klisura, a prija mi danas čak i ibarska magistrala. Preskakanje kamiona i ostalog saobraćaja diže mi adrenalin, pa ruka manje boli… I tako, predveče, pristižem u Beograd. Danas je trebalo da bude rutinska vožnja, tek prost povratak kući. Ipak, moram da priznam, gledano kroz prizmu same vožnje, da mi je današnji dan možda i najviše prijao. Predele sam uglavnom znao i samim tim nisam zverao okolo. Mogao sam isključivo da se koncentrišem na vožnju. Kilometara je bilo taman, putevi su bili odlični i sve to zajedno poklonilo mi je sjajan i brz vozački dan. Šlag na torti i tačka na "i"! A kući, Violeta je u znak dobrodošlice pripremila večeru. Ne zna ništa o Albaniji, pa je umesto albanskog organizovala grčko veče (moja omiljena grčka musaka, sudžukaki i feta zapečena u rerni kao predjelo, mmm ). Bila je integralni deo ove avanture i red je da i slikom, bar ovako na kraju, bude prisutna. Evo ja kako pozira sa svojim kulinarskim rezultatom : Meni je zbog ove pažnje bilo drago. Kada se osećate željeni i dobrodošli – zar ima lepšeg načina da se završi bilo koja avantura? Nadam ste da ste uživali bar upola onoliko koliko i ja dok sam ovo pisao. Krenite slobodno put Albanije - "Svideće vam se, svi su ljubazni, a zemlja je lepa", da ponudim i vama svoj toliko puta u Albaniji izrečeni odgovor ! - K R A J -

- IX - Moj venčani kum Aleksandar – Adža, poznat i kao Azegilaj, Aca, te Sandi (u zavisnosti od konteksta u kome ga znate ), veliki je laf i verovatno najnesebičnija ličnost koju poznajem! Jednom prilikom, kada smo svojevremeno renovirali stan (a majstori, k'o majstori – za njih je rok isključivo konsultativnog karaktera), živeo je čitav mesec i po kod majke, kako bi Violeti i meni stavio na raspolaganje svoj dom. Kada to znate o njemu, ne čudi dakle što je samo lakonski rekao "Dolazi!", sekund i po pošto sam mu pre par dana javio da iz Albanije nazad kući idem preko Crne Gore. Činjenica da se isto to veče sa ženom vraća u Beograd, a to znači da treba konzervirati kuću za zimu (!), njemu ne znači nezgodaciju. "Dolazi", spavaj, klopaj, imaš pun frižider , objasnićemo ti šta treba da znaš… Inače, ja volim tu njegovu kuću u Krašićima. Ima možda najlepši pogled na Boku. Ne kažem da sa nekog kamenjara ne postoji i lepši, ali ovaj njegov dolazi sa kuliranjem u komoditetu i 'ladnim pivom . Razumete dakle zašto se radujem i žurim. Stajem ipak da uslikam večito prelepi sv. Stefan – pardon, novi "Aman resort". Direkt u Sunce, (pre)veliki zalogaj za malog japanskog idiota : A tu je i "kraljica turizma" – Budva (odgovarajuće naglasiti pri čitanju!): I tako, stigosmo u rano popdne u Krašiće. Kum Adža: Kuma Danijela: I pogled sa kumove terase (grožđe neprskano, pravo sa loze u usta): Klopa, ćaskanje, malo i uputstva za sutra. Vreme leti. Pre nego krenu za Beograd, u smiraj dana silazimo zajedno na plažu. Boka je zaista divna i oduvek jedinstvena: Danijela fotografiše: A kumovi poziraju: Pozdravljamo se na plaži. Oni za Beograd, a mene u prvi sumrak tek čeka naporno uživanje (red plivanja, red ležaljke, red alkohola, pa na početak): Kasnije, osvežen i dobro raspoložen, sedim na terasi iznad Boke i dugo kontempliram uz prizor: Ne uključujem televizor, a ipak slušam živi prenos kako te noći Novak čudesno dere Federera. Toliko svi urlaju i navijaju nad zalivom! - Nastaviće se (još samo malo, da se dovezemo do Beograda) –

E, ko da ostavi Bandoleru da čeka, sve i da mi nije školska drugarica... - VIII - Iz Tirane na zapad pruža se relativno kvalitetna, ali opterećena magistrala. Vozi se praktično u koloni, veoma sporo. Vruće je i prašnjavo. Sve neodoljivo podseća na Ibarski put, uključujući i kamione i pun splet "radosti" koje isti sobom nose. Vreme provodim uglavnom u levoj traci, zanimajući se etapnim preskakanjem prepreka. Da li sam već rekao da je pakleno vruće? Punih 35 celzijusa - kaže BMW, a jedva da je prošlo podne! Retko vozim u majici kratkih rukava, no ni vožnja u samo (inače mojim omiljenim) skijaškim first leyer-ima danas nije moguća. Ko obuče jaknu, imam utisak, na ovoj memljivoj i vlažnoj vrućini može samo da se prevali u jarak pored puta i tu slavan, ali SAFE, pandrkne (Napomena: u-ovom-putopisu-bez-opreme-su-u-kontrolisanim-uslovima-vozili-visoko-trenirani-profesionalci-Čitaoce-molimo-da-uvek-i-svuda-voze-isključivo-u-kompletnoj-moto-opremi! ). U jednom trenutku, na način koji je ranije već elaboriran, iznenada se pojavljuje deonica nečega što liči na auto-put u nastajanju. - "Ah, najzad", mislim se i željan promaje zavrćem malo gas. Jedva da sam prešao 120, udari me nešto u desnu podlakticu - krvnički kao da i samo neće poginuti pri tom! Kako ne bi jakne da zaustavi prokletnicu (naknadno ću odlučiti da letećeg zlotvora, u nedostatku pozitivne identifikacije, nazovem pčelom!), ne bi ni kukavnog skijaškog frst-lejera koji bi još imao neke šanse, sve što se isprečilo malom projektilu bila je moja, očigledno nedovoljno gruba, koža! Peče, smanjuj brzinu, boli, povećaj brzinu možda će da prija kad 'ladi , vozi i vadi žaoku iz ruke, peče, jbmlt-svpspsku, vidi prestade auto-put, peče, aj' bolje da stanem . Zbunjeno vrtim glavom. Nije mi jasno kako me ubode tako direktno, pri 120 kmh. Kao da je u magnovenju, videvši me kako nalećem nekontrolisanom brzinom, poslednje što je mala prokletnica odlučila bilo da okrene guzicu ka meni i isuče žaoku, a onda se onako direktno i suicidalno natakne … - "Otok je mali. Još ne deluje strašno", tešim se (poslednji put kada me je na motoru ujela pčela, komplikacije su dovele par nedelja kasnije do prave pravcate operacije nastalog halacioma!): Iz činjenice da ovoliko pažnje posvećujem malom albanskom insektu, pažljivi čitalac je zasigurno već i sam zaključio da je ovaj optimizam bio preuranjen i sasvim bez pokrića. Ispostaviće se naknadno da muke tek dolaze, a da su otoci samo na početku utešno mali . Do Skadra više nije toliko daleko, a i put je sasvim korektan i mnogo manje opterećen: Zabavljen svojom mukom, vozim lagano, kao pravi primeran biciklista. Ubrzo, tek koji kilometar iza gornjeg kadra, polako me pristiže grupica od četiri motora. Prvi se izdvaja i nešto mi dovikuje. Ja sam po običaju odvrnuo muziku (sa, što reče onaj u jednom postu gore, satelitske podrške;)) i ne čujem ga baš ništa. Vidi to čovek i sam, doda malo gasa i gestikulacijom mi pokazuje tablicu. Čačak! Budući da sam ja počasni Čačanin (Violete je rodom iz Čačka), ovi mi dakle dođu takoreći zemljaci! Tu ti se mi u letu dogovorimo da vozimo zajedno, da ne stajemo sada da se pitamo, nego da opeglamo do Skadra na piće. Malo adrenalina i brzine dođu kao odličan anestetik za dosadnu alergijsku reakciju . I tako, stigosmo bez i malo lutanja i u rekordnom roku u centar Skadra. Parkiramo pred nekom bankom, naiđe livrejisani čuvar, mi ga zamolismo da pričuva motore, čovek salutira (ne zezam se, istina živa!), a mi krenusmo da se upoznajemo, pa na piće: Skadar je lep grad: Od svih mesta u Skadru (kada ne gledamo) na piće sedamo u Hotel sa 4*, Šopen u WC-u , tura i po pića za nas šestoro i bakšiš – 10 Eur. Albanija definitivno još uvek nije skupa zemlja! Saznajem da su moji saputnici tog jutra iz Makedonije krenuli put Sutomora, na moto-skup koji se tamo održava. Albanija je bila najkraća ruta, ali su oni negde oko Tirane promašili put i malo lutali (stigli čak i do Drača!). Odmor i hladno piće svima prijaju. Okvirni plan bio je da se u Skadru zadržim bar nekoliko časova. Da posetim stari grad i možda odem do jezera. Ipak, u letu menjam plan i odlučujem da krenem odmah i do Sutomora putujem u društvu. Momci ne gnjave, veoma solidno voze i vožnja u grupi mi u tom trenutku prija. Temeljno istraživanje Skadra ostavljam za sledeći put. Ima dana… Usaglašavamo rutu: preko reke Bojane ispod jezera plan je da uđemo u Crnu Goru, a onda, zaobilazeći Ulcinj, lokalnim planinskim putem za koji znam da postoji - direktno u Bar. Krećemo lagano. Slučaj je hteo da ipak, još tog dana, solidno upoznam Skadar – raskopan bulevar nas primorava da tražimo alternativni put i neko vreme lutamo ulicama, uličicama i stazama tražeći izlaz iz Centra. Na posletku dokopasmo se ivica grada. Iako nekih 200m nizvodno postoji nov, moderan most, nama je naravno bilo zanimljivije da ovuda pređemo Bojanu: Brzom vožnjom stižemo do granice: Granični prelaz je veoma zanimljiv. Albanska i crnogorska policija i carina koriste isti prelaz i zajedničke granične kućice. Daš pasoš albancu, a vrati ti na istom prozoru crnogorac i vozi! Ono što je manje zanimljivo je ogromna gužva. Sve zakrčeno, tolika je gungula da ne može lako ni da se provuče motor i prestigne kolona. Uočavamo prelaz za pešake, više kao hodnik. Kratka razmena pogleda – teraj! Albanci se smeju i pozdravljaju nas. Crnogorci žele dobrodošlicu! Evo nas kako VIP-ovski prelazimo nekada neprobojnu granicu. Za motore ništa nije nemoguće (hip, hip, hura!): Put iza granice je uzak, ali solidan. Nakon odvajanja, sa pravca ka Ulcinju na brdski put koji vodi direktno u Bar, put postaje još uži. Vozimo brzo u koloni. Pristižemo neki BMW – zatamnjena stakla, PG table. Pritisak pet motora u retrovizoru ili crnogorska sujeta (šta god da je bilo jače ) taraju ga da dramatično ubrza. Ok, štekamo se iza tebe bato i potpuno sigurni peglamo i uživamo. Fotografija ove deonice razumljivo nema. Uživajući, čini mi se samo minut kasnije, stižemo najzad u Sutomore: To je kraj naše zajedničke vožnje. Pozdravljamo se na kapiji moto skupa, nadomak vazda (pre)krcate sutomorske plaže: - "Halo, Kume", zovem ja. - "Gde si Kume?"… - "Evo me stižem, za nekih sat vremena"! - Nastaviće se –

Verovali ili ne - pijuckam i pišem... Stigoh do Krašića, a za sat-dva očekujem da pristignem u BG !

Večeras rezervišem pivce i vreme - da završim ovo... Mislim, ja bih samo vozio i pisao - al' ne mere, jbšmm...

- VII – Petak veče, pristižem u Tiranu. U Nobelu su me, Violetinom zaslugom, očekivali - sve formalnosti su obavljene u rekordnom roku, a ja sam se ubrzo sa raspakovanim stvarima i oran obreo u maloj i rashlađenoj sobi. Skromno, ali ipak čisto i ok. Da nije cene (35 eur/noć sa doručkom), koja je veća nego u onom odličnom hotelu u Sarandi, bilo bi možda (imajući u vidu lokaciju) čak i za preporuku. Ipak jedan detalj me je nasmejao: prvi hotel u životu u kome vas čekaju prave, full-size (broj 45), udobne plastične papuče. Kineske, uredno spakovane u kesu. Domaćinski, nema šta… U centru Tirane je prilično komplikovano parkirati, iako Albanci parkiraju svuda gde stignu i kako stignu. Grad pokušava da se sa tom praksom izbori postavljanjem visokih ivičnjaka (zvuči poznato?). Ovo samo znači da svi parkiraju po manjim ulicama, u desnoj saobraćajnoj traci. Hitam dakle da prebacim rasterećen motor sa haotične ulice u obližnju javnu garažu, za koju se ispostavlja da se nalazi odmah tu, zgodno iza ugla. Parkiranje za 24h u ovoj garaži (250m od Skender-begovog Trga, obezbeđena čuvarem i video nadzorom) košta 300 leka, tj. oko 2.2 Eur. Na kraju, neću ni platiti ovaj parking. Kada je video da dolazim iz Srbije i pošto smo malo popričali o Zvezdi i Beogradu, te pošto sam odgovorio na stalno i od svih iznova postavljano pitanja kako mi se sviđa Albanija ("Sviđa mi se, svi su ljubazni, a zemlja je lepa" bio je moj makro odgovor), čuvar je uz stisak ruke odbio da mi naplati! Ostavljam dakle motor da se ove noći širi na punoj veličini celog garažnog mesta, a ja hitam u grad. Super ljubazni dečko sa recepcije (nije mu moglo biti preko ranih dvadesetih), dao mi je nekoliko sugestija šta valja videti i šta probati za jedno veče u Tirani. U principu Tirana je zgodna uveče. Manje-više većina zanimljivih lokacija za noćni život nalazi se u centru, u pešačkom dometu. Na južnom obodu Skender-begovog trga (neposredno u blizini mog konaka) nalazi se većina dobrih kafića i nekoliko manjih i većih restorana. U njima oko 22h, kada ja tuda prolazim, vlada neopisiva gužva. Prepuno mladog, lepog i veselog sveta. Na severnoj strani trga, u zoni Tvrđave, počinje velika i novo renovirana pešačka zona. Prepuna zelenila, šljašteća u svim duginim bojama (LED diode su ugrađene u pločnik!), takođe nudi nekoliko dobrih kafića i restorana. U blizini je i tajvanski centar (hip mesto u Tirani), pored koga je veliki park. Puno klinaca sedi na travi u ovom parku, svira gitare, pije pivo & ostalo. Lepo to sve deluje. Na zapadnoj strani je zona centralnog autobuskog terminala (nešto kao naš Zeleni venac) i tu takođe ima dosta kafića, a šta još ima ostavljam budućem putniku da otkrije . U još nekoliko koncentričnih ulica, koje se šire od centralnog Trga, vri uveče. Ipak, sve to se završava nekako rano za naše navike (petak je uveče!). Već oko ponoći ulice postaju mirnije, ljudi se proređuju, a kafići se jedan-po-jedan polako zatvaraju. Tu i tamo još po nešto radi, ima i dosta 24/7 marketa, no do 1-1.30h sve polako odlazi u fade-out. Večeras je prvo veče u kome nemam društvo i nekako mi to nedostaje. Ponekad je zaista tačno ono što kažu Partibrejkersi ("Najlepše se putuje, kad' se putuje sam!"), ponekad i nije, ali definitivno je truba kada pivo piješ sam! Jeo, pio, gledao, prošetao - vreme je da i ja polako krenem na spavanje. Ujutro, opet Sunčan dan. Odlučujem da još malo prošetam po Tirani i da se kasnije malo provozam okolo (kao, da upoznam grad što više – ah, kako je to bila glupa ideja!). Ne žurim. Danas idem do Skadra, a onda do venčanog Kuma u Krašiće na konak. Jedva 250km ukupno, pa se lenjo i lagano razvlačim ujutro… Hotel Nobel, kako to velelepno zvuči : Tirana je prilično zelena. Dosta većih ulica je na ovu foru – trotoar je po sredini Bulevara (mislim da je ovo bul. Zogu I): Skender-begov Trg je veliko gradilište. Kažu da će rekonstrukcija biti završena do kraja godine. Do tada, što reče moj Kum, više liči na neki antički lokalitet ("A šta je ovo? Neko arheološko nalazište?", "Nije Kume, to ti je glavni Trg" ): U Tirani ima i lukzusnih hotela: Jedan od ulaza u pešačku zonu i pešačka zona. Noću je veoma upečatljivo: Jedan od centralnih bulevara i park pored tajvanskog centra: Centralno mesto u Tirani zauzima novi pravoslavni Hram. Radovi se upravo završavaju. Veoma upečatljiv i po lokaciji i po modernističkom izrazu (podseća po izrazu malo na Crkvu sv. Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi u Beogradu!): Iako je lenja subota ujutro, na ulicama je živo. Veliki grad, živi svoj život: U Tirani se vozi agresivno. Ne poštuje se uvek ni crveno svetlo na semaforu, a kamoli pravo prvenstva i slične trice. Pešaci iskaču sa svih strane, prelaze raskrsnice po dijagonali i uglavnom je na ulicama gužva. Morate da se uklopite u sve to kako bi funkcionisali. Nema oklevanja u vožnji. Ko okleva, automatski ima problem. Sledećih nekoliko fotografija, pokušava da dočara sve to (iako je to, realno, nemoguće dok ne vidite): Po centru, rekoh već, ima puno kafića. Ovde se sinoć pilo pivo i gledao Milan: Nakon šetnje, na brzinu se pakujem, ne plaćam parking i krećem u vožnju po Tirani. Spreman da nastavim pravo za Skadar. Znojavih 90 minuta kasnije - posle haotične i zamorne "turističke" vožnje Tiranom, hvatam velike bulevare koji vode na zapadni izlaz iz grada. I ovde je sve novo, od ulica do zgrada – grad, kao i cela zemlja, ubrzano menja svoje lice: Izlazim najzad iz grada i krećem ka Skadru! Ubrzo ću opet pronaći društvo i dalje do Skadra i kasnije do Crne Gore vozićemo sjajnim tempom u lepoj grupici od 5 motora… - Ko je stigao do ovde , nastaviće se (večeras) –

Da, i meni su dva od tih zipera pocepana (na povlačenju). Mrzelo me da reklamiram, tj. TC mi nije baš blizu, a radi i ovako...

- VI - Put od Sarande do samog ulaska u Valonu je, kao što smo videli, uglavnom odličan. Kako je poznato da su ljudi bića koja se i na najneočekivanije stvari brzo i lako naviknu a onda ih još brže tretiraju kao normalne i uobičajene, ne čudi moj račun kako će od odluke da je vreme za skok u more do blaženog skoka proći tek koji sekund duže nego je potrebno da parkiram motor . Dakle, baš ništa na dotadašnjem putu ne čini vas spremnim da na onakav ulazak u Valonu. Urbanistički haos, divlja gradnja po brdima. Put nema gde da prođe, pa, od nemoći valjda, vodi uvis. Sužava se, kanalizacija teče ulicom. Ulica razrovana, kamioni i automobili imaju problem sa tim usecima što posledično stvara gužvu. Uopšte, vlada omanji haos. Najgore je što tu nema mnogo šta ni da se uradi. Prosto nema prostora. Divlja gradnja je pobedila i to više niko ne može da sruši. Nekako se provlačim, ulica silazi ponovo do mora i pretvara se u Bulevar. Ispred je široka peščana plaža. Moderne ulice i nove zgrade. Pitam se da nisam sanjao i da li je ovo isti grad… Odlučujem da ne razmišljam previše i biram jedan od brojnih plažnih barova. Kriterijum: parkiranje motora na samoj plaži . Lepo mesto, ne bi ga se ni Grčka postidela: Ovde provodim ležerno i veoma prijatno rano popodne. Red mora, red lenčarenja. Pa u krug… Znate već kako ide . Gledajući Valonu (Vlorë na albanskom, izgovara se "Vlor") iz ležaljke, shvatam da gledam potpuno nov grad. Sve zgrade su nove. Apartmani, hoteli, stambene zgrade, luka. Gotovo sve je novo, jedva da se može videti poneka zgrada starija od jednog desetleća, a o vremenu diktature skoro da ništa ne svedoči. Isti utisak pratiće me kasnije i kroz Drač i Tiranu, dva najveća albanska grada – no, sada, sve me to još blago iznenađuje. Valona je veliki grad, mislim da je tu negde oko 100.000 stanovnika. Posle Drača najveća luka u Albaniji. U svakom pogledu važno mesto. Sa druge strane, mesto gde opuštenost, širina i ležernost jugoistočne Albanije definitivno prelazi u gungulu i vrevu severozapada. Kasnije će mi na haotičnim ulicama Tirane veoma nedostajati taj tihi jug i neurbani istok, sa pustim putevima, visokim planinama i prozirnim morem. Za sada, između lenjih srkuta bezalkoholnog pića, gledam Valonu preko zaliva: Sunce dobije zlatne nijanse – vreme je da se kreće. Ipak, pre nego se uključim na moderan, nov auto-put ka Fieru, moram da posetim centar Valone i provozam se okolo. Osim što me zanima sam grad, krije se tamo i jedna znamenitost koju nikako nisam želeo da propustim. Široke ulice i Bulevari, vožnja do centra traje samo tren: Bulevar što od centra puzi ka Luci dovodi me do Hrama koji svaki pravi Zvezdaš mora da poseti! Prošlo je skoro 25 godina, ali crno-bela sramota, a naša sprdnja još traje! Pesme smo o tome ispevali, onolika pivska prepucavanja dobijali sa tim dobitnim štihom i udarnim podsećanjem iza koga uvek sledi samo muk. Jedna je Petah Tikva, ali ipak je od njih sve počelo: jednistvani i voljeni - FK Flamurtari, Vlore! Da, isti onaj koji je 1987. izbacio FK Groblje, više se i ne sećam iz čega. Kao da je uostalom to i bitno. Nama su tada doneli radost i alibi da i u vreme ovih današnjih poniženja omražene rivale još uvek teramo u onaj Basarin Crven Ban sa Flamurtarijem na usnama. Evo ga, dakle, stadion velikih šampiona i mesto hodočašća za sve sa crveno-belim Srcem. Stadion FK FLAMURTARI, Vlore : Smejem se na sav glas dok fotografišem. Prisutni prolaznici, ako su mi samo videli tablicu, jamačno dobijaju finalnu potvrdu da su Srbi definitivno ludi. Prilaze mi neki momci i na Tarzan engleskom pričamo. Oni su jako iznenađeni mojim poznavanjem istorije i uspeha njihovog voljenog kluba , a ja ništa manje njihovim poznavanjem događaja iz I svetskog rata i značajem Valone za Srbe. I tako, raspoložen krećem ka Fieru i uključujem se (kako nego posle 3 potpuno nelogična i slabo obeležena skretanja!) na nov auto-put: Obeležje severa Albanije je da deonice auto-puta ničim izazvano počinju i onda se još iznenadnije završavaju. Tako i ova savršena deonica na pola puta do Fiera završava odjednom u polju i neka polu dovršena petlja uključuje vas na staru, lošu i opterećenu magistralu. Kamioni, rupe, čađ, favele na ulazu u Fier. Nedostaje mi već jug! Fier je jedan od onih gradova o kojima prvi utisak u potpunosti zavisi od strane sa koje im pristupate. Kasnije sam video da je sa zapada utisak drugačiji, ali budući da ja ulazim u grad sa istoka – potpuno sam ubeđen da se radi o jednoj staroj, prljavoj rupi i da je bolje bilo da sam nastavio onim kukuruzom u kome je završio auto-put, sve u nadi i pokušaju da zaobiđem svu ovu gužvu! Ubrzo, baš kao i u Valoni, ulice se šire, a grad postaje oku prihvatljiviji. Sve u svemu, nije tako loše: Ipak, odlučujem da se ne zadržavam duže. Nešto mi ovde ne odgovara, a i vozi mi se. Uz pun gas, do Drača možda stižem po dnevnom svetlu! Izlazim iz grada i ubrzo počinje dobar put sa četiri trake. Na nelogično uključenje više se i ne obazirem. Navikao sam već, a jedino važno je što put omogućava da ne baš kratka deonica do Drača bude brzo preskočena: Do Drača, deonice puta se često menjaju. Čas dobar put, čas auto-put u izgradnji i tako u krug. Zanimljivo je da auto-put na ovoj deonici nema denivelisanih petlji, već su zbog uštede sva ukrštanja rešena kružnim tokovima u nivou. Čudno rešenje, ali radi donekle… Draču prilazim u smiraj dana. Sa jugoistoka, dakle upravo odakle ja pristižem, prilaz Draču je impresivan! Nov, reprezentativan auto-put u punoj opremi. Ipak, ono što je impresivno je što se u dužini od najamnje 5 km na ulazu u grad, sa obe strane auto-puta, nižu desetine i desetine hotela i apartmana. Malih, srednih, velikih. Sve potpuno novo, u raznim bojama kako to samo Albanci umeju i vole! Ne stajem da fotografišem, jer nema gde. Ubrzo izlazim sa auto-puta i vozim Avenijom (opet više kilometara!) koja se nalazi u pročelju velike gradske peščane plaže. Opet niz hotela i apartmana, ali sada pomešanih već sa stambenim zgradama: Prolazim taj ceo potez, a onda se vraćam i izlazim na plažu. Tu ću napraviti pauzu i pronaći neki restorančić za večeru (odličan giros, za prihvatljivh 1.5 Eur po porciji). Plaža je gradska, prostire se uvalom dugom više kilometara i neodoljivo podseća na Ulcinjsku. Imajući u vidu da je Ulcinj blizu, to me nakon prvobitnog osmeha prepoznavanja i ne čudi previše: Drač (Durrës, izgovara se "Dur") je velika luka. Najveća u Albaniji. U isto vreme Drač je i drugi grad po veličini, odmah iza neprikosnoveno najveće Tirane. Veličine je negde između Kragujevca i Niša (dakle, veliki grad). Budući da je od Tirane udaljen tek nešto iznad 30km može se reći da je Drač gradska plaža i predgrađe Tirane (mada, nisam siguran da bi se stanovnicima Drača ovo poređenje svidelo ). Evo jednog nekadašnjeg lučkog doka, pretvorenog sada u turistički ringišpil, na kome je karting staza sa zanimljivim imenom: Klopa, šetnja i kuliranje na plaži uz kafu. Vreme brzo leti. Hvatam još zalazak Sunca iznad luke: Skačem na motor. Vreme je da sipam gorivo i krenem ka Tirani. Do Tirane vodi neka vrsta auto-puta. Svega 30-ak kilometara do glavnog grada predstavlja u stvari skoro kontinualnu komercijalnu zonu. Male fabrike, magacini, desetine i desetine (verujte, ne preterujem!) benzinskih pumpi, a kako se približavam Tirani i sve više modernih shopping mall-ova u najboljem globalističkom stilu. Tirana i Drač su već sada skoro jedna urbana celina. U brzini i želji da stignem u Tiranu što pre (valja tek naći smeštaj!) ne obraćam preveliku pažnju na koju benzinsku pumpu stajem i sipam albanski "sumporni" benzin (nešto poput NIS-ovog Premium BMB-a, samo mnogo gore). Velika greška! Motor je do uveče i ceo dan sutra (dakle, dok nije potrošio ovaj benzin) kašljucao, trzao, malo se kao bunio i imao nekako čudan zvuk. Poslušajte zato savet: u Albaniji sipajte isključivo EURO benzin. Samo je malo ređi i tek za nijansu skuplji, ali je zato uobičajenog euro kvaliteta. I tako, već pada veče, a ja pristižem u predgrađa Tirane. Poznati brendovi u tržnim centrima najavljuju albansku metropolu: Negde baš u tom trenutku Violeta mi javlja da mi je rezervisala smeštaj! Hotel(čić) Nobel, u samom centru, ni 200m od Skender-begovog trga. Ispostaviće se kasnije da je hotel realno precenjena rupa (sa super ljubaznim osobljem doduše), a da je Skender-begov Trg u renoviranju do kraja ove godine. Ipak, u ovom trenutku sam samo zadovoljan što imam smeštaj bez napora, uključujući i podzemni parking za motor u obližnjoj javnoj garaži. Danas su putevi bili laki i puno sam lenčario na plažama. Odmoran sam, dakle, i jedva čekam da se smestim na konak, parkiram, presvučem se, a odmah zatim i pogledam šta Tirana može da ponudi noću! A može da ponudi svašta! - Nastaviće se –

UPOZORENJE : Samo za vozache..."svete krawe" i podrske preko satelita.... A sad možemo dalje:

- V – Izlazak iz Sarande je komplikovan i ružan. Nekoliko nelogičnih skretanja apsolvirao sam sinoć tako da po dnevnoj svetlosti ne predstavljaju problem. Na obodu grada vozim se kroz divlje deponije i jedan kamenolom, sve zajedno ružno i obeshrabrujuće. Ipak, sve to ubrzo nestaje. Izlazim na upečatljiv planinski plato, a njime se pruža nova i savršena magistrala. Prizor vraća raspoloženje: Več posle nekoliko kilometara, magistrala se vraća iznad mora. Sve vreme u daljini se vide Krf i nekoliko manjih grčkih ostrva (Othonoi, Mathraki, Ereikoussa). Put je jednostavno savršen, prepun krivina, uspona i silazaka, praktično prazan. Kao da je napravljen za motore. Stajem da fotografišem: Sreću jedino kvari (za one koji se odluče da se na to obaziru) preregulisani režim vožnje, sveprisutna i veoma nelogična ograničenja brzine (30 kmh pred krivinu, pa onda 40, do max 60 kmh). Sindrom nerazvijenog društva, ali to nam i nije toliko nepoznato. Kao što rekoh, da bi vas se ovo zaista ticalo morate i da se obazirete… Jedna za drugom nižu se plaže i uvale. Sve lepša od lepše: Obratite pažnju na ovoj poslednjoj fotografiji: pri sredini levo vidi se bunker na plaži. Što se mene tiče - to je prva i poslednja fotka bunkera u ovom putopisu (a i ovde se slučajno zalomila!). Ne zato što ih više nema oko granica ili na obali, već zato što sam još na ulasku u Albaniju čvrsto odlučio da ih ne fotografišem. Postaviti fotografiju sa bunkera u Albaniji - nekako je to već kliše. Uostalom, ima tih fotografija onoliko. A bunkeri više ni u najudaljenijem smislu ne odslikavaju Albaniju i prilike u njoj. Toliko o tome, nego da krenemo dalje... Još uvek se vidi Krf u daljini: A onda i Mathraki i Ereikoussa (levo i desno), dva obližnja mala grčka ostrva: Sve one lekcije iz srpske istorije oživljavaju. Nekako je razumljivije, opipljivije, gde je Valona, a gde je Krf, zašto se naša vojska povlačila preko Albanije, zašto su na Krfu bili sigurni i preko kojih su to planina nastupali. Gledam u daljinu i razmišljam koliko je ovo more sveto za nas i koliki je mučenik postradao, tamo u blizini mesta gde se završava moj pogled. Hvata me jeza i poštovanje. Kasnije će se pokazati, u uspotnom razgovoru u Valoni, kako su i Albanci više nego upoznati sa važnošću ovih prostora za nas Srbe. Magistrala je i dalje savršena, hita ka Orikumu. A svakih nekoliko kilometara ponudi vam kadar za divljenje: Počinje uspon. Do Orikuma potrebno je preći planinski prevoj od nešto preko 1000 mnv i spustiti se opet na more. Uspon je sjajan za vožnju. Sve vreme osećatete se kao da vozite u kadru nekog turističkog promotovinog filma. Pogled kao da je dizajniran: Ah, ta magistrala! Prazna, krivine, grub asfalt. Ako primetite fotografije iz dva smera, to je zato što sam dva puta odvezao gore-dole. Gume su mi na kraju i već kockaste. Mislim se - hajde malo da popravimo "look" : Pri vrhu se nalazi mesto koje kao da poziva na fotografisanje. Već sam video te kadrove u postojećim putopisima, a biće ih, siguran sam, i u nekim budućim. Pa kad je već tako, poziranje je prigodno : Sunce je upeklo, a ja umoran od te frtutme gore-dole i silnog fotografisanja, otkrivam da vrh prevoja nudi prijatnu temperaturu (visoko je nešto preko 1000 mnv) i sjajno mesto za odmor – restoran Panorama: Od vrha prevoja (kod restorana Panorama) spust do Orikuma se udaljava od mora. Magistrala je nešto starija i lošija, no i dalje sasvim korektna. Sa visine, negde ispred Orikuma, ponovo se spuštam na nivo mora. Temperatura je ponovo iznad 30C. Vruće mi je i odlučujem da je vreme za pauzu i kupanje! U tom raspoloženju stižem nadomak Valone. Boja mora se menja (ovo je već sasvim poznato Jadransko more), a male uvale su očaravajuće. U daljini se vidi Valona. Veliki grad i značajna luka: More deluje primamljivo hladno. Setih se i da bih mogao nešto da pojedem. Ok – vreme je za pauzu i uživanje… - Nastaviće se –

- IV – Dok me panoramski lift (hej!) penje na najviši sprat (naravno da sam tražio sobu sa najboljim pogledom ), iznenađen sam kako je prvi utisak o gradu povoljan! Svetlo, prepuno ljudi, vreva takoreći. Svuda palme, Krf dominira pogledom, riva je prelepa pešačka zona. Hotel sa kulturnim parkingom i veoma kvalitetan za zaista šačicu sitnih evropskih... Zadovoljan sam! U sobi free wi-fi, jeftino pivo u baru, masažni tuš i meki peškiri. Smejem se onom "je l' smo bajkeri, il' smo p*"... Kako kada, mislim se . U sobi se zadržavam taman da obavim sve ovo iz prethodne rečenice (navedenim redosledom) i hitam u grad. Grad me je brzo očarao! Ja volim taj beli šum, buku, vrevu. Prija mi i odmara me. Ljudi su veseli i emancipovani. Kada razmislim, u celoj istočnoj i južnoj Albaniji video sam više pravoslavnih monahinja nego žena obučenih po islamskoj tradiciji. Bukvalno, nije stilska figura! Grad, u stvari, neodoljivo podseća na bilo koje grčko letovalište srednje veličine. Da nije jezika, pomalo grubog i oštrog čak i za naše uši, kao i činjenice da stanovništvo veoma slabo govori engleski (kao, uostalom, i bilo koji drugi strani) jezik, veoma lako bi ste Sarande pomešali sa Grčkom. Sve mi deluje jeftino. Dve kugle sladoleda 40din. Strano pivo (svi brendovi na koje su i najveći pozeri navikli) 120-150din, albansko pivo 50-60din (živeli, naravno!). Giros 1 Eur, pizze 2-4 Eur. Pokazaće se kasnije, sa izuzetkom Tirane, da je Sarande ubedljivo najskuplje albansko mesto kroz koje sam prošao! Pa zar samo činjenica kako teško možete da popijete više od nekoliko evrića domaćeg piva za normalno veče nije dovoljna da oraspoloži čoveka ! Jednu večeru, nekoliko piva i predugu šetnju kasnije, sa slikom Sarande u noći vraćam se u hotel i odlazim na spavanje: Ujutro, budim se dobro raspoložen. Sa moje terase, Sarande pozira kao na dlanu: Krf je veoma blizu, tek nešto preko 2 km: Na poslednjem (V) spratu hotela je panoramski restoran. Efektno. Uz korektan doručak dovoljno da se probudi želja za još jednom šetnjom. Nogu pred nogu, evo kako izgleda Sarande - mesto koje je u Albaniji fensi i hit i na koje su domaćini uglavnom ponosni: Prijatno jutro odmiče i ja se polako pripremam za nastavak puta. Ovaj hotel zaista mogu svakome da preporučim: Na brzinu pakujem motor i spremam se za pokret. Danas je na redu vožnja albanskim primorjem! - Nastaviće se –

Hvala svima na lepim rečima. Nastavak sledi večeras... mora da se zaradi za benzin

- III – Umoran ali raspoložen, vreme je da se kreće! Put od Ohrida do Sv.Nauma (moj prelaz izbora za ulazak u Albaniju) vodi pored same obale jezera. Nižu se male i veće plažice, sve lepša od lepše. Put se čas penje, čas spušta, kratke i zanimljive krivine. Ulazak u tempo je brz, dok promiču prelepi prizori. Evo ga samo jedan, kao ilustracija: Inače, sinoć u gradu, pokušavajući da nešto pojedem pre nego me Dmitar odvuče u splet sjajnih ohridskih kafića i klubova, upoznao sam dva Austrijanca. Tu su istim poslom kao i ja – motorom u Albaniju. Oni planiraju sutra do Djirokastre, ja do Sarande (dakle, skoro istim putem). Pao je dogovor da vozimo zajedno, samo da oni malo ranije krenu, pošto će ići do Sv.Nauma i voziće sporije, a ja da odspavam duže i stignem ih negde pre Korče (grada na ulazu u lavirint planina). Hitam dakle do Sv.Nauma, da ih stignem. Na parkingu ispred pešačke zone koja pešake vodi do čuvenog Kivota, a one manje strpljive odvraća, nema velike Honde i (prema njoj malog) GS-a. Znači, prošli su već. Nema veze, stići ću ih iza granice. A granica je tu, već nakon par krivina: I tako, rutinski i lako, prvi put u životu ulazim u Albaniju. Nema posebne procedure, nema taksi, samo „Dobrodošli!“ (na tečnom južnoslovenskom). Još sa prelaza pravim prve kadrove: U pozadini se vidi grad na albanskoj obali Ohrida. Veliki grad, a niko za njega nije čuo: Pogradec. I na albanskoj obali nižu se plaže. Jednako lepe, možda samo za nijansu prljavije nego u Makedoniji. Kroz predgrađa Pogradeca (osećaj je pomalo kao na moru), hvatam magistralu ka Korči. Savršena magistrala i prelepi predeli. U daljini, vide se planine iza kojih je Prespansko jezero: Pre nego ću jutros napustiti Ohrid tražio sam neko vreme benzinsku pumpu. Valja dopuniti gorivo, mislio sam. Ipak idem u nepoznato! Već u prvim kilomterima Albanije shvatite da će vas dve stvari pratiti: ljubaznost i sveprisutne benzinske pumpe! Nižu se kao krajputaši i sve velelepne, uglavnom nove i moderne. Može za evre, može za leke. Može ponegde i karticom. Uglavnom, šansa da vam nestane benzina odokativno je srazmerna šansi da u prosečnoj kafani u Leskovcu pronađete na meniju suši umesto roštilja. Dakle, prvi kilometri Albanije prolaze mi smejući sa samom sebi. Iako volim da mislim kako nemam previše predrasuda, smejem se jer otkrivam da sve što sam očigledno i podsvesno mislio o Albaniji pada u vodu za manje od 20km vožnje istom. Smejem se, jer osećam i one poznate žmarce, koje toliko volim. Onaj osećaj prvih trenutaka kada se nepoznata zemlja otkriva pred vama, čeka da je zagrebete. Slatka neizvesnost, šta vas čeka, kako će biti, da li će ići bez mape... Da li će baš sve biti ok, ili će nekome negde ipak smetati SRB tablice, frka je trenutno sa Kosovom. Slatka blaga usplahirenost, adrenalin i prstohvat avanture. Volim to. U ovoj kontemplaciji prolazi mi vreme do Korče, lepog gradića na obodu planina. U centru je i velika pravoslavna crkva (kasnije će se ispostaviti da je istočna i naročito južna Albanija prepuna pravoslavnih hramova): Od Korče, po dogovoru, nastavljam u društvu. Dva austrijska i jedan srpski motor pokazaće se kao atrakcija po malim planinskim selima, kroz koja ćemo na dalje prolaziti: Inače, vreme je da vas upoznam i sa gornja dva tipa: super zanimljivi likovi. Jedan kolega inženjer elektrotehnike, drugi ekonimista. Uvoze maslinovo ulje iz Grčke i prodaju u Austriji. Ovaj sa kacigom vozi hard-enduro ceo život, a ovaj u prvom planu mota Hondu po kratkim planinskim krivinama i lošem putu tako da zaustavlja dah. Vrhunsko društvo i prijatni sagovornici! I tako, krećemo dalje. Do Leskovika je nesto preko 80km planina prve etape: Put je ovde loš (a kasnije počinje da biva sve lošiji, pa bolji i tako se smenjuje ). Ne smeta previše, vozi se kroz prelep ambijent: Vozimo u koloni, dosta brzo. Ipak, po malo uspevam u letu da fotografisem: Ova deonica mi je baš legla. Vozimo sve brže, saobraćaja nema, kratke krivine, malo makadam, malo asfalt. Mislim da smo se mimoišli sa jedva nekoliko automobila i malih kamiona. Uživam i u vožnji i u predelima: Već smo dobro iznad 1000mnv. Temperatura je savršena, oko 25C. Predeli neodoljivo podsećaju na Taru: Od Erseke predeli postaju oštriji, suroviji. Visoko smo. Put je dosta loš, često prelazi u makadam, praktično prihvatljiv samo za enduro motore. Očigledno da mogu i drugi, no proći tuda za ostale je objektivno mučenje. Nakon Leskovika put je izuzetno loš. Bolje bi bilo da je isključivo makadam – ovako, prepun je kratera i ne može se preko 40-ak kmh. No, ja potpuno uživam. U vrhunskom smo ritmu, kao jedan (prećutno kruzer malo popušta i razumljivo zaostaje). Put vodi kroz klance, Erseke-Leskovik-Carcove, već je pozno popodne: Ovde se vidi kako, od prilike, izgleda i put na ovoj deonici: Zaista uživam. Zbog ovoga sam došao. Ta deonica kroz planine ima nekih 120km. Za enduro motore – prelepa je! Ostalima, da ponovim - ne bih preporučio. I tako, spuštanjem stranicom klanca dolazimo do doline reke Vjoses, koja se prostire između dva planinska masiva. Ovom dolinom pruža se kvalitetan magistralni put. Odavde, moji drugari idu desno (na zapad) do Djirokastre i njihovog odredišta za taj dan, a ja ću na istok – kroz Grčku do albanskog primorja i Sarande (podno Krfa). Stajemo da se odmorimo, popijemo kafu u drumskoj kafani i pozdravimo se: Pada dogovor da se u nedelju eventualno nađemo na Žabljaku, kada i ja i oni budemo na povratku, svako ka svom domu. Još u Beogradu doneo sam odluku da sa ovog mesta pređem u Grčku i kroz Grčku odvezem deonicu od 80-ak km fantastičnog planinskog puta, pre nego ću se vratiti u Albaniju za poslednji deo rute za danas. Taj grčki put preporučen mi je sa dve strane i, pokazaće se, nisam pogrešio! Elem, sa mesta našeg odmora i rastanka do grčke granice (mesto Tre Urat) je svega 3km odličnog puta. U smiraj dana, ulazim u EU i Grčku: Odmah nakon graničnog prelaza, iz doline okrećem na jug i penjem se ponovo visoko, savršenom planinskom magistralom punom predivnih krivina i bez bilo kakvog saobraćaja. Stajem negde na pola, da predahnem. I prigodno, malo poziramo: Put je za svaku preporuku! Da sam imao samo malo više vremena, okrenuo bih se i prošao sve još jednom. I eto me, tri dana pošto sam sa ženom izašao iz Grčke, i nepun sat pošto sam u nju opet ušao – kako u brzom letu ponovo ulazim u Albaniju. Na granici je velika gužva, ali to motori rutinski rešavaju, zar ne . Od granice dolinom vodi magistralni put na zapad prema Djirokastri. No, za Sarande se par kilometara iza granice odvaja uska planinska magistrala. Potrebno je preći još jedan masiv, ovaj put nešto nižih planina, pre nego se izbije na more. Pada polako mrak. Iako je ta poslednja deonica duga nepunih 50km, ja sam već umoran. Put je često u izgradnji i ima nekoliko deonica sa veoma prašnjavim makadamom. To me nervira i smeta mi: Uglavnom, dosta umoran pristižem u saobraćajno komplikovanu Sarandu (izuzetno nelogičan prilaz). Nekako pronalazim izlaz do obale. Nemam smeštaj. Violeta je sms-ovala tek nekoliko predloga. Parkiram na rivi, osvrćem se i biram brilijantan hotel: Pokazaće se da nisam pogrešio! - Nastaviće se (sutra) -

- II – U Ohridu nisam bio godinama. Kada sam odlučio da krenem put Albanije samim tim nekako se podrazumevalo da ću prvo veče provesti na Ohridu. Ipak, i pored propuštenih godina, u trenutku pošto sam sišao sa motora ambicije su bile sasvim skromne: tuširanje, pojesti nešto na brzinu i malo prošetati, a onda nadoknaditi san koji je nedostajao od prethodne noći. Ipak me sutra čekaju planine istočne Albanije! To je bio plan, ali je sudbina bila drugačija . Nisam još ni skinuo torbu sa motora, ispred Vile Lava istrčava, kasnije će se ispostaviti, Dmitar. Nešto mlađi od mene, sin u porodici vlasnika pansiona. Srdačno širi ruke, očekuju me (ovo će mi se, Violetinom zaslugom, i kasnije ponavljati na putovanju – prosto ne znam šta im priča prilikom rezervacije...). Kaže: „odlično što si došao baš u sredu!“ - „A, Dmitre???“, zbunjen sam ja... - „Ma sredom je dan za izlaske! Ti moraš sa mnom večeras u grad!“ Takvi smo, jebi ga. Južnjački narodi. Širokog srca, neposredni i gostoprimljivi većinom. Vidiš čoveka 5 minuta i kao da ga znaš ceo život. Doduše, sa istom strašću se i u pravilnim vremenskim intervalima međusobno istrebljujemo. Šta ćeš, nema savršenih mesta za život . I tako, Dmitrovom i zaslugom njegovog društva (mlad, lep i veseo svet) vezah drugu noć, sa puno piva, do pred jutro. Evo ga Dmitar, lumpuje u prvom planu: Ujutro, svanuo je lep i Sunčan dan, jedan u nizu savršenih dana koji su me pratili celog puta. Ohrid je bio prelep, u svom najlepšem odelu: Pogled sa terase na jezero (!), ambijent ispred i Vila Lava: - Nastaviće se -

- I - I tako odluka je pala – Albanija! Imam nekoliko sati za pripremu rute i okvirnog plana, ali i ne treba mi više. Tu je i BJB. Sećam se neodređeno da su Saša i Vesna početkom godine pisali odličan putopis iz Albanije (putopis), pun korisnih saveta. Ostala mi je mentalna zabeleška da potražim taj putopis kada jednom budem krenuo za Albaniju. Planiram rutu, pakujem se na brzinu i pišem Sashi nekoliko pitanja i molbi za savet. To veče, ranije dogovoreno, zagiba se do kasno, tj. rano (i mi mladi imamo dušu ). Na spavanje odlazim tek pred zoru, a sutra me čeka deonica do Ohrida. I tako, tek oko podne, krećem od kuće. Još namćorast penjem se na motor. Žena sišla do garaže da me isprati, smeje se i fotografiše: Do Ohrida, planiranim putem ima oko 650km. Nije strašno, ali već je kasno, a planirao sam da svratim i u Han na pićence sa Igorom (Steeler). Preskačem viđanje sa Sašom i ne uzimam karte Albanije koje mi je čovek ljubazno i drugarski obezbedio (Saša: hvala i ovako javno, kao da sam uzeo). Motor ne traži mnogo – samo gorivo, napumpane gume i, cinici bi rekli za BMW, ulje;). Negde na auto-putu, posle prve etape buđenja (), stajem i rešavamo sve to. Putujem lako natovaren, smeštaj je planiran (makar načelno) u čvrstim objektima: Do Hana (Vladičinog, prim. aut.) u dva skoka, k’o dlanom o dlan. Imao sam sreće u Grdeličkoj klisuri. Samo umerena gužva, a to znači vožnja za osmeh od uha do uha... U Hanu, društvance seda kod Dekija (prvi s desna) u kafić na piće: Igor, rodom iz Hana, je na odmoru, došao kod svojih, pa ne mogu da samo prođem magistralom a da ne popijemo piće. Ćaskanje, smeh... Planira se buduća moto avantura koju ćemo mi sa fotografije, ako Bog da zdravlja i para, voziti sa još nekim ljudima odavde sledeće godine. Inače, Igor (prvi s leva , steeler na Forumu), je kao što vidite odlično! Prošle godine, u tragičnoj nesreći u kojoj smo izgubili Mariju i Marka, Igor i njegova supruga Dragana su teško povređeni. U teškim trenucima kroz koje smo zajedno prošli, Dragana i Igor su Violeti i meni od tek poznanika postali danas jedni od najdubljih i najboljih prijatelja. Dragana je velika lafica, sasvim sigurno najhrabrija žena koju poznajem. Dva meseca je ležala nepomično u bolnici, bilo je jako teških trenutaka. Ni jednom se nije slomila. Baš krajem ove nedelje čeka je poslednja u seriji operacija, kada će doktori odstraniti titanijumske šrafove koji su pomagali njenoj kičmi da zaraste. Na sreću, oporavak je potpun. Isto kao i kod Igora. Njegova povređena kičma ne dozvoljava mu da vozi motor (iako je u kafić sa gornje fotke došao na skuteru!), ali naša pomenuta avantura za sledeću godinu ne može da prođe bez njega – duži vozilo sa logistikom i filmovaće poduhvat. Lav u srcu! Kasno je. Krećem iz Hana i za samo tren, u smiraj dana, na granici sam sa BJRM: Oko Skopja izgrađena je obilaznica. Kilometri se brzo nižu. Rampe sa putarinom su na svakih 20-30km. Na njima gužva, no na sreću motori to brzo i jednostavno rešavaju (a sve mi deluje da su i namerno ostavljeni prolazi za motore ). Dugo nisam prolazio ovim putem, sigurno još od samog početka devedesetih (kao tek punoletan školarac). Zapanjen sam koliko je snažno izražena podela na slovensko i albansko stanovništvo. Nacionalni naboj je sveprisutan. Samo oko Skopja (Aračinovo i okolna albanska naselja) video sam više džamija nego kasnije u celoj Albaniji ukupno. Sve nove, na svakom koraku, po nekoliko u jednom mestu. Slovensko stanovništvo ukrašava vrhove brda velikim simbolima Hristovog stradanja. Potreba da se kroz religiju istakne pravo na zemlju. Nekako zastrašujuće, kao da sam vremenskom mašinom ponovo bačen u Balkan devedestih... Oko Tetova, predivan zalazak Sunca nad Šarom zaustavlja me da fotografišem: Šar-planina. Lepotica. Od Tetova do Gostivara solidan put sa četiri trake. Ide brzo. Od Gostivara do Kičeva je loš put, klizav i pun kamiona, a i ja sam umoran i u tom trenutku nekako neraspoložen za vožnju. I taman kada sam hteo da zaključim da mi ne prija, od Kičeva (sve do Ohrida) kreće veoma dobra etapa. Pravo uživanje. Krivine, odličan asfalt, jedna od onih deonica koja vraća osmeh na lice i razigrava bajkersko srce. Violeta se istakla i u međuvremenu mi rezervisala smeštaj (Vila Lava, na samom jezeru!) i sms-ovala koordinate. Kakva žena! Stižem pred konak, brzo i bez problema. U pozadini me dočekuju svetla Ohrida u noći: Kao da kažu – dobrodošao!

Prolog Kao i sve dobre priče - počelo je nekako na brzinu i neplanirano. U dve nedelje odmora trebalo je uglaviti more i sasvim drugu, ranije planiranu, rutu motorom. Ideja je bila do Grčke motorom, a nakon toga žena kući, a ja dalje u Jermeniju (zašto tamo – to je druga i duga priča). Onda su stvari počele da se komplikuju: te ipak još nije otvorena granica između Turske i Jermenije (znači mora preko Irana, a onda fali dana), te ženi se ipak ne vozi auto do Sartija i nazad i na kraju završni udarac – u ponedeljak i utorak moram nazad u Beograd. Neki sastanci (hej, odmor je – pa šta onda ) za koje nisam imao luksuz da ih odbijem. I tako vozim sa Sitonije u Beograd, po hiljaditi put obećavam sebi da je sledeća godina ta u kojoj ću da kažem da je dovoljno, oteram sve u 3LPM i definitivno i asocijalno se posvetim samo sopstvenoj slobodi , a u pozadini sve razmišljam gde bih mogao motorom od srede. Prošao ponedeljak, prošao i utorak prepodne. Dođem do daha da završim misao gde bih to mogao sutra ujutro. Ne mogu daleko – to znam. Od ovog blizu: Rumuniju sam vozio ove godine uzduž i popreko, Alpe bio na proleće, Bosnu znam napamet, Sloveniju, Hrvatsku isto, a i nekakao su mentalno blizu, nije to – to ... Znači ostaju Bugarska i Albanija. Albanija mi zvuči kao veća avantura, prosto nekako mi se više ide. Plus u Bugarskoj sam bio nebrojano puta, u Albaniji nikada...

Mladozenja... ti nemas pametnija posla nego da citas Forum?

Kad ti prvi put, dok klopas u kafani, obore na parkingu motor - kazace ti se samo

Of kors. Grcka je pocetkom sept prelepa i jeftina. A na onim slikama gde se vidi Atos, e tu smo mi iza... tacno sa druge strane planine (Sarti, Sitonija). Ako uvelicas, videces kako vam masemo

Drugari, sta da vam kazem - imate duha za 3 kompletne familije;)). Al' to i sami znate... Sve je u glavi (a provod i odmor pogotovo)! Steta sto nismo bili u kontkatu, ja sam u isto vreme bio u blizini (Sitonija) sa gospodjom ... Dobro, nije toliko blizu, ali bio bi odlican izgovor za extra-dodatnu voznjicu;))). Mislim, da vidim(o) te mega pizze... . U stvari: ...

Odlicno! Sad opet cekamo da serijal bude kompletan... pa da se natenane gustira

MEni je prosto nekako degutantno kad se u ovakvim temamma pametuje i "analizira"... Znam, forum je za to itd i tsl. ali zaista mi je bezveze da neko pametuje iz fotelje, dok neko drugi (pa neka je i sto puta napravio gresku) lezi u bolnici u bolovima. Prosto treba pokazati solidarnost, bez velike filozofije... Iako deluje da od toga nema nista. A kada se stvari ohlade moze da se neutralno i bez licnih detalja analizira.

Uh, Vlado... Sunce mu jebem... Nadam se da si dobro i jako. Zaledio si me i dogadjajem i opisom. Zaista se nadam da si i danas ok (i fizicki i inace). Drzi se! Motor ces naravno srediti, vazno je da je glava na ramenima i da si izasao na svojim nogama iz cele price. Znas to sve vec i sam! PS: Ja sam se juce vratio iz Albanije preko CG, ali putem preko Zabljaka i Pljevlja. NA par deonica je prepuno ulja (pre i posle Pljevlja), ali nije bilo u tunelu pa se vidi. Bas sam razmisljao odakle toliko ulja kad na tom putu nema kamiona, a odbojnici su celi...