05.09.2026. Bjelasica, Ćupovi (1885 mnv), pešačka tura dužina 8 km visinska razlika 435 m se savladava u prvih 3 km Motor se istopio, kočnice na autu otkazuju, i razni drugi gremlini iskaču na sve strane, a onaj đavo što uvek tu negde čuči, samo čeka priliku da omekšam, pa da iskoči i još više zabiberi čorbu. Od tih " mračnih sila" koje nas povremeno ničim izazvane spopadaju i muke zadaju, najopasnije su one unutar nas samih. Ove spolja, dođu i prođu. Naprave štetu koliku toliku, ali se nekako da sanirati. Ali ove unutra su podmukle, perfidne. Čuče i čekaju svoj trenutak, da energija opadne, pa još iz pozitivne pređe u negativnu, e tada one iskoče i navale svom snagem, da te do kraja dotuku . Pa ti vidi kako ćeš i šta ćeš. Neke su ti životni saputnici, biće uvek sa tobom, sa njima si se nekako već srodio. Ali one druge, usput pokupljene, u nekim propalim interakcijama stvorene, one koje se rađaju iz sumnje, nesigurnosti, izigranog poverenja, i svega gde nalaze plodno tlo da se zakače i razvijaju, kao svaki parazit, lagano vremenom mogu preuzeti kontrolu . Njih treba saseći u korenu, čim ih osetiš, dok nije previše kasno . Malo filozofiranja nije na odmet? Neće smetati? . Uglavnom, pošto ne mogu da vozim, nemam šta, a čini se trenutno ne bih bila ni u formi za vožnju, a vrag već nosi šalu sa ovim nizom raznoraznih kvarova, da sam počela da se budim u strahu, šta će danas novo otkazati, rešila sam da stanem đavolu na rep. Ili bar da probam, na način na koji ja to jedino umem. Odoh malo u šetnju po Bjelasici. Kako nisam uopšte u formi ( poslednji put sam duže pešačila za 1. maj), a ni u nekom posebnom raspoloženje, ideja je bila kraća šetnjica po ravnom ili eventualno blagoj uzbrdici, par stotina metara u standardnoj garderobi i patikama, bez štapova i planinarske opreme. Jedva da sam ponela flašicu vode i neki slatkiš. Ali se ta kratka šetnjica vrlo brzo transformisala u ideju da se popnem iz podnožja žičare skijališta Kolašin 1450, na vrh Ćupovi, gde je ujedno i izlazna stanica dvoseda. Veoma ambiciozna ideja obzirom na moje opšte stanje, kondiciju, i to da nisam ponela čak ni štapove. Ali đavolka treba pritisnuti. Bolje ja njega, nego on mene. A koji je bolji način nego izaći mu na crtu, a i sebi . Prži napolju i na ovoj visini, i dim u vazduhu guši. Požari su i ovde u Crnoj Gori na sve strane. Vazduh beo od dima i težak za disanje, naročito dok se hoda uzbrdo. Ali guram polako, korak, po korak. Često zastajem da dođem do daha i popijem koji gutljaj vode. Ne smem puno, da ne ostanem bez vode, malo sam ponela. Ovo skijalište je u privatnom vlasništvu, leti je zatvoreno, i nije dozvoljeno šetati po tim obroncima Bjelasice. Čuvar ne pušta ni pešake, ali ponekad napravi izuzetak . Uh, daleko je taj vrh, a padina sve strmija. Prošla sam već polovinu, sad nema odustajanja, moram izaći gore. Hodam po nekom makadamskom putu, to je tehnički put za skijalište. Obronci su zarasli u žbunje i travu, pa tuda u šortsu ni ne mogu. Uspon na strmim delovima je pomalo izazovan bez štapova. Srećom da su mi patike sa nekakvim kramponima, inače bih se samo tako isklizala nizbrdo. Pri kraju bukvalno korak po korak, podbočena rukama u krstima, izađoh na vrh. Sve i da grama snage više nisam imala, kad sam već došla na polovinu tog poslednjeg strmog uspona, izašla bih. Čovek dobije neku posebnu snagu tu pred kraj, kad zna da samo što nije stigao do cilja. Iako mi se činilo do tog trenutka da neću moći ni korak dalje, odnekud se pojavi ta energija, i izgura te još to malo. Motiv, on je uvek ključ svega. Ne volim da odustanem, ako baš ne moram. Ali kada krećem uvek sagledam da li je moguće stići do cilja, da li ja mogu stići do cilja ako upotrebim svu svoju energiju, i onu skrivenu. Od podnožja do vrha ima 3 km. Savladava se visinska razlika od 435 m. Nije to nešto posebno teško. Planinari, a i mlađi momci i devojke bez velikog napora to prelaze. Ali ja sam poslednji put peške po brdima išla u maju mesecu. Jesam vozila motor, ali definitivno kondicije nemam. Ja sam se pošteno umorila do gore. Ali kad stignem gore, sledi nagrada. Znam to. Prelep pogled na Bjelasicu, podnožje i njene obronke, koliko je zamagljeno nebo od dima dozvoljavalo. Tu odmah levo je i Ključ. A i Komovi, ali se sada oni ne vide od dima. Sa ovog mesta sam vam zimus kačila one prelelepe slike zimske idile. Samo sam tada gore došla žičarom. A sada na svojim nogama. Drugačiji je pogled u ovo doba godine na Bjelasicu. Uvek je ona prelepa, s sada u smiraj leta, već počinju žućkasti tonovi da je boje. Rastinje i trava su sasušeni od velikih vrućina. Ali , njeni široki meki pašnjaci, iako žuti, miliju pogled. Mame da se ispružiš i još malo odmoriš u mekoći i nežnosti kojom te dodiruju. Sunce je već na zalasku, vetrić pirka. Sa druge strane, ka Krivom Dolu stado ovaca lenjo pase. Tu je i čobanin, i pas čuvar. Lepo mi je na vrhu. Stigla sam do cilja, i sada uživam. Želim da produžim taj trenutak što više. Đavolčić se već povukao, još kod poslednjeg uspona pred ciljem. Zna da je ovog puta poražen. Sav mir, ravnoteža i opuštenost su moji ovog trenutka. Želim da to potraje. Ali sunce zalazi. Moram krenuti dole. Biram za spuštanje kružnu , blažu, ali dužu rutu. Ne mogu bez štapova niz strm makadam, isklizaću se. Ispostaviće se da je taj put pravo uživanje. Blago krivuda kroz šumu, prolazi pored među stanice dvoseda i ponovo se u jednom trenutku spaja sa putem kojim sam išla uzbrdo. Tišina svuda oko mene. Samo povremeno se čuje cvrkut ptica. Šetnja na dole je lagana, taman da odmorim od težeg uspona. Korak, po korak i napravih krug. I eto me kod kola. Tek onda sam osetila koliko sam zapravo gladna i umorna. Ali to nije bilo važno. Važan je osećaj sreće i zadovoljstva, zbog uspešno popetog vrha i to onako usput bez plana i opreme . Sjajan osećaj koji podiže iz mrtvih, osim ako te zaista ne ubije . Prvi put posle dugo vremena nisam imala snage isto veče da pišem, nego tek evo sada. Baš, baš sam se umorila. Ali svaki korak je neverovatno vredeo . Šteta što nemam malo više kondicije i bolju kičmu, ko zna gde bih sve peške stigla. Na trećini puta Malo mora i da se odmori Gore treba da stignem Uh crkla sam, a najteže tek dolazi. Znam teren, tuda skijam zimi Pašnjaci na Bjelasici Ova tačkica desno je kraj žičare. Još par stotina metara i na cilju sam. Ovčice rasute kao biseri po livadi I cilj! Na vrhu sam. Ćupovi 1885 mnv Odmor u travi i pogled na Ključ Dole oni hoteli u podnožju, odatle sam krenula Baš sam srećna, i umorna. Lepa Bjelasica obavijena dimnom zavesom Komovi se uopšte ne vide, čak ni obris od dima Ključ Krivi Do planinarski dom, dole u podnožju Zekova glava na horizontu u dimnoj magli Put od Trešnjevika do Bjelasice, makadamski Duboke vododerine na ski stazi Jedan lep katunčić I konjić Kružna staza u povratku Smenjuju se svi tonovi, od zelenih preko rozih, do žutih Žućkaste nijanse prorode nagoveštavaju da jesen dolazi Dvosed ostaje u pozadini Da, tamo gore sam se popela Hladna planinska voda, ali nisam je smela piti, samo sam se umila Kupine, a bilo je pomalo i borovnica gore Vrh dan i vrhunski uspon .

Dok čekamo nove informacije o Betinoj popravci da napišem par reči o još jednom interesantnom mestu, zanimljivom za videti, a nalazi se tik uz magistralni put za Podgoricu, u Kanjonu Morača. Svi smo tuda prošli ko zna koliko puta, a ja sam ga slučajno otkrila tek pre godinu, dve. Jednom sam sa ćerkom tada zastala tu, i reko hajde danas ponovo da odem u povratku iz Podgorice. Reč je o jednom starom žičanom visećem mostu koji povezuje dve obale reke Morače, ali na popriličnoj visini u kanjonu. Most se nalazi na sedamnestom kilometru od izlaska iz Podgorice, u Kanjonu Morača. Priča je utoliko interesantnija ako se zna da je on jedini put kojim jedna porodica (brat i sestra), može stići do svoje kuće koja se nalazi sa druge strane reke. Obale sa kojih polazi most se nalaze na njihovom imanju, pa su oni napravili drevenu kućicu u kojoj prodaju smokve, med, slatko. A tu se može i predahnuti u hladovini. Most je jako star, vojska ga je davno napravila. Uprkos izostanku redovnog održavanja, a verovatno i bilo kakvog, on uspešno odoleva vremenu i nevremenu . A za turiste koji ga pronađu na mapi ( ucrtan je u google maps), zanimljiva je atrakcija. Oni hrabriji, u koje ja, što se visine i klimavih stvari tiče, ne spadam prelaze preko mosta sa jedne na drugu stranu. Pogledajte kako prelepo izgleda Morača, kanjon, i ovaj potpuno interesantan most. Kada se iz daljine gleda, sajle nisu odmah uočljive, pa deluje kao da ljudi lebde u vazduhu Morača, šampion među rekama u prelepim zelenim nijansama boje vode E, a ovo je jedan jako drag i lep pas koji baš voli da se mazi Ja samo smem do ivice mosta, dalje ne . Ovo su kuće do kojih domaćini moraju svaki put preko ovog mostića. Drugog načina nema. Bio je probijen put do njihovih kuća sa druge strane reke, ali se stena pre par godina obrušila i od tada je neprohodan. Ako se magistralom malo produži napred, sa desne strane postoji mali parking i makadamski strm i veoma loš put, kojim se peške može sići do Morače Tu jedan meštanin drži mini lokalčić na plaži. Kažu da je leti plažica dosta posećena. Morača tada nije tako hladna, a i mirna je, pa pruža prijatno osveženje u vreme velikih vrućina. Viseći most gledano odozdo Kakva neverovatna boja vode. Poželela sam da se odmah bućnem, ali nisam bila adekvatno obučena za to. Kanjon Morače i ja, zauvek. Umalo da tako u bukvalnom smislu i bude, par minuta kasnije. Sećate se onog mini parkinga koji sam malopre pominjala, odmah po skretanju na makadamski put ka Morači? Tu sam ostavila auto, ali kako su već bila parkirana dva automobila, ja sam stala sa strane na samom putu da ne smetam, sa namerom da se kratko zadržim. I jesam se kratko zadržala, a jedan auto je u međuvrememu otišao. Da ne bih u rikverc izlazila na magistralu, odlučila sam da se tu okrenem. Uvezla sam se napred na sad slobodno mesto, sa idejom da u rikverc krenem polu levo nizbrdo, do ivice tog makadamskog puta, koji je ujedno bio i ivica iznad kanjona. Iz dva puta napred, nazad, okrenula bih se, jer je prostor za manevar bio mali, a pozadi strmo nizbrdo. I tako krenem ja u rikverc ka ivici, i gotovo sasvim priđem. Stisnem pedalu kočnice da stanem, a ona potpuno propadne do poda. A ja idem unazad nizbrdo ka ivici litice! Srećom polako sam se kretala, i srećom nije me uhvatila panika. Odmah sam znala šta je, već se dešavalo. Brzo sam povukla ručnu koja ne radi baš sjajno, ali je sad odradila posao. I spasila me survavanja u Moraču. Inače bi bilo: A sad adio, i ko zna kad, i ko zna gde ... . Izvučem se odatle, izađem na asfalt i na prvom proširenju stanem da vidim šta je. Kočnice su u potpunosti otkazale. Napolju pakao, meni klima ne radi, a u glavi ključa. Pa majku mu zar opet?! Već su mi pucala creva i oba su zamenjena. Pa dokle će da mi se kvare stvari? Mora da se nešto mračno urotilo protiv mene, kad je prvo motor izgoreo, a sad na autu otkazale kočnice. Srećom nisam vukla prikolicu, a ni motor danas. Šta bih sad sa njima. Ni ovako ne znam šta ću. Mrdanja dalje nema, iako su mi padale neke sumanute ideje na pamet. Srećom brzo sam od njih odustala. Dosta je rizičnih situacija za danas. A nadam se i da se ovaj destruktivni niz završava sa ovim, inače moram objaviti rat tim mračnim silama koje su me opkolile i stežu , pre nego njihov stisak ne postane prejak . Ne, uopšte ne gledam naučnu fantastiku. Ali moj život počinje da liči na nju. Uglavnom, pozvala sam majstora, on je pronašao neki šlep blizu, odvezli me kod njih u servis. Servis je u stvari neki auto otpad blizu Podgorice. Zavirivali u haubu, nikako da pogledaju ispod. Nađoše odgovor ( bar se nadam) ipak u haubi. Poslednji majstor koji je menjao kočiono crevo, nije ga dobro zašrafio napred. Tu je cureo glicerin, dok danas baš u onom trenutku nije sasvim iscuro. Dosuše glicerin, delimično ozračiše kočnice, i rekoše, aj teraj, dobro je. Dok su oni bajali oko auta, ja sam mazila preslatke štence. Nisam nešto ubeđena u ispravnost svojih kočnica, pa ću morati i do svog majstora da odem, pre nego prikolicu sa motorom budem vukla. Za sad, do kuće, koči osrednje, a glicerin nije iscureo. S obzirom šta mi se sve dešava sa vozilima kako krenem od kuće, možda mi je bolje da je neko vreme ni ne napuštam . Ili ipak ne! Neprijatelju uvek treba pokazati zube, koliko god je nadmoćniji. Haha, možda ovo nije uvek najmudrija taktika, ali ja je se još uvek držim. Takva sam, šta ću. Možda se predomislim i stanem, a možda me i "zid" zaustavi. Videćemo

Bravo momci! Svaka čast.

Potraga za otkrivanjem problema koji muči Betu. Pokušaj da ga lociram i popravim sama uz veliku pomoć drugara preko poruka, pretragom raznih foruma, i ekspresnu organizaciju dobrih ljudi da mi u kratkom vremenu pošalju delove kako bih mogla da probam i eventualno rešim problem. Sećate se poslednje vožnje o kojoj sam pisala? Kada se motor ugasio na Bjelasici, akumulator ispraznio, i samo sticajem srećnih okolnosti naišao je onaj čovek sa džipom, imao kablove i Beta je htela da upali? Ne samo da upali, već i da me doveze nazad do kuće nekih 60 km. E, to što se akumulator ispraznio, i što umalo nisam ostala zaglavljena u planini je bio znak da treba proveriti šta se sa akumulatorom i punjenjem dešava. Dodatni otežavajući faktor je bio taj što je brzo trebalo ustanoviti potencijalni problem, jer se ćerka spremala da dođe kod mene, i ako šta za Betu treba od bilo čega, prilika je bila da sada ponese. A ja o struji na svom motoru apsolutno ne znam ništa . Ok, znam gde je akumulator. Znam koliki napon treba da bude na leru, a koliki sa dodavanjem gasa. Pa znam i gde je regler, ali mu samo znam poziciju i ništa drugo. Stator? Uh o njemu nisam do sada razmišljala. Osigurači, instalacija, diode, relea...ecu...sve je to tu negde ispod sedišta, i nadam se da neće biti potrebno detaljnije da ih tražim i proveravam. Dakle, odmah sutradan isteram Betu ispred kuće, uzmem voltmetar i izmerim napon akumulatora. On je bio nešto oko 13,5V , upaljen, na leru. Ili je to možda bilo čak i pre paljenja. To me je ohrabrilo na trenutak, jer je značilo da se juče akumulator posle onog paljenja kablovima, tokom povratka nazad do kuće punio. Čak sam i svetla morala paliti jer me ponovo uhvato mrak. Ali, kada sam upalila motor i dodavala gas, napon nije rastao. Sa paljenjem ventilatora je samo još i padao. Odmah je bilo jasno da se motor ne puni dobro. Eto problema. Kako sada pronaći šta je u pitanju. Akumulator je dosta star, i više puta se praznio, ali se uvek punio i držao napon. Ali hajde da poručim novi, možda je ipak do njega. Poručim ja novi, to je tek priča za sebe jer paket nije isporučen u Beogradu nekoliko dana, pa smo ga morali juriti po magacinima, ali smo ga ujurili... Ok, akumulator će stići do mene. Da vidimo dalje. Čitam po forumima, Betina boljka inače je struja. Ali na ovoj Beti je svaki spoj prelemljen, doduše pre svih ovih kilometara moje vožnje i padova, a zamenjen je tada i regler boljim i jačim, koji se za Betu preporučuje. Pa, znajući to, nisam regler ni pogledala, nego aj kao da proverim žicu koja ide na masu da se nije šraf razlabavio. Deluje kao da znam o čemu pričam . Sada i znam, a tada pojma nisam imala ni gde tu tačku da tražim. A ona je naravno, kao i sve ostalo bitno, ispod rezervoara. Skidaj rezervoar. Vidim gde je masa odvedena na ram. Čvrst je spoj, nije do toga. Sve te korake, šta da proverim, a naročito kako, malo konsultujem AI, malo iskustva sa nekog betinog foruma, a uporedo i drugari šalju instrukcije. Dobro, šta dalje? Nekako preskačem regler i krećem u potragu za konektorom statora da izmerim otpore i šta je već pisalo u uputstvima za proveru ispravnosti statora. U tom momentu mi je to sve bilo špansko selo. Sada sam već takoreći doktorirala . Pratim snop žica iz statora i nalazim konektor, ali kao i svaki kod Bete, ne mogu da ga otkačim. Vuci, guraj šrafcigerom, a sve skučeno i nepristupačno u nekom trouglu od rama, ma ne može. Na kraju ga nekako otkačih šrafcigerom. Pogodićete da sam svaki naredni put isti konektor skroz pogrešno skidala, dok mi ćerka kasnije nije pokazala neki jezičak koji treba stisnuti da se plastika oslobodi. Mada, evo i dalje gornji kraj tog istog konektora još uvek ne mogu skinuti sa nosača . Elem, vidim konektor se kod jedne faze malo istopio. Krenem tu da merim otpore između faza po uputstvu, to je ok. Otpor između svake faze i mase, takođe ok. Čitam, taj statički test nije sasvim pouzdan. Kažu treba uraditi dinamički, izmeriti naizmenični napon između faza na upaljenom motoru u leru, a posle i sa gasom. Kako kad rezervoar leži na zemlji? A nešto mi nije delovalo ni logično da mogu nešto meriti sa otkačenim statorim. Al aj da probam. Nakačim nazad rezervoar, upalim motor, on se upali, ali se odmah i ugasi. Probam, jednom, dva puta, neće. Vratim konektor ponovo, ali đavola, motor i dalje neće da radi. Upali i odmah se ugasi. A joj, eto sad nove enigme, a i problema. A vreme teče. Pala je i noć, nisam ništa pametno otkrila, osim što sada motor više ni ne radi . Sutradan ujutru naravno ponovo isteram motor, rezervoar odmah skinem i počnem da gledam pažljivije. Uočim iza reglera , na vratu motora tamnu fleku. Povučem prstom, a ono garež ! Auh, skidaj regler. Da otkačim konektor sa žicama koje u njega ulaze, teško ide. Nije ni čudo, konektor se istopio, žice unutra ugljenisane, posebno na dve faze. Skinem regler, on se gotovo raspao. Pozadi probio, konektor mu unutra spaljen. Gledam regler i ne verujem. Mislim se, hvala ti Beta što si me ovoliko ranjena dovezla nazad kući . Ne dva kilometra, ne deset, nego šezdeset! Neki rezervni stari regler imam čini mi se u kutiji, ali ne znam da li je ispravan. A i sve je spaljeno, kako da ga prikačim. Pišem drugarima da pomažu, ako ko šta ima da pošalje, ćerka kreće za dva dana pa da ponese. Igor tu uskače u pomoć sa kompletnim rešenjem za regler, čak mi je i korake snimio kako da ga povežem buksnama koje je poslao. I reglere neke koje je imao, i buksne i konektor za onaj istopljeni na statoru, ako bude trebalo. Neverovatno puno znači ovakva pomoć . Hvala Ico ! U tom momentu me mučio i taj glavni konektor koji ulazi u regler. Sve sam mislila, potreban je kod finalnog rešenja kad sve to proradi. Tu uskače naš dobri Rajko, Arakis. Nije ga mrzelo da ode do garaže i pronađe isti konektor koji mi je izgoreo , pa je ćerka uspela i njega da mi donese. Hvala Rajko! U međuvremenu Peđa lord kontaktira Žiku oko reglera. Kratko je vreme da napravi novi i pošalje ga za Bg, a da on sutradan stigne. Ali Žika pronalazi regler koji po obliku i dimenzijama odgovara mom, testira ga i šalje. Pogodićete da je i ovaj paket zalutao, ćerka je lično morala ići u poštu u Sremčici da podigne u poslednji čas. Ali ga je preuzela. Hvala Žiko! Hvala i svim drugarima koji su učestvovali u diskusiji i savetima u pokušaju spasavanja Bete, do tog trenutka, ali i kasnije. Pravi ste . I naravno mojoj ćerki koja je spala s nogu, da sve te stvari koje koje su bile rasute na sve strane , a i izgubljene po poštama, sakupi i da ih donese. I donela ih je sve. Ali nisam ništa mogla probati odmah, jer smo sutradan išle na more. Tako da je ostala neizvesnost hoće li Beta proraditi posle zamene reglera, konektora, pa možda i akumulatora, i da li će dobro puniti. U međuvremenu Beta ostaje polu raskupusana da čeka. Vratismo se sa mora i odmah sutradan nastavile operaciju spašavanja Bete. E, ali dva para očiju bolje vidi. A i mladi um jasnije razmišlja. Ćerka je prvo pronašla kako onaj sporni konektor skinuti. A bilo ga je potrebno skinuti jer je i strujna inatalacija od reglera do tog konektora izgorela. Kako smo do toga došle? Pa i sa drugim reglerom Beta nije htela da radi. Ja malo pogledam žice, a one gole, izolacija krta. Ispratim do konektora, reko sigurno je i unutra havarija. Samo ga ne umem skinuti da vidim. I naravno, kad smo ga skinule, pinovi crni. E sad, taj nam konektor treba. Puno vremena smo utrošile da ga u deliće rastavimo, očistimo i nove žice pričvrstimo za iste pinove. Ta veza nije bila dobra, ali bi za probu poslužila. Sve smo to ulepile, povezale regler sa još nekim luster klemama, prikačile sve. Motor pali i radi, ali punjenje i dalje isto. Nedovoljno. Nameće se novo pitanje, kako stator ispitati dinamički kad motor neće da radi sa otkačenim konektorom. Drugari kažu mora raditi bar minut ako je akumulator pun. Jok, neće. Upali se i odmah ugasi. Čak sam i novi akumulator stavljala, iako znam da ako je nešto neispravno mogu ga spaliti, a nije jeftin. Ne, ni sa novim ne radi. Najnoviji predlog je bio da povežem motor kablovima na auto, onda mora imati dovoljno struje da izmerim stator. Ali đavola, Beta neće tako da radi, pa neće. Posle nađoh objašnjenje da ecu gasi motor čim struje i naponi nisu stabilni i kolo zatvoreno. Ok, definitivno nema načina da se izmeri napon na fazama statora. I šta sad? I neku diodu sam po motoru tražila, našla i gledala. Ne vidim nikakvu koroziju. I to se pominje kao mogućnost za loše punjenje. I naravno oni spojevi. Ali rasturiti sve žice i tražiti spojeve za mene je ipak previše. Mogu ja to razbucati. Ali ko će posle sastaviti? Radomir je predlagao da uradim neki bajpas, koji bi pokazao ima li tih loših spojeva. Mislila sam da i to pokušam. A možda ću na kraju i morati. Ali, moj unutrašnji osećaj posle x sati i dana provedenih oko Betine struje je bio da ni stator nije ispravan. Samo to ne mogu da izmerim. Odnosno, nešto i jesam izmerila. Vrhove pipalice sam direktno ubola u faze kroz izolaciju i merila napon na spojenom statoru u kolo na upaljenom motoru. Taj napon je bio mali, oko 8 V, a treba min 20 V. Tu je pitanje koliko je to merenje bilo tačno zbog tupih pipalica, ali verovatno jeste. I tako, posle svih pokušaja da sama utvrdim kvar i po mogućstvu ga i popravim, ovo je ipak bio trenutak kada sam zaključila da moram potražiti pomoć majstora. To je tek novi problem. Jovan, drugar i majstor koji je Betu održavao i koji bi to sigurno dobro i pedantno rešio trenutno ima druge obaveze, ne može popravljati motore. A ko drugi? To mora biti neko ko se i u elektriku razume. Setih se Miljana. On mi je prošle godine pritekao u pomoć kad je Beta zbog svećice stala. Ali on je uvek zatrpan motorima i kvadovima. Samo pristižu. Ponekad se pitam otkud toliko motora sa problemima. Miljan se razume dobro u struju, ali hoće li me primiti? Moram ga zvati, nema druge. Zovem, pitam kada bi imao termin za mene? Kaže,termina nema, garaža puna motora, ali dođi. Dovezi motor , ostavi pa kad mogu ja ću raditi oko njega. Čovek u poslu, nije imao vremena ni da mu ispričam čitavu istoriju, a ni moje akcije oko toga, kao što sam sada vama ispričala. Odvezem motor kod njega. On baš neku pauzu pravio, kaže aj odmah da vidimo. Iseče on svu onu budževinu što smo ćerka i ja pravile, sve konektore izgorele i direktno veže žice iz statora na regler. Bio je ubeđen da je to rešenje problema. Ja već znam da nije. Upali, napon 13,5V i ne raste. Sad i on uzeo da meri na otkačenim fazama statora napon, ali naravno Beta neće tako da radi. Sve ukazuje da je i stator neispravan, ali treba potvrda. Na kraju je on nešto izmerio i zaključio da stator ne valja. Sada čekam da se stator premota pa da vidim da li se saga sa punjenjem privodi kraju . Ili ima negde neki loš spoj ili kontakt . Jer nije mnogo toga još ostalo što može biti uzrok lošeg punjenja. Ali da može biti i neki skriveni gremlin, može. Ja se nadam da neće. Sve sam ovo baš ovde napisala, jer je i ovo na neki način moja potraga za nedođijom. Samo u ovom slučaju u smislu traganja za problemom, savladavanja usput niza nepoznanica i novih stvari, koji korak, po korak dovode do novih saznanja. Približavaju mi Betu, i način njenog rada bar u ovom jednom segmentu koji sam sada sticajem okolnosti u velikoj meri upoznala. Iako sam sigurna, da problem kada se pojavi, gotovo po pravilu uvek bude novi, svako novo saznanje i razumevanje u vezi motora ipak dosta znači. Evo i slika potrage za problemom i pokušaji da ga rešim Na početku, kada još nisam znala koji od ova dva snopa iz statora su faze Raskupusana Betica Kada sam prateći žice pronašla konektor od statora i nekako ga otkačila Na njemu se vide tragovi topljenja Konektor koji ulazi u regler Izolacija na žicama je istopljena, prvo zapažanje pre raskopčavanja konektora Konektor koji ulazi u regler, istopljen Jedan pin je čak ispao Konektor na samom regleru, istopljen Žice od reglera do sledećeg konektora istopljena izolacija Rastavljen i očišćen konektor Drugi regler sa novim žicama Sanirano parče instalacije koja je izgorela Sada čekamo dalji rasplet situacija. Javljam čim bude nešto novo

Vrh! Fenomenalan video

Da napišem ukratko o još nečemu što sam otkrila pre par dana, možda nekom bude zanimljivo da poseti. Na obali Skadarskog jezera, ali ne sa strane od Virpazara koja nam je donekle poznata, a ni ka Rijeci Crnojevića, već sasvim usamljeno i na potpuno neočekivanom mestu, nalazi se mestašce Plavnica, na rukavcu istoimene rečice. Tu je izgrađen kompleks Plavnica Eco Resort, sa šetalištem, malom marinom i bazenom. Sasvim slučajno sam ovo otkrila pretražijući obalu Skadarskog jezera na mapi, u potrazi za nekim zanimljivim mestašcem. I onda ugledam ovo, sasvim usamljeno i izolovano od svega ostalog, na rukavcu blizu obale Skadarskog jezera. Poklopilo se da smo ćerka i ja prolazile tu u blizini, pa smo iskoristile trenutak i svratile da vidimo mestašce. U suštini je zanimljivo i lepo za posetiti. Nema bog zna šta da se vidi, ali jeste lepo zamišljeno i na lepom mestu u prirodi. Malo šetalište je lepo uređeno uz rukavac reke. Hotelski kompleks smo samo spolja videle. Sasvim pristojno. Možda ne toliko posećeno, ali skroz ok. U okviru kompleksa postoji letnji bazen, koji je nov i moderan. Na njemu je bilo podosta ljudi. Sa druge strane kompleksa je lepa mala marina sa usidrenim čamcima, a kao eksponat je sačuvan i jedan veliki stari brod koji se zove Plavnica. A sva to je ušuškano u zelenilo okolnog močvarnog terena. Pomalo me podsetilo na Obedsku baru. U svakom slučaju zanimljivo mestašce u srcu Zete, gde se može potražiti osveženje i hladovina u vrelim letnjim danima, a nalazi se na svega 20 km od Podgorice. Evo malo slika odatle. Rukavac Plavnice sa prelepim eko sistemom Stari brod Plavnica Marina Plavnica Eco Resort Bazen u okviru kompleksa

18.08.2026. Uvala Džemila dužina 2,5 km Sad nešto malo drugačije. U pitanju je kraća pešačka ruta, kroz žbunasti ne baš lako prohodan teren, do jedne lepe uvale na obali jadranskog mora, u blizini Ulcinja. Do uvale se inače lako stiže brodićem, ali moguće je i peške za uporne, kroz maslinjake, a kasnije i kroz šumu. To je više u teoriji a ređe u praksi, jer je putić na granici prohodnosti. Ovu uvalu, i put do nje smo otkrili pre par godina drugar Vlada ( @Vozac ), moja ćerka i ja. Zapravo Vlada je na mapi našao da možda postoji putić do vode. I tada je to bila prava pešačka off road morska avantura. Prolazili smo kroz maslinjake, umalo nagazili na šarku, provlačili se kroz žbunje, grebali o trnjine i grane, klizali niz strmi zemljani putić, ali na kraju sišli u ušuškanu prelepu kamenu uvalu, sa kristalno čistim vodom. Tada je na plaži još uvek postojao jedan montažni drveni kafić koji nije bio u upotrebi. Ali je bilo još uvek ostataka suncobrana i plažnog mobilijera. Čak smo i neke maske za ronjenje pronašli, pa smo ih malo pozajmili, što je Vladu izuzetno obradovalo jer jako voli da istražuje podvodni svet. Moram priznati, i meni se dopalo. Bila je to jedna sjajna morska off road avantura. Ali tome ima već par godina. U međuvremenu smo zaboravili i gde se uvala nalazi a i kako se zove, a pojma nismo imali ni kako do nje ponovo doći. Ali, kako sam u međuvremenu malo bolje naučila mape da gledam i čitam, rešila sam da pronađem tu uvalu, pa da opet pokušamo da dođemo do nje, ukoliko putić nije sasvim zarastao. Sa te strane obale, između Ulcinja i Valdanosa, ima više tih malih uvalica. Ali se do njih uglavnom stiže sa mora, brodićem. Nisam sigurna da se još do neke može doći šumskim putićem, sa kopna. U početku, potraga ni do ove uvale nije bila baš uspešna. Lutale smo kroz maslinjake , pored prelepog starog drveća maslina, ali bezuspešno, putića nije bilo. Čak ni uz pomoć instrukcija meštana, nismo lako našle put. A bilo je veoma upitno da li ćemo njim uopšte uspeti da stignemo do uvale, jer niko sa kim smo razgovarale nije bio siguran da je ta stazica još uvek prohodna. Ipak, na kraju smo našle naznake putića kuda trebamo ići naniže. Dan je bio sparan i vruć, iako je jutro bilo oblačno. Čak i kroz šumu hodanje nizbrdo nije bilo lako. Ne pamtim kada sam se toliko znojila. Znoj je samo cureo niz lice. Majica mokra potpuno, kao da je tek izvađena iz mašine za veš. Žbunje se razbujalo sa svih strana, putić se jedva nazire, a trnjine i grane, malo, malo grebu gole noge . Jer, naravno krenule smo u šortsevima. Kakva greška . Ako i uspemo sići, posle treba sa tim izgrebanim nogama i rukama ući u slanu vodu. Ali sve to je ok, proći će, samo da uspemo sići. Ne bih volela da potraga za uvalom na kraju bude neuspešna, da negde pred kraj naletimo na neprohodan deo i da se moramo vratiti. Srećom svuda se moglo proći. Uz provlačenje, ali moglo je. Izgleda da se stazica ne koristi često, ali je verovatno krčeno početkom leta, jer u protivnom tuda se ne bi nikako moglo proći. Po mapi od asfalta do uvale ima nekih 800 m. Mi smo prepešačile 1,6 km, najviše u početku po maslinjacima, tražeći početak stazice. Poslednji deo staze je strm i završava se silaskom preko par stena. Ali siđosmo do uvale. A tamo, prelepa mala uvalica uvučena između stena, sa bistrim, plavim vodim. Ali.. Kafića nema. Srušen je. Ostala je gomila dasaka i krša, a i đubreta koje je neko pokušao da pokupi u kese, ali kako nije odneto, more i kiše su ga ponovo raznele po plaži. To je u mnogome kvarilo utisak ovog lepog skrivenog bisera na morskoj obali. Ipak, to je samo rezultat nemarnosti čoveka, njegovog odnosa prema prirodi. Ako se to zanemari, ono što je sama priroda na tom mestu stvorila, je prelepo. A izgleda da je uvala privlačna i drugima, ali oni do nje dolaze čamcima. Jednu porodicu smo zatekli na obali, a tokom našeg boravka, više čamaca se na kratko tu usidrilo. Ipak uvalica je mala, i nije prometna. Bilo je, dva tri čamca, koji se nisu dugo zadržavali . A i porodica je ubrzo otišla brodićem koji je došao po njih, pa smo na kraju ostale same, da uživamo u miru i lepoti Džamile. Obzirom da je put do dole bio neizvestan, a i podrazumevao je probijanje kroz " džunglu", suncobrane naravno nismo ponele. A dole vrelo kao u rerni. Srećom, tu je uvek šatorsko krilo. Uvek treba biti spreman. Nikad se ne zna kad ćeš da završiš na usamljenoj vreloj plaži, sličnoj napuštenom ostrvu posle brodoloma. Kako je bilo raznih dasaka, veliki koren od drveta koje je more izbacilo, i bambusovih trski, nas dve smo napravile improvizovani šator . Sjajno . Zaista sam se osećala kao na pustom ostrvu posle brodoloma, pa snađi se sa onim što imaš. Avantura je uvek uzbudljiva, ma u kom obliku da se dešava . Naporno je hodati po vrućini, čak i kroz šumu i nizbrdo. A još posle na suncu koje prži praviti šator od materijala koji okolo pronađeš. Ali kada posle toga uskočiš u lepu, hladnu vodu, to je tako osvežavajuće i predivno, da sve muke pre toga istog momenta zaboraviš . Rajska plaža i carski osećaj. Vlado, hvala ti što si onda otkrio ovu uvalu, i nagovorio nas da siđemo do nje! Čitav dan smo se brćkale i uživale tu. Sunce je rano zašlo, pa je hladovina donela dodatnu prijatnost. Nije nam se kretalo nazad, naročito što se sada uzbrdo treba probiti kroz istu onu džunglu. Ispalo je da nam je povratak lakše pao, pa i brže. A našle smo i pravi putić tačno do mesta gde smo auto ostavile. Kakva avantura Današnji dan je dokaz da za dobru avanturu i off road nije potreban ni motor, a ni nužno planina. Pa čak ne ni neka dugačka ruta. Čini mi se da sam potrošila više kalorija nego na nekoj dugoj, iscrpljujućij vožnji, ali se i više smejala i zabavljala. Doduše, sva sam izgrebana, kao da sam imala okršaj sa nekom divljom životinjom. Ali koga je to briga. Bio je ovo sjajan dan! Stari maslinjaci Probijanje kroz "džunglu" Ostaci kafića Uvala Džamila Naše skrovište od sunca sklepano od onoga što smo imale i onoga što smo pronašle Prelepa je uvalica Malo je kamen krupniji, ali joj to daje dodatnu draž Malo radosti nikada nije na odmet Povratak. Sad smo bile malo pametnije, opasale smo peškire da se koliko, toliko zaštitimo od šipražja usput. Ono malo što viri iz žbunja i maše sam ja

Hvala kolege na savetima. Probaćemo redom, pa šta najboje upali . Nije stara farba, nova je. Nego nismo zaštitili, a ni preterano pazili prilikom mazanja okvira. Kao, lako će se skinuti sa stakla . Kakav danak neiskustvu . Ništa,sad polako struganje, a probaćemo i sredstva.

09.08.2026. Do Berana preko Pogane glave i Konjskog brda, i nazad od manastira Đurđevi Stupovi, Vuče, Kofiljača, Kurikuće, Lubnica.... dužina 190 km visina 1830 mnv Evo, razmišljam odakle da počnem. Svašta je danas bilo, i lepo, i manje lepo, ali sve to kada se sabere, bila je ovo vožnja itekako vredna pomena. Ima već godinu dana od kada sam ugrubo skicirala ovu rutu, kojom sam htela preko planina, uglavnom sve off roadom da dođem do Berana. Do Mojkovca sam vozila preko Bjelasice, doduše ne skoro, isto sve off road. I do Andrijevice imam dve opcije preko planine, a van asfalta. Ali do Berana nikako da istrasiram rutu. To je delom i zbog daljine, a delom i zbog čudnih naziva vrhova preko kojih je trebalo preći. Pa tako Pogana glava, nikako nije asocirala na nešto fino i pitomo. A na mapi kada se pogleda, spuštanje sa tih raznih glava ka Beranama je strmo sa serpentinama. Predstavu nisam imala šta me tu čeka i kakav je put, kao ni da li se uopšte tuda može spustiti u Berane. Zbog svih tih nepoznanica, a i mojih kasnih polazaka , stalno sam odlagala ovu vožnju. Ne samo da je potpuno nepoznat i nov bio čitav taj deo preko Bjelasice do Berana, nego je i povratak trebao biti sasvim novom, severnijom rutom iz Berana, pored manastira Đurđevi Stupovi, pa gore uz planinu. Ideja mi je bila izaći do Šiškog jezera na Bjelasici. A odatle, ako srepentine ne budu u previše lošem stanju, putem do izvora Biogradske reke, pa putem preko skijališta nazad za Kolašin. Ambiciozna, dugačka ruta, sa puno znakova pitanja. Ispostavilo se, na moje veliko zadovoljstvo, da je prvi deo nove rute, zapravo fantastičan. Od Bačkog brda, preko Patkovice, Pogane glave i Konjskog brda, sasvim lepo se vozi, dobrim šumskim i makadamskim putevima sve do Buče pred Beranama. A one cik cak silazne serpentine su širok, nasipan, a u međuvremenu pomalo i oštećen, makadamski put. Na jednom mestu ima i vidikovac sa pogledom na Berane, a i asfaltni put kroz Jelovicu , u podnožju. Uvek me obraduje kada otkrijem neki novi put. U poslednje vreme ne radim to često, iako ima još puteva na čekanju kojima tek treba da prođem. Ova ruta preko planine je pun pogodak. Put odličan, a priroda fenomenalna! Ima i prostranih zelenih pašnjaka, ali i visoke borove šume. Prelepo! U Beranama svraćam na pumpu da dospem goriva. Čim sam sišla sa planine, pakleno je vruće. A gore je danas divota. Pirka i neki vetrić koji dodatno hladi. Pitam se zašto prethodnih dana nisam vozila, a i zašto sam ovoliko odugovlačila da prođem ovom odličnom rutom . Na pumpi srećem momka sa kvadom, pa koristim priliku da ga priupitam kakav je put od manastira do Šiškog jezera. Kaže čovek dobar je. Samo posle do Bjelasice kamen je poprilično rasturen. Ok, mene je za početak zanimalo do jezera da li se može. Sinoć kada sam gledala na mapi, uočila sam da je jedan deo gotovo pri kraju nedefinisan šta je u pitanju. Da li je uopšte put. Može se desiti da dođem do gore a da ne mogu preprečiti do Kurikuća. To se upravo i desilo. Baš na tom mestu, na kraju puta se nalaze dva katuna, zaboravih imena. Bilo je i ljudi. Odmah su mi rekli da dalje ne mogu tuda da prođem, nema puta. Pitala sam za alternativu. Kažu , moram delom da se vratim pa da siđem nekim asfaltiranim putem u Kurikuće, pa odatle za Šiško jezero. Da, videla sam tu opciju na mapi. Nevoljno krećem nazad . Međutim, tu se dogodilo nešto što je kasnije uticalo na moju koncentraciju i energiju. Objašnjavajući kako puta dalje nema, čovek je pomenuo kako je to isto neki dan objašnjavao drugom motociklisti, koji je kao i ja tvrdio da mapa pokazuje neki putić. Drugom motociklisti?! Ko bi ovuda uopšte vozio, osim ako to nije neko ko razmišlja kao ja? Lokalac nije, oni ili znaju, ili ne znaju puteve, ako istražuju ne idu sami. Ko li je taj istraživač, koji kao i ja luta šumama Bjelasice? Misao je krenula da radi, celim putem na dalje mi nije dala mira. Od jedne male naizgled nevažne, usputne informacije, u mojoj glavi se rodila tona različitih misli. Sve je to otišlo u ko zna kojim pravcima, pa je nivo uznemirenosti porastao na maksimum, a koncentracija značajno opala. Nekako sam u razmišljanju došla i do toga, da su danas časni i pošteni ljudi, zapravo retkost. A većina onih, koji se osećaju kao takvi, zapravo nisu ni primaći tome. A ni poštovanja više nema. Čak ni među prijateljima, ili onima koji su to bili. Samo se gazi, uzima, za mrvicu svog zadovoljstva i nazovimo mira, uništava se tuđi. Ne samo mir, već neretko i život. A ti onda budi dobar, ćuti i trpi .... Strašno! Sada ne, ovde ne, bubnji u glavi! Sjajne misli za vožnju po šumama i planinskim bespućima . Možda i samo zbog toga što sam morala da promenim plan zbog nepostojećeg putića, ko će ga znati. Ali, i kad ne ide sve po planu, dogode se lepe stvari. Recimo, nađoh finu makadamsku prečicu, umesto asfalta da siđem u Kurikuće. To me je za trenutak obradovalo. Od Kurikuća ponovo malo asfalta, pa širok makadamski put koji vodi do Šiškog jezera. Na raskrsnici odlučujem da ne idem do samog jezera, to je još 2,5 km dalje, već da se odmah uputim ka serpentinama. Već sam prešla podosta kilometara i to uglavnom sve off-om. Bila sam već i umorna, a naporan deo je tek ispred mene, plus ima još puno da se vozi do kuće. Krećem tim lošijim makadamom naviše. Beta se muči, loše su joj i gume i lančanici. Ali gura nekako do blizu serpentina. Tu nailazi džip iz suprotnog smera i ja moram da stanem. A Beta se ugasi. Intuitivno sam znala da neće upaliti. Čovek već prolazi naniže, pošto mi je rekao da gore put nije baš sjajan. A Beta ni da zucne. Uopšte neće ni da zavergla. I šta ja sada da radim? Ovuda ne verujem da će iko danas više proći. Beta se neće magično upaliti. Neće uopšte upaliti! Brzo okrećem motor nizbrdo i u leru pokušavam sa ugašenim motorom da stignem onog čoveka. On je moja slamka spasa. Bar da ne ostanem sama u planini. A umorna sam strašno. I gladna. I frustrirana. Sve što samo može da odmogne. Dole kod raskrsnice sećam se bilo je ljudi. Ali treba doći do njih. A možda su već i otišli. Ovaj džip i čovek u njemu su mi još uvek u vidokrugu, i moram ga stići . Motor nema struje, ni sirena ne radi da zatrubim. Srećom, onaj strmi kamenjar mi je sada saveznik nizbrdo. Stižem čoveka. Pitam ga ima li kablove iako pojma nemam da li će to išta pomoći ili ću dokrajčiti i spaliti motor. Ima kablove . Sad, šta je tu je . Hajde da probamo. I Beta pali iz prve! Uh kakvo olakšanje. Mada, do kuće ima još 50-60 km. Ne znam hoće li motor izdržati. Ali moram sići sa planine. Više ne dolazi u obzir da idem gore preko planine serpentinama. Moram na asfalt u Lubnicu. Još je dan, pa srećom svetla ne moram da palim, jer akumulator to ne bi podneo. Ali, postoji novi problem. Ne mogu asfaltom kroz tunel Klisura. Ne smem paliti svetla, a i tunel je predugačak za moja slaba svetla i kad ih koristim. Moram makadamskim putem na Bjelasicu iznad tunela, pa da se spustim u Kolašin. Nadam se da se akumulator dopunio za taj off road. Ponovo sam sama u planini, ali Beta gura. Izašla je i spustila se bez problema. Čak sam je i gasila da se odmorim. Jednostavno nisam više mogla da vozim. Posle pumpe me ponovo čeka 30 km offa i mrak koji polako stiže. Još ne palim svetla i žurim. Misao mi je i dalje u haosu. Ne mogu da verujem da me ni ovde ne pušta na miru. Na mojim planinama! I gotovo na istom mestu gde sam prošle zime proklizala na ledu , i polomila kost na stopalu, sada gotovo na identičan način proklizavam na suvom prašnjavom putu. Padam na lakat u kome od udesa od pre petnest godina, još uvek imam žicu. Motor pada preko mene, ali noga nije zaglavljena. Samo lakat dosta boli. Baš na tom laktu mi je protektor pukao, ranije. Srećom da sam ga zalepila, inače bih sada imala plomljen zglob. Ovako imam samo posekotinu i lakat koji boli i pomalo krcka. Ustajem, osećam toplo u rukavu gladijatora. Krvari lakat. Ali prvo dižem motor, za slučaj da je povreda ipak veća, pa dok još mogu. Skidam gladijator da vidim ruku. Od udarca se raskrvario lakat, žica mislim da nije probila kožu, mada ne znam. Imam neke flastere u rancu. Lepim dva, da ne prljam dalje rukav. Mrak pada. Imam još sedamnest kilometara ne baš ležernog puta. Moram da odmorim pet minuta, da se saberem i izbistrim misli, jer treba čitav stići kući. Tih sedamnest kilometara su bili pravo mučenje. Borba da se održi koncentracija svake sekunde u tom mraku. Milion puta sam večeras ponovila sebi da više ne smem zaglaviti tako da vozim po mraku. To mi pada strašno teško, naročito posle ovoliko dugačke vožnje koja je imala puno offa, a jako malo asfalta. Metar po metar i stižem kući. Kakav dan! Ali uspela sam. Prošla sam novom trasom puteva. Jeste ono jedno parče bilo neuspešno, ali sam ga zamenila drugim. I jeste da sam završnicu u povratku preko Bjelasice morala da korigujem, zbog kvara na motoru. Ali i ova opcija je dobra. Zadovoljna sam. Samo još sutra da vidim kako je lakat, pa guramo dalje. A naravno moram videti i šta je sa motorom. Namerava li on tako da me štreca u sred planine ili šta . Danas sam imala sreće da je tu bio čovek i da je imao kablove, a i da su oni pomogli. Da je motor stao samo dvadeset minuta ranije, bili bismo u velikom problemu. Ali to je sastavni deo vožnje i avanture. Da neizvesnosti nema i neočekivanih situacija, ne bi bilo tako zanimljivo. A izostala bi i avantura koja nas u velikoj meri i pokreće . Negde posle Patkovice Kako su samo lepi Izgleda da sam naišla u vreme ručka Pogana glava. Mnogo je pitomija i lepša nego što se na osnovu naziva pretpostavlja Vidikovac iznad Berana Manastir Đurđevi Stupovi Negde kod Kofiljače, tu je ujedno i kraj puta Prečica ka Kurikućama Jako dobra vožnja i meni značajna . Cela ova donja polovina i levo i desno je nova, danas prvi put vožena. Veoma sam zadovoljna zbog toga .

Imate li ideju kako najlakše i najbrže skinuti boju za drvo sa stakla na prozorima? Svaka ideja je dobrodošla! Za sada znamo da treba fleke natopiti razređivačem pa onda nečim oštrim, žiletom recimo sastrugati. Ali to je sporo i komplikovano. Postoji li neko sredstvo, neka hemija koja briše ovu boju? Ili neki drugi postupak za uklanjanje? Potpuni smo amateri, sami smo farbali i stakla fino zamazali, pa sad to treba i očistiti Dajte savete i ideje .

A, pa ipak poznaješ žensku osobu koja ume da vozi . I to onu najbližu srcu, koju si sam obučio . Tako i treba, deca su nam najvažnija. I kada krenu u saobraćaj treba to da urade na najbolji mogući način, i dobiju svu pomoć i podršku, bilo od nas roditelja ako to možemo da im pružimo, ili nekog drugog kompetentnijeg, da se uključe i voze što bezbednije.

Na temu ovoga što smo pisali, o meštanima koji se bune jer im se oštećuje put koji se teškom mukom popravi, danas sam saznala, i to od naših drugara @aca-pn i @nvic, da je ovaj deo teta cg, preko Prekobrđa izmešten. Nova ruta ide okolo asfaltom od Međurečja do Kolašina pa dalje asfaltom do Opasanice. Raspitala sam se kod administratora za tet cg, kaže čovek meštani su se bunili, put oni popravljaju iz sopstvenih sredstava da bi mogli prolaziti, a onda se prolascima motora i kvadova brzo uništi. Zato je izmenjena ruta. Razlozi zaista jesu opravdani ako se uzme u obzir broj motora i kvadova koji tuda prođe tokom leta, a koji se iz godine u godinu povećava. Ali , još uvek na tetu, a i van njega, ima dosta lepih i atraktivnih deonica, tako da ove male izmene neće umanjiti lepotu i uživanje u vožnji po planinama Crne Gore.

Haha, biće da je to . Svako dobro kolega. Nadam se da ćeš ipak sresti neku ženu koja ume da vozi . Al da se vratimo mi na kamere što je i tema ...

Ovo B je tačka ili kategorija? Mislim, ako je tačka, realno i jeste važno stići do nje. Mislim, živ i zdrav uz isto takvo stanje i ostalih učesnika u saobraćaju. A što se tačaka tiče, znam žene koje su stizale do tačaka do kojih mnogi muškarci koje poznajem nisu . Možda i nisu najbolji vozači , ima i boljih, al da su stizale, stizale su .

03.08.2026. Preko Sinjajevine do Mojkovca, vodopad Skakala, Sokolac, Pisana Jela, Golubinjak, Žari, Mekića Kula dužina, 202,5 km visina 1737 mnv Za danas sam imala sasvim drugi plan, ali umesto njega desila se ova vožnja. Negde sam pročitala da se u našoj varošici održavaju bioskopske predstave na otvorenom. Nikada nisam bila u bioskopu na otvorenom. A volela bih da doživim to iskustvo. Naročito ovde, u mom malom, lepom, planinskom gradiću, koga zaista volim. Ali nisam se dovoljno informisala oko termina dešavanja, pa izgleda da to i nije bilo danas. Pošto je bioskop propao, krenula sam na vožnju. Bila je ovo jedna zaista jako dugačka vožnja , pa samim tim i veoma iscrpljujuća. Naravno da sam i danas kasno krenula, iako je bilo jasno da za ovako dugačku rutu, treba dosta ranije poći. Posebno jer je cilj bio stići do vodopada za koji sam negde pročitala da postoji u Prošćenskim planinama, nedaleko od Tomaševa. E sad, da li ću pronaći taj vodopad, da li će u njemu biti vode, to ću saznati tek kada stignem tamo. A dotle treba da prevezem moja brda do Crkvina, pa onda da se popnem na Sinjajevinu i preko nje siđem u Mojkovac, pa malo magistralom do Krstaca, odatle skrećem ka Prošćenskim planinama, ali ne idem dublje ka njima, već obodom, uskim asfaltnim putićem vozim iznad magistrale, pa onda nizbrdo nekim zemljanim putem sa vododerinama, pa dobrim makadamskim putem stižem do reke Lještanice, na kojoj bi trebao da je vodopad Skakala. Pronalazim i tablu, ali vodopada nema. U prvi mah pomislih da je presušio. Ali, kada sam malo dublje zavirila kroz rastinje ugledala sam jedva vidljiv putić. On me je odveo do prelepog vodopada. Na moje iznenađenje, bilo je dosta vode. Penušavi slapovi spuštali su se niz kaskade i pravili male bazenčiće. Ušuškan u zelenilo, ovaj lepi, živahni vodopad bio je pravo osveženje. Malo sam pratila negov tok nizvodno, koliko sam mogla sići onako u opremi. U nekoj komotnijoj odeći i obući, verovatno se može još niže sići i još više uživati u njegovoj lepoti. Ali, ja sam bila zadovoljna i ovim što sam videla. Stigla sam do vodopada, pronašla ga, i on je zaista prelep. Verujem da je u proleće još raskošniji i bučniji . Nažalost nisam mogla previše dugo da ostanem, bilo je jako kasno, već četri sata popodne, a do kuće imam još sto kilometara. Plan mi je bio da od vodopada napravim krug po Prošćanskim planinama, a to znači da kada na kraju siđem u Mojkovac, moraću asfaltom, magistralom da vozim do Kolašina, jer za drugo neće biti vremena, a i tako uhvatiće me mrak na mojim brdima u Prekobrđu. Ali ipak odlučujem da napravim taj krug. Nisam tuda nikada vozila. Prošle godine kada sam išla za Pljevlja, vozila sam samo delom ovog puta. Kad sam već tu šteta je ne izvoziti ovaj kružić. Ali moram se ubrzati. Iako je vruć dan, i već sam poprilično umorna, nema se vremena za duže pauze za odmor. Lepi su ovi predeli. Pitimi i zeleni. Od vodopada vozim uzbrdo strmim makadamskim putem koji izlazi kod nekog vidikovca. Odatle se vide neke asfaltne serpentine za koje u tom momentu nisam znala kom putu pripadaju. Ali deluju jako zanimljivo. Pogled je lep i na Bjelasicu, njenu severnu stranu, okrenutu ka Bijelom Polju. Dalje vozim širokim makadamskim putem kroz šumu visokih jela. Prelepo je . Verovatno je zato jedno selo i dobilo ime, Pisana Jela. Sa tog širokog makadama, u jednom trenutku skrećem na neki put koji se izgleda ređe koristi, pa nije baš u najboljem stanju, ali je vrlo zanimljiv. Ima uspina i spuštanja, a sve to kroz šumicu. On izlazi sa donje strane sela Žari. To selo mi je već poznato od prošle godine. Ono što je novina je da je do njega stigao asfalt. Što znači do Mojkovca kroz Prošćenske planine ću voziti uskim planinskim asfaltiranim putićem . Ali ne žalim se. Priroda je prelepa, tako da uživam . Stajem na jednom mestu da slikam kanjon Tare, ali Tare gotovo da nema. I zaista, pred samim Mojkovcem uopšte nema vode u koritu. Vožnja od Mojkovca do Kolašina je bila pravo mučenje. Bila sam strašno umorna, a morala sam ostati fokusirana na vožnju i saobraćaj . Na pumpu u Kolašinu stižem nešto pre osam . Potpuno sam mrtva, iza mene je već pređenih 170 km, a imam još 30 km offa i to po mraku . Uh, kakav će biti izazov preživeti i to . Srećom poznajem put. Ali to ne pomaže mnogo kada voziš gotovo na slepo. Em ja loše vidim noću, em Beta nema dobra svetla. Plus sam toliko umorna da sam morala stajati na svakih deset kilometara da ispravim leđa. Ali izvozila sam junački sve do kraja i uspešno stigla svojoj kući. Kakav dugačak i izazovan dan! Jeste bilo puno asfalta, možda čak i nešto manje od polovine, ali bez obzira, sve zajedno dosta dugačko i meni prilično naporno. Ali vredelo je. Videla sam fantastičan vodopad, vozila novim predelima i putevima, i na kraju i testirala granice svoje izdržljivosti. A evo sad tako umorna umesto da spavam , pišem dok su utisci još sveži . Na putu ka Sinjajevini Sinjejevina Ova strana Sinjajevine ka Mojkovcu je pitoma i zelena, sa puno proplanaka i pašnjaka Planinarski dom Na putu ka vodopadu Ovo nisam uspela da shvatim šta je. Nalazi se pored vodopada Prvo sam mislila da su temelji nekog objekta, ali sada dok gledam sliku ne deluje mi tako... Vidikovac sa pogledom na serpentine iznad Tomaševa Selo Žari preko puta Sela u Prošćenskim planinama Kanjon Tare Tara je gotovo presušila A ovde je sasvim presušila, Mekića Kula kod Mojkovca Zalazak sunca u brdima Prekobrđa

31.07.2026. Bjelasica, Ćirilovac, Crkva Preobraženja Gospodnjeg, Bikovača ( 1908 mnv), Ključ ( 1973 mnv), katun Rupe dužina oko 100 km visina 1973 mnv Evo, i ove godine da odem do Bikovače i male crkvice na vrhu, ali i do vidikovaca sa sjajnim pogledima, a i do Ključa. Put do gore, a posle i kod spuštanja, u odnosu na prošlu godinu je u nekim segmentima dosta lošiji. Pomalo smo se Beta i ja pomučile kod uspona, u zadnjim serpentinama. Ima kamena, razlokan put, a uspon poveliki, plus velika vrućina. Ako tome dodamo skroz potrošenu zadnju gumu, i lanac i lančanike koji su odavno za zamenu, jasno je da nisu baš idealne predispozicije za vožnju po ovakvim putevima. Ali, izađosmo. Zaista vredi popeti se gore, čak i da se čovek malo pomuči. Usput sam naišla na par automobila, parkiranih uz ivicu. Vozili su dokle su mogli, a onda parkirali, pa peške. Jer ono što na ovim vrhovima Bjelasice čeka svakog upornog posetioca, vredi svakog truda. Prvo ta mala crkvica na samom vrhu, deluje toliko nestvarno, da čovek ne može a da se ne zapita, koliki trud i volja su uloženi, da se takvo zdanje sazida na takvom mestu. Vrlo nesvakidašnje i neobično, nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Koliko god puta da izađem gore, mada nisam baš puno puta, uvek osetim veliko poštovanje prema prorodi ali i čoveku. Kada prođe taj prvi utisak od crkvice i zvonika, kreće euforija izazvana svim onim fenomenalnim vidicima koji se šire na sve strane kuda god da pogledam. Aaaa, koliko je to lepo. Koliko savršenih slika u oku posmatrača, da čovek prosto ne može da se odluči za jednu, najupečatljiviju. Svaka je na svoj način jedinstvena i fascinantna. Prošle godine sam otkrila kako mogu doći do ivice Ravne grede, odakle je prelep pogled dole na katun Rupe, ali i na Ključ i čitavu Bjelasicu. A pronašla sam i put kojim se mogu popeti motorom do ispod samog Ključa, na nekih 150 m. Tada nisam imala snage da u moto opremi ispešačim uzbrdo uz kamenjar tih 150 m do samog vrha Ključa. Ali danas sam rešila to da uradim. Potpuno budalasto i van svake pameti, po ovoj vrućini koja se osećala i na toj visini, popela sam se u moto čizmama i svim štitnicima i gladijatoru, na Ključ! Joj radosti! A sam crkla skroz. Iako deluje da je kratko, tako obučen i u čizmama, nije baš tako lako izaći. Kad sam već izašla gore, setila sam se da nije baš pametno po tom kamenju ići u moto čizmama. Mogu se i strmoglaviti, a mogu i pohabati čizme, a one su mi još uvek jako potrebne. Ali džabe, sve te brige su nestale kad sam ugledala planinarsku kutiju na vrhu. Jeeee, eto i mene na Ključu! Više motorom, malo peške i na vrhu sam. Sjajan je to osećaj, apsolutno sjajan! Nije me u tom momentu brinulo ni to što sada tako umorna, i prokuvala od vrućine, treba da se spustim do katuna Rupe, putem koji nije baš u sjajnom stanju. A ne bi valjalo tu pasti jer je sve kamen. Ali siđoh u komadu. Međutim, vrućina i to penjanje u opremi su me dosta iscrpeli, pa sam zaključila da će za danas ovo biti dosta. Krug je taman, ni predugačak a ni kratak. A impresija sa današnje vožnje puna kapa . Sjajna je ova strana Bjelasice. Možda čak i najlepša. Crkva Preobraženja Gospodnjeg, na Bikovači ( 1908 mnv) Ravna greda Džinovska pečurka Uspon od Ćirilovca kojim sam došla, a dole u podnožju se vidi Kolašin Malo dalje putem, ostavljamo crkvicu iza sebe Dole u podnožju je katun Rupe. Tamo posle treba sići, uh! Vidikovac Bikovača Cvetić u kamenu Onaj vrh tamo je Ključ. Tamo idemo Beta i ja. Tik ispod vrha Ključa Pogled sa prve stene ka vrhu Pogled sa druge stene. Radost je već tu, jer znam da je na sledećoj steni vrh. Jeeee, evo kutije, na vrhu sam! Sad sam pravi moto planinar. Da se bar setih da skinem opremu i ostavim u podnožju. Ma koga briga za to sad Tu sam bila, vidite Ključ 1973 mnv Beta je strpljivo čekala da se vratim Na pola puta do katuna Rupe, ispod Ravne grede Sjajno je bilo! Uvek je sjajno popeti se gore .

Inače, sad se setih i tamo kod Trse na tetu, ima parče gde takođe ljudi prave problem. Ne znam da li je ove godine na summitu to preskočeno, nisam ove godine bila, ali prošle sam baš ja doživela svakakve uvrede od jednog meštanina. Rekla sam ja Đorđu tačnu lokaciju gde je to bilo, pa je verovatno to premošteno drugačije. Ali se nalazi na tetu. Pogledaću baš, pa i to da vam okačim. Evo, ovo parče možda treba preskočiti i zaobići asfaltom. To jeste izazovan deo, kamenit strm uspon, ali izgleda meštanima smeta tuda da se prolazi. Na prošlom summitu su čak pokušali da sabotiraju prolazak motorima pa su preko noći na sred uspona iskopali duboku rupu. Kako je ove godine sa prolaskom tuda ne znam . A na mestu obeleženom strelicom me dočekao taj ljuti meštanin i svim i svačim me počastio, iz daljine doduše. Brzo sam zbrisala dalje

Pogledala sam na mapi tačno gde je šta . Manastir Prekobrđe je na desetom kilometru od skretanja sa magistrale u Međurečju. Tabla se nalazila na 5,5 km sa desne strane na proširenju pored koturače sa nekom starom žičarom, mada je ona sada nebitna. Sporni deo puta je recimo od sedmog do jedanestog km. Posle je spuštanje u Sjevernicu i dalje nema više problema. Znači kada naiđete na kuću pored puta sa desne strane polako prođite, i pored manastira naravno isto lagano. Šteta je generalno baš ovu trasu preskočiti jer je zanimljiv i izazovan spust i uspon iz Sjevernice. Mislim, nije teško, naročito jer je i taj put popravljan, ali jeste popriličan spust a i posle uspon. Od nivoa reke se izlazi na 1200 mnv.

Može, obeležiću koji je to deo pa ću okačiti ovde. Juče sam prošla tim delom puta koji je bio sporan, nikoga nisam srela od meštana. One nalepnice na tabli nema, odneo vetar i sprala kiša. Verovatno je onda bio problem jer se baš tada popravljao put, a i bila je navala motociklista, početak sezone. Sada po vrućini ih ređe čujem da idu tetom. Prolaze, evo baš sad dva, tri, prođoše, ali znatno u manjem broju. To ti je inače deo teta od magistrale u Međurečju naviše ka manastiru Prekobrđe i Uvaču. Deo puta u dužini od par km pre manastira i deo posle je popravljan. Ali ako ideš sam ili u manjem društvu i ako lagano prođete kada vidite kuće i nasut put, ne bi trebalo da ima problema. Sad, konkretno taj bučni čovek vikendom dolazi u tu kuću, ali ako lagano prođeš valjda će biti ok. Jel tet voziš? U kom pravcu ? Od Bih ka Albaniji ili obrnuto?

29.07.2026. Krug : Crkvine, Pješčanica, Tori, Manastir Prekobrđe dužina 66 km visina 1337 mnv Danas jedna kraća ali lepa vožnja. Od proletos, čini mi se nisam vozila ovaj ceo krug. Pa sam se i iznenadila da su neki delovi puta koji su kišama bili oštećeni, sanirani, tako da gotovo da nema nezgodnih deonica. Možda izbor rute nije baš najsrećniji za visoke temperature koje su se ponovo vratile, ali obzirom da je vožnja započeta dosta kasno, iza podneva, negde dalje nije imalo smisla ići. Plus, na današnju vožnju nisam išla sama. Pridružio mi se Dalibor. Pominjala sam ga nekoliko postova ranije, on je drugar iz Podgorice. Njemu nisu bili poznati ovi off road putevi do Crkvina, pa sam rešila odmah da mu pokažem sve opcije, a da to ipak bude jedan lep krug . Izvezli smo se i do vidikovca iznad Crkvina, mog omiljenog mesta , sa koga se pruža otvoren i lep pogled na Moračke planine, južni obod Sinjajevine, i Maganik , naravno . On uvek mora biti u mom vidokrugu gde god da krenem . A upeklo je bilo podosta danas. Kroz šumu je bila fina hladovina iako nismo vozili na nekim velikim visinama. Ali, kako je dan odmicao, naročito u povratku, kada smo se spustili nisko, uh bilo je baš vruće. Danas nisam puno slikala. Više je to bila jedna vožnja u kontinuitetu. Relativno brzo smo mi izvezli ovaj krug. Ja kada vozim sama, vozim za nijansu sporije. Stajem češće da slikam. Nije mi teško da se zaustavim svako malo ako ugledam dobar kadar. Ali u društvu ipak u prvom planu je vožnja, a fotografije kada dođu na red . Tome je umnogome doprinelo i to što Dalibor ima montiranu kameru na kacigi, pa ne mora ni da staje. Snima u pokretu. Tako sam ja ponovo dobila par novih fotografija mene i motora, i to u vožnji. Lepo je imati i takvu neku slikicu . Bio je ovo jedan baš lep dan. I dobra vožnja, u dobrom društvu. Dalibor stiže u punom letu. Umalo da promaši skretanje Naši motori u visokoj travi, sa pogledom na Moračke i ostale planine A eto i nas, sa Maganikom u pozadini Ušće Pješčanice u Taru Eto i mene , polako jurim na svom atu Ko bi rekao da sam ovo ja Retko vidim sebe iz ove perspektive. Hvala Dalibore! Ovo je već poznatiji kadar Putanja kojom smo se danas provozali i uživali

26.07.2026. Bjelasica ( vidikovci sa pogledom na jezera: Pešića jezero, Ursulovačko, Šiško), Biogradsko jezero, Štitarica, Sinjajevina dužina: 150 km visina: 2069 mnv Premišljala sam se jutros da li danas da vozim ovu rutu, obzirom da je bilo neke kiše u najavi, a i vetra na Bjelasici, ali sam ipak odlučila da krenem, pa ću usput videti kakva je situacija sa vremenom. Odavno nisam vozila tom stranom Bjelasice, kojom se spušta do Biogradskog jezera. Poslednji put je to bilo pretprošle godine , čini mi se. A zapravo je jako lepa i ruta i priroda. Put, iako popravljan prošle ili pretprošle godine, ponovo je u nekim delovima dosta oštećen kišama i snegovima. A kod spuštanja ka katunima pre nego počnu serpentine na Biogradskoj gori, pojavile su se dosta duboke vododerine, koje se moraju zaobići. Vozila sam putem do izvora Biogradske reke, pa sam se popela do Zekove glave sa donje strane, odakle se takođe pruža lep pogled na Pešića jezero i katune oko njega. Danas sam čula da je put iz Jelovice do Pešića jezera asfaltiran, inače je bio poprilično loš kad sam poslednji put tamo bila. Posle tog vidikovca sam se popela uz jedan poveći uspon do vrha brda, ispod Crne glave. Više puta sam izlazila na to brdo, ali tek nedavno, kada sam se peške pela na Crnu glavu, sam videla da se vrlo blizu tog mesta može lepo videti Ursulovačko jezero. Samo desetak metara niže niz padinu ako spustim motor, mogu napraviti lepe kadrove sa jezerom i Betom. Sada sam upravo pronašla tu poziciju. I eto Bete iznad Ursulovačkog jezera . Još da je dan bio sunčaniji i vedriji , fotografije bi bile fenomenalne. Ali nisu ni ovako loše. Odatle sam neko vreme vozila prateći tragove kvada, dole, gore uz ivice obronaka Bjelasice, dok nisam došla do tačke odakle se vidi Šiško jezero, i katuni oko njega. Na ovom mestu sam se malo duže zadržala iako je vetar poprilično jako duvao. Jednostavno, tamo na tom vrhu, daleko od svega, okružena samo prirodom i zelenilom, fantastičnim vidicima, prostranstvom i širinom, osećala sam se baš dobro. Vetar koji se pojačavao, opominjao me je da moram uskoro krenuti naniže. Još samo trenutak, dva, da udahnem taj miris svežine...slobode... On je tu, u svakoj travki, svakoj kapi rose, na laticama cveća, u šumu vetra, u zagrljaju litice. Osećam ga svuda, gotovo da mogu da ga dodirnem. Motor je počeo blago da se ljulja pod naletom vetra. Vreme je da se siđe u zavetrinu. Samo zavetrine nema ni niže. A sivi oblaci donose i kišu. Srećom ona samo sipi. Temperatura nije visoka, pa ova letnja kiša nije baš topla. A voziti pokisao na vetru nije baš najprijatniji osećaj. Srećom nije puno a ni dugo padalo. A i šuma u Bigradskoj gori me je malo zaštitila, pa siđoh do jezera gotovo suva. Iznenadla me je posećenost Biogradskog jezera. Jeste vikend ali dosta prohladan dan. Ipak, na i oko jezera je bilo dosta ljudi. Tu se samo kratko zadržavam i brzo idem dalje. Ali gde dalje? Odatle, nazad do Kolašina je sve asfalt i to magistrala. Leto i nedelja popodne, apsolutno ubistvena kombinacija za mene i Betu sa točkovima koji se jedva kotrljaju ( potrošene su i gume i musevi). Pa tako odlučujem da umesto ka Kolašinu krenem ka Mojkovcu . Ali Majo, pa to je u suprotnom smeru od tvoje kuće ! Da,da... Do kuće ću preko Sinjajevine A na Sinjajevinu ću iz Štitarice. A Štitarica je par kilometara ka Mojkovcu od izlaska na magistralu. Jeste ovaj uspon na Sinjajevinu iz Štitarice u celini asfaltiran, ali to je lep, krivudav planinski put. Sa još jednim lepim vidikovcem iznad Klisure, sa pogledom na Bjelasicu. Samo deo rute kojom ću preći preko Sinjajevine je asfalt, ostalo je makadam. To je mnogo bolja opcija od magistrale. Imam dovoljno vremena, a i goriva. Bio je to dobar izbor. Gore sam ponovo srela živahne, slatke drugare, konjiće. Naročito su zanimljivi bili ždrebe i mama . Ždrebe je probalo da joj se popne na leđa, a majka je pokušala da pogura mene i motor . Možda je i ona htela da se popne na Betu, ko zna. Poslednji deo puta, od Crkvina do kuće prelazim tik pred mrak. Tu je oluja od pre par dana oborila jedno stablo na put. Srećom pri kraju je ono dosta tanko, pa sam ga mogla preskočiti. Kišica ponovo počinje. Stajem pod drvo dok malo ne prođe. I zaista, vrlo brzo se razvedrilo i ja nastavljam dalje . Bio je ovo jedan dugačak, zanimljiv i ispunjen dan. Putevi i predeli fenomenalni, toliko da sam i zaboravila na sav onaj asfalt kojim sam morala voziti da bih napravila ovaj fantastičan krug po Bjelasici i Sinjajevini. Nisam ni znala do danas, da se sa ovog mesta vidi Biogradsko jezero. Mesto je blizu ski staze. Neki fini ljudi su se ponudili da me slikaju. Retko imam slike sebe na motoru Zekova glava, sa donje strane Pešića jezero. Prošli put sam bila na onoj litici desno, iznad jezera. Jezerce kao suza Brdašce ispod Crne glave, i ovčice Crna glava E, a ovo je Ursulovačko jezero Prelepo jezerce, skriveno i ušuškano na obroncima Bjelasice Livadama Bjelasice Put ka Šiškom jezeru sa Bjelasice. Danas njim neću ići. To ostaje za naredni put . I evo ga vidikovac sa pogledom na Šiško jezero Vetar se malo pojačao, a i moje raspoloženje Prizor kao iz bajke. Doduše malo oblačan, ali prelep. Beta gore na litici, odoleva vetru Posle kiše i serpentina, stigosmo i do Biogradskog jezera Posle one lepote i tišine gore, ova gužva baš i ne prija. Idemo dalje... Vidikovac Klisura iznad Štitarice. Onaj greben preko puta je Bjelasica Sinjajevina Razigrano ždrebence Ždrebe pokušava da se popenje na mamu A mama gura Betu i mene. Vreme je da krenem. Izgleda da hoće da me poljubi Možda misli da je Beta moje ždrebe. Poslednji vidikovac na silasku sa Sinjajevine sa pogledom na Kolašin Oblaci ponovo dolaze, vreme je da požurimo kući

23.07.2026. Crna planina dužina 93 km visina 1885 mnv Crna planina je planinski masiv u sastavu Kučkih planina. Ne toliko poznata i posećena, ali planina izuzetne lepote, prostranih strmih pašnjaka, i neverovatnih vidikovaca. Gotovo svaki pogled odozgo, svaka fotografija je za poster ili razglednicu. Ne vozim često do nje, ovo mi je tek treći put za sve ove godine, mada se evo sada baš pitam zašto. Moguće zbog prilaznih puteva kojima se do nje može doći. Sa strane bliže Bukumirskom jezeru, pored katuna Brskut, odakle sam i ja danas došla, do Crne planine se dolazi kamenim putem sa serijom serpentina, u dva navrata. Put nije previše loš koliko sam očekivala. Nešto mi je taj deo ostao u sećanju kao malo nezgodniji. Ali danas mi nije tako strašno izgledao. Ipak, dobro je što Dalibor nije krenuo sa mnom. Njegov motor je veći i teži, pa možda ne bi bio baš oduševljen putem. Dalibor je drugar koga sam srela iznad Bukumirskog jezera. Krenuo i on danas malo na vožnju, ka Bjelasici. Ali kad smo se sreli, razmišljali smo da negde nastavimo zajedno. Ja sam baš rešila da se danas popnem na Crnu planinu, ali nisam bila sigurna u kakvom stanju je put, pa smo ipak odlučili da on ne ide sa mnom gore. On je produžio ka Bjelasici, a ja na Crnu. Ali da se vratim na moguće prilaze do ove planine. Postoji put i iz Veruše, ja sam danas njim sišla. Ovaj put kako se penje naviše, sve je u lošijem stanju. Put je zemljani sa mnogo vododerina, na nekim delovima sasvim i urušen, pa se mora taj deo zaobići. Pitanje je vremena kada na nekoj deonici više neće moći da se prođe. Za sada se motorima lako prolazi. Ali četvorotočkašima je dosta teže. Međutim, kada se popne gore, bilo sa koje strane, pa se još produži uzbrdo, do nekog od tri, četri vidikovca, pogled koji se odatle pruža zaustavlja dah. Predivne panorame Kučkih planina, Prokletija, Komova, ali i svih vrhova sa zapadne strane, uključujući i Maganik, se otvaraju pred tobom. Pogled na koju god stranu se okreneš potpuno očarava, ali i sama Crna planina je predivna. Obli vrhovi prekriveni zelenim pašnjacima, odaju utisak otvorenog prostora, širine i nežnosti. A mekana travica prosto mami da se na njoj bar za trenutak ispružiš, zatvoriš oči, i uživaš. Ali, i tako zatvorenih očiju osećaš i vidiš slike svih onih predivnih vrhova koje si do malopre gledao. Toliko je snažna impresija gore. Čarobna planina je ova Crna planina. Više bi joj pristajalo ime Zelena, uopšte ne znam zašto se zove Crna. Toliko mi je bilo lepo gore, da mi se uopšte nije kretalo nazad. Vreme je potpuno stalo . Ali mora se i nazad ići. U kući je ostao uhvaćen u kavezu još jedan puh koji čeka prevoz do slobode. Na kraju, ne znam šta bih još mogla da dodam. Slike će same reći sve. Nadam se da ćete uživati bar upola koliko sam ja uživala danas na Crnoj planini Iznad Brskuta odmor u hladovini Još jednom pogled na Bukumirsko jezero Uspon na Crnu planinu Prelepe cvetne livade očarale su i Betu Bali vrh , vidikovac sa fantastičnim pogledom Levo Maglić, desno vrhovi Kučkih planina, a na horizontu Prokletije Beta i Komovi U čizmu mi se zakačio cvetić, pa tako imam i modni detalj Raspoloženje mi je očigledno bilo na zavidnom nivou, a kako i ne bi na ovakvom mestu, pa malo šale ( da ne kažem glupiranja), nije na odmet Ovo je drugi vidikovac, sa jednako lepim pogledom. Malo je bliži Komovima. I treći vidikovac

Kaluđerov most i vodopad Svetigora ( Majin putokaz ) Stalno hoću da napišem kako se autom ili motorom može sa magistrale, od Manastira Morača doći do onog lepog vodopada ispod manastira, vodopada Svetigora, pa nikako da to uradim. Evo sad ću . Danas sam neplanirano svratila do vodopada i Morače, pa reko da ubacim malo svežih, letnjih slika, a ujedno i da napišem kako se može doći do vodopada, ukoliko neko bude u prolazu i poželi da svrati. Vrlo je jednostavno. Može se sa prilaznog parkinga ka manastiru ( onog gde je pošta, i neke prodavničice) sići šumskim putićem. Trebalo bi da je prohodan, ali to ne mogu iz prve ruke reći, nisam njim išla. Drugi način je jednistavniji, naročito ako ste motorom, jer praktično možete doći do Kaluđerovog mosta i Morače. Ako ste autom, može i njim, ali ja tih poslednjih 431 m prošetam. Iako je dobar, poravnjan makadamski put, to poslednje parče više volim da prošetam. Znači, u ovoj drugoj varijanti, od manastira Morača se magistralom produži 1 km u pravcu ka Podgorici. Prođe se most preko Morače i odmah iza njega ima odvajanje levo za sela Đurđevina, Bare i ne znam šta sve još piše na tabli. Tu se skrene i vozi uskim, ali asfaltnim putem 875 m do table na kojoj piše Kaluđerov most i vodopad Svetigora. Tu prestaje asfalt i počinje makadam. Sa strane ima proširenje za dva, do tri auta. Može se tu parkirati, ili produžiti još tih 400 m makadamskim putem do mosta. Kod ove table parkirati auto. Nacrtala sam i uputstvo, pa ko se uputi do vodopada sigurna sam da će se snaći. Skica je vrlo jednostavna i pregledna. Iako su bile velike vrućine, vode na Svetigori ipak ima dosta. A Morača je lepa, bistra i hladna. Kad ponovo upeče, znam gde ću potražiti osveženje . Ovde ću vam postaviti još nešto, osim slika i filmova Svetigore i Morače. Da se i vi malo nasmejete i vidite kako se moji kućni ljubimci druže . Sad, ovo ljubimci je diskutabilno , al da su kućni, jesu. Pisala sam ranije da na tavanu leti imam puhove. Oni su se toliko odomaćili da silaze i u kuću. Nekada su fini, a nekada prave nered i buku, da čovek i ono malo razuma što mu je ostalo izgubi . Pokušavam da izađem sa njima na kraj, ali teško. Imam i neku mišolovku u obliku kaveza, koja se zatvori kada puhić zakači okidač, na koji obično stavim jabuku kao mamac. Uhvate se oni povremeno. I ja šta ću, kad ih ulovim, vozim ih što dalje od kuće, kako se ne bi vratili. A to što dalje je osam kilometara od kuće, u blizini manastira. I tamo negde u prirodi ih pustim . I evo, jedan se noćas upecao, pa sam morala da ga odvezem. A pre toga ga je Vaki malo zagledao i njuškao, a pomalo i bežao kada mišić frkne. Puhovi inače imaju piskav , karakterističan zvuk koji ispuštaju kada se dozivaju. Ali ovaj puhić izgleda mutira. Nešto mu je baš promukao glasić . Pojačajte da čujete kako zriče . Morala sam ga snimiti koliko slatko to radi. Pa kad sam već taksirala i vozila puhića do Morače i manastira, iskoristila sam da malo svratim do reke i vodopada. Vaki merka puhića i pita se, šta sad? Pustite da vidite kako puh frkće na Vakija, a ovaj zbunjeno beži iako je puh daleko manji od njega, plus je u kavezu Poslušajte ovog malog puha kakve zvuke ispušta, kao neka pokvarena zvečka Kaluđerov most Vodopad Svetigora i okruženje Morača Prozirna i kristalno čista Penušava i ledeno hladna Najlepša

Da, to je ok. Tuda može. Ja tuda idem kada idem na Žabljak jer je meni to usput. Ali kada se dolazi iz Srbije malo je dalje i kruži se oko Sinjajevine, ali može. Ipak bi bilo malo bezveze da iz pravca Tare zatvore oba prilaza . Ali sve je moguće