22.12.2025. Krug po Prekobrđu dužina 35 km, visina 1000 mnv Danas je bila poslednja vožnja, Betina i moja, za ovu godinu. Ništa spektakularno, mali krug po brdima preko puta. Previše je hladno noću, a i danju. Mraz dugo ostaje zavučen u senovitim delovima, slana po travi, poledica na putu... A od sutra kiša. Gotovo je sa vožnjom za ovu godinu. A dobro je bilo, obzirom kako je neslavno počelo, lomom, pa se kasno startovalo, ipak smo se Beta i ja fino izvozile. Betu nešto muči, mora se videti šta, ali i pored toga vozila je ona mene gde god smo krenule. Samo jednom je otkazala poslušnost, srećom blizu kuće. Nisam joj to zamerila Ipak je ona kraljica. Dostojanstveno gura do kraja. Nadam se da je ipak neću doterati baš do kraja. Moram je malo ponegovati, zaslužila je to . To bi bilo to za ovu godinu, što se vožnje motora tiče. Skoro svaku vožnju sam ovde podelila sa vama. Beta sada ide na zasluženi odmor. Šta će i kako biti sledeće godine, videćemo... Meni sada ostaju ponekad šetnje, kada me ne bude mrzelo, a možda pomalo i skijanje ako bude snega i okolnosti to dozvole. To ne znači da neću pisati Kad god budem imala nekih lepih fotografija pejsaža i predela, neku zanimljivu šetnju ili obilazak, podeliću sa vama

20.12.2025. Zečka 1420 mnv dužina rute 53 km, najviša tačka 1420 mnv Moja Beta, kraljica! Ono u oktobru, kada sam se poslednji put izvezla gore, mislila sam da je to bio poslednji voz za takvu vožnju ove godine. Prethodnih dana merkam brda preko puta, odnosno baš taj deo kuda prolazi ova ruta, gledam gore vrh gde bih trebala izaći, i pitam se mogu li sada to? Dani su topli od dvanest do recimo tri, ali noću se temperatura spušta u minus. Ovde kod mene u blagi minus. A gore i usput kroz šumu pitanje je kako je? Ako ne probam neću znati. Sa druge strane, nije pametno krenuti u nešto što nije sasvim izvesno da mogu izvoziti bez poteškoća. Naročito sada, u drugoj polovini decembra. Ko je vozio tet Cg zna o kakvom se putu radi. To je onaj deo teta koji polazi od Međurečja, preko Prekobrđa, pa se spušta dosta strmim zemljanim putem do Sjevernice ( na oko 200 mnv), a onda još strmijim vijugavim i do nedavno jako izbrazdanim putem izlazi na visinu od oko 1200 mnv - Markovića laz. Sve to je uglavnom u šumi, i u senci. Što znači moguću poledicu, a mokra i klizava zemlja su neizostavni sada. Uh, da li da se upuštam u tako nešto danas, ili ipak ne? Razum kaže, NE - nikako! A deluje mi da 99% mogu izaći, ako baš ne bude usput nekih iznenađenja. E, sad, da li mogu i da se spustim nazad? To je znatno neizvesnije uz tekuće Betine probleme sa gasom u poslednje vreme. Samim tim je i rizik značajno veći. Kad sam krenula, pošto je ipak preovladao impuls nad razumom, nisam puno ni razmišljala o povratku. U glavi mi je bilo, ma samo da izađem, pa ću videti, vratiću se drugim putem, sa manjim nagibima. Ima još opcija za povratak. Da, samo sam zaboravila da je decembar mesec, da sam krenula iza dvanest i da bilo koja druga opcija, osim da se istim putem vratim, nije izvodljiva jer je značajno duža, a za to jednostavno nema vremena. Ali da se vratim na prvu polovinu puta. Do malo iza manastira Prekobrđe put se penje. To je solidan makadamski put, dugo vozljiv, sve dok nema snega i ne poledi. U zadnjem delu već prelazi u zemljani, a onda takav počinje da se spušta ka Sjevernici. Ima i tu strmih deonica. Put je popravljan letos pa to značajno olakšava spust. Beta srećom u tom delu još uvek ne pravi probleme. Sjevernicu prelazim preko malog klizavog mosta i ulazim u deo koji može biti izazovan. Odmah kreće blatnjavi uspon. Srećom, i ovaj put je popravljan inače ne bi bio uopšte vozljiv. Ima i sada kolotraga posle onolikih obilnih kiša, ali nije previše strašno. Taj prvi deo je najproblematičniji jer je strm, sa serpentinama, blatom i nepoznanicom šta te iza krivine čeka, da li rupa ili usko parče zemlje kojim se možeš provući. Izašla je Beta uz serpentine. Na račvanju odlučujem da preskočim originalni deo teta sa kamenim razlokanim putem, i krenem kroz šumu, okolnim putem. Izlazi na isto mesto, s tim što ovaj prolazi pored kuća u kojima ljudi žive, pa je put bolji i prohodniji. Do Markovića laza posle lako stižem. Jedan i petnest je. A ja sam na vrh prevoja ( 1200 mnv). Treba da odlučim šta dalje. Za bilo kakav krug je već kasno. Ući ću u hladni deo dana i mrak, a to sada nije opcija. A vuče me i ideja da produžim do Zečke, kad sam već dovde stigla, i vidim mogu li na nju izaći. Ako to uradim, vreme će iscureti i moram se vratiti istim putem. Ali prvo da vidim mogu li na Zečku. Mogu ! Kako je dobar osećaj biti gore. I pogled je sjajan. Komovi, Kučke planine, na horizontu, iza Maganik, a dole je auto put. Fotografije danas možda nisu toliko atraktivne kao one od juče. Ali sama vožnja definitivno jeste Kada je euforija od uspešnog uspona malo splasnula, za trenutak sam od pomisli na povratak nazad i klizavi spust, uz podivljalu Betu, osetila nesigurnost , čak i strah. To nije dobro. Ovo nije bio trenutak za strah. On samo može prizvati problem. Ja moram sići istim putem. Tu nema izbora. To ću uraditi tako što ću se maksimalno potruditi da usporim i kontrolišem Betu na nizbrdici, šta god ona bude radila, fokusiraću se na balans i pozitivne misli, zapravo bez misli na rizičnim deonicama, pa šta bude. A biće dobro. I bilo je Moja Beta je carica! Ni jednom nije podigla gas na kritičnim delovima. Što je gotovo nezamislivo u poslednje vreme. Dozvolila mi je da je maksimalno usporim na klizavom nagibu, nije me cimnula, ni jurnula. Bravo Beta, hvala ti! I sišle smo bez problema. Posle se i popele do manastira, a dalje je već sve bilo poznato i rutinski. Posle je malo ubrzavala i brundala, ali to već nije bio problem. I eto, uradismo to još jednom ove godine. Izađosmo na Zečku preko Prekobrđa u poslednji čas, na samom kraju godine . Grafikon slikovitije govori o putu i nagibima .... Na kraju još jednom da se zahvalim mojoj Beti, kraljici, koja me je bezbedno vratila kući uprkos mojoj usijanoj glavi

19.12.2025 Mali krug do Sjenokosa i nazad 20 km, najviša tačka 1217 mnv Danas nisam ni planirala da vozim motor, ali je dan bio tako topao i lep, da je bilo šteta ne provozati se bar malo. Iako motor blago rečeno zeza, nemirno radi, neočekivano podiže gas i ubrzava na nizbrdici, jednom rečju , vapi za servisom, ipak ga još uvek pomalo vozim. Ili bar pokušavam da ga vozim . Mada iskreno, sve manje smem sa njim na veće uspone i visine jer je vrlo problematično posle sići nizbrdo. Uzbrdo ide ko zmaj. Doduše i nizbrdo, samo što bih ja radije da tada bude krotkiji i mirniji, a ne da juri. Ali, ko mene pita . I tako izađoh na vožnju u poslednji čas danas. Za negde dalje nije bilo vremena, pa sam krenula gore do Sjenokosa, do one famozne stene sa vrhunskim pogledom. Da nisam izašla, ne bih napravila ove sjajne fotografije. Danas je bio fenomenalan spoj svetla, boja, oblaka i planina! Da sam gađala, bolje ne bih pogodila. Sama vožnja, iako kratka, pomalo me je i umorila. Ima na toj ruti raznovrsnih elemenata i sa ispravanim motorom da se čovek dosta aktivira. A sa polu podivljalom Betom, bogami pune ruke posla. Da ne dužim, fotografije govore više nego što bih ja mogla da kažem Ima dosta slika sa ovog mesta i od ranije. Volim ja povremeno da se izvezem gore baš zbog spektakularnog pogleda. Ali ove fotke danas, čini mi se nadmašile su sve. A možda mi se samo tako čini jer me svaki put obraduje i zamađija ovaj fantastičan pogled odozgo . Pronađi uljeza U povratku sam prošla pored jame - snežnice. Nema snega, prazna je. Možda se do proleća napuni vodom. Klima se dosta promenila, a ni stočara više nema, pa je jama izgubila svoju funkciju. Ostaje kao prirodna lepota.

Danas je bio neki čudan dan. Lepo vreme, sa po par sati toplih, sunčanih intervala se nastavlja. Ali su noći sve hladnije. Bude i po par stepeni u minusu. Toplota sve kasnije pre podne uspeva malo da otkravi smrzlu zemlju. Sećate se puhova, sa kojima čitavog leta ratujem? E sad ih konačno nema. Uvukli su se negde da prespavaju zimu. Konačno mir i sloboda, do proleća ! Ali, dobila sam novog kućnog ljubimca, na određeno vreme. Zapravo periodično. Komšijski pas, kada oni nisu tu, a nisu preko nedelje, preselio se ispred mojih vrata. I ja šta ću, hranim ga. A pošto su noći hladne, bilo mi je žao da spava na betonu, pa sam mu napravila krevetić od starog jastuka i pokrila nekom starom babinom ponjavicom. Sav je ušuškan, samo mu njuška viri . Ali toplo mu je izgleda, ne mrda. Noć je prespavao ušuškan, a ujutru nekuda odjurio lajući. Vratiće se kad ogladni. U međuvremenu, ja gledam prognozu. Kaže sunčano, toplo. U tom trenutku po njoj, u selu je 10 stepeni. Ja izađem u dvorište, ono sve slana po travi. Ledeno. Jeste vedro i kao sunčano ali zimaaa baš. Ni d od deset stepeni nema . A htedoh da se provozam. Aj sačekaću još malo, valjda otopli. Čekala sam skoro do podne, hm, jeste kao malo otoplilo ali nije to baš dovoljno. Kakvi li su putevi pitam se? Izgleda da se nisam dovoljno pitala jer ipak izađoh sa Betom. Procena je bila baš loša. Sav asfalt u senci je potpuno poledio, toliko da sam htela da odustanem od vožnje. Takav mraz je bio i onda u februaru kad sam se povredila na onom ledu. E sad, znam, tj ne znam, ali pretpostavljam da će situacija biti bolja kad siđem sa asfalta, a i još će otopliti. Kad sam se već spremila i izašla, nije mi se vraćalo. I meni je bilo hladno. Prsti na rukama su mi se grčili. Međutim, kad sam ušla u šumu, zaista je bilo bolje. I grip i temperatura. Pa sam se i ja malo opustila. Sreću kvari jedino Betino dodavanje gasa samo od sebe, i to baš onda kada treba mirno i tiho da radi, a naročito na nizbrdici. Ali, borim se nekako i sa tim. Odlučila sam da napravim krug u šumi preko puta, po onim talasastim brdima koje često prikazujem na slikama. Sve su to putevi o kojima sam već pisala. Sada i ne može mnogo da se vozi, posebno ne nešto novo. Ali, svaka vožnja ima svoj neki lični pečat. I nikada nije ista, bilo zbog godišnjeg doba koje prirodi daje različit izgled, bilo zbog stanja puteva ili nekih malih detalja koji svaku vožnju čine posebnom. 15.12.2025. Petrova ravan, Đuđevina, Bare, Gornje ravni, Jelovo brdo dužina 55,8 km, najviša tačka 1254 mnv Na kraju, obzirom kako je smrznuto počela, ova vožnja i nije bila tako kratka, a ni loša. Lep je taj krug kroz šumu. To su putevi u brdima preko puta manastira Morača. Ovčice još uvek nalaze ponešto da pasu Prvo se penjem naviše, ali ne izađem sasvim na greban, već kod lovačkog doma ponovo idem naniže ka Morači, pa u selu Đuđevina obrnem šumskim pomalo i strmim putem, preko Bara, sve gore do grebena. Taj put je posebno lep za vežbu, i volim ga. Ima svega. I serpentina , i nagiba, u nekim delovima je podosta strm, ima sad i vododerina. A i ravnijih delova uzbrdo, gde se malo može dodati gas. Ovi putevi nisu bili poleđeni, pa se moglo lepo i opušteno voziti. Po izlasku na grebenski put, nisam okrenula ka kući. Nastavila sam u pravcu Crkvina, sa idejom da izađem na Jelovo brdo. Tamo je čistina, prelep pogled i toplo. To je ono za čim čeznem od jutros od polaska. Sunce Pa, pauza je trajala dobrih pola sata. Ugrejala sam se, a i uživala malo na suncu. Zubato je sunce, ali ipak greje i dušu i telo Moračke planine preko puta, i naravno Maganik, poslednji levo Povratak je grebenskim putem, dobro poznatim. Ima da se vozi tridesetak km. U povratku se desila jedna glupa situacija, koja je mogla puno da košta i mene, a i motor. Neverovatno glup splet okolnosti, da gluplji ne može biti. Već sam bila prešla više od pola puta. Motor neravnomerno radi i to me baš nervira, a i zahteva stalnu borbu. U jednom momentu na putu ispred mene vidim motokultivator sa zakačenom prikolicom , i čoveka pored koji pokušava u rikverc da vrati tu skalameriju. Još me nije primetio da sam naišla. Ja stanem da vidim gde ću imati prolaz. On prvo namota tako da prikolica zauzme levu stranu puta. Ja taman da krenem desno, on ponovo pomeri prikolicu udesno. U međuvremenu me je primetio. Ja krenem levo, kad on potpuno neočekivano iskosi prikolicu i potpuno mi zatvori prolaz. Zakočim, ali kako imam nove gume, Beta mi je sada višlja, pa vrhovima prstiju dohvatam zemlju. Kako je motor baš tada rešio da podigne gas, to mi je dodatno skrenulo pažnju sa podloge. Zakočila sam, nisam se brzo ni kretala. Ali nisam zadržala ravnotežu, i motor je pao. A ja pravo na motokultivator. Srećom nisam pogodila rukom ništa što bi me moglo poseći. A Beta je nekako završila zaglavljena ispod rude prikolice. Baš sam se iznervirala. Kakva glupa situacija i glup pad. Meni ništa nije bilo ali sam se zbog motora iznervirala. Ni njemu nije ništa, a moglo je biti. Posle nismo mogli tako lako izvući prednji točak motora da se može podići. Ona skalamerija od motokultivatora je toliko troma za manipulaciju, da sam na kraju ja morala vući Betu da bih je oslobodila ispod prikolice. E glupe situacije potpuno nepotrebno. To mi je nauk za ubuduće, da se ne približavam vozilu koje mi se ispreči na putu, dok se ono ne pomeri i ne zaustavi. Jer ovo pogrešno tumačenje gde će ko, i menjanje pravca x puta dovodi do ovakvih glupih situacija koje ne moraju uvek dobro da se završe. Beta je naravno nastavila da se dere i gasira, i da me nervira i posle ovog susreta, pa sam morala malo da stanem i iskuliram, pa tek onda da nastavim put kući. A tamo me sačekao Blenta . To ime sam mu ja dala jer je potpuno blentav. Ali je sladak , i dobar. I izvor je čiste radosti. I večeras sam ga ušuškala, mada ga sad čujem kako tapka okolo. Izgleda da je ustao malo nešto da pregrize, pa će ponovo da dremne Bio je ovo baš čudan, ali na kraju ipak lep dan i fina vožnja.

Lepo je vreme ovih decembarskih dana u mom kraju. Preko dana sunčano i prijatno toplo, ali samo jedan kratak period dana. A noću, i pre podne, mraz. Ume to zubato sunce da zavara, pa se može pomisliti kako je vreme idealno za vožnju. Ono, može i da bude, kada se gađa baš taj najtopliji deo dana i dobro izabere gde da se krene. A i onda treba dobro otvoriti oči,da se gde ne naiđe na poledicu ili led. Na visini je generalno toplije i suvlje, ali treba doći do tamo. Danas, kad sam isterala Betu, i krenula naviše, nisam imala neka preterana očekivanja dokle ću stići. Vožnja putem uzbrdo, ka Gornjim Rovcima je sama po sebi neka vrsta vežbe. I kada je put u boljem stanju, a i ja u boljoj formi, nikada tuda ne vozim sasvim opušteno. Mada često leti vozim. A sada je put dosta izrovan kišama, mokar i klizav i svašta... Ali poznajem ga dobro. Tu i šetam, i vozim. Poznaju ga i medvedi . Ona šapa onomad, je sa tog puta. Ideja danas, obzirom da sam kasno izašla, iza podneva, jer ranije nije ni moglo, je bila da malo vozim naviše, dokle se bude moglo. Čim postane klizavo, vraćam se. Uopšte nisam očekivala da ću izaći čak do Pogledala! I za mene je to bilo iznenađenje. Verovatno i ne bih gurala toliko visoko, da nisam usput srela lovce. Odnosno Kala, poznajem čoveka. On se džipom vraćao odozgo. Kaže izašao je do blizu katuna Maganik. Ali kaže, ja mogu možda do ispod Poljane. Posle je sneg. Ma reko, gde mogu do Poljane, znaš li čoveče na kojoj je to visini? Sigurno usput ima poledice i leda? Ma nema, čist je put, ubedljiv je Kale. Nešto nisam bila baš uverena, al aj krenuću naviše, pa dokle stignem. I stigoh do Pogledala. Neverovatno! 13. decembra, sam se izvezla na visinu od 1600 mnv. Nije to nemoguće ako prethodno nije padao sneg. Ali jeste, i to ne tako davno. Ipak, put je bio dovoljno suv, sa injem tu i tamo, i ponekom zaleđenom barom. Ali ipak, suv i prohodan. Do Pogledala sam izašla bez problema. Čak sam malo produžila i ka Poljani. Ali ubrzo sam naišla na sneg na putu i poleđene kolotrage. Tu sam se okrenula nazad. 13.12.2025. Pogledalo dužina 30,5 km, najviša tačka 1600 mnv Gore je fenomenalno! Gotovo prava zimska idila. Snega nema previše, ali dovoljno da ambijent izgleda kao zimska čarolija Prelep pogled! Reljef planina se ocrtava kao da slikam iz aviona u niskom letu A nije avion, već moja raketica, u prizemnom letu Dalje ne idemo. Premija je i ovde što smo izašle, ne treba dalje. U povratku još malo snega, ali tragovi su suvi, pa lako prolazimo. Još jednom fantastičan pogled sa Pogledala. Verovatno poslednji ove godine. Planinarski dom Đatlo Kod njega je sve suvo, iako je i on na velikoj visini, oko 1400 mnv Sjajan dan! Najlepše stvari se dese, i najviše obraduju, kada dođu neplanirane i neočekivane .

Beta je konačno dobila nove opanke . Stari su se baš, baš istrošili, pa se više teturala, nego što se kotrljala na točkovima. Sve sam odlagala zamenu, u nadi da ću to razvući do proleća, pa tada da dobije nove gume. Sad se gotovo i ne vozi, ili vrlo malo i ograničeno. Ipak, preveliki pritisak mi je bio da vozim i to povremeno, istrošene gume po mokrom i klizavom. Ako negde proklizam i padnem, pa se još i ne daj bože ponovo povredim, to ne treba da bude zato što gume nisam zamenila. Pritom ih već neko vreme imam spremne za zamenu. Tako je Beta konačno dobila nove gume i to pred zimu, umesto u proleće. Ne samo to. Nego se i okupala. Morala sam je oprati pre odlaska kod majstora. Nisam ni bila svesna koliko je bila prljava. Sad, odjednom blista. Ljudi moji, to je kao novi motor da imam . Pitaj boga kada sam je poslednji put kršteno oprala. To se zemlja i blato samo taložilo. Kad sad razmislim, toliko je bila musava, da je pitanje da li bih je uopšte prepoznala u recimo gomili motora. Ali lanac se uvek sijao . Njega sam redovno čistila. E sad je cela temeljno oprana, sa čitava dva žetona i toplom vodom. Tona blata je ostala okolo. Verovatno sam ljudima i zapušila odvod . Pošto je čista i ponovljena sa novom obućom, a lep je dan, red je i da izađe malo, da razgazi čizmice . Noć je bila hladna, zemlja smrzla, a po putu voda poledila. Dugo sam čekala da otopli, da se bar malo raskravi. Nema smisla odmah ovako doterani da padamo. Ali sporo je to išlo. Neće smrzlo da popusti. Šta je tu je. Idem polako pa ću videti može li se, i gde. Ispostavilo se da je najrizičnije bilo po asfaltu. U senci se zadržala poledica i led, pa je dobro moralo da se gleda i zaobilazi . 11.12.2025. Krug po Prekobrđu, Dolsko brdo i nazad dužina 48,7 km, najviša tačka 1375 mnv U početku je bilo pipavo i kao po jaima. A i ja sam krenula nešto na tri ćoška. Nisam baš bila preterano raspoložena za vožnju. Ali treba iskoristiti lep dan, a i da se probaju nove gume. Odnosno, dva, tri sata maksimalno. Jer se ne može krenuti pre podneva, dok ne popusti smrzla zemlja, a već iza pola tri, tri, postaje ponovo dosta hladno. Kao što rekoh, asfalt je bio najkritičniji, klizav svuda gde je senka. Čim sam se dokopala makadama, a posle i zemlje kroz šumu, novi kramponi su sjajno prianjali. Ja sam i zaboravila u međuvremenu, taj osećaj poverenja i sigurnosti koji nova guma pruža. Mada, i prošle zime, ono kad sam na ledu proklizala i slomila stopalo, guma je bila dobra. Ali džabe kad sam na čist led naletela. Na istom ovom putu kojim sam i danas krenula . Srećom, danas nije bilo zaleđenih bara. A one delove za koje znam da su stalno u senci, pažljivo sam prolazila. Beta je lepo cvrkutala. Kao da su novi opanci uticali na sve, pa je lepo, mirno radila. Kako onda čovek da se ne provoza. A izašla sam samo na probu . I samo sigurnim putevima. A završila na vrh brda. I to ne bilo kog brda. Već onog na koje sam se zimus poslednje popela, pre nego sam polomila nogu. Ali, neću biti sujeverna. To je bilo tada. Ne znači da će i sada. Vozila sam tamo ja i jesenas. I tada su bile vododerine. To je bilo pre svih ovih kiša. Kako je sad, videćemo. Sigurno su još veće, ali motor dobro prianja. I vuče me da izađem gore Grip nije bio problem, samo je trebalo pažljivo birati putanju i eto nas gore. Srećom da sam se u međuvremenu razbudila i fokusirala na vožnju. A tamo prelepo, kao i na svim vrhovima. Pogled se otvara ka planinama okolo. Mnogo volim to! Vredi svakog truda da se stigne do takvog nekog vrha. I motorom, a i peške. Dosta sam se raspisala. Sad malo i koju sliku da okačim. Slika čiste, tek oprane Bete, pre nego se ponovo zasvinji Prekobrđe Novi kramponi . Jeeee Kad bi bar takvi i potrajali. Dolsko brdo Lukanje čelo i Tali u pozadini Trenutak za opuštanje, dok gledam Maganik preko puta A mora se i energija malo nadoknaditi Beta je sva važna , uživa. A i ja. Mada, gore duva hladan vetar, i nije prijatno dugo se zadržavati. A i vreme curi... Spust na dole je bio lakši nego što sam očekivala. Poslednji put, jesenas, kad sam silazila, na prvoj serpentini odozgo sam pala. Sklopio mi se prednji točak. I to sam dosta nezgodno pala, ali srećom bez povrede. Sada je put lošiji, ali gume bolje. Pa i uz Betino povremeno dodavanje gasa kad ne treba, siđosmo bez problema. Odatle se uputismo nazad kući, okolo, drugim putem. Dosta je bilo za danas, naročito sa ovim neplaniranim ali lepim usponom.

Danas je granulo sunce . Prelep dan da se ponovo proba do Štavnja. Prethodni dani su bili koliko, toliko topli, mada noći baš i nisu, pa sam pomislila da se onih zadnjih dvesta metara možda i otopilo. I jeste Usput je pomalo klizavo, kako od blata, tako i od slane, ali kad se izađe gore, pa još na ono moje brdo, sve se momentalno zaboravi. Kakav predivan pogled na okolne visoke vrhove pod snegom ! Kristalno čist, jasan pogled na koju god stranu da se okrene, u krugu od trista šezdeset stepeni. Uh, koliko volim ovakve trenutke! Kada posle mraka, oblaka i kiše, sine sunce, i sve zablista neverovatnim sjajem. Sve postaje nestvarno lepo! Svako brdo, svaki prevoj, svaki vrh... A svaki pogled je čista radost I ne samo pogled. Nekada mi se čini da mogu da osetim miris te nestvarne lepote . Ona jednostavno opija sva čula. 08.12.2025. Štavanj i obala Morače dužina 35 km, najviša tačka 1296 mnv Beli vrh Maganika proviruje iza oblačka Komovi pod debelim snegom Betica, mrvica, na plavom horizontu Radost Kanjon Mrtvice Levo Maganik, iza Moračke planine Beli Maganik, kao da je obavio šal oko vrata da ne ozebe Danas sam baš imala inspiraciju za fotkanje. Šta ću, obradovao me je lep dan U povratku sam sišla do Morače, do mesta gde se Sjevernica uliva u nju. Morača se razbistrila, pa ponovo ima prelepu smaragdno zelenu boju. Ušće Sjevernice u Moraču Štavanj je visoravan iza kanjona Platije. Brdašce na koje se popnem i sa kog je slikano je otprilike ovo označeno strelicom. Beli vrhovi levo su Komovi. Nego, danas izađem da prošetam i naiđem na zanimljiv otisak na putu. Na kilometar ipo od kuće. Putem kojim često šetam, a i vozim. Pitam se čiji li je?

Dođe red i na Betu, da malo protegne točkove . Zatišje između padavina i vedro, mada prohladno vreme, danas sam iskoristila da malo izvezem motor. Nećkala sam se, hoću, neću... Niske su temperature noću i ujutru. Snega ima na višim vrhovima, ali ga verovatno ima i niže, u delovima koji nisu izloženi suncu. A ima i poledice sigurno.. Ali ako propustim i ovaj dan, da bar malo izađem sa motorom, pitanje je kada će se ukazati sledeća prilika. Prognoza kaže još danas i sutra suvo, s tim što je sutra oblačno, a posle ponovo kiša. Znači, Beta danas ide na vožnju. A možda i mene bude htela da poveze . Upalila je odmah, mada nije dve nedelje paljena. Ok, to je dobar početak. Osmotrila sam malo brda preko puta. Htela sam da se uputim ka Štavnju. Nema snega, bar se ne vidi. Samo braon lišće na drveću. Iz ranijeg iskustva znam da to ništa ne znači. Štavanj je na preko 1200 mnv. Mala je verovatnoća da je put do samog vrha bez snega. Ali sigurno se može dobar deo voziti. Idem da izvidim kako je posle svih onih padavina, pa dokle stignem. 30.11.2025. Do ispod Štavnja dužina 30 km, najviša tačka oko 1200 mnv Put do gore u početku ima par km asfalta, zatim se nastavlja makadam koji vijuga naviše kroz šumu. Taj deo planine je uglavnom stalno u senci. Leti je to jako zgodno , jer pruža prijatnu hladovinu. Ali zimi, u kasnu jesen i rano proleće, dugo drži poledicu i sneg, zemlja se sporo suši, a povremeno ima i blatnjavih deonica. Potoci na par mesta od obilnih kiša , prerastaju u vodopade koji se prelivaju preko puta. Ali ima i u tome draži. Ako ništa drugo, mogu se napraviti lepe fotografije Današnja vožnja je više bila ispitivanje stanja puteva i prirode, posle onoliko dana raznoraznih padavina i oluja, nego što je bila vožnja za uživanje. Mada, sam izlazak motorom je uvek uživanje . A ispostaviće se, da iako nisam izašla do samog vrha, zaustavila sam se nekih dvesta metara ranije, ipak je to bilo lepo druženje sa Betom, po lepom danu, poslednjem u novembru mesecu. Ipak se pri vrhu zadržao sneg na putu. Da sam baš htela, mogla sam verovatno izaći. Ali je pitanje da li bih gore mogla da se popnem na brdo sa koga je onaj fenomenalan pogled, gde uvek pravim fotografije. Verovatno ne bih. A i ovo parče puta ima veći nagib pri kraju , pa mi se nije baš rizikovalo neko proklizavanje. A zna se kako to kod mene ume loše da se završi. Došla sam do snega, slikala i okrenula nazad. Sam put naniže je dosta blatnjav i klizav, pa sam morala baš da pazim. Ali , dan je bio vedar, prelep. Vodopadi čarobni. Beta je uživala u poziranju Vrhovi Maganika i Moračkih planina preko puta, beli, nestvarni, u vedrom svetlo plavom nebu. Levo na horizintu se vidi Babin zub ( Maganik), a desno Lukanje čelo i Tali Bela tačkica pozadi na brdu je manastir Prekobeđe Kako čovek da ne uživa u ovakvom danu, još na motoru . Više puta sam pomislila, šta ću ja da radim ako zima bude mnogo snežna i hladna, i ako ne bude moguće izaći motorom do proleća! Uh, biće to katastrofa i za mene, ali i za okolinu . Volim ja i aktivnosti na snegu. Volim i skijanje. Možda čak koliko i motor. Ali, kad bi bar moglo i jedno i drugo. Ili bar ponekad motor . Mada, egzibicije kao što je vožnja motora po snegu, ove godine bih morala u širokom luku da zaobilazim. Moje koskice kategorično odbijaju ponovo da budu povređene . Zato ovi ukradeni trenuci, ove kratke ali slatke vožnjice, imaju još veću draž. I na kraju pogled na Sjevernicu. Kako je lepa i brza ova planinska reka

I konačno stade kiša! Posle dvanest dana neprekidnog padanja, uz kraće prekide, ali i povremenog provejavanja snega, na kraju stade. I ne samo to, čak je i sunce granulo. Jeste hladno, ali vedro je i svetlo . U poslednji čas. Već sam mislila da ću potpuno izludeti, mada to ne bi ni bila neka šteta . U prvom momentu ovo značajno poboljšanje vremena nije odmah delovalo na moje raspoloženje. Pa umalo, po inerciji , da ostanem u kući pored vatre, i dremam. Dosta je jutros bilo hladno napolju, a vatra pruža toplu utehu. Ipak, naterah sebe da izađem. Nisam se pokajala. Napravila sam lep krug po kraju, raspoloženje se značajno popravilo, a imam i vama šta da pokažem 29.11.2025. Krug peške, Grablje, Zavrh, Smreka, greda iznad Mrtvog Dubokog i kanjona Mrtvice. dužina oko 9 km, najviša tačka 633 mnv Nije mnogo visoko, ali je pogled vrhunski. Ovo može i motorom da se vozi, do poslednjih dvesta metara. Onda se siđe sa puta, i mora malo da se pešači uzbrdo stazicom, boreći se usput sa ponekim trnovitim žbunom . Ali vredi. Kad se izađe na vrh, do ivice grede, sledi nagrada. Prelep pogled na kanjon Mrtvice odozgo, iz neposredne blizine. Iako je dosta kiše palo, Mrtvica je i dalje lepa, zelena. Puno vode valja se sada njenim koritom. Uzavrele, zapenušane vode, prelepe zelene boje. Na putu do gore. Priroda polako napušta jesenji , a počinje da dobija zimski izgled. Visoki vrhovi u novom belom ruhu, paraju plavo nebo. Kakva lepota ! Kanjon Mrtvice se već vidi A i Maganik Pogled sa grede odozgo, na kanjon i Mrtvicu Voda je penušava, zelena Dok sam stigla do gore , nebo je izgubilo svoju čarobnu svetlo plavu boju. Ali i pored toga, pogled i osećaj tamo gore na litici je nebeski E, a onda sam otkrila jednu blatnjavu stazicu do još jednog vrhića tu gore, odakle se pruža sjajan pogled na selo Mrtvo Duboko u podnožju, manastir Kostrikovača, i Maganik iznad Manastir Kostrikovača, najstariji manastir u parohiji moračko- rovačkoj. Manastirski hram je sagrađen nešto ranije od Manastira Morača ( 1252. godine). Ime je dobio po zimzelenoj biljci, kostrika, koja obrasta stabla drveta, i ima jake i duboke žile, za koje se u nevolji može uhvatiti, osloniti, a da se ne prekine i ne iščupa. A nalazi se ušuškan i skriven u podnožju Maganika, u selu Mrtvo Duboko A zamalo da prespavam dan i svu ovu lepotu

Kiša i dalje pada... Juče je na kratko i prešla u sneg. Krupne pahulje prvi put ove jeseni zabelele su se u mom selu. Nisu se zadržale na tlu. Ali okolni vrhovi, naročito visoki ponovo su prekriveni snegom. Kada na kratko stane kiša iskoristim za šetnju po kraju. Jutros je osvanuo dan bez padavina, bar u prepodnevnim satima, a onda je nastavilo da lije . Ponekad se pitam odakle toliko vode na nebu . Pošto sam i tako morala da odem do manastira Morača, autom, za motor je hladno i mokro, setila sam se da svratim do vodopada Svetigora i starog Kaluđerovog mosta, da vidim kako sada izgleda vodopad kada ima puno vode. Pisala sam i ranije o ovom mestu, a evo i današnjih par slika i filmić. Dan jeste tmuran i kišovit, ali vodopad je prelep, raskošan, sa puno vode i veoma bučan . Sasvim slučajno sam pronašla još jedan manji vodopad sa druge strane koji se isto uliva u Moraču. I on je jako lep. Moram ponoviti ovaj odlazak još neki put tokom zime, dok ima puno vode, ali kada bude lepši i sunčaniji dan. Kaluđerov most Vodopad Svetigora ispod manastira Morača Morača

Velike kiše padaju prethodnih dana. A padaće i narednih, kaže prognoza. Po selima kolašinske opštine bujice su odnele mostove, odroni zatrpali puteve, negde je voda ušla i u kuće, a makadamski putevi koji su teškom mukom došli na red i popravljeni ove godine, sledeće će morati ponovo da se popravljaju. I kod mene se sručilo mnogo kiše. A bilo je i grmljavine. Prođosmo za sada bez većih posledica. Srećom da sam onomad obrnula krug motorom. Ta prilika mi se neće skoro ponovo ukazati. Dobro će biti ako uopšte nos budem mogla da promolim napolje. Piše da će ove kiše potrajati dve nedelje. Ne mogu samo u kući sedeti. Ima da poludim Pošto kiša očito neće stati, ali bar se povremeno smanji, odlučila sam da vrebam taj trenutak i ugrabim ga za kratku šetnju, kad vožnje već nema. Takav jedan trenutak ukazao se danas. Brzo oblačim jaknu, uzimam kišobran i poluopremljena, u plitkim patikama krećem naviše. Ne znam kako je kod vas, primetila sam čim par dana ništa ne radim, čim nisam bar malo fizički aktivna, kondicija katastrofalno pada. Biće da to ipak ima veze sa godinama . Hodam uzbrdo sa kišobranom. Više se vučem. Okolo je sve mokro i sivo. Brda preko puta se jedva naziru u magli. A i Morača. Jedva dišem, a nisam ni krenula. Nije ni malo inspirativno šetati po ovakvom vremenu. Ipak je bolje i to, nego biti zatvoren u kući, tešim se. Korak, po korak, popravlja mi se raspoloženje, a i disanje je bolje. Možda i zato što sam skinula jaknu . Počinjem da primećujem prirodu oko sebe, da nalazim lepotu u njoj i po ovakvom danu. Priroda je zaista uvek lepa, čak i kada je siva i mokra. Čeka ona svoj trenutak da zablista čak i pod slabašnim zrakom svetlosti. Toliko kiše je palo da u svim lokalnim potocima voda vri. Ima je previše, pa se preliva putem, praveći svoj novi tok. Lepi su potoci, i vodopadi. Malo, malo, zastajem da ih slikam. Ima ih puno. Svaki je na svoj način živopisan i zanimljiv. Krči voda svoj put kroz kamen i zemlju. Nema prepreke za nju. Ona uvek nađe svoj put. Ovaj potok je predivan i dugačak. Veoma strmo pada niz liticu. Mislim da od njega nastaje potok Melještak, po kome jedan od mostova nosi ime. Šteta što mu nisam mogla prići bliže. Moglo bi, ali sa druge strane, a do tamo treba još dosta pešačiti. Danas nije dan za to , pomalo mi ponestaje snage U međuvremenu, kiša gotovo da je stala, tek pomalo sipi. I magla se diže. Pejsaž postaje svetliji, priroda življa. A i ja Ni mokre čarape, ni voda koja šljapka u patikama, mi ne smetaju više. Otvara se prozor među oblacima i svetlo konačno dolazi! Znam da će kratko trajati, ali dovoljno da raspoloženje značajno poraste. A kako i ne bi, kada je priroda sada odjednom ponovo tako živopisna i lepa. Igra svetlosti i boja prirodni ambijent pretvara u umetničku sliku. Nebo je opet lepo i plavo. Kratko ali slatko. Dovoljno da bar malo povratim energiju koju sivo i tmurno vreme iscrpi do minimuma. Morača mutna i siva vijuga podno Međurečja. Iznad nje je magistrala. A gore moja lepa kiflasta brda koja se prostiru sve do Crkvina, obasjana najupornijim zracima sunca koji su uspeli da se probiju kroz guste oblake. Pejsaž uhvaćen u trenutku, savršen za ulje na platnu I crkvica na Grabljama je tu. Napravila sam krug i vratila se kući zadovoljna jer sam uspela lepo da iskoristim taj trenutak, prozor u vremenu. Samo što sam ušla i zatvorila vrata, ponovo je počeo pljusak . Krug je pet km dugačak, tri na gore, dva dole. Visinska razlika oko 250-300 m.

16.11.2025. Maganik ( opet i uvek ) dužina rute 40 km, maksimalna visina 1649 mnv. Polovina je novembra a dan prelep , sunčan, i ne tako hladan. Noći su hladne, temperatura pada do 1 stepen, ovde kod mene. A ja sam na visini od nekih četristo metara. Gore je noću daleko hladnije. A i danju. Razmišljala sam gde da se provozam danas. Da li preko puta po brdima, niže je i toplije, a opet šuma je, pa će biti mokre zemlje i klizavog puta od prethodnih kiša. Ili da krenem gore ka Maganiku, pa da vidim kako je, i dokle ću stići. Uvek više volim otvorene, visoke vrhove. Naročito kada ima sunca. Onda je kompletan doživljaj. E sad, koliko je to sunce toplo polovinom novembra, i kakvi su gore putevi posle onoliko kiše, to nisam znala. Povukla me je hladnoća prethodne noći, a i jutra, pa sam se malo toplije obukla, više za zimske uslove. Ispostaviće se da je gore sunčano i prijatno toplo. Fantastično vreme za novembar mesec! Drago mi je da sam na pravi način iskoristila ovaj poslednji prelep dan pre nastupajuće serije kišnog i hladnog vremena. A koji bi bio bolji način nego da se još jednom popnem do mog dragog, lepog, Maganika. On je sada tako tih i usamljen. Nema više ljudi gore, ni ono malo stočara od letos, a ni zaljubljenika prirode. I životinje su utihnule. Planina, a i živi svet na njoj se pripremaju za nastupajuće zimsko vreme, kiše i oluje, snegove i debele minuse. Ovako usnuo, a okupan suncem, izgleda prelepo. Zrači umirujućom a tako snažnom energijom, koja te prosto drži da ostaneš duže, da je upiješ više. Energijom koja okrepljuje, podiže, usmerava, ispunjava. Čini mi se da sam se danas zadržala možda i najduže do sada, sedeći na kamenim stepenicama u podnožju tog neobičnog kamenog diva. Samo sam sedela, a sunce me nežno milovalo po obrazu. Svaka misao je stala. Ništa. Samo tišina, topla i prijatna. Bez zvukova. Nema zujanja insekata, nema ptica, nema ni vetra. Samo nežna, duboka tišina. Zavukla se u svaki kamen, svaku poru u zemlji, u iglice zelenog bora, a sada i u moju dušu. Nije hladna, ni uznemirujuća. Naprotiv, veoma je topla i okrepljujuća. Kada se ona upije i doživi, sve posle toga ima drugačiji odraz. A i lakše je preživeti naredne dane koji donose hladnoću, mrak, kišu i oluju, kako napolju, tako i u duši. Na putu ka Maganiku. U podnožju je mesto Granice, a preko puta kanjon Platije. Pogledalo, sa uvek sjajnim pogledom Nastavljam da se penjem. Ovde, već preovladavaju četinari. Beli kamen i plavo nebo On - veličanstveni Maganik. Čista lepota, divljina i energija! I Beta se lepo uklapa u ambijent. Stopila se sa njim Pogled na Maganik iz katuna Maganik Pogled na Maganik iz katuna Poljane I to je to. Maganik, moj neiscrpni izvor energije i mira. Uporište, skrivena oaza radosti, mesto gde sve počinje a i završava. Uvek i iznova!

Evo i kratak filmić kako stiže ekipa motorima do parkinga ispod Ostrvice

Javljajte se kako ko stiže kući. Vrhunski je bilo! Klizavo, ali prava avantura. Jako mi je drago da smo ćerka i ja uspele da se organizujemo i penjemo se danas sa ekipom. Jako pozitivna atmosfera i puno smeha. Uslovi za uspon malo otežani zbog mokrog i klizavog kamena, ali svi smo izašli. Posle uz timski rad i pomoć prijatelja smo se bezbedno i spustili. Drago mi je da sam videla drage poznate ljude a i upoznala neke nove Baš, baš dobar dan!