Već nekoliko dana pokušavam da napišem ovaj putopis, vrtim se u krug, ne znam ni kako da počnem.
Da li da ovo bude klasičan putopis sa opisima mesta kroz koje sam vozila ili da bude ono što stvarno jeste, moje lično putovanje u potrazi za nekim odgovorima.
Ima trenutaka u životu kada nam je potrebno da odemo što dalje, da sa razdaljine pogledamo svoj život i ljude oko sebe i pokušamo da shvatimo razloge i suštinu dešavanja.
Ja tada sednem na motor i vozim, samo vozim. I nije mnogo važno gde. Važno je da ispred sebe imam vreme i otvoren put. Što dalje idem to jasnije razmišljam i bolje se osećam.
Ovo putovanje se malo razlikuje od prethodnog, nema kvarova na motoru, nema padova, nema dramatičnih situacija, možda samo po neka.
Drama je samo u meni.
I ovo je moje solo putovanje. Putovanje višestrukog karaktera, kroz više zemalja ( kroz neke i po dva puta ), dodir sadašnjosti i prošlosti, različitih kultura, a sa druge strane ovo je moje lično unutrašnje putovanje, slaganje rasturene slagalice.
Trebalo je to da bude jedan običan godišnji odmor od sedam - osam dana, sunčanje, kupanje i malo lenčarenja u selu.
Međutim, ne bude uvek onako kako smo zamislili. Nekada se život iznenada zakomplikuje, okrene naglavačke. Iznenade te ljudi i događaju za koje si verovao da nisu mogući, ne u tvom životu.
Jedan moj prijatelj je napravio lepo poređenja: "Život je putovanje po moru, naizmenično se smenjuju talasi i mirno more, bonaca". Pa izgleda da je tako.
U tom trenutku moj život je bio bura sa ogromnim talasima. Činilo se neizvesno hoću li se udaviti ili ću ipak uspeti da uhvatim dovoljno vazduha i isplivam na površinu.
Ali čovek je izdržljivo biće, nismo ni svesni koliko. I to je rekao moj prijatelj, mudar čovek .Sve češće hvatam sebe kako poslušam njegove savete a ja ne slušam baš mnogo.
U kakvoj je to sve vezi sa ovim putovanjem?
Pa umesto da odem na odmor pravo na more i malo iskuliram, nekada bi mi možda to i prijalo, ja tražim što duži put do Crne Gore ( naravno opet do Crne Gore, izgleda svi moji putevi vode tamo ).
Da sam mogla putovala bih do kraja sveta, imala sam želju da krenem tamo… Što dalje odavde… Što dalje od stvarnosti.
Ali kao što već jednom rekoh, želje su jedno a mogućnosti drugo.
I tako sam isplanirala rutu: polazak je iz Beograda, krajnja destinacija Čanj pa Močila. Između toga vožnja kroz Bosnu i Hrvatsku, izlazak na Jadransku magistralu što je moguće severnije i vožnja obalom do Čanja. Ukupan pređeni put ne treba da bude duži od 2000 km ( to je neki maksimalni budžet koji sam mogla da odvojim za gorivo). Dnevne kilometraže bi se kretale između 350 i 400 km, jedno spavanje u Bosni i jedno do dva spavanja na hrvatskom primorju. Još je samo trebalo odrediti kojim putem tačno i gde. Na izbor putanje u neku ruku je uticalo pronalaženje adekvatnog a povoljnog smeštaja. Na hranu ne trošim mnogo, uvek se nešto snađem, a za "ne daj Bože" situacije se oslanjam na “pomoć prijatelja”.
Prvo sam mislila da idem do Rijeke pa da odatle vozim obalom ali nisam uspela da sklopim sve kockice.
Za prvi dan vožnje a da ne bude duže od 400 km trebalo je spavati negde u blizini Banja Luke u krugu od 50 - 60 km. Našla sam simpatičan smeštaj, seosko domaćinstvo u okolini Šipova, uz obalu reke Plive, na samo kilometer od njenog izvora. Kada sam rezervisala nisam imala pojma kakav raj za odmor sam pronašla. Ako ste ikada poželeli savršenu oazu mira za odmor i relaksaciju, da oko vas nema ničega drugog osim tišine prirode, svežine reke i cvrkuta ptica onda je ovo pravo mesto za vas.
Dakle, krenula sam tog jutra dosta kasno, oko 10 h. Iscrpljena psihički i fizički od burne prethodne nedelje izabrala sam da do Banja Luke vozim auto-putem iako je u opciji bilo mnogo zanimljivijih putanja.
Svi ovi putevi kojima ću voziti narednih dana do Crne Gore su mi novi, nikada pre nisam vozila njima, ni motorom ni kolima. Utoliko je putovanje bilo zanimljivije.
Vožnja auto-putem nije bila tako dosadna kako sam očekivala. Motor je radio bez problema, dan je lep za vožnju, ni prevruće ni hladno, kiše nema. Vozila sam između 120 i 140 km/h, što se mom motoru nije svidelo previše, potrošnja se popela čak do 6,5 l. Do Banja Luke stižem rano uz dva usputna zadržavanja, da sipam gorivo i na jednom parkingu u Hrvatskoj da se odmorim i pojedem nešto. Tu mi prilazi zemljak kamiondžija da me pozdravi, pogleda motor i raspita se gde putujem, kako sama, zar se ne plašim.
Ne plašim se, zapravo čim sednem na motor i krenem a posebno u nekom novom pravcu, u neizvesnost, kao da se sve u meni resetuje. Što dalje vozim mir postaje dublji. Postojimo samo motor, ja i put.
Na granicama nije bilo gužve ni na ulazu u HR, ni u Bosnu. Ne zadržavam se u Banja Luci, idem dalje preko Manjače ka Mrkonjić Gradu.
Od mog kolege i prijatelja Radomira sam dobila bliže informacije o putevima kroz Bosnu. Rekao mi je i da od Banja Luke mogu pored Vrbasa ili preko Manjače ali sam izabrala ovo drugo i nisam se pokajala.
Predivni predeli, široki zeleni proplanci, put koji ispred blago krivuda dokle ti pogled doseže.
Savršena ravnoteža između mene i motora dok u ritmu vozim po krivinama, i krajolika oko nas dodatno me ispunjava zadovoljstvom.
Radomir mi je preporučio da obavezno svratim na jezero Balkana kod Mrkonjić Grada, što sam i uradila.
Jezero je lepo uređeno, smešteno ispod zelene guste šume koja sa jedne strane pravi hladovinu, a sa druge je šetalište i restoran sa vodenicom. Pošto je subota bilo je dosta posetilaca a i kupača.
Tu sam napravila mali predah, da se rashladim i raskomotim a i da oči i dušu napunim mirom i lepotom koje pruža ovo mesto.
Do prenoćišta nije bilo još dugo da se vozi, nekih 60-70 km, taman lagano da stignem. Zanimljivo je da mi snalaženje u gradovima nije jača strana ali ovako kada putujem bez problema stižem tamo gde sam krenula i uglavnom ne lutam mnogo.
Od Šipova do smeštaja put vodi pored reke. Što sam dalje od civilizacije sve je mirnije i prijatnije.
Za sam smeštaj sam već nešto napisala. To je seosko domaćinstvo uz obalu Plive, terasa restorana izlazi na reku. Domaćini gaje guske i konja da upotpune ambijent. Preko puta je neko sportsko društvo za ribolov, bilo je nekoliko ribolovaca u vodi do pojasa sa pecaljkama u rukama. U pansionu je odseo i jedan par iz Rumunije, došli su ovde na odmor da pobegnu od gužve i pecaju. Sa terse od sobe vidim mesec, reku i odsjaj u vodi. Reka daje svežinu i potpuno okrepljuje.
Ne pamtim da sam skoro tako dobro spavala i tako odmorna ustala.
Za nedelju je planirano da vozim delom kroz Bosnu, delom kroz Hrvatsku do Jadrana a onda magistralom do Brela kod Baške Vode.
Tu ću da prenoćim kod rođaka mog prijatelja.
Rano ustajem, pakujem se. Nebo se nešto oblači ali još nema kiše. Tada se dešava mali peh. Motor je parkiran na uzbrdici i ne mogu sama da ga skinem sa štendera. Zamolila sam gazdu da mi pomogne, i taman kad sam se setila da mu kažem da ne gura za kofer čula sam iza sebe zvuk pucanja plastike. Polomio mi se nosač kofera i ploča. Maler, šta da se radi. Narednih sat - dva smo pokušavali da nekako pričvrstimo kofer pošto naravno nisam imala gde stvari da stavim, tako da sam krenula tek oko pola jedanaest. U međuvremenu je počela kiša pa oblačim punu "ratnu" opremu, šuškavac i rukavice.
Put do Glamoča vodi preko planine, ne znam koje. Vozila gotovo da nije bilo, krivine su kratke i na nekim mestima oštre a vidljivost zbog kiše loša. Ali sve mi to nije pokvarilo raspoloženje. Ustala sam odmorna, ona putna groznica pred osvajanje novih teritorija me ispunila u potpunosti i prosto mamila da vozim dalje. Jer tamo iza one krivine, iza onog brda je Glamoč, a malo dalje na putu za Livno ću skrenuti desno ka Bosanskom Grahovu. Put vodi kroz ravnicu u podnožju planine. Nema puno kuća, nema ničega. Kiša polako prestaje. Predeo je lep, pitom. Put je dobar, vozi se brzo. Tu sam malo zastala da se oslobodim šuškavca i napravim neku fotografiju.
Još malo pa ću izaći iz Bosne i ponovo ući u Hrvatsku.
Od Bosanskog Grahova do graničnog prelaza spuštam se niz obronke Dinare. Planine i useci izgledaju moćno. Put je dobrog kvaliteta sa dubokim i dugim krivinama.
Na ovom graničnom prelazu nema nikoga, samo ja i carinici. Tu ulazim u Strmicu. I ovde sam prvi put, kao i u svim mestima kroz koje sam prošla od polaska.
Strmica. Stajem ispred table da zabeležim da sam zaista došla ovde. To ima posebno lično značenje za mene.
[
Ne tako davno, trebalo je da dođem ovde sa nekim koga sam dugo poznavala ( tako sam mislila), ali sada sam ovde samo ja.
Malo mesto, samo nekoliko kuća, nema ljudi. Put se proteže duž reke i pruge u podnožju Dinare. Slikam reku, brda.
Razmišljam da li da malo zastanem, i stojim ali ne silazim sa motora.
Stojim neko vreme. I misli mi stoje, nekako je sve stalo na trenutak, a onda nastavljam dalje.
Tu na potezu od Strmice do Knina pokušala sam da sastavim onu pokidanu nit, da pronađem onaj delić koji nedostaje da se slagalica složi i zatvorim jedno veliko poglavlje svog života.
Da li sam u tome uspela? Pa možda delimično, ali ne baš samo ovde.
Mesta kroz koja sam prošla, nova, nepoznata, kilometri krivina, pravaca, brda, doline, reke, jezera, gradovi, mora. Sva ta iskustva te ispune, učine te jačim, sposobnijim da bolje i jasnije sagledaš sebe a i druge ljude. Putuješ kroz zemlje i gradove ali putuješ i kroz samog sebe. Drugoga ne možeš promeniti, ne možeš promeniti ni ono što je već učinjeno. To je jedan začarani krug koji te stalno vuče ka centru. Ovi kilometri iza mene, svi skupljeni utisci na putu, nastojanje da negde stignem, umor, ushićenje, usresređenost na vožnju, sve to pomogne da se udaljiš i sa razdaljine pogledaš oko sebe i unutar sebe i potražiš put iz tog začaranog kruga.
Kod table za ulazak u Knin zastajem i slikam.
Prvi utisak je da je grad dosta oronuo i pust.
Kiša opet rominja, možda to doprinosi utisku. Ipak kako dalje vozim ulicama Knina utisci se polako popravljaju. Vidim na brdu iznad grada tvrđavu i krećem ka njoj.
Motor sam parkirala sasvim u podnožju, nisam znala da mogu do gore sa njim. Na motoru je ostala torba sa stvarima a kacigu i jaknu sam ponela sa sobom . Krećem peške ka tvrđavi.
Na terasi restorana je neka proslava, pevaju se hrvatske narodne pesme. Ulaz se plaća 20 kuna ali ja imam samo eure. Čuvar je ljubazan čovek, ostavljam kacigu i jaknu kod njega i ulazim uz dogovor da na povratku razmenim novac i platim ulaznicu. Tvrđav je lepa. Sa jedne strane se pruža pogled na grad a sa druge na most i reku .
U okviru tvrđave ima nekoliko zgradica sa izložbama od kojih je jedna posvećena Oluji i progonu Srba iz Knina. Na samom vrhu je hrvatska zastava i spomenik Franji Tuđmanu.
Inače primetila sam takav spomenik i u Cavtatu a kod Dubrovnika most nosi njegovo ime.
Nisam se previše dugo zadržala na tvrđavi. Kad sam se vratila dole na motoru je sve bilo na svom mestu. Prodavac suvenira od koga sam kupila magnet za frižider mi je rekao da se u blizini nalazi izvor Krke i veliki slap Krčić koji treba videti. I on je bio veoma ljubazan i poželeo mi je srećan put.
Slap je zaista veličanstven, visok 22 m, to je nešto što stvarno treba videti. Kiša je opet padala po ne znam koji put tog dana, na izvoru nije bilo posetilaca osim jednog para i mene. Ipak to nije moglo da umanji lepotu i snagu ovog prizora.
Nastavljam put ka Šibeniku. I ovaj put je dobar kao svi putevi u Hrvatskoj kojima sam prošla, lepo se vozi i ubrzo stižem do Šibenika. Tu počinje moja vožnja jadranskom magistralom. Dosta sam se radovala ovoj vožnji ali na kraju nije bilo baš onako kako sam očekivala. Umor od oblačenja i skidanja kišne opreme, a onda i sparina su učinili svoje. A kada se tome doda da je sezona na neki način već počela pa ima dosta saobraćaja na magistrali nije moglo da se vozi baš onako za dušu kako sam se nadala. Ali vožnja uz more uvek opušta i budi čula.
Ređaju se lepa primorska mesta, Promošten, Rogoznica, Trogir a onda Split. A tamo radovi na putu čitavom dužinom. Pojma nisam imala koliko je Split veliki grad. Dugo se i sporo pomeramo u koloni, kreni - stani i to užasno zamara i nervira. Napokon prolazim Split i dalje je sve mnogo lepše. Prolazim kroz Omiš. Svideo mi se ovaj primorski gradić, ima neki šarm. Već je veče, ljudi šetaju obalom i sede u kafićima. Oseća se morska atmosfera.
U Brela sižem baš kasno, oko 10:30. Domaćini su su se već zabrinuli gde sam.
Mislila sam da samo prespavam ovde i sutra nastavim dalje. Međutim menjam plan i odlučujem da ostanem još jedan dan da se naspavam, odmorim i odem do mora. Dan iza mene je bio naporan baš, baš. Umor je doneo sa sobom nervozu i nemir a to je kao rezultat dovelo do toga da nenamerno pokvarim komunikaciju sa prijateljem.
Kako čovek može da bude nepromišljen i netaktičan kada je umoran, a to posle povuče za sobom samo nove komplikacije. Valjda tako to ide u životu.
Kiša pada celu noć, ona kao da me prati. Ne mogu da zaspim, ostajem budna do kasno.
Ali ujutru je osvanuo novi savršen dan. Sunce je obrisalo nemire, sve je nekako zablistalo, pa i moje raspoloženje.
Hrvatsko primorje je jako lepo, plaže uređene, voda tirkizno plava, prozirna. Upoznala sam divne ljude, iz Srbije. Oni ovde letuju već osam godina. Sa njima sam provela opušteno popodne na plaži uz malo kupanja i sunčanja. Opustila sam se, malo smirila i odmorila.
U ponedaljak rano ujutru krećem dalje da izbegnem vrućinu. Ovo je dan za vožnju samom obalom mora, preko Makarske, pored Brača, Hvara i drugih malih prelepih ostrva, preko Dubrovnika, pored Cavtata, Herceg Novog, Budve do Čanja.
Međutim, očekivane vrućine nema, pravo je uživanje voziti, a nema ni prevelike gužve na magistrali. Ponovo na kratko prolazim kroz Bosnu, preko Neuma ali nije problem jer nema zadržavanja na granici. Dok vozim ovim delom puta vraćaju mi se uspomene. Ovuda sam pre par godina prošla kao suvozač, samo je bila kiša, strašna kiša. Sećam se da smo skroz bili mokri i da smo tražili nepromočive cipele u Neumu.
Kako se približavam Dubrovniku postaje sve toplije, već je i podne. Stajem kod mosta da slikam. Tu srećem grupu kolega motociklista iz Slovenije. Oni već kreću dalje tako da nisam stigla da ih pitam koja im je krajnja destinacija.
Vruće je za vožnju, imam vremena pa svraćam u Cavtat da se odmorim i raskomotim u hladovini ispod borova.
Cavtat je gradić iz mog detinjstva. Tu sam sa roditeljima dolazila još kao dete nekih sedam godina za redom ali za zimski raspust.
Motor ostavljam na parkingu sa torbom na njemu i još nekim stvarima koje me mrzelo da nosim. Uzimam samo peškir za plažu, papuče i kupaći i idem da potražim duboku hladovinu. Toga ovde ima dosta, smeštam se na travi ispod bora. Hladovina prija, na kratko sam čak i zaspala.
More je danas nemirno, talasi se blago penušaju između stena. Jedva se odlučujem da uđem u vodu. Onako vreloj od opreme voda mi se u prvom momentu čini hladna. Ali kada sam ušla to je potpuno druga priča. Talasi blago masiraju i to prija, okrepljuju, svežina briše umor i vraća energiju.
Osećam se preporođeno i spremno da nastavim dalje.
Na motoru je sve na svom mestu. Presvlačim se i spremam za nastavak puta. Cavtat kao i Dubrovnik ima mnogo stranih turista. Mogu se videti razne interesantne stvari, kao na primer motor iz Francuske koji vuče prikolicu ali i zanimljiv tricikl koji voze neki Rusi.
Posle Cavtata Herceg Novi je tu odmah iza ćoška. Zovem brata da proverim da li su on i stric stigli u Čanj ( trebalo je tamo da se nađemo i napravimo malo porodično okupljanje na par dana). Međutim, oni su u selu. Već je sedam sati, za dva sata će mrak. Preračunavam u glavi da li mogu da stignem do sela to veče i koliko je (ne) bezbedno da to uopšte pokušam. Treba voziti preko Cetinja pa kanjonom Morače a onda uz brdo uskim seoskim putem do kuće. Razuman odgovor se sam nameće, i brat pokušava da me odgovori ali donosim odluku, idem u selo. Dok se još vidi vozim malo brže da stignem što dalje, sumrak počinje već na Cetinju. Kad sam prošla Podgoricu već je bio potpuni mrak. Katastrofalno loše vidim po mraku i na dalje vozim veoma oprezno, ne preko 60 km/h. Pomaže kada ispred ima vozila, pratim kretanje svetala. Najteže je bilo popeti se u selo, neka bela isparenja su se podigla iz zemlje od sparine a put je i onako zarastao u šipražje pa je teško razaznati kuda da voziš. Ipak bezbedno stižem oko jedanaest sati. Mislim da je mojima laknulo kada su me videli. Oni znaju da mene ne vredi odgovarati, ako nešto rešim teško odustajem. Ovo je bio jedan lep završetak dana. Srce puno, sve je na svom mestu, a ja tamo gde se osećam ispunjeno i spokojno.
Ovde spavam duboko i bezbrižno. Senke dragih osoba su tu blizu oko mene, čuvaju mi miran san, zaceljuju dušu, daju snagu da se suočim sa iskušenjima.
Sledeći dan provodimo u selu, smejemo se, ovde se uvek smejemo, pričamo, po nešto popravljamo.
Sve je lepo, jednostavno, sve je igra. Briga nema, ostale su daleko.
Na putu do groblja, kad sam tu uvek odem da posetim očev grob, da malo posedim pored njega i nemo popričam, zatičem interesantnu scenu. Mala zmija je ustima obuhvatila glavu mišiča i pokušava da ga odvuče. Dok sam vadila telefon da slikam ona je pustila miša i krenula da beži. Posle mi je stric rekao da je to šarka, a ja zamalo da stanem na nju. Na groblju uvek ima zmija, pogotovu leti, pa sam još jednu uspela da slikam. Ova je daleko veća.
Predveče se pakujemo i idemo za Čanj. Odavde mi se nikada ne odlazi. Bojim se da će mi se čim siđem iz Močila svi nemiri opet vratiti. Šta da se radi i to je život, slično vožnji. Nekad voziš idealnom putanjom, sve je tečno, u harmoniji a nekada promašuješ svaki ulazak u krivinu pa se mučiš da se izvučeš i vratiš u ritam ali teško ide.
Brat i ja odlazimo za Čanj, on kolima, ja motorom a stric za Kolašin. Pridužiće nam se za dan - dva.
Sledećeg dana opet vozim magistralom natrag ka Budvi. Idem sama na kupanje na Jaz a onda posle u obilazak Kotora. Volim da odem u Kotor. Mnogo puta sam tu bila i mnogo uspomena me veže za taj grad, ali svaki put mi je toplo oko srca kada prošetam ulicama Starog Grada. Neobavezna vožnja pored mora a opet pređeno 70-80 km.
Sutradan brat odlučuje da zajedno odemo negde na plažu. Motor ostaje parkiran, idemo kolima.
Pošli smo do Bara a završili u Albaniji.
Izgleda svi porodično imamo sklnost ka avanturi. Dok smo se vozili ka Baru, Vesko me pita imam li pasoš kod sebe. Imam, ponela sam dokumenta sa sobom. Pitam što? On kaže: "Ajmo do Albanije, nikada nisam bio, a ti?". Ni ja, mada mi se ta ideja mota već neko vreme po glavi, pogotovo što je dosta kolega vozilo tuda i kažu da su utisci fenomenalni.
I tako mi krećemo a pojma nemamo ni gde je granični prelaz. Pitamo u Ulcinju nekog čoveka a on nas moli da povezemo njegovog rođaka i dete nekih 20 km, to je uz put i taman će nam pokazati gde dalje.
Napolju je čini mi se 40C a u kolima pravi pakao, klima ne radi.
Prelazimo granicu, idemo ka Skadru.
Uzbuđenje ne izostaje bez obzira što je motor ostao kod kuće. Skadar je mnogo lep, slikamo ali ne penjemo se do njega zbog velike vrućine.
I u Albaniji ima interesantnih vozila.
Ja sam zapela da odemo do neke najbliže plaže u Albaniji a to je još 40 km vožnje. Zaboravila sam da napomenem, na granici smo čekali više od sat vremena na onoj vrućini. Toliko nisam čekala na svim prelazima zajedno a dva puta sam prešla hrvatsku granicu, dva puta bosansku i jednom crnogorsku. Eto sad i albansku. Jedna pametna glavica mi je rekla: "Vau, dosta, pa neko toliko ne prođe za ceo život" . Naravno ima puno kolega koji su prešli i mnogo, mnogo više. Ali stvarno sve vredi, svaki kilometar i puta i života.
U Albaniji nastaje mala drama. Zapravo zbog neprilagođene brzine iako je bio pravac brat gubi kontrolu nad vozilom, auto se zanosi tamo, vamo četiri -pet puta. Samo zahvaljujući njegovoj prisebnosti i ogromnoj sreći smo izbegli udes. A kako bi se on završio, ne smem ni da zamislim. Sa leve strane nam je u susret dolazio kamion a sa desne je bila stena. Srećom dobro je prošlo. Kroz glavu mi je prošla misao da uvek postoji mogućnost da poginem na motoru pa neću valjda sada u kolima.
Vesko je bio beo kao zid narednih sat vremena. Srećom ubrzo smo stigli u neko primorsko mesto Shengjin ili tako nešto. Lepa dugačka peščana plaža, talasi koji se nižu kao niska bisera. Odmah sam ušla u vodu da se rashladim. Nismo dugo ostali, možda sat vremena. Put od dvesta kilometara tamo i nazad nikako nije bio suvišan. Oboje smo uživali u ovom novom iskustvu. Meni je to otvorilo jedna nova vrata, videla sam kako izgleda putovati kroz Albaniju.
Sve u svemu uzbudljiv dan, pogotovo ako se tome doda da smo u povratku opet za dlaku izbegli manji incident, zamalo da nas neoprezni vozač udari pri izlasku iz svog dvorišta a onda nas je u Baru milicija zaustavila zbog prekoračenja brzine. Stric koji je u međuvremenu stigao u Čanj se krstio slušajući naše euforično prepričavanje događaja.
Poslednji dan, subota je bila za odmor, pakovanje i pripremu za povratak.
Još nisam smislila kojim putem idem kući. Nazad vozim u jednom danu, samo treba odabrati dobru putanju.
Važno mi je da me i povratak napuni energijom. Ona će mi sigurno biti potrebna za vraćanje u stvarnost i suočavanje sa ne baš prijatnim stvarima.
Valjda zbog treme pred put, da sve bude kako treba i da stignem na vreme jer me sutra čekaju obaveze, malo spavam i baš rano ustajem, u pola pet. Probudila su se obojica da me isprate.
Mislim da sam krenula oko pet, pola šest. Do izlaska na put nisam znala da li ću levo ka tumelu Sozina ili desno pored mora do Risna pa preko Nikšića, Šavnika na Durmitor.
Skrećem desno. To je bio stvarno dobar izbor. Savršen.
Tek tog jutra sam mogla da osetim pravu draž vožnje po jadranskoj magistrali. Ja skoro sama na putu, još je suviše rano. Sunce tek izlazi, more je mirno, a krivine savršene, tu su samo za mene. Nekako se čovek instinktivno pripremi iznutra za put kada pred sobom ima neke okvire kada mora stići. Pažnja i čula se izoštre, spreman si, ostaje samo da voziš. Takvu vožnju najviše volim. Sve ide glatko, skoro savršeno, zadovoljstvo raste sa svakom krivinom a i samopouzdanje.
Toliko sam uživala da nisam želela da stajem da slikam, da ne prekinem tu magiju. Umesto ka Kotoru, ja produžavam do Tivta i to mi neplanirano pruža mogućnost da odvozim veliki deo Bokokotorskog zaliva. Kakvo je to zadovoljstvo bilo ne umem da opišem. Gradići se tek bude, na ulicama samo po neki čovek, put usko krivuda između kuća do Kotora a onda prelazi u prelepu magistralu za vožnju sve do Risna. Ipak nisam mogla da odolim pa stajem kod Perasta da slikam.
Bilo je to osamdesetak kilometara predivne vožnje, vožnje za dušu.
Od Risna put ide u brda. Posle par krivina se zaustavljam da se pozdravim sa Bokom. Radomir je prethodnog dana otišao na Bajk rok misiju na Kosovo. I ja bih išla sa njim ali nije se uklopilo.
Čak sam sinoć razmišljala kako bi bilo da se vraćam preko Kosova pa da se sretnemo tamo, ali sam odustala od te ideje jer nisam imala vremena da proučim put a i mislila sam da on ostaje do utorka a ja sam svakako morala nazad.
Tu na vidikovcu dok slikam vidim njegovu poruku gde me pita da li sam krenula i kojim putem. Shvatam da i on ide danas nazad i da razmišlja da se sretnemo negde. Ali već je kasno. Ja sam na sasvim drugom kraju i ne mogu da se vraćam.
Jednom ranije sam kao suvozač prošla ovim putem u suprotnom smeru ali to mi je kroz maglu ostalo u sećanju. Iznenađena sam kvalitetom puta, a i krivine su blage pa može dosta brzo da se vozi. Nema gužve. Srećem kolegu motociklistu iz Austrije čini mi se, i zajedno jedan deo puta peglamo, negde do račvanja za Trebinje i Nikšić. On skreće ka Trebinju.
I kasnije sve je pravo uživanje. Ni oštre krivine kod Šavnika ne umanjuju zadovoljstvo. Tu me ispred tunela zaustavlja policajac, kasno sam ga videla a vozila sam brzo. Međutim on mi samo pokazuje znak na tunelu za ograničenje brzine od 80 km/h i kaže da usporim i pušta me da nastavim dalje.
Stižem na Durmitor. Prelazak preko Durmitora u povratuku mi je nekako postao ritual. Još je rano, nema ni deset sati, svraćam u prodavnicu da kupim nešto za doručak pa produžavam do Crnog jezera.
Ne ulazim unutra, ranije sam obišla nacionalni park. Sada nije bilo vremena za to. Malo sam sedela na klupi, doručkovala, slikala, upijala par minuta ovu nebesku lepotu i krenula dalje.
Na mostu Đurđevića Tari sam i ovaj put malo zastala. Kako tuda čovek da prođe a da ne stane. Ova čarobna lepotica, reka Tara ima magičnu moć da začara svakoga ko se nađe u njenoj blizini.
Stižem u Pljevlja i na pumpi se preračunavam da li tu da dospem gorivo ili kad stignem u Prijepolje ( još 35 km), pošto nemam više eura. Imaću goriva za toliko, idem dalje. Vidim nebo se nešto oblači ali ne shvatam to suviše ozbiljno. Tako sve do par kilmetara pred granicu. Odjednom počinje takav pljusak, kao da je neko odvrnuo slavinu na nebu. Vidim da je đavo odneo šalu, stajem da obučem šuškavac ali dok to radim počinje pravi potop. Polumokra ipak uspevam da navučem šuškavac i krenem dalje. Vreme postaje sve gore, putem teče blatnjava reka i valja kamenje. Iako vozim polako, jednog momenta mi proklizava točak ali sreća izvukla sam se bez pada. A onda nešto počinje da dobuje po kacigi i pogađa me u grudi. Grad. E samo je on još falio. Nemam gde da se sklonim pa idem lagano ka granici, mada moram priznati da skoro ništa ne vidim iako držim polu podignut vizir. Na granici carinik otvara prozorče, pogleda me i kaže: "Koja je nevolja tebe nanela ovde?". Pita dokle idem i gde ću da se sklonim dok ovo malo ne prođe. Pa gde da se sklonim kad je najbliža kafana 3 km odatle. Kažem mu da ću se skloniti i nastavim dalje. Još nisam prešla ni tih 3 km kad kao da je neko presekao nebo, odjednom kiše uopšte nema i čini se kao da tu nije ni padala. Haos. Nekako mi je postala normalna pojava da mi donji veš i čarape budu mokri. Čovek se na svašta navikne. U Prijepolju stajem da sipam gorivo i skinem šuškavac, brže ću se osušiti bez njega a i čini se da ovde kiša neće padati.
Vozim dalje do Kokinog Broda, gde pravim pauzu za odmor i da se javim mojima. Oko tri sata je, računam lagano bez žurbe stižem po podne kući taman da se odmorim i spremim za posao.
Međutim, planovi će mi se promeniti neočekivanim prijatnim susretom.
Vožnja je i dalje uživanje, vozim bez problema u ritmu. Još nisam umorna, možda malo gladna, razmišljam gde da stanem nešto da pojedem. Prolazim Zlatar, Zlatibor ( tu se kratko zadržavam da kupim med). Kod Požege su neki radovi na putu. Sad me već muče mokre čarape i stajem pored puta da ih presvučem. Dolazim do Čačka a i tamo neka gužva, isto nešto naizmenično puštaju saobraćaj. Sad sam već umorna i nestrpljiva pa obilazim kolonu i stajem ispred semafora. Neko mi uporno svira. Šta je sad, kome smetam. Pored mene staje motociklista, diže vizir. Pogledam a ono Radomir. Ne mogu da verujem da smo se ipak sreli. Posle prvog iznenađenja baš sam mu se obradovala. On kaže: "Ajde za mnom", i vraća me nazad do neke raskrsnice gde stoji grupa bajkera.
Vraćaju se sa Kosova .Oni su jutros pošli iz Kosovske Mitrovice, preko Kopaonika, Kraljeva i izašli na Čačak a onda su krenuli nazad do Požege da voze preko Divčibara. I tako svi zajedno vozimo nazad do Požege pa se odozdo penjemo na Divčibare. Tu stajemo na vidikovcu da se slikamo.
Ja tek tada imam priliku da se upoznam sa ljudima, Piki, Steva, Olja i mislim Saša ali se izvinjavam kolegi ako sam pogrešila. Steva vozi plavu Diverziju, samo što sam ja to primetila tek sto kilometara kasnije, toliko o mom umoru.
Negde smo u penjanju pogrešili pa se sad spuštamo ka Kosjeriću. Svi vozimo zajedno do raskrsnice za Valjevo i Ub. Piki i Saša idu ka Valjevu a nas četvoro ka Ubu. Steva ima problema sa strujom na motoru pa vozi sa ugašenim svetlima.To je baš nezgodno, pao je mrak pa je teško uočljiv. Radomir i ja ga pokrivamo, vozimo uz liniju dok je on sa Oljom uvučen desno. Međutim kod Obrenovca ja nastavljam za Beograd a Radomir će sa njima do Beške. Zbog veće bezbednosti Olja prelazi kod Radomira na motor i tako voze do Beške. Stigli su kući kasno, oko pola tri, ali su bar bezbedno stigli.
Što se mene tiče motor sam parkirala oko jedanest sati. Taman sam imala vremena da se istuširam i srušim u krevet.
Kakav ispunjen dan. Vredi svaki kilometar.
Nisam ni bila svesna koliko sam tog dana vozila. Tek posle par dana u nekoj priči sa kolegom izračunala sam kilometražu. Mislila sam možda 550 km ili malo više. Potpuno sam bila zaprepašćena kad sam izračunala da je to oko 700 km. Baš dosta za mene. Ja obično nikada ne jurim kilometre, a ni vreme. Kad krenem, vozim koliko mi se vozi, bez tenzije i žurbe. Više volim put da podelim na kraće dužine ali nije mi problem ni da vozim ceo dan.
Pre ovoga najduže putovanje u jednom danu je bilo 600 km. Ali to je većim delom bilo autoputem. Ovo sada je potpuno druga stvar, izvozila sam a da nisam ni znala koliko je to.
Na kraju putovanja kada podvučemo crtu, sve se svodi na našu strast i ljubav prema motociklizmu.
Ništa nije ni previše teško ni mnogo daleko u poređenju sa satisfakcijom koju nam ovaj opasan hobi pruža.
A i kada postavimo neke granice ova ljubav je takva, uostalom kao i svaka ljubav da će nas stalno mamiti da ih po malo pomeramo. Kao i svakoj ljubavi i ovoj se predajemo u potpunosti, do kraja. Ona je smisao sama za sebe, pokreće nas, motiviše, daje snagu i čini boljim ljudima.
A da li ćemo je preživeti ili će nas uništiti, to zavisi koliko pameti i sreće budemo imali.
Sve je počelo idejom da uzmem par slobodnih dana, spojim ih sa uskršnjim praznicima i tako dobijem desetak dana odmora. Plan je bio da praznike provedem sa porodicom a onda u utorak 03. maja krenem za Crnu Goru do mog sela koje se nalazi kod Manastira Morače. Ali kojim putem? Prošle godine sam išla poznatom trasom Beograd-Zlatar-Bijelo Polje-Kolašin-Podgorica. Ovaj put sam želela da proširim rutu, da vozim nekim novim putevima kojima pre nisam prošla, da vidim neka nova mesta i na kraju stignem na odredište. A za sve to sam imala više nego skroman budžet na raspolaganju. Trebalo je uklopiti želje i realnost. A tu je bila i vremenska prognoza koja mi nikako nije išla na ruku. Kako se približavalo vreme polaska kiša je skoro svaki dan padala a temperatura bila sve niža. Za razliku od onako sunčanog aprila maj uopšte nije obećavao. Malo sam istraživala po forumu, čitala putopise kolega koji su već vozili kroz Bosnu i na kraju napravila rutu. Odluka je pala da idem autoputem do Rume a odatle preko Zvornika do Foče. Tu sam mislila da skrenem ka Nevesinju i odem do Mostara. Nikad ranije nisam bila u Mostaru i želela sam da ga vidim. Od Mostara ću se vratiti na Trebinje i kod H. Novog ući u Crnu Goru. Ideja je bila da samo jednu noć spavam negde u Bosni a ostale u Crnoj Gori. Trebalo je pravilno podeliti kilometražu tako da prvog dana stignem do izabranog prenoćišta a drugog do Čanja gde ću da prespavam noć ili dve. Pošto putujem sama a do Mostara ima oko 500 km, kolege su me savetovale da prespavam u Foči koja je 340 km od Beograda. Uzela sam i tu opciju u obzir tako da nisam unapred rezervisala smeštaj. Rešila sam da vozim pa dokle stignem. Bosna mi je potpuno nepoznata, nikada nisam vozila tuda. Doduše pre par godina prošla sam delom ove rute kao suvozač, priroda i putevi su mi ostali u lepom sećanju. Dan polaska se približavao, poslednje pripreme su obavljene, motor je spreman za put a i ja. Stvari su u zadnjem koferu i rancu na sedištu koji sam zaštitila nekom nepromočivom navlakom i uvezala gurtnama sa svih strana. Samo kiša da prestane i sve bi bilo skoro savršeno. Prvi dan: Svanulo je i to jutro. Sedam ujutru, nebo sivo, kiša pada, hladno je. Čoveku se ne mili ni da izađe napolje a kamoli da krene motorom na put. Ja od glave do pete u šuškavcima, na rukama nepromočiva zaštita, bar sam se nadala da je nepromočiva. [/url] Sad nema odustajanja, krećem, šta je tu je. Vozim autoputem po planu do Rume a odatle preko Šapca do Loznice. Tu promašujem skretanje ali brzo nalazim put i nastavljam dalje. Ništa ne vidim, kiša ne prestaje ali mi još uvek nije hladno. Srećom šuškavac čuva toplotu. U Malom Zvorniku stajem na pumpi ali goriva nema. Put od Banje Koviljače do M. Zvornika je loš, pun rupa. Ali ne smeta mnogo jer ne može brzo da se vozi od kiše. Stižem do graničnog prelaza a tamo kolona automobila. Ne čekam, obilazim ih i niko se ne buni. Malo čudno me gledaju onako obučenu i mokru i verovatno se pitaju koja muka me naterala da po ovakvom vremenu vozim. Inače tog dana celim putem nisam srela ni jednog motociklistu. Valjda su čekali neko lepše vreme za vožnju. Gorivo kupujem na prvoj pumpi u Zvorniku i nastavljam dalje. Put ide pored Drine, žao mi je što ne mogu više da uživam u prelepoj prirodi ali vidljivost je jako loša i moram da se koncentrišem na put i vožnju. Već osećam da su mi rukavice skroz mokre, zaštita je propustila. Mokre su mi i noge iako imam navodno vodootporne čizme. Sad mi već postaje malo hladno. Saobraćaj je veoma slab, uglavnom sam sama na putu. Ne vozim preko 80, ne može. Prolazim Han Pjesak i penjem se ka Sokolcu. Tu počinju problemi. Motor slabije vuče, štuca. Na jednoj krivini na usponu se ugasi. Probam da upalim, malo se muči ali upali i krene. Vozim dalje mada već naslućujem da problemi tek dolaze. Motor se sve više guši, da bi na kraju potpuno prestao da prima gas i ugasio se. Na putu nigde nikoga, kiša pada, oblaci se spustili do zemlje. Nema ni kuća u blizini. Probam da upalim, on upali ali ne prima gas i odmah se ugasi. Pokušavam ponovo, ali motor ispušta takve zvuke kao da palim traktor a onda počinje da puca i izbacuje crni dim kroz auspuhe. Katastrofa. Pomislila sam gotovo je, Moja Yamaha sa kojom sam prošla “staze i bogaze” je crkla. A ne, neću je sada ostaviti ovde. Ona je mene verno služila i uvek vraćala kući gde god sam pošla. Neću ni ja nju sada ostaviti na ovom proplanku gde je nebo toliko sivo i tako nisko da imam utisak da mi dodiruje potiljak. Kroz glavu mi prolazi svašta. Nemam pojma šta se dešava sa motorom, ali da je dobro nije. Možda je gorivo bilo loše, ili je kiša pokvasila kablove ili voda ušla u rezervoar ili sve to zajedno i još po nešto. Pokušavam da smislim izlaz iz ove situacije. Imam AMS karticu za pomoć na putu ali ne čini mi se da bi to ovde bilo od velike pomoći. Pokušavam ponovo da je pokrenem. Toliko puta zavrćem gas da motor izbacuje gorivo kroz auspuh. Ipak na kraju počinje po malo da reaguje na gas i ja polako krećem. Idem 20 na sat, pa se opet ugasi, upalim je, vozim dalje. Sa svakim kilometrom motor ide sve bolje ali je to i dalje daleko od dobrog. Ja pojma nemam gde sam. Ne vadim navigaciju, suviše je mokro, hladno a ja sam promrzla i umorna. Ali sada već postoji nada da ću do negde stići. Dokle tačno to još uvek ne znam. Nadam se čudu, da će Yamaha da proradi i da ću nastaviti put kako sam planirala. I nekako dolazim do Sokolca ali ne stajem tu. Razumno bi bilo da potražim majstora ali kolika je verovatnoća da ću ga tu naći, nikoga ne znam a snaga mi je već na izmaku. Lakše mi je da vozim dalje. Kiša se smanjuje, konačno. Prolazim Rogaticu i onda se odjednom motor gasi i neće više da upali. Stojim pored njega, ne smem suviše da verglam da ne istrošim akumulator. Sada već povremeno putem prolaze automobili. Jedan se zaustavlja i dva momka bajkera iz Višegrada pitaju da li mi treba pomoć. Baš sam im se obradovala. Itekako mi treba pomoć. Ja im objašnjavam šta mi se izdešavalo sa motorom. Gledaju i odmah ustanove da je nestalo goriva. Na kilometer satu piše da sam od sipanja prešla tek 151 km, inače sa punim rezervoarom mogu da pređem 300 km, što znači da je trošio 10 litara. Katastrofa. Pomoć mi je stigla u pravi čas. Momci su otišli nazad do Rogatice, doneli gorivo, na guranje upalili motor i dali mi telefon majstora takođe motocikliste iz Foče da mu se javim da pogleda motor. Mnogo hvala Gordanu i kolegi. Kada se nađeš u takvoj situaciji kao ja tada, pomoć ovako dobrih ljudi je od neprocenjivog značaja. Vraća ti nadu da nisi sam ma koliko bio daleko od kuće. U Foču stižem oko 18,30. Motor sada radi skoro kao da ništa nije bilo. Kiša je sasvim prestala. Dok čekam Joju da dođe već razmišljam kako možda mogu da stignem i do Mostara to veče. Stiže Joja , gleda svećice, rade sve četri, gas ok, ne trokira, nema nekih vidljivih problema. On me savetuje da ne vozim dalje do Mostara nego da prespavam u Tjentištu, kafanu Makadam drži njegov prijatelj. Kaže umorna sam, već pada mrak a put do Gacka uzak i krivudav,a i mokro je, pa sutra da nastavim dalje. Joja je laf, pametno me posavetovao. Ovaj put sam poslušala. Već me stigao umor, više ni pravac ne držim kako treba. Od polaska sam pojela samo čokoladicu na nekoj pumpi . Domaćin Slavko me dočekao kao svog najrođenijeg, založio mi vatru u sobi da se osušim i ugrejem, doneli mi čaj i večeru a Yamahu parkirali u garažu. Tek kad sam skinula stvari sa sebe shvatila sam koliko sam mokra. Vatra se brzo razgorela, prija , greje i telo i dušu. Pokušala sam da sagledam situaciju i odlučim da li da odustanem od Mostara i idem pravo preko Trebinja za Crnu Goru. Šta ako problem sa motorom nije privremen, šta ako stane i ne može dalje? Zadnjih kilometara se činilo da dobro ide a i Joja me ohrabrio da je sada sve ok. Ipak ne želim da odustanem od planirane rute, idem za Mostar. Da li je odluka dobra videćemo sutra. [/url] Drugi dan: Budim se oko devet, pogledam napolje, opet kiša. Odlučim da ne žurim. Pakujem se, doručkujem, pozdravljam se sa domaćinom koji me zaista lepo ugostio i taman da krenem kiša prestaje. Dobro je, dan počinje da obećava. Idem dalje. Juče nisam ništa slikala, nije ni moglo. Sada kad kiše nema mada je još oblačno i magla se još uvek diže počinjem da primećujem veličanstvenu prirodu oko sebe. Put od Tjentišta ka Gacku je dosta uzak, krivina za krivinom. Sa desne strane teče Sutjeska brza, zelena a iznad planinski vrhovi još uvek u magli. Motor povremeno štuca, posebno na usponu ali ne gasi se, vuče. Posebno lep predeo je kod mesta Fojnica i uopšte Nevesinje. Nekako pitoma priroda, puno zelenila, rečica koja kao da je neku urezao u livadu, krave koje ležerno šetaju po putu. Žao mi je što nemam ovih slika ali nisam htela da stajem, Yamaha je baš lepo radila, pa da ne pokvarim. Stižem u Gacko, već je znatno toplije ali ja još uvek ne skidam šuškavac. Malo brže vozim, preko ograničenja i eto ga policajac izlazi iza žbuna i maše da stanem. Ha, setim se da je pisalo na forumu da ih ima u Bosni i da zaustavljaju zbog prekoračenja brzine. Stanem, skinem kacigu, on me pogleda, vidi žensko. Pogleda tablice i pita da li iz Beograda putujem ? Da, iz Beograda. Da li sam sama? Kažem sama. Malo se raspitivao, kako sama, gde idem i sl. A onda prokomentarisao uz osmeh “ Znači ti tako sama voziš i obilaziš gradove, samo nastavi, vozi pažljivo i srećan put.” Dokumenta mi nije tražio a ni brzinu nije spomenuo. Stižem u Mostar oko dva. U gradu vrućina, oseća se da more nije daleko.Ja još uvek u šuškavcu, hoću da prokuvam. Brzo nalazim Stari grad. Parkiram na nekom privatnom parkingu, 5KM parkiranje i da pričuvaju stvari a jaknu i kacigu mogu da ostavim na šanku kafića pored. Raspremam se i krećem u obilazak. Uh kako je dobar osećaj što sam ipak stigla do Mostara uprkos iskušenjima i poteškoćama koje sam imala od početka putovanja. Ispred mene je Stari most, ispod njega teče široka moćna Neretva a na levoj i desnoj obali mnoštvo prodavničica sa suvenirima u Starom gradu, lepo uređeni kafići i restorani na kaskadama uz reku. Na mostu i obali se skupilo puno turista, jedan momak se sprema da rekreativno skoči sa mosta. Nisam uspela da slikam skok, uhvatila sam ga kad je već bio u vodi. Cela ta slika mosta, smaragdno zelene Neretve, gomile znatiželjnih turista, momka koji skače je zaista veličanstvena. Zaista je vredelo doći u Mostar. /] Već mi se vraća osećaj sigurnosti, negde unutra osećam da su problemi ostali iza mene. Yamaha i ja ćemo stići tamo gde smo krenule i bezbedno ćemo se vratiti kući. Ne zadržavam se dugo u Mostaru, obilazim Stari grad, pravim par fotografija i krećem dalje. Ima još dosta kilometara da se vozi tog dana. Kako je vreme postalo suvo i toplo motor radi bez greške. Povremeno mi se čini da je zvuk drugačiji, bučniji ali ne štuca, vuče dobro. Prolazim Trebinje bez zadžavanja,ovaj put nemam vremena za obilazak, ulazim u Crnu Goru, idem ka H. Novom. I onda ispred mene izranja zaliv. Volim taj prvi trenutak kada ugledam more. Nekako je sve u tom kratkom trenutku, kao da je to ono što sam čekala, ono ka čemu sam išla. I sad je tu ispred mene, na dohvat ruke. Uvek mi ta slika ispuni dušu nekim posebnim zadovoljstvom. Stala sam da napravim fotografiju divnog zalaska sunca. Čim sam ušla u Crnu Goru sve je bilo u redu, tu sam kao kod kuće. Vratio mi se mir i samopouzdanje. Ovde su poznati putevi, poznata mesta a opet svaki put mi je iznova uzbudljivo. Ovde ako se nešto nepredviđeno desi imaću koga da pozovem. Vozim lagano uz obalu, uživam. Zelenika, Đenovići, Kamenari. Ukrcavam se na trajekt pa nastavljam - Tivat, Kotor, Budva i dalje do Čanja. Između Budve i Bečića su radovi na putu a već je noć. A ja noću ne vidim baš najbolje i desilo se da u jednom trenutku put prelazi u dve trake a kako smo se svi kretali levom jer je desna bila zatvorena ja nisam na vreme uočila i ušla sam u traku za suprotan smer. Srećom brzo sam uvidela grešku a nije ni bilo vozila iz suprotnog smera inače ko zna šta bi se desilo. Vožnja pored obale opušta, miriše more, svetla se presijavaju u vodi, sve je lepo. Već je odavno pao mrak, ali ne marim . Bez žurbe stižem u Čanj do moje druge destinacije na putu. U Čanju spavam u ujakovoj kući. Sezona još nije počela, kuća je još uvek prazna i potpuno moja. Unosim stvari, raspremam se. Javljam da sam stigla. Sada već ima dosta onih koji prate moje i Yamahino kretanje uključujući i nove prijatelje iz Bosne koji su mi pružili pomoć kada je mi je bilo najpotrebnije. U Čanju uvek duva neki vetrić, a ispod kuće žubori potok. Pravi raj za odmor. Spavam totalno komirana narednih jedanest sati. Treći dan. Budim se, pojma nemam koliko je sati. Soba je totalno zamračena. Podižem roletne a napolju predivan sunčani dan. Kakva radost, konačno sunce. Iznosim čizme napolje da se suše, još uvek su iznutra mokre, na brzinu nešto jedem, oblačim laganiju garderobu i patike i krećem malo da se vozim uz obalu do neke plaže da se malo izležavam i sunčam. Vozim nazad ka Budvi ali mi za oko zapada Sveti Stefan pa se spuštam do njega. Na plaži ima po koji turista, sunčaju se, niko se ne kupa, čak ni Rusi, voda je još uvek hladna. Prošetala sam stazom do Miločera, napravila nekoliko fotografija i nastavila dalje. Pošto sam kasno krenula nisam mogla daleko da idem, zaći će mi sunce pa od sunčanja ništa. A baš bi mi prijalo da malo ugrejem kosti u koje se protekla dva dana uvukla hladnoća. Vuklo me da odem do poluostrva Luštica, da napravim krug od Radovića, Žanjica, Rosa do Krašića ali ipak to ostavljam za neku drugu priliku i parkiram se na Jazu. Volim pesak i široku plažu, u stvari volim svaku plažu. Ovde ima nešto više ljudi i dece. Svi su raspoloženi. Ima čak nekoliko hrabrih koji su ušli u vodu i glasno se teše kako nije uopšte hladno. Voda je bila ledena, ja sam samo umočila palac i vratila se na pesak da se sunčam. Povremeno napravim po neku fotografiju. Uživam. [ Kasno po podne odlazim do Budve. Prošetala sam kroz stari grad, pored obale, sedela na molu i slušala muziku iz obližnjeg kafića, a onda gledala zalazak sunca. Motor je za to vreme parkiran na trotoaru pored kućice za naplatu parkiranja na obližnjem parkingu. Na primorju ima dosta motora, ne samo lokalnih. Ima i stranaca na proputovanju a i onih koji su kao i ja došli da neki dan provedu na moru. Oko devet sati se vraćam u Čanj. Usput sam svratila u prodavnicu da kupim nešto za večeru i doručak.Cene u većim marketima su slične kao kod nas. Ovaj dan je bio dan za odmor i uživanje. Iako je bilo lepo ipak odlučujem da sutra ujutru krenem dalje, ka selu. Četvrti dan: Pakujem se i krećem kroz tunel Sozina ka Podgorici. Usput stajem kod vulkanizera da proverim pritisak u gumama pošto su mi pre polaska puštale na ventilima. Ali to sam još u Beogradu sredila tako da su gume ok. Na izlazu iz Podgorice svraćam opet u market da se snabdem namirnicama za naredna tri dana, u selu nema prodavnica. U Podgorici je uvek sparno. Vrućina ubija, gotovo mi je pozlilo. Opet na sebi imam svašta jer nemam mesta gde višak stvari da spakujem. Vozim kroz kanjon Morače, veličanstvena reka, meni mnogo draga. Krivina za krivinom, par tunela loše osvetljenih. Kiša opet rominja ali ne može da mi pokvari raspoloženje. Približavam se kući u Močilima. Tu je moja sigurna luka, moje mesto za oporavak i obnavljanje energije. I tako stižem do mosta na Pjenavcu. Posle kraćeg zadržavanja kod rođaka krećem uz brdo. Put je skoro do kuće asfaltiran. Uzak je i nepregledan ali je asfalt. Međutim zadnjih dvesta, trista metara je krupan makadam. A tu je i uspon sa krivinom. Nikada nisam sigurna da ovo parče puta mogu da pređem a da ne padnem. I tako i ovaj put, pokušavam najopreznije što mogu bez naglih dodavanja i popuštanja gasa da provezem ovu deonicu. Taman kad sam pomislila dobro je stigla sam, ispred same kuće kada je trebalo da skrenem na travu iz nekog nepoznatih razloga odlučim da se zaustavim. Kakva greška, desna noga nije imala oslonac, motor se nagnuo i oborio me. U sekundi sam bila na zemlji a on preko mene. Noga mi je ostala zaglavljena ispod. Motor još radi, gasim ga i otkopčavam čizmu da izvučem nogu. Sreća da skoro uvek nosim punu opremu pa nije bilo povrede. Inače da sam bila kojim slučajem u patikama sad bi noga bila možda polomljena a u krugu od 40 km nema lekara. Eto šta sve malo odsustvo koncentracije može da napravi. U mojoj kući u selu niko ne živi a ni u okolnim kućama odavno nema stanovnika, stari su umrli a mladi otišli u gradove. Ovim putem retko ko prolazi, jedino kada neko ide na groblje ili poneko dođe vikendom. Znači nema nade da neko naiđe i pomogne mi. Sama ne mogu da podignem motor, ne mogu ni da ga pomerim. Vidim da je okrnjen desni ćošak prednje maske i polomljen retrovizor. Levi je ogreban još ranije. Ne mogu da vidim ima li još nekih oštećenja. Sreća da je brat bio dole kod tetke na magistrali pa ga zovem da se popne da mi pomogne. Dok ga čekam nerviram se što se to desilo. Ljuta sam na sebe što nisam bila pažljivija. Krivo mi je zbog motora. On me tamo na Sokolcu nije izneverio, dovezao me dovde a ja sam dozvolila da mi padne, razbije masku i ko zna šta još. Dok grdim samu sebe brat stiže. Sreća ništa više nije polomljeno a i ovo nije tako strašno kako mi se u prvom momentu učinilo. Uspravlajmo motor, podižemo ga na štender. Pali bez problema. Dobro je. Ovaj događaj mi je pokvario radost dolaska u Močila. Kao što sam ranije napisla, ovo je ono mesto na zemaljskoj kugli gde se osećam smireno, srećno i ispunjeno, mesto gde pronalazim samu sebe i kako moj brat voli da kaže, punim svoje baterije. Međutim harmonija se poremetila padom. Toliko isčekivani mir i rasterećenje zamenili su neka teskoba i nesigurnost. Čitavo pre podne sledećeg dana sam provela obilazeći oko motora, tražeći da nisam slučajno propustila da uočim još neku ogrebotinu, pokušavajući da mu privremeno namestim retrovizor, bar da posluži za povratak ( na njemu je i migavac). A onda sam odlučila da ga spustim do početka asfalta ispred komšijine kuće i tu ga ostavim do povratka. Tako ću prestati da razmišljam o padu a i izbeći mogućnost da mi preksutra ujutru kad krenem nazad kući opet padne. Ostala dva dana sam provela u selu. Sama, bez buke i civilizacije, okružena mirom koji su remetili jedino zvuci prirode ( šum vetra, pucketanje vatre iz šporeta, tapkanje kiše po krovu, cvrkut ptica do kasno uveče, zujanje insekata) pokušala sam da povratim poljuljano samopouzdanje. Sedmi dan: Ponedeljak ujutru je bio predviđen za povratak. Prvobitni plan je bio da se vraćam preko Durmitora. Ali kad sam ustala oko šest i pogledala kroz prozor, napolju je bilo tmurno, padala je kišica a od magle se ništa nije videlo. Katastrofa. Pomislila sam, zar sam baš takav baksuz da ću i u povratku da kisnem i smrzavam se. Taman kad sam odlučila da idem pravo za Beograd pošto je u utorak trebalo ići na posao, posle prvih par krivina, čim sam prošla manastir Morača granulo je sunce. Kao da je neko gumicom obrisao oblake, nebo je postalo svetlo i čisto a sunce je nesmetano zasjalo. Kakva radost. U momentu menjam plan i kod Mioske skrećem na put za Šavnik. Sa svakim kilometrom mi raste adrenalin i vraća mi se raspoloženje.Oni slatki leptirići igraju u stomaku, ono kad ideš ka nečemu što te neopisivo raduje. Nebo je kristalno čisto, na njemu samo po koji beli oblačić. Savršeno. Put za Šavnik nije baš najbolji, većim delom u senci od planina, ima puno vode koja se sliva i odrona kamenja. Sa leve strane puca pogled na vrhove pod snegom okupane ovim lepim jutarnjim suncem. Uživam u prizorima. Vreme je stalo, zaboravljam da sutra radim, da treba požuriti kući. To uopšte nije više važno. Postoji samo ovaj trenutak. Približavam se Durmitoru, priroda je prelepa, sve je savršeno. Slike govore više od reči. Ipak je ovo bio onaj savršen trenutak kada se sve kockice sklope. Obično ga tražimo na očekivanim mestima, događajima, u bliskim osobama a onda kada se on pojavi neočekivano, njegova snaga i energija te potpuno ispune. Tada ti se čini da možeš sve. Više ništa nije daleko ni teško. Nestanu dileme i sumnje, širom otvoriš oči pa mnogo jasnije i dalje vidiš. Na moje putovanje više ne gledam kroz poteškoće koje su me pratile. Naprotiv to je bilo jedno veoma uzbudljivo i uspešno putovanje. Ni jedan deo planirane rute nisam morala da promenim, ništa nisam preskočila i to mi je pričinjavalo veliko zadovoljstvo. Od Durmitora zapravo počinje povratak kući. Lagano, bez žurbe spuštam se sa Žabljaka na most na Tari. Tu ne može a da ti ne zastane dah od lepote i snage reke i prirode oko nje. Stala sam na kratko da se slikam. Veoma malo turista ima ,ponedeljak je deset sati ujutru. Par trenutaka sam uživala u miru koji pruža ovo mesto a onda pravac Beograd. Celim putem me je pratilo sunce. Na Kokinom Brodu sam napravila malu pauzu, da jedem i odmorim se a onda nastavila za Beograd. Stigla sam kući oko 18h, srećna i zadovoljna. Yamaha je sa junačkim ranama parkirana u garažu da se zasluženo odmori do neke nove vožnjice. Biila je ovo lepa avantura koje ću se rado sećati i koja će mi grejati srce kad god mi zafali topline.