Dođe red i na Betu, da malo protegne točkove . Zatišje između padavina i vedro, mada prohladno vreme, danas sam iskoristila da malo izvezem motor. Nećkala sam se, hoću, neću... Niske su temperature noću i ujutru. Snega ima na višim vrhovima, ali ga verovatno ima i niže, u delovima koji nisu izloženi suncu. A ima i poledice sigurno.. Ali ako propustim i ovaj dan, da bar malo izađem sa motorom, pitanje je kada će se ukazati sledeća prilika. Prognoza kaže još danas i sutra suvo, s tim što je sutra oblačno, a posle ponovo kiša. Znači, Beta danas ide na vožnju. A možda i mene bude htela da poveze . Upalila je odmah, mada nije dve nedelje paljena. Ok, to je dobar početak. Osmotrila sam malo brda preko puta. Htela sam da se uputim ka Štavnju. Nema snega, bar se ne vidi. Samo braon lišće na drveću. Iz ranijeg iskustva znam da to ništa ne znači. Štavanj je na preko 1200 mnv. Mala je verovatnoća da je put do samog vrha bez snega. Ali sigurno se može dobar deo voziti. Idem da izvidim kako je posle svih onih padavina, pa dokle stignem. 30.11.2025. Do ispod Štavnja dužina 30 km, najviša tačka oko 1200 mnv Put do gore u početku ima par km asfalta, zatim se nastavlja makadam koji vijuga naviše kroz šumu. Taj deo planine je uglavnom stalno u senci. Leti je to jako zgodno , jer pruža prijatnu hladovinu. Ali zimi, u kasnu jesen i rano proleće, dugo drži poledicu i sneg, zemlja se sporo suši, a povremeno ima i blatnjavih deonica. Potoci na par mesta od obilnih kiša , prerastaju u vodopade koji se prelivaju preko puta. Ali ima i u tome draži. Ako ništa drugo, mogu se napraviti lepe fotografije Današnja vožnja je više bila ispitivanje stanja puteva i prirode, posle onoliko dana raznoraznih padavina i oluja, nego što je bila vožnja za uživanje. Mada, sam izlazak motorom je uvek uživanje . A ispostaviće se, da iako nisam izašla do samog vrha, zaustavila sam se nekih dvesta metara ranije, ipak je to bilo lepo druženje sa Betom, po lepom danu, poslednjem u novembru mesecu. Ipak se pri vrhu zadržao sneg na putu. Da sam baš htela, mogla sam verovatno izaći. Ali je pitanje da li bih gore mogla da se popnem na brdo sa koga je onaj fenomenalan pogled, gde uvek pravim fotografije. Verovatno ne bih. A i ovo parče puta ima veći nagib pri kraju , pa mi se nije baš rizikovalo neko proklizavanje. A zna se kako to kod mene ume loše da se završi. Došla sam do snega, slikala i okrenula nazad. Sam put naniže je dosta blatnjav i klizav, pa sam morala baš da pazim. Ali , dan je bio vedar, prelep. Vodopadi čarobni. Beta je uživala u poziranju Vrhovi Maganika i Moračkih planina preko puta, beli, nestvarni, u vedrom svetlo plavom nebu. Levo na horizintu se vidi Babin zub ( Maganik), a desno Lukanje čelo i Tali Bela tačkica pozadi na brdu je manastir Prekobeđe Kako čovek da ne uživa u ovakvom danu, još na motoru . Više puta sam pomislila, šta ću ja da radim ako zima bude mnogo snežna i hladna, i ako ne bude moguće izaći motorom do proleća! Uh, biće to katastrofa i za mene, ali i za okolinu . Volim ja i aktivnosti na snegu. Volim i skijanje. Možda čak koliko i motor. Ali, kad bi bar moglo i jedno i drugo. Ili bar ponekad motor . Mada, egzibicije kao što je vožnja motora po snegu, ove godine bih morala u širokom luku da zaobilazim. Moje koskice kategorično odbijaju ponovo da budu povređene . Zato ovi ukradeni trenuci, ove kratke ali slatke vožnjice, imaju još veću draž. I na kraju pogled na Sjevernicu. Kako je lepa i brza ova planinska reka

I konačno stade kiša! Posle dvanest dana neprekidnog padanja, uz kraće prekide, ali i povremenog provejavanja snega, na kraju stade. I ne samo to, čak je i sunce granulo. Jeste hladno, ali vedro je i svetlo . U poslednji čas. Već sam mislila da ću potpuno izludeti, mada to ne bi ni bila neka šteta . U prvom momentu ovo značajno poboljšanje vremena nije odmah delovalo na moje raspoloženje. Pa umalo, po inerciji , da ostanem u kući pored vatre, i dremam. Dosta je jutros bilo hladno napolju, a vatra pruža toplu utehu. Ipak, naterah sebe da izađem. Nisam se pokajala. Napravila sam lep krug po kraju, raspoloženje se značajno popravilo, a imam i vama šta da pokažem 29.11.2025. Krug peške, Grablje, Zavrh, Smreka, greda iznad Mrtvog Dubokog i kanjona Mrtvice. dužina oko 9 km, najviša tačka 633 mnv Nije mnogo visoko, ali je pogled vrhunski. Ovo može i motorom da se vozi, do poslednjih dvesta metara. Onda se siđe sa puta, i mora malo da se pešači uzbrdo stazicom, boreći se usput sa ponekim trnovitim žbunom . Ali vredi. Kad se izađe na vrh, do ivice grede, sledi nagrada. Prelep pogled na kanjon Mrtvice odozgo, iz neposredne blizine. Iako je dosta kiše palo, Mrtvica je i dalje lepa, zelena. Puno vode valja se sada njenim koritom. Uzavrele, zapenušane vode, prelepe zelene boje. Na putu do gore. Priroda polako napušta jesenji , a počinje da dobija zimski izgled. Visoki vrhovi u novom belom ruhu, paraju plavo nebo. Kakva lepota ! Kanjon Mrtvice se već vidi A i Maganik Pogled sa grede odozgo, na kanjon i Mrtvicu Voda je penušava, zelena Dok sam stigla do gore , nebo je izgubilo svoju čarobnu svetlo plavu boju. Ali i pored toga, pogled i osećaj tamo gore na litici je nebeski E, a onda sam otkrila jednu blatnjavu stazicu do još jednog vrhića tu gore, odakle se pruža sjajan pogled na selo Mrtvo Duboko u podnožju, manastir Kostrikovača, i Maganik iznad Manastir Kostrikovača, najstariji manastir u parohiji moračko- rovačkoj. Manastirski hram je sagrađen nešto ranije od Manastira Morača ( 1252. godine). Ime je dobio po zimzelenoj biljci, kostrika, koja obrasta stabla drveta, i ima jake i duboke žile, za koje se u nevolji može uhvatiti, osloniti, a da se ne prekine i ne iščupa. A nalazi se ušuškan i skriven u podnožju Maganika, u selu Mrtvo Duboko A zamalo da prespavam dan i svu ovu lepotu

Kiša i dalje pada... Juče je na kratko i prešla u sneg. Krupne pahulje prvi put ove jeseni zabelele su se u mom selu. Nisu se zadržale na tlu. Ali okolni vrhovi, naročito visoki ponovo su prekriveni snegom. Kada na kratko stane kiša iskoristim za šetnju po kraju. Jutros je osvanuo dan bez padavina, bar u prepodnevnim satima, a onda je nastavilo da lije . Ponekad se pitam odakle toliko vode na nebu . Pošto sam i tako morala da odem do manastira Morača, autom, za motor je hladno i mokro, setila sam se da svratim do vodopada Svetigora i starog Kaluđerovog mosta, da vidim kako sada izgleda vodopad kada ima puno vode. Pisala sam i ranije o ovom mestu, a evo i današnjih par slika i filmić. Dan jeste tmuran i kišovit, ali vodopad je prelep, raskošan, sa puno vode i veoma bučan . Sasvim slučajno sam pronašla još jedan manji vodopad sa druge strane koji se isto uliva u Moraču. I on je jako lep. Moram ponoviti ovaj odlazak još neki put tokom zime, dok ima puno vode, ali kada bude lepši i sunčaniji dan. Kaluđerov most Vodopad Svetigora ispod manastira Morača Morača

Velike kiše padaju prethodnih dana. A padaće i narednih, kaže prognoza. Po selima kolašinske opštine bujice su odnele mostove, odroni zatrpali puteve, negde je voda ušla i u kuće, a makadamski putevi koji su teškom mukom došli na red i popravljeni ove godine, sledeće će morati ponovo da se popravljaju. I kod mene se sručilo mnogo kiše. A bilo je i grmljavine. Prođosmo za sada bez većih posledica. Srećom da sam onomad obrnula krug motorom. Ta prilika mi se neće skoro ponovo ukazati. Dobro će biti ako uopšte nos budem mogla da promolim napolje. Piše da će ove kiše potrajati dve nedelje. Ne mogu samo u kući sedeti. Ima da poludim Pošto kiša očito neće stati, ali bar se povremeno smanji, odlučila sam da vrebam taj trenutak i ugrabim ga za kratku šetnju, kad vožnje već nema. Takav jedan trenutak ukazao se danas. Brzo oblačim jaknu, uzimam kišobran i poluopremljena, u plitkim patikama krećem naviše. Ne znam kako je kod vas, primetila sam čim par dana ništa ne radim, čim nisam bar malo fizički aktivna, kondicija katastrofalno pada. Biće da to ipak ima veze sa godinama . Hodam uzbrdo sa kišobranom. Više se vučem. Okolo je sve mokro i sivo. Brda preko puta se jedva naziru u magli. A i Morača. Jedva dišem, a nisam ni krenula. Nije ni malo inspirativno šetati po ovakvom vremenu. Ipak je bolje i to, nego biti zatvoren u kući, tešim se. Korak, po korak, popravlja mi se raspoloženje, a i disanje je bolje. Možda i zato što sam skinula jaknu . Počinjem da primećujem prirodu oko sebe, da nalazim lepotu u njoj i po ovakvom danu. Priroda je zaista uvek lepa, čak i kada je siva i mokra. Čeka ona svoj trenutak da zablista čak i pod slabašnim zrakom svetlosti. Toliko kiše je palo da u svim lokalnim potocima voda vri. Ima je previše, pa se preliva putem, praveći svoj novi tok. Lepi su potoci, i vodopadi. Malo, malo, zastajem da ih slikam. Ima ih puno. Svaki je na svoj način živopisan i zanimljiv. Krči voda svoj put kroz kamen i zemlju. Nema prepreke za nju. Ona uvek nađe svoj put. Ovaj potok je predivan i dugačak. Veoma strmo pada niz liticu. Mislim da od njega nastaje potok Melještak, po kome jedan od mostova nosi ime. Šteta što mu nisam mogla prići bliže. Moglo bi, ali sa druge strane, a do tamo treba još dosta pešačiti. Danas nije dan za to , pomalo mi ponestaje snage U međuvremenu, kiša gotovo da je stala, tek pomalo sipi. I magla se diže. Pejsaž postaje svetliji, priroda življa. A i ja Ni mokre čarape, ni voda koja šljapka u patikama, mi ne smetaju više. Otvara se prozor među oblacima i svetlo konačno dolazi! Znam da će kratko trajati, ali dovoljno da raspoloženje značajno poraste. A kako i ne bi, kada je priroda sada odjednom ponovo tako živopisna i lepa. Igra svetlosti i boja prirodni ambijent pretvara u umetničku sliku. Nebo je opet lepo i plavo. Kratko ali slatko. Dovoljno da bar malo povratim energiju koju sivo i tmurno vreme iscrpi do minimuma. Morača mutna i siva vijuga podno Međurečja. Iznad nje je magistrala. A gore moja lepa kiflasta brda koja se prostiru sve do Crkvina, obasjana najupornijim zracima sunca koji su uspeli da se probiju kroz guste oblake. Pejsaž uhvaćen u trenutku, savršen za ulje na platnu I crkvica na Grabljama je tu. Napravila sam krug i vratila se kući zadovoljna jer sam uspela lepo da iskoristim taj trenutak, prozor u vremenu. Samo što sam ušla i zatvorila vrata, ponovo je počeo pljusak . Krug je pet km dugačak, tri na gore, dva dole. Visinska razlika oko 250-300 m.

16.11.2025. Maganik ( opet i uvek ) dužina rute 40 km, maksimalna visina 1649 mnv. Polovina je novembra a dan prelep , sunčan, i ne tako hladan. Noći su hladne, temperatura pada do 1 stepen, ovde kod mene. A ja sam na visini od nekih četristo metara. Gore je noću daleko hladnije. A i danju. Razmišljala sam gde da se provozam danas. Da li preko puta po brdima, niže je i toplije, a opet šuma je, pa će biti mokre zemlje i klizavog puta od prethodnih kiša. Ili da krenem gore ka Maganiku, pa da vidim kako je, i dokle ću stići. Uvek više volim otvorene, visoke vrhove. Naročito kada ima sunca. Onda je kompletan doživljaj. E sad, koliko je to sunce toplo polovinom novembra, i kakvi su gore putevi posle onoliko kiše, to nisam znala. Povukla me je hladnoća prethodne noći, a i jutra, pa sam se malo toplije obukla, više za zimske uslove. Ispostaviće se da je gore sunčano i prijatno toplo. Fantastično vreme za novembar mesec! Drago mi je da sam na pravi način iskoristila ovaj poslednji prelep dan pre nastupajuće serije kišnog i hladnog vremena. A koji bi bio bolji način nego da se još jednom popnem do mog dragog, lepog, Maganika. On je sada tako tih i usamljen. Nema više ljudi gore, ni ono malo stočara od letos, a ni zaljubljenika prirode. I životinje su utihnule. Planina, a i živi svet na njoj se pripremaju za nastupajuće zimsko vreme, kiše i oluje, snegove i debele minuse. Ovako usnuo, a okupan suncem, izgleda prelepo. Zrači umirujućom a tako snažnom energijom, koja te prosto drži da ostaneš duže, da je upiješ više. Energijom koja okrepljuje, podiže, usmerava, ispunjava. Čini mi se da sam se danas zadržala možda i najduže do sada, sedeći na kamenim stepenicama u podnožju tog neobičnog kamenog diva. Samo sam sedela, a sunce me nežno milovalo po obrazu. Svaka misao je stala. Ništa. Samo tišina, topla i prijatna. Bez zvukova. Nema zujanja insekata, nema ptica, nema ni vetra. Samo nežna, duboka tišina. Zavukla se u svaki kamen, svaku poru u zemlji, u iglice zelenog bora, a sada i u moju dušu. Nije hladna, ni uznemirujuća. Naprotiv, veoma je topla i okrepljujuća. Kada se ona upije i doživi, sve posle toga ima drugačiji odraz. A i lakše je preživeti naredne dane koji donose hladnoću, mrak, kišu i oluju, kako napolju, tako i u duši. Na putu ka Maganiku. U podnožju je mesto Granice, a preko puta kanjon Platije. Pogledalo, sa uvek sjajnim pogledom Nastavljam da se penjem. Ovde, već preovladavaju četinari. Beli kamen i plavo nebo On - veličanstveni Maganik. Čista lepota, divljina i energija! I Beta se lepo uklapa u ambijent. Stopila se sa njim Pogled na Maganik iz katuna Maganik Pogled na Maganik iz katuna Poljane I to je to. Maganik, moj neiscrpni izvor energije i mira. Uporište, skrivena oaza radosti, mesto gde sve počinje a i završava. Uvek i iznova!

Evo i kratak filmić kako stiže ekipa motorima do parkinga ispod Ostrvice

Javljajte se kako ko stiže kući. Vrhunski je bilo! Klizavo, ali prava avantura. Jako mi je drago da smo ćerka i ja uspele da se organizujemo i penjemo se danas sa ekipom. Jako pozitivna atmosfera i puno smeha. Uslovi za uspon malo otežani zbog mokrog i klizavog kamena, ali svi smo izašli. Posle uz timski rad i pomoć prijatelja smo se bezbedno i spustili. Drago mi je da sam videla drage poznate ljude a i upoznala neke nove Baš, baš dobar dan!

Kasnije ću još koju sliku okačiti

Svi se uspešno popeli i sišli

05.11.2025. Ropušnica dužina rute 88,6 km, najviša tačka 1506 mnv Posle par dana kiše , pa vetra i pada temperature, danas je osvanuo vedar dan. Doduše vetar nije stao, ali ipak se moglo malo provozati. Htela sam još jednom pre zime da odem do Ropušnice. Prehodnih noći je sneg ponovo padao na visokim planinama. Komovi i Bjelasica su se opet zabeleli. Ropušnica je niža, pa sam se nadala da tamo nema snega. Doduše , nisam se snega ni setila kad sam krenula. Ne samo snega da se nisam setila, nego sam i potpuno pogrešnim putem preko puta krenula. Umesto da vozim ka Vočju gde treba da izađem na magistralu, pređem preko puta , pa se tamo sa druge strane penjem ka Ropušnici, ja sam izašla na greben i krenula ka Crkvinama. To sam shvatila tek kad sam ugledala greben Tali, i njegove vrhove, Kule, Kokošiju i Rudu glavu, kako se udaljavaju preko puta, umesto da im se približavam. Plus sam ih gledala sa visine umesto iz podnožja. Ta vožnja pogrešno izabranim putem mi je uzela vreme. Prešla sam već 20-25 km. A kasno sam i krenula. Šta da se radi, omašila sam, voziću se tuda negde. Ropušnica može i da sačeka. Odlučim da izađem desno od grebena na neki malo viši vrh, da slikam pa da vidim gde još da se provozam. Ali put naviše je baš bio loš. Voda je napravila dublje brazde, a od kiša se zemlja skroz natopila i bila je klizava. Moja ćelava guma nije mogla tuda uzbrdo. Posle šlajfovanja i zaglavljivanja u blatnjavom kolotragu, okrenula sam se i vratila nazad na grebenski put. Pre toga sam stala makar da slikam Ropušnicu preko puta ako već danas neću do nje stići. Odatle sam nameravala da se spustim do Đuđevine, jednim dosta zanimljivim šumskim putem kojim baš odavno nisam išla. A ranije sam često volela tuda da vozim, onako vežbe radi, naročito odozdo naviše, jer ima par strmih serpentina. Nije previše težak, a ni malo dosadan. Međutim , sada i tu omašim, i odem među neke kuće. Iz trećeg tek nađoh pravi put. I odatle je lep pogled na Tali. Zove me i mami, a već je baš kasno za to. Plus sam se smrzla. Ja sam u glavi još u toplim temperaturama od pre par dana, pa sam krenula u letnjoj jaknici. Ispostaviće se da je to bila velika greška. Baš, baš sam se smrzla. Posebno jer sam u poslednji čas odlučila da ipak izađem na Ropušnicu iako je već bilo pola dva. Imala sam sat vremena da izađem gore i krenem nazad, jer je krajnji momenat kada bih odozgo morala da počnem da silazim da bih pre mraka stigla bar blizu kuće, bio pola tri. Sve posle toga bi značilo vožnju po mraku i već ozbiljnoj hladnoći. Bilo je realno to izvoziti, ali bez zadržavanja bilo gde. I krenula sam gore. Od magistrale do Ropušnice, i kraja puta ima oko 13 km konstantnog uspona. U početku malo krivudavog asfalta, pa jedan deo utabanog puta, a onda zemljani put kroz šumu, pa pomalo i kamena, do vrha. Kraj puta je kotlina , koja se nalazi u podnožju ispod grebena Tali, sa jedne strane i vrha Lukanje čelo sa druge strane. Koliko je potpuno drugačije voziti istim putem leti po suvom, i u jesen kada je zemlja mokra, prekrivena lišćem i mokrim kamenjem. Kao da nije isti put uopšte. Dobro, tome umnogome doprinose moje baš loše gume, ali i godišnje doba ima dosta uticaja. Stižem do vrha dosta brzo. Imam vremena i za koju sliku. Lukanje čelo se beli Put do gore je gotovo ceo u senci. Smrzla sam se. A ni na vrhu nije ništa bolje. Ne samo da sunca nema, već je jedan deo kotline prekriven injem. I vazduh miriše na zimu. Slikam, i žurim da se spustim malo niže, do katuna Ropušnica gde još uvek ima sunca. Ali i ono će uskoro zaći. A ni ja nemam vremena duže da se zadržavam. Katun Ropušnica Tali, veoma neobičan i lep greben, sa vrhovima, Kule, Kokošija i Ruda glava Sunce samo što nije zašlo Sneg je već blago zabeleo Lukanje čelo Zalazi sunce iza vrhova, to je meni znak da moram brzo nazad U povratku se otvara pogled na južni greben Sinjajevine A sa jednog vidikovca prelep pogled na sva ona obla brda preko puta, sela u podnožju pored Morače, i bele Komove na horizontu Ipak uhvatih taj krug do Ropušnice uz sva promašivanja danas. Jeste posle sve bilo u trku da stignem pre mraka. I jesam se pošteno smrzla, a bogami i umorila. Ali na kraju dana, kada sam ušuškala Betu i smestila se pored vatre, ostaje samo zadovoljstvo zbog lepe vožnje i ipak ostvarenog prvobitnog plana.

1.11.2025. Gornje Vučje i Tisov krš. Dužina rute 80 km, najviša tačka 1661 mnv Zakasnelo Miholjsko leto je donelo lepe i tople dane, čak i prvog dana novembra meseca. I životinje se neuobičajeno ponašaju za ovo doba godine. Puhovi koji koji bi već trebalo da spavaju zimski san, zadaju mi glavobolje. Toliko su aktivni, kao da je tek stiglo proleće. Prave haos u kući. Do nivoa da sam im ozbiljno objavila rat. Ali ne samo oni. Juče umalo da nagazim na šarku. Kamuflirana u jesenje boje opušteno šeta po putu. Ipak, prognoza najavljuje zahlađenje za par dana, i sneg na planinama , pa se životinje možda i smire. Za mene nažalost to znači, ređe vožnje, a možda i pauzu do proleća. Zavisi kakva bude bila zima. Pa da se iskoristi još koja prilika. Mislila sam da odem do Bjelasice. Ove godine sam bila čini mi se samo jednom. A volim tamo da vozim, ali se tako pogodilo. Kratak je dan, a krug do tamo i nazad je oko 120 km. Znači trebala bih ranije krenuti. A mogla bih i na Sinjajevinu izaći. Sneg se sigurno otopio. I to bi bilo lepo, naročito jer retko može na ovaj datum tamo da se vozi. Možda ne toliko zbog snega, već zbog niskih temperatura i kratkog dana. Međutim, sve ove opcije padaju u vodu jer krećem izuzetno kasno, što znači ne mogu daleko. Nisam baš raspoložena zbog toga, pa i nemam neka očekivanja od ove vožnje. Gde ću, šta ću, setim se da bih mogla da izađem do Tisovog krša, još jednom ove godine. Samo moram da požurim jer i taj krug nije baš kratak. A dan je savršen. Biće fantastičan pogled odozgo. I tako je pao izbor na Gornje Vučje i Tisov krš. A gore, bingo. Sasvim slučajno prateći tragove nekog četvorotočkaša otkrijem fenomenalan vidikovac, mada tamo je svaka tačka vidikovac. Ali ovom špicu sam mogla prići motorom do same ivice. A odatle pogled na Moračke planine da ne može biti bolji. Vrhovi Lukanje čelo, Tali, Kapa Moračka, i svi okolni, čija imena ni ne znam, vide se kao na dlanu. Vidi se i moj Maganik. Ovo bi trebalo da je Tisov krš Baš me je obradovalo otkriće ove tačke, pa sam se podosta zadržala na vrhu. A napravila sam i puno fotografija, kako motora, tako i okolnih planina. Zaista je bio savršen trenutak. Topao novembarski dan, kristalno čisto nebo, fantastičan pogled sa visine, pa deluje da i najviše vrhove crnogorskih planina gledam odozgo. Ovo pozadi su Umovi, veliki i mali Magična zemlja čuda, u kojoj je sve nestvarno, lepo i u drugoj dimenziji. Moja Nedođija. Kakav dan ...

Danas još jedna vožnja, da se iskoriste ovi lepi dani. Malo je isforsirano, dan za danom, ali sad je vreme lepo a i ja mogu, pa to koristim. Doduše pomalo sam umorna krenula, još umornija se vratila, ali zadovoljna. Danas sam vozila na mojoj strani planine, gore ka Maganiku. Onomad sam se pozdravila sa njim za ovu godinu, za slučaj da ne bude više prilike za vožnju gore. A eto, danas ponovo idem do tog lepog kamenog gorostasa. Ovaj put nisam vozila do katuna Maganik i Poljana. Krenula sam u suprotnom smeru i napravila krug ispod Maganika sa izletom do jednog drugog katuna. Katuni su već odavno prazni. A ja nekako najviše tada i volim da odem do njih. Male brvnare, ograđene baštice i štale za stoku, govore o tome da je tu boravio čovek. A zabitost u planini , udaljenost i teška pristupačnost , kažu da to pripada planini. Tu vladaju zakoni prirode. Čovek se prilagođava, samo je privremeni gost onda kada mu priroda to dozvoli. Uprkos probijenim putevima u kršu, i dalje se do tamo teško stiže. 29.10.2025. Krug ispod Maganika i katun Ivaćev do. dužina rute 60 km, najviša tačka 1694 mnv Danas je vožnja bila sve po kamenu, što je čini napornijom i manje udobnom. I predeli su takvi. Sivi kamen dominira. Tu i tamo ima tragova jesenjih boja, uglavnom u delu gde je listopadno drveće. A put do katuna Ivaćev do je upravo takav. Ovaj katun je u zabitom delu planine odakle nema puta dalje. Od puta za Maganik preko Ponikvice, odvaja se jedno parče slepog puta u dužini od 4-5 km kojim se penje do katuna Ivaćev do. Taj put je markiran kao planinarska staza ali predstavu nemam kuda se može stići ukoliko bi se produžilo peške. Vidim na mapi da se tu negde nalaze vrhovi Mali Rebrčnik i Veliki i Mali Kamenik, pa pretpostavljam da se odatle na njih može popeti. Retko idem do ovog katuna. Taj deo planine je toliko pust, a i put je podosta loš, pa se ne osećam baš prijatno tuda da vozim sama. Mada i ostali deo rute u ovo doba godine je pust, ali valjda mi deluje sigurnije jer ga poznajem. Ivaćev do, katun na 1400 mnv Podloga po kojoj se vozi je kamen podosta neravan, prekriven mokrim lišćem i povremeno granama. Stalno je u senci pa je mokro i mračno. Kad sam se vratila na poznati put i šuma je postala svetlija . Iz šume se izlazi na Brajovićku Ponikvicu Tu se otvara pogled i odmah je lepše. Leti su ovi katuni živi, a sada nema nikoga. U pozadini je planina Prekornica - Kula 1927 mnv Dalje put vodi iznad jezera Ponikvica Često tu svratim. Sada nisam. Kasno sam krenula a kratak je dan. Kako dalje napredujem preko planine ka Maganiku, menja se i vegetacija. Listopadno drveće su zamenili zeleni visoki borovi. Ovde jesen ne ostavlja vidljive tragove. Tu i tamo je odaje po koji žućkasto braonkasti žbun . Ali i dalje dominira zelena boja. Dević bor Stižem do katuna Rekočica. I to je katun podno Maganika. Tu leti ima dve, tri porodice koje izdižu stoku. Iz jedne kolibe se i sada dimi, i čujem pse, laju. Ali ne idem do njih. Vreme curi, moram dalje. Iako je dan topao, vozim samo u dresu, primetila sam u šumi tragove leda u barama. Noću je ovde hladno. Čim zađe sunce, već će biti dosta hladnije. Moram požuriti. Ne svraćam u katun Maganik. Samo zastajem kratko na putu da uslikam Maganik i žurim dalje. Nije baš najsrećniji kadar, ali nema veze. Važno da je on tu. Moj lepi Maganik. Pogledalo ponovo, po ko zna koji put. Sa ovog mesta je možda i najlepši pogled na vrhove crnogorskih planina. Opravdava ime. Sneg na Komovima se otopio, vidim. Put sa Maganika ka Granici , prekriven mekanim braon tepihom od opalog lišća. Jesenja čarolija je ponovo tu. Krug se zatvara, ja umorna, a sad već i smrznuta stižem kući i završavam ovaj dan. Tu je i vatrica koja brzo vraća toplo raspoloženje, pa uz njeno pucketanje i šoljicu čaja kuckam ove redove.

Budim se jutros, pogledam ka prozoru, a napolju tmurno, maglovito. Hm, prognoza je rekla biće i danas sunčano i lepo vreme. Možda se razvedri kasnije. Posle kiše, a noćas je ponovo padala, jutra su maglovita ovde. Magla se diže odozdo iz reke. I zaista, do deset se nebo razbistrilo i granulo je sunce. Provozala bih se motorom. Ali, palo je puno kiše prethodnih dana, zemlja se natopila vodom, a moje gume , uh... Kad god ih pogledam, krampončiči su sve tanji. A koščica u stopalu još seva od klizanja zimus. Otvaram vrata, gledam zemlju. Ne vredi, previše je mokro. Ako je kod mene tako, u šumi preko puta je sigurno gore, i vrlo klizavo. Taman htedoh da odustanem, ali Beta zapela, hoće i ona malo da vidi ta lepa brda u jesenjem ruhu. Zapela i ne pušta. Ja, šta ću, popustim. A lepo joj kažem, klizavo je, nemamo dobre opanke, ponovo ćemo se strovaliti negde. Ma nećemo kaže. Polako ćemo. Kao da polako pomaže u blatu. Više će da odmogne. Al ajd polako ćemo, brzo i ne smemo. Isteram je ja napolje. Malo se nećkala dal da upali, valjda i njoj došlo u pamet da možda vožnja i nije dobra ideja. Al brzo se presabrala i upalila. 28.10.2025. Krug preko grebena do Crkvina, povratak na Tori i Prekobrđe 70 km, najviša tačka 1404 mnv Ruta vožena mnogo puta,standardna. Samo sada u nežnim bojama jeseni. I malo klizavija ... Pa je vožnja bila oprezna i pipava. Bilo je par proklizavanja zadnjeg točka, srećom bez padanja. Betica je zadovoljno cvrkutala, valjda srećna i ona što smo izašle na vožnju. Deset dana nije nikud mrdnula. I na nju je priroda obojena u prelepe pastelne boje ostavila utisak, pa se nije ni malo bunila. I održala je reč, nije me zbacila. Ali se zato dogodio jedan drugi, neobičan za ovo doba godine, incident. Uletela mi je osa ispod marame i ujela me za vrat . Osa, gotovo u novembru mesecu! Nije me letos ni jedna ubola, ali eto danas je rešila to da nadoknadi. Srećom nisam alergična, ali vrat je otekao Ali nisam se dala da me to poremeti. Ni da umanji uživanje u druženju sa Betom i prelepim jesenjim pejsažima koji su se otvarali pred nama. Gledamo u vrhove južnog oboda Sinjajevine Tali i Moračke planine preko puta A vidi se i Maganik, Babin zub Tara, ušće Pješčanice u Taru kod Kolašina Tori. Jesen u mom sokaku. Jeste sokak na 1400 mnv, al šta fali , lepo je. Pogled odozgo na talasasta brda, ona koja gledam sa svog prozora, samo prozor mi je na suprotnoj strani i jedno 1000 m niže Talasasta brda su i dalje tu, samo sam ja sišla znatno niže. A sići ću još niže, sasvim do reke ( Sjevernice) Morača, most Pjenavac, moja kuća u šumi preko puta i Maganik gore iznad Most Melještak, kanjon Morače i magistrala ka Podgorici. Ovde dole, ne vidi se na slici, Sjevernica se uliva u Moraču. Zadovoljna je Beta, lepa vožnjica je bila. Uživala je u toplim zracima sunca dok još ima, i nežnim bojama kojima je jesen obojila njena brda i puteve. A pomalo se i umorila. Pa sad čežnjivo gleda ka kući. Još malo i tamo je.

Velika je istina da male stvari čine život lepim . Samo nekoliko dana nisam bila ovde, a priroda se tako puno promenila. Sinoć se vraćam po pljusku, autom. Vetar duva, lišće leprša kroz vazduh i pada na šoferšajbnu, kao krupne zlatne pahulje. Asfalt je još od Kolašina prekriven zlatno žutim tepihom. Jesenja čarolija koja ume da obraduje uprkos lošoj vidljivosti na putu, i umoru koji je već pritiskao. Ne znam jesam li ranije pisala o tome, kada se vraćam ka selu, ako sam recimo neko vreme bila otsutna, kako pređem Crkvine i počnem da se spuštam ka kanjonu Morača, svaki put, ali baš svaki, u momentu kada prođem prevoj, osetim neki duboki mir. To je onaj osećaj spokoja koji osetiš kada se vraćaš kući, u svoju mirnu luku. Neverovatno, zaista. Osećaj potpuno drugačiji od svakog drugog. I od radosti kada idem da vidim porodicu. Tada je radost intenzivna, pulsirajuća, sveobuhvatna. Radost do neba! Ovo je nešto drugo, tiho, lično, samo moje. Idem u moju kućicu, na mom brdašcetu, ušuškanu ispod šumice, na mesto koje će me primiti, obuhvatiti sasvim. Pružiti mi utočište, oslonac i snagu , za danas, sutra ... Uglavnom, povratak mojoj maloj kućici u selu, me uvek obraduje sam po sebi, kakve god vremenske prilike bile. Ali, posle onakve kiše čitave noći, nisam očekivala da će svanuti ovako lepo jutro. A prizor koji sam ugledala kada sam pogledala kroz prozor potpuno me je ostavio bez teksta. Moja brda preko puta su bila tako lepa. Sve moguće pastelne boje jeseni prelivale su se nežno, po njihovim oblim padinama. A nebo je bilo toliko svetlo i plavo, kao da su kiša i oluja bile prošle godine a ne prošle noći. Srce mi je poskočilo od radosti, samo od pogleda na taj prizor. Pre nego sam stigla da izađem napolje i zabeležim svu tu lepotu kojom nas jesen ponekad nenadano obraduje, još jedna doza čiste radosti ušetala mi je kroz vrata Bratovljev mačak, koji retko voli da se mazi, došao je da me pozdravi i neočekivano je bio raspoložen za druženje. Malo je zavirivao u šporet, malo pozirao na prozoru, a nije ni krov od auta zaobišao On je već spreman za zimu. Napravio je zalihe sala, a i dlaka mu je znatno gušća i duža. Prelep je mačak. Ima li unutra nešto za ručak? I on uživa u prelepom danu A malo i sa krova osmatra. Traži puhove. Ali oni sada ređe izlaze. Spremaju se za zimski san, verovatno negde na mom tavanu. Pogled kroz prozor. Tako obična, naizgled beznačajna stvar a toliko puno može da obraduje . Priroda se toliko mnogo promenila za samo nedelju dana. Sada izgleda prelepo, raskošno, obojena svim tim raznovrsnim jesenjim bojama. Samo je Morača hladna i siva, zamućena od velike kiše. Moja prelepa brda. Kolašinska brda i planine su stvarno lepa. Pogledajte! Nije što su moja, i nije jer sam pristrasna, a to jesam Ali pogledajte stvarno! Još u svim ovim divnim nijansama, a sveže okupana posle kiše i isfenirana jugom. Pa gde ima lepše ? I cveće još cveta Ni umetnik ne bi bolje posložio boje, kako to priroda ume. I kanjon Mrtvice drugačije izgleda u pravom jesenjem ambijentu Evo i jako stare crkvice na Grabljama, posvećene svetom Nikoli. Po predanju, ona je 120 godina starija od manastira Morača koji je podignut 1252 godine. Moj otac, baba, deda i stric, počivaju tu ispred nje. Ko zna, jednog dana, možda tu bude i moja kuća, ispod ovog plavog neba u podnožju Maganika. Za sada, moj mali, skromni dom je ušuškan na padini, između Morače dole i velikog Maganika iznad. Okružen prirodom koja me katkad miluje, a katkad je i teška. Ali mi uvek donosi neizmernu radost , bilo da vozim motor , šetam ili skijam. Ili je prosto samo posmatram i osećam. Isto kao ruža. Mirisom opija, cvetom očarava, a ume i da ubode. Ali me uvek obraduje, bilo da je pomirišem ili samo gledam. Pa i kada me ubode, neću prestati da je volim