Naravno da se ne odnosi na tebe. Jasna je tvoja poenta i potpisujem je (mada ne i generalizaciju koju si u onom prvom postu napravio). Uz ogradu: rizik od pojave o kojoj pišeš, nije dovoljan razlog da se sistemi asistencije izbegavaju. Prosto su suviše korisni, a ono o čemu ti pišeš i što postoji kao pojava treba da bude razlog da se pametan čovek ne pogordi i ne postane previše samouveren. Prevelika samouverenost na motoru je rizik, bar ja tako mislim.

Sledeće nedelje treba da može, bar još neki dan. Ja takođe planiram...

Komentarišeš nešto što verovatno nisi ni probao. Elektronika ne radi non-stop, tj. dok uživaš, uživaš kao da ne postoji. Sistemi asistencije su uključe samo onda kada bi, veruj mi, to i sam VEOMA poželeo. Da ti neko tada dozvoli da biraš. Predrasude su čudo, pogotovo i ironično u populaciji koja je zbog predrasuda toliko diskriminisana, kao mi motociklisti.

Haha, Nešo - u isto vreme, napisasmo istu poruku

U svom ovom zezanju, a i sebe tu kritikujem , odosmo u krajnost: pročitaće neko i pomisliti da su svi ti elektronski sistemi asistencije glupost i smišljeni da uzimaju pare. To prosto nije tačno. Svaki takav sistem ima veoma smisla za 99% vozača, a verovatno i za baš sve. Naročito integralni ABS (dodaje kočenje pozadi, ako se pretera sa kočenjem napred), kontrola proklizavanja (dozirano oduzima gas, ako točak krene u proklizavanje) i RDC (kontrola pritiska u gumama, jako korisno kod bušenja gume gde pušta lagano). Odlična stvar je i ESA (adaptivno ogibljenje), naročito u smislu lake promene visine motora (za loše i vanasflatne puteve). Ja sam mnogo vozio ove sistema (ovako iz glave, jedno 120.000 km), veoma dobro poznajem kako rade u praksi i bez sujete i blama mogu da navedem da je bilo bar 3-4 konkretne situacije gde su me spasli pada. Meni dosta i zahvalan sam, više volim da su mi cele kosti i motor, nego šta ljudi o tome misle . Ponekad i isključim elektroniku (recimo, najbolji primer je NAVAK, tu elektronika nema šta da traži ili ponekad u pesku). Tj. ko god ne voli elektroniku, POSTOJI (mislim, sada bez šale) dugme da sve to jednim potezom isključi (mada, vidim ovde par derača bmw-a koji su, tako izgleda, protiv sistema asistencije, a nikada ih nisam video da voze bez istih, pa i dalje ispravljaju skoro svaku serpentinu ). Isto tako, ne treba zaboraviti ni Robinovu poentu: ko se naloži na elektroniku i počne da tera motor bez mozga i forsirajući, ko dozvoli sebi da postane preterano ili čak lažno samouveren, mora da završi u horizontali. Elektronika u 99.99% situacija ništa ne pegla, jer ne radi, a njen domet je vrlo tanak ako se pretera. U tom smislu jedina politika je voziti kao da ne postoji. Učiti vožnju, trenirati, pomerati svoje granice polako. Koliko vas elektronika štiti, možda je najbolje da čovek zamisli kroz sledeću analogiju: staviš kacigu i obučeš moto odelo, ne očekuješ zaista da te to spasi pri padu od 200kmh u jarak. Ko očekuje, glup je. Pomoći će u određenoj klasi situacija, ali da bi pomoglo, mora da se vozi na odgovarajući način. Isto tako, niko ne postaje bolji vozač na putu zbog toga što na tastaturi po raznim forumima, a tako je to cool i moderno danas, ismeva svaki sistem asistencije (dok npr. koristi antislip kvačilo, a često to i ne zna ). Nešo, znam da ne zameraš zbog ove priče, uostalom ovakve teme tome i služe.

Kako ne zarastaju, pa u pitanju je ovde BMW. Ima tajni servisni "recovery" mod (spec. kombinacija pritiska tri dugmeta na kormanu, dok držiš kvačilo), parkiraš u garažu i zaliješ dva puta nedeljno (to može i žena dok ležiš), ostalo odradi elektronika. Po default-u recovery prati brzinu zarastanja kostiju vlasnika, al' može da se šteluje, ko ima dijagnostiku... Važno da nama Neša zarasta...

Voze ljudi, al' realno nije za to. Za nas ostale je lepo i jeftino sigurno jurcanje, kratke krivinice, možeš da voziš oba kruga (i levi i desni), obično ne prave pitanje ako se ljudi dogovore, a tada su to dve stazice. Mada, toliko je jeftino i fleksibilno (kada hoćeš, koliko hoćeš) da je priča izlišna - odeš, probaš i zaključiš da li ti igra...

A, evo i mape - do koje tačke u Mongoliji smo do tog trenutka stigli:

24. Jul 2014. Uliastaj-Tosoncegel (~201km) Čas lako, čas teško, a sve vreme lepo - eto to je Mongolija I pored kasnog odlaska na spavanje, posle sinoćnjeg bančenja ispred hotela u Uliastaju, spakovani smo već u 8h ujutro. Doručkujemo. Ispraćaju nas Branko i njegov prevodilac, urbani Mongol iz Grada (The City - tako zovu Ulan Bator, jedini pravi grad u zemlji). Lep ispraćaj. Polazimo već u 8.30h, po Ulan Bator vremenu (+6h). Zanimljivo je to sa vremenom u Uliastaju, zvanična časovna zona je +5h u odnosu na srednju Evropu, ali pošto su i onako u sred ničega, grad je samoinicijativno odlučio da živi po Ulan Bator vremenu (+6h). Kažu, lakše im je da prate red letanja aviona i TV program . I tako i žive, a mi smo, eto, malo ranije dodali još jedan čas u odnosu na Beograd, a isti ukrali od sna. Na prvoj pauzi, posle ~55km, gledamo slobodne konje kako pasu. Lepa slika. To je neposredno iza prelepog prevoja od 2500mnv, pa sam već mekog oka i otvorenog srca za lirske utiske. Dolazi pastir, na malom kineskom motoru. Objašnjava da su konji njegovi, hvali se svojim uspehom, pa ih onda, sve preskačući poljem tim motorčetom, tera sirenom. Smešno! Pozitivno! Ponos uspehom je gorivo i u planinama Mongolije. Na 77. kilometru stajemo u prodavnicu (usamljena privatna kuća, kilometrima usred ničega, sa policom na kojoj stoje artikli koje možete kupiti), hlad! Mimi kupuje vafle i daje ih deci vlasnice prodavnice. Jedu u slast! Tužan sam i srećan. Tužan, jer slast sa kojom deca jedu pokazuju da je siromaštvo veliko, da majka gotovo nikada ne može da ih počasti slatkišem namenjenim prodaji, to je za zaradu, za preživljavanje. Srećan, jer su deca toliko srećna. Kupili smo sve vafle i onda ih poklonili, osim jednog pakovanja koje mi proždiremo. Od početka, sve do oko 115. kilometra je solidan put. Mi smo uvozani i brzo napredujemo. Skoro lako, da ne čuju Bogovi putovanja da smo se pogordili. U jednom trenutku razdvajamo se, odveli nas putevi na dve strane. Čak 25 kilometara vozimo odvojeno, oko 5 kilometara međusobno udaljeni (na ivici dometa stanica, po tome znam). Brda su između. Srećemo se neposredno pred pauzu. U ovakvim situacijama radio veza je neprocenjiva! Umesto povratka unazad, traženja i gubljenja vremena, sve vreme smo u kontaktu i hladnokrvno koordiniramo napredovanje. Pauzu pravimo na 120. kilometru, u mestu Telmen, u malom kafeu pored puta (kafe u ovom bespuću znači u stvari porodična kuća, u kojoj će putnika uslužiti za malu nadoknadu). Jedemo neko mongolsko jelo, liči na čiburek (jedna vrsta uštipaka, ali ovde sa iznutricama unutra). Dobro je, ukusno! Dobro je i to što sada imamo već oko dva ili tri kafea na deonici od 200km! To je mnogo bolje nego prethodnih dana. Nakon pauze, izlazimo na reku Ider, odakle počinje, sve do kraja dana, jako teška deonica, oko 65 kilometara ukupno. Dubok pesak, naročito teško pred sam Tosoncegel, već na kraju dana, jer je tu mali prevoj. Jako teško za vožnju i puno nas umara. Povremeno, na kratko, bude i odličan put. Pristižemo. Sam grad, tačnije selo, je prašnjav i mali. Ima svega dve ili tri ulice sa nekom vrstom asfalta. Ipak, ima tri ili četiri mala budaala (hotela)! Logično, ovde se spajamo sa severnom rutom, kojom se češće vozi i posledično ima mušterija. Biramo jedan sa parkingom za motore. WC u dvorištu, nema vode (ni tuš), očekivano. Ipak spavanje je svega 4 evra po osobi. U Mogoliji retko ko razapinje šator. Sutra želim da krenemo rano. Čeka nas teška deonica!

Što, ne vidim da ima čega da se stidi? Šala mala, razonoda, vidiš da je okisnulo, ne može se više ni na Huju (prošla nedelja bila super za to, radnim danom kad se uhvati).

Odlične vesti!

Scary budizam, detalj hrama, Mongolija:

Škrabam putopis, pa izvučeno, sviđa mi se nekako. Iznad Uliastaja, Mongolija, amaterski:

23. Jul 2014. Uliastaj Predah Uliastaj je mali grad, sav prašnjav. Ali živ i ima sve što putniku treba (dobre prodavnice, nekoliko solidnih restorana, benzin od 95 oktana, hotel sa Internetom...) Uliastaj je centar regije (Zavkhan), kažu doduše - najzabačeniji centar u Mongoliji. Kada ste najzabačeniji u Mongoliji, e to mnogo govori! Ima oko 20.000 stanovnika, a do pre desetak godina imao je celih 30.000. Ljudi odlaze. Ima ovde i čvrstih zgrada, centar regije je u pitanju! Većina stanovnika živi u gerovima. Ipak, u gradu imaju struju, ponekad i velike LCD televizore!!! Nema asfalta do Uliastaja (oko 1100km od Ulaanbatora), ali zato ima aerodrom. Otud i Branko ovde. Srećemo ga još veče pre, u hotelu. Naš čoveka koji radi u Uliastaju. Iako mnogo priča, lepo je čuti naš jezik. Pijemo zajedno piće. Grad je smešten između planina, sa svih strana je njima okružen i nalazi se u dolini reke. Predivno sve to izgleda. U dolini, na obali bistre i brze reke, prostiru se gerovi na sve strane. Kao vikendice. Šetamo gradom i gledam ljude. Idu svojim poslom, niko se ne osvrće na strance. Sve više su urbani. Malo je ruralnih tipova, samo stariji ljudi. Na brdu, usred grada, nalazi se prelep mali budistički hram. Penjemo se. Ima puno lokalnih turista, Mongola. Budizam doživljava svoj veliki povratak u Mongoliju. Drago mi je, ako! Nekada je ovo bila "najbudističkija" zemlja sveta, možda više i od samog Tibeta. Onda je u komunističko doba usledio najveći pogrom klera u svetu. Ikada! Pravi mali genocid, koji su komunisti sproveli nad lamama, konkurencijom u borbi za duše i srca ljudi. Sada se stvari vraćaju tamo gde im je prirodno mesto i volim to da vidim. Ima nešto u tom budizmu – ova mala biće ni najmanje se ne plaše ljudi. Prilazi mi, da li sam ga poznavao u nekom drugom vremenu? U hotelu imamo Internet, mogu konačno da čujem Violetu! *** Do Harkorina (Karakorum) i asfalta tamo (nadam se) imamo još tri ili četiri dana vožnje. Uveče, sedelo društvo ispred hotela, pilo se pivo. Tri Srbina, tri Mongola, dva expat-a (jedan Novi Zeland, jedan Nemac). Mongol, doktor kiropraktičar, lomio me, pokazivao zahvate, razne. Kukala mi majka, koliko sam krckao u veštim rukama mladog doktora. Prvo ti je frka, posle se prepustiš, odlučiš da veruješ u ljude, tako je nekako i sa celim ovim putovanjem. Pričalo se do 1h u noć! Al' ko se žali, zbog takvih ljudi i takvih stvari se putuje!

PS: Švajcarkinja, a?

Za komunikaciju koristimo obične PMR stanice, koje sam doduše preradio da budu jače. Snimamo gopro kamerama, naravno postoji i mnogo drugih rešenja za action cameru, ali gopro sam izabrao zbog Protune-a (mod u kome se snima u kvalitetu pogodnom za profi produkciju, naročito kolor korekciju). Rešenje kojim skidamo zvuk (uključujući radio vezu) i miksamo u realnom vremenu u video sam ja radio i dosta sam ponosan na to. Za ostalo, ko zna šta budućnost nosi, videćemo... Planova uvek ima.

Izgleda bila neka lepa devojčica u boksu Il' te namuđuju te ulične gume (pogle' šorc)...

22. Jul 2014. Altaj-Uliastaj (195 km) Na sever! Ujutru idemo u budistički manastir na čijem pragu smo proveli noć, fotografišemo. Prelep mali manastir. Ulazim u jednu pagodu, vođen intuicijom, da pronađem specifičan suvenir koji je Violeta naručila (budistički točak života – bavačakru). Upadam lamama u sred jutarnje meditacije! Izvinjavam se pogledom, dok propadam u zemlju od stida. Iz Altaja krećemo u 9.30h. Grad gerova, umesto čvrstih kuća na koje su evropljani navikli, tako ću ga se sećati. Prvih sedam kilometara je asfalt, a onda skrećemo na sever ka Uliastaju, asfalt naravno prestaje. Do brane Taišir je oko 40 kilometara. Nekoliko kilometara pred branu, među desetinama istih putića, biram lošu varijantu i nakon par kilometara završavamo u koritu suve reke, kroz koje dalje vozimo. A upravo je počela kiša! Jako teško, šta reći. Posle dosta muka nekako ipak izlazimo na most. Pričamo sa policajcem, čuva stražu i brani ovu retkost i pravu dragocenost, ovde u bespuću Mongolije (misli se na most ). Policajac govori ruski. Kaže da je put dalje OK (“нормальная дарога”). Polako počinjemo da se penjemo u brda. Predeo je zeleniji. Mnogo lepši. Put je na momente mek, ali ipak dosta dobar. Relativno brzo ide. Na 110. kilometru, u planini, pravimo ručak. Imamo vreme i za kuvanje kafe, brzo smo vozili i sada ubiremo plodove svog truda. Posle ručka, deonica koja sledi - pedeset kilometara od prevoja do tri drvena mosta, jako je teška! Izuzetno meka podloga, veliki usponi i često spust pod nagibom i peskom, ponekad i rastresito kamenje. Teško za vožnju. Kada smo prešli sve to, odmaramo na drvenim mostićima. Poslednjih 35 kilometara do Uliastaja, preko 2500mnv prevoja, je odličan makadam, samo poneka kratka teška deonica obilazaka. Na prevoju srećemo dvadesetak ljudi na izletu. Dočekuju nas sjajno. Jedna devojka govori engleski pa možemo da komuniciramo sa svima, ona prevodi. Najlepši doček ikada! Ushićen sam! Silazak u Uliastaj je spektakularan. Sjajan pejzaž u predvečernjem suncu, prelep makadam i serpentine – čisto uživanje! U gradu nalazimo benzin od 95 oktana i smeštaj u pristojnom hotelu. Ima i Internet, prva veza sa kućom posle nekoliko dana! Sve je tu dakle, ostajemo ovde dve večeri, da se dobro odmorimo. Dok raspakujem motor, čujem iza sebe na čistom srpskom: "Odakle vi ovde, jebem mu miša?!". Tako upoznajemo Branka, trećeg južnoslovena u Uliastaju!

...na sledeću!

...da pređemo...

Isplivasmo iz Gobija, nastavljamo dalje, no gledam kako se ova teška strana sporo učitava, pa najpre...

Nisi u pravu u ovom slucaju, vozio je u enduro modu i svakako je osecao sve. Vise je to problem paralever vesanja, elektronika na gsu slabo uskracuje informacije sa podloge, svakako ni blizu koliko vesanje. Mislim, razumem sta kazes u nacelu i ima tu istine cesto i za mnoge (lazna samouverenost zbog motora), ali veruj na rec da ta elektronika nema taj efekat, a svakako ne kod ovog vozaca i generalno je 10:1 odnos korist u odnosu na mane, za 99% vozaca.

Sta da ti kazem, osim da se sto pre i bezbolnije oporavis! Mislim da moto rane nikada nisu srecne, uvek se bez njih moze i jesi pogresio sto si vozio posle pada (ali te potpuno razumem, tako je to uvek sa šokom i adrenalinom i većinom smo svi isti). Jako je dobro što si odlučio da javno pišeš, mada znaš sve to i sam, zato i pišeš, zato si mačo i car, ne zbog vožnje. Nadam se da se Tanja ne muči previše, kao ni porodica. Njima je najgore. Drži se!

21. Jul 2014. Darvi-Altaj (240 km) Najteži dan putovanja Ustajemo odmorni, veoma rano. Krenuli smo u 7.30h. Najranije do sada! Budaal u Darviju, primećujem, ni po danu nije mnogo čistiji, a ni poljski wc nije manje smrdljiv. Ceo put je peskovit, na momente jako težak. Ili je neravan, ne zna se šta je gore. Bilo je deonica sa dubokim peskom, zeznuto jako za vožnju. Brzo se čovek umara, a mnogo ima da se vozi. S vremena na vreme naiđemo na ovvo. Ne propuštam da zastanem, ili bar tri puta svirnem. Koga zanima kako izgleda autentični mongolski običaj vezan za ovvo, neka pogleda ovaj video, pravi Mongoli na njemu : U početnim kilometrima pustinje sreli smo neke Belgijance, mladić i devojka u terencu. Istekla im ruska viza, vraćaju se sa granice u Ulan-Bator. Prošli sve u Mongoliji, celu zemlju, pokazivali nam puteve. Nakon toga sreli Francuza biciklistu, onog što je juče iz Darvija otišao u pustinju! Dali mu vodu, bio jako zahvalan. Ima samo kompas, nema ni mobilni! Bio je u Mongoliji pre 6 godina, na severu, sada vozi južnu rutu. Rekao bih da se pomalo kaje zbog svog izbora rute, kaže da mu je pustinja jako teška. Verujem mu na reč! Idemo dalje, a ja ne mogu da ne razmišljam o tom ludom Francuzu i ludim biciklistima: Sve vreme vozimo polako. Užasan put, truckav i peskovit. U jednom trenutku nailaze oni Nemci u VW (oni isti koje smo upoznali na ulasku u Mongoliju), prestižu nas. Dogovarami se da se vidimo, možda na pivu u Altaju. Onda smo opet sreli kamile, prvi put posle kazaške pustinje. Radujemo se ovim bićima svaki put, Mimi naročito U jednom trenutku kreće i deonica kroz dine Pravimo pauzu, najzad. Mala radnja i pumpa, prve posle 150km pustinje. Prvi hlad, za nas oaza takoreći! Posle pauze, ni pun kilometar nismo prevezli, Mimi javlja stanicom da je pao! Vraćam se, već je digao motor (pomogao mu lokalac koji je zaustavio auto). Nema oštećenja, sreća. Nastavljamo. Put je sve teži. Poslednje deonice jako su teške, mi umorni, ubijeni od prašine. Ja mnogo bolje podnosim vrućinu, zanimljivo... Posle 210 km pustinje, penjemo se na prevoj od 2250 metara i iza njega, veoma visoko, na oko 2200m nalazi se ALTAJ. Stižemo posle 13h vožnje, taman za videla! Nalazimo hotel bukvalno ispod budističkog hrama (lutali smo malo gradom, ako se ova velika naseobina gerova u kojoj je naš smeštaj jedna od samo nekoliko čvrstih zgrada može nazvati gradom). Za ovu jednu, soba za nas dvojicu i upotreba eksternog tuša: Ovo je bio najteži dan putovanja! Mrtvi smo umorni, ali sam sredio tuširanje. Ura!!!