19.10.2025. Zečka 1420 mnv Dužina rute 53,4 km Danas je osvanuo lep, sunčan dan, posle jučerašnjeg tmurnog i kišovitog. Idealan za aktivnosti u prirodi, a i vožnju motora. Jedini problem je bio taj, što sam u nedostatku sa vremenom. Ali priliku treba iskoristiti, bar na kratko. Nisam sigurna koliko ću u narednom periodu često imati takvih prilika. Provozaću se malo preko puta, razmišljam. Pošto je padala kiša prethodnih dana, zemlja je mokra i klizava. A moji kramponi, ćelavi. Preko puta su šumski, zemljani putevi. Sigurno će biti klizavo. To su isti oni putevi kojima sam zimus vozila kada sam naletela na led i polomila stopalo. Led je klizaviji od blata, ali moje ćelave gume nisu baš za vožnju ni po blatu. Ali sunce tako lepo sija, i nebo je sasvim čisto i plavo. Moram se provozati, makar malo. Evo, ići ću putem koji dobro poznajem, paziću kuda vozim i neću ulaziti u rizične situacije. To je bilo samo dok nisam krenula. Čim sam prešla sa druge strane magistrale, više nisam imala želju da idem uobičajenim putem ka Crkvinama. Sad je prilika za nešto malo izazovnije. Hoće li biti druge ili ne, ne znam, ali ovu treba iskoristiti. Da probam nizbrdo do Sjevernice, pa onda gore onim strmim putem izbrazdanim vododerinama, do Markovića laza? To je onaj deo teta preko Prekobrđa, koji je izazovan i kada je suvo, a sada ovako mokar i klizav, za moje potrošene gume biće baš izazov. Nisam baš dobro razmislila o tome, a već sam se spuštala nizbrdo ka Sjevernici. Taj deo puta je ranije popravljan pa nije bio toliko loš za vožnju. Problematičan je bio uspon posle mosta. To je uspon koji traje. Povremeno menja pravac u serpentinama. A gotovo celom dužinom je bio izbrazdan i oštećen. U očekivanju katastrofalne situacije, prijatno sam bila iznenađena kada sam videla da je u međuvremenu čitav taj zemljani uspon popravljen. Sve do početka kamene deonice. Ona je još u gorem stanju nego što je bila. Ali u ovoj situaciji, sa ovakvim gumama lakše sam se izborila sa kamenom nego što bih sa vododerinama na blatnjavom strmom usponu. Još nisam odlučila da li ću praviti krug preko Uvača, pa na Lopate, Slacko i Štavanj, ili možda samo da izađem na Zečku pa istim putem nazad. Ne sećam se ni kako sam prvi put pronašla tu Zečku. Ali od tada, kada god tuda prolazim, popnem se na taj vrh. Tu se nekako osećam kao da sam na krovu sveta, iako je nadmorska visina svega 1420 mnv. Ali pogled je taj koji stvara takvu magiju. Danas sam pomalo emotivna, pomalo setna. Gledam sve te predivne vrhove ispred. Komovi se još bele, ostali su u braon i zlatnim tonovima. U zadnjem redu naziru se i Prokletije. Toliko puta sam gledala te vrhove sa različitih pozicija. A uvek i iznova me pogled na njih duboko dodirne. I svaki put se pitam, da li je ovo poslednji put da ih ovako gledam? Nikada mi nije dosta. Sećanja jesu nešto što čoveku ostaje kada više ne bude u prilici da ponovo bude tu. Ali sećanja vremenom blede. Možda ne nestanu sasvim, ali zafali po neki detalj, neka nijansa. Zato toliko slikam. Želim da zabeležim , trenutak, kadar, ono što moje oko u tom momentu vidi. To je ujedno i ono kako ja doživljavam ta mesta do kojih vozim i ono što odatle mogu videti. To delim sa vama. A ujedno je to podsetnik i sećanje meni na sve te lepe, posebne trenutke, pejsaže i predele, koje sam doživela i osetila, za neko buduće vreme kada mi sve to ne bude više tako blizu i dostižno. Život jeste lep. Predivan. Iako nam se mnogo puta tako ne čini. Ja sam svoj živela po svom, posebno ovih zadnjih godina od kada sam u Crnoj Gori. I mnogo toga lepog je prošlo kroz moj život. Možda nisam svakog trenutka bila budna, pomalo sam ponekad bila i uspavana. Ali onda kada sam bila budna, živela sam burno i intenzivno. Nisam želela ništa da propustim. Naročito sa motorom. Pa, sada mogu reći da sam dosta toga što sam želela, sa motorom i uradila. I da sutra bude kraj ove lepe moto priče, ne bi mi bilo žao. Eh, kada bi to tako bilo. Čovek ne bi bio čovek da ne želi uvek još i više Vratila sam se istim putem. Kad je izazov, neka bude do kraja. I na gore , i na dole

17.10.2025. Sjenokosi, Trmanje, Jasenov do Dužina rute 49,5 km, kombinacija makadama i uskog seoskog asfaltnog puta. Najveća visina 1210 mnv. Proredile su mi se vožnje. Kako zbog vremena, tako i zbog nekih drugih aktivnosti. A bilo je još par lepih dana posle ove vožnje do Maganika, ali ih nisam iskoristila za vožnju motora. A onda kada sam juče konačno htela da napravim neki mali krug, pala je kiša. Prognoza je govorila da će se kiša nastaviti i pojačati, ali jutro je osvanulo suvo. Oblačno, maglovito, ali suvo. Gledam nebo i nećkam se, dal da isteram motor ili da verujem prognozi? Ali ako danas ne izađem, ili eventualno u nedelju, makar kratko, u narednom periodu neću biti u mogućnosti da vozim. Pojavio se i tračak sunca među oblacima, taman na vreme da me ubedi da se ipak malo provozam. Pa, ako bude trebalo, bežaću od kiše. Ili ću kisnuti, šta da se radi Gde ću, šta ću, aj mali krug preko puta. Isteram motor, spremim se i umesto da krenem u šumu preko puta, ja samo produžim uzbrdo u pravcu Maganika Nešto mi je tako došlo, da ponovo krenem naviše, ka Gornjim Rovcima. Usput sam odlučila da ne idem sasvim do Maganika, već da skrenem ka Sjenokosima, i onoj mojoj steni sa prelepim pogledom na selo Maničevo ispod, ali i kanjon Platije i razne vrhove planina koji se sada verovatno neće videti od oblaka. Nije to neka dugačka ruta, ali je kameni put koji se ne koristi često, pa ne dozvoljava opuštanje. Prija mi danas taj uspon po truckavom putu. Prvo do groblja, pa do Gornjih Rovaca, a onda jedno parče asfaltom, da bi se ubrzo isključila levo na nešto lošiji , pomalo i strm makadamski put koji me vodi u Sjenokose. Kad tamo, potpuno neočekivano me okružuju uz glasan lavež ovčarski psi. A tu je i stado ovaca. Iznenadili su me, pa nit da stanem, ni da produžim, a oni laju iz petnih žila. Srećom ne kidišu na čizme i nogavice. Predvodnici su tri prelepa ogromna bela šarplaninca. Uh, kako su lepi. Zaljubila sam se na prvi pogled. Sad i da me zgrabe za nogavicu, čini mi se ne bih marila Utom lavež prestaje i vidim čobanina kako mi se približava sa kozom. Darko , poznajem ga. Njegova porodica ima mnogo ovaca, a i krava i konja. To je ona jedina porodica koja još uvek izdiže stoku u katunu Maganik. Ali već je kraj oktobra, sišli su sa stokom u Sjenokose. Tu će još malo biti, pa idu da prezime zimu u još niže i toplije krajeve. A na proleće ponovo ovamo, a onda i na Maganik. Malo sam popričala sa njim. Psi su polegali okolo po travi. Prelepi su, ali nisam se usudila da ih pomazim. Darko žuri da potera ovce u pravcu kuće za slučaj da počne kiša, a ja da odem do stene. Nebo je oblačno. A priroda lepa, obojena raznim nijansama braon i žute boje. Ima tu još uvek zelene, ali i crvene boje, koja daje posebnu živost ambijentu. Magična stena, čarobno mesto. Spoj energije, prostranstva, visine i lepote. Dovoljno je samo sedeti na kamenu i pogledom upijati ono što se pred tobom pruža, da se osetiš preporođeno. Na putu za Sjenokose sretoh čoveka na konju sa praznim balonima. Krenuo je na izvor po vodu. Retka pojava u današnje vreme da se konj koristi na neki način kao prevozno sredstvo. Bele ovčice rasute po već požutelim pašnjacima na Sjenokosima Ah kakav lep pas! A tu je i kozica Milka Pogled na Maničevo obojeno nežnim jesenjim nijansama, sa jedne strane Snaga i energija koju emituju stena, i kamen, sa druge strane Prostransvo Jesen je zaista lepa. Ako ni zbog čega drugog , ono zbog predivnih boja. Kiša još nije počela da pada kad sam krenula nazad sa Sjenokosa. A bilo je i rano. Odatle nemam baš puno opcija gde bih se još mogla provozati, a da to ne bude na Maganik. Setih se da odavno nisam išla do Trmanje. Do tamo je sve asfalt , zato i ne idem češće. Mada je put veoma zanimljiv, ide rubom planine i ima sjajan pogled na kanjon Platije. Trmanje je selo na visoravni, na visini od nekih hiljadu metara. U tom selu se put završava, nema dalje. Inače veoma lepo, pitomo mesto. Mana je što ceo taj kraj oskudeva u izvorima vode, pa se zidaju bistjerne kako bi se sakupila kišnica. Kanjon Platije Pre Trmanja skrećem na neki šumski put. Zapravo na dva, ali nisam išla do kraja . To ću malo bolje da istražim neki drugi put. U selu Trmanje postoji spomenik u znak zahvalnosti Rovčanima koji su pružili utočište Kučima pred progonom od Turaka, 1781. godine. Trmanje Stara bistjerna za sakupljanje vode Platije, kakva je to upečatljiva kamena gromada Sa asfaltnog puta ima skretanje za jedno malo seoce od dve kuće duboko , dole u rupi. Pre tri godine sam prvi put sišla tim putem sa mojim tadašnjim motorom, klx-om. Iznenadila sam se tada, kada sam u kući, na kraju tog puta, dole u rupi, zatekla čoveka koji tu živi. Nisam verovala da je moguće da je on još uvek tu. To mesto je tako izolovano, da se pitam kako je moguće uopšte tu živeti. Naročiti zimi. Ali on je još uvek tu! Na kraju slepog creva, na rubu litice stoji mala kućica u kojoj živi ovaj stari meštanin. Živi sam. Žena mu je preminula prošle godine. Deca su po gradovima, imaju svoje živote. Obilaze ga, zovu da pređe kod njih. Ali on kaže, ovde mi je najlepše. Imam slobodu, vazduh, prirodu. Imam svoj dom. Ako odem u grad, to će biti moj kraj. Potpuno ga razumem. Iako se retko zadržavam , ovde sam posedela možda i duže nego što sam nameravala. Čovek je željan ljudi, društa. Baš mi se obradovao. A i setio me se od ranije. Kilometar, po kilometar i ispade na kraju lep ispunjen dan. A nije ni kiša pala. Dobro sam izabrala što sam ipak izašla motorom.

10.10.2025. Maganik - Katuni Maganik i Poljana dužina rute 40 km, najviša tačka 1653 mnv I ovaj lep dan, od preostalih još par dana ovogodišnjeg kratkog Miholjskog leta, koristim za kratku vožnju. Želim još jednom da se popnem do Maganika, i katuna smeštenih u njegovom podnožju. Da se pozdravim sa njima za ovu godinu, dok je još lepo i suvo vreme. Pa, ako bude još koja prilika za vožnju do gore, to je samo bonus. Isti pejsaži u različito doba godine, na fotografijama mogu izgledati značajno drugačiji. Iznova volim da slikam ista meni draga mesta, i čini mi se da ni jedna fotografija nikada nije identična. Nisu samo boje u prirodi te koje daju posebnu notu godišnjem dobu, već se i svetlost različito prelama, nebo ima drugačiju nijansu plave, senke drugačije padaju... Pa tako i Maganik. Stočari su sišli, katuni su prazni. Sve se primirilo pod poslednjim toplim zracima sunca, pre nego snegovi zaveju ovaj hladni maganički kamen. Pre nego priroda utone u san do sledećeg proleća. Volim taj mir koji jesen donosi planini, prirodi, pa čak i ljudima. Posebno kada je dan ovako vedar, nebo svetlo plavo, a boje tople i jasne. Pogledalo. Koliko puta sam samo napravila fotografiju sa ovog mesta Ka Maganiku Katun Maganik u podnožju Maganika U ovom katunu još uvek izdiže stoku jedna porodica. Leti , po obroncima planine bude preko trista ovaca, ali i krava i konja. Sada je sve utihnulo. Priroda se sprema za počinak. Pozdrav Maganiku do nekog narednog viđenja...kad god to bilo Povratak nazad ka katunu Poljana Katun Poljana, takođe u podnožju Maganika Odavde počinju planinarske staze za uspon na Međeđi i Trešteni vrh. Trešteni vrh je ostao za mene još uvek nedodirnut. Zove me i mami, ali nisam ove godine bila spremna za njega. Nadam se da će i taj trenutak doći. Kažu da je gore potpuno nestvarno. Nešto što se vrlo retko viđa. Nadam se da ću imati priliku to da vidim. I ovaj katun je leti živ. Sada je pust. Ostali su samo tragovi da je tu do nedavno bilo ljudi i životinja. Karakteristične kamene maganičke ploče i korito za pojenje stoke Još jednom pogled na Maganik sa ove gole, kamene strane . Impozantna kamena gromada! Ovako surova i hladna, uvek zagreje moju dušu kada se nađem u njenoj blizini. Povratak, i ponovo Pogledalo u malo drugačijim tonovima nego u dolasku Pogled na razne vrhove preko puta, i kanjon Platije U podnožju, mesto Granice, i put kojim silazim dalje ka kući Lep dan. Pozdravila sam se sa Maganikom za ovu godinu. Sad i da ne odem gore još koji put srce će mi biti mirno. A ako odem, biće to dodatna radost.

Nisam u tom, ali bukvalno pored njega

09.10.2025 Krugić preko puta, Štavanj, Jasika, Prisoja, Štavanj dužina rute 55,7 km, najviša tačka 1472 mnv Prošlo je već deset dana od poslednje vožnje. Dosta baš. A tek je početak oktobra. Šta će tek biti kada prava zima zagudi. Mada, jeste nas vreme iznenadilo prošle nedelje, kada je ovde na planinama napadalo više od pola metra snega, u vreme kada sam se recimo prošle godine okupala u moru A ove sam komotno mogla da se sankam. Kod mene srećom snega nije bilo, ali se Bjelasica dobro zabelela, a i Sinjajevina, Komovi i svi veći vrhovi. Toliko je snega napadalo da su stočari koji još nisu sišli sa planina ostali gore zavejani sa stokom. A kod mene je samo lila kiša i temperatura se spustila na zimsku, pa sam počela da ložim pre nego što sam planirala. Ali, šta ću. Nećemo se Beta i ja valjda smrzavati, kad već nismo mogle da se vozimo. Još kod one vožnje za Pljevlja i Ljubišnju, kilometar sat je počeo da vileni. Malo radi, malo ne, a malo pokazuje neke nebulozne brojke. Da bi na kraju otkazao potpuno. Pa, dok sam čekala da se vreme popravi i stabilizuje (razmazila sam se, ne vozim po kiši, a ni po maglovitom, oblačnom, vremenu), malo sam čačkala tu sajlu što vodi do instrument table. Još prošle godine su se žice tu pokidale. Ili ih je puh pregrizao, ne znam. Ja sam to sama lemila, ali je to bila takva budžavina, da se pitam kako su i dosad izdržale. Naravno, žice su se razdvojile. Namučih se ponovo to da zalemim na sajli koja nije skinuta. Gde i to da skidam, pa to živa ne bih umela vratiti. I zalemih nekako. Ostalo je bilo da probam radi li to, kad se razvedri i otopli napolju. I evo, dođe danas takav dan. Suv, vedar, bez vetra a sunčan. Nisam planirala daleko, tu malo preko puta u krug. A odavno nisam izlazila do Štavnja, pa je izbor pao na taj pravac. Da je pravac, i nije baš. Zapravo je put sa nizom serpentina i stalno u usponu do vrha koji je na hiljadu i nekom metru nadmorske visine. Put je zemljani i popravljan, ali je zanimljiv za vožnju i vežbu. U početku ima i asfalta. Do Štavnja imam nekih 15 km. Vozi se kroz šumu , uvek u senci, samim tim je i hladnije. Utoliko više se obradujem kada izađem gore, na brdo iznad Štavnja. Ono je uvek osunčano po lepom danu, i ima sjajan pogled. I danas je bilo tako. Pogled od milion dolara , naročito posle svih onih tmurnih, kišovitih dana od prošle nedelje A ni vetar nije duvao, što je tu retka pojava. Da, zaboravih, dobro sam opravila sajlu, radi ko švajcarski sat. E, sad, dokle će, to ćemo videti U pozadini proviruju beli vrhovi Bjelasice A ovde se na horizontu beli Sinjajevina Maganik za sada samo goli kamen Plavo nebo kao more, sa ponekim belim oblačićem Dosta je snega napadalo na Sinjajevini prošle nedelje, neki nanosi su bili i po metar visoki. A Komovi, oni su najsjajniji i najbelji Pogledajte kako odozgo izgleda kanjon Mrtvice. Leva strana se nastavlja ka Maganiku, a desna ka Cerovici i selu Liješnje Veličanstveni Komovi ! Sa Štavnja nastavljam da se penjem do sela Slacko. Tu me čeka neprijatno iznenađenje. Put kojim sam često vozila, naročito kada pravim ovaj krugić preko Štavnja, je asfaltiran! Meštani su sigurno jako srećni zbog toga. Ja baš i nisam. Sve više niču asfaltni putevi po planinama i ovde u Crnoj Gori. Sve manje prostora ostaje za off road vožnju. Nedavno sam otkrila jednu zanimljivu prečicu preko nekog kraškog polja, pa kroz šumicu. Put se ne koristi često, ima povremeno i neke stepenice i kolotrage, ali kratko. Lepa spojnica od Slackog ka selu Jasika, odakle se mogu ponovo vratiti na Štavanj, sa druge strane. Ali i tu me sačekuje asfalt. Srećom, ne do samog kraja. Ipak, vedrina neba, toplina sunca i Miholjsko leto koje se još bori sa hladnim talasom, ali se ne da, izmamili su mi osmeh na lice. Ni ti kilometri asfalta po mojim dragim brdima, nisu tu radost mogli pokvariti

Jedna kratka vožnjica od juče, tu u lokalu. Izašla sam malo da obrnem krug, da vidim kako motor radi i izluftiram glavu, a na kraju ispade da sam se baš dobro umorila. Gde ću? Aj reko, idem malo preko puta po brdima, kratko da prozujim. U najavi narednih dana je značajno pogoršanje vremena, i veliki pad temperature, pa sam htela još malo da se provozam pre toga. Al nikako da odlučim gde ću. Tek u poslednji čas, kad sam već sišla do magistrale setim se da odavno nisam išla do izvora reke Mrtvice u selu Višnje. Skretanje za to selo je na putu za Velje Duboko. A ni tamo nisam išla od kada se put do njega u potpunosti asfaltirao, i od kada je voda rasturila serpentine ka Kapetanovom jezeru, pa se tuda više i ne vozi. Na izvoru Mrtvice sam bila jednom ili dva puta, odavno. Sećam se i tada je put kojim se vrelu može približiti bio odronjen, ali moglo se proći. A sad, kad sam stigla do sela Višnje nisam to odvajanje ni mogla naći. Sretoh neke meštane i oni mi rekoše da je put neprohodan zbog odrona, ali i sasvim zarastao. Znam da se i preko njihove livade može doći do izvora, ali je i ona zarasla. Tako da sam morala odustati od odlaska do samog izvora Mrtvice. Svakako je vožnjica do sela Višnje, koje se nalazi tik ispod Moračkih planina, bila lepa i osvežavajuća. Ali kratka. Kad sam već tu, reko hajde da produžim i pogledam taj put ka Kapetanovom jezeru, samo da vidim u kakvom je stanju. E, to je bila greška. Moja radoznalost uvek me skupo košta. Iako sam rešila da vozim samo do prvog mesta gde put postaje loš , to kod mene izgleda ne funkcioniše tako. A ono jeste, u početku je put sasvim ok, bez tragova odrona ili bilo čega. Možda čak kilometar,dva. A onda polako kamen postaje krupniji, razbacan, pa se pojavljuju i brazde. Produžila sam i tuda naviše, ne razmišljajući da sigurno neću daleko stići i da istim putem moram i da se vratim. Meni generalno uzbrdo mnogo bolje ide vožnja po težem terenu, nego nizbrdo. Razlog je visina motora i nemogućnost da se sa oba stopala oslonim na zemlju na nizbrdici i neravnom terenu, kada je potrebno. I tako prođem prve dve serpentine, i dođem do odrona na prvom potoku. Motori koji su prolazili tuda dok tet ruta nije promenjena su utabali stazice za prolaz. Ali sve to je katastrofa. Da je to ravan teren pa još i nekako. Ali ovde su usponi sa tim razbacanim kamenjem i rupama. Ni malo privlačno. Ne znam koji me je vrag terao da pređem i preko tog valovitog utabanog kamenja na potoku i krenem malo naviše. Srećom prizvala sam se pameti na vreme i shvatila da ja ni pod kakvim okolnostima ne mogu izaći do gore. Tek počinju vezane serpentine i ko zna u kakvom su stanju. A što više guram naviše teže će mi biti nizbrdo da se vratim. Stadoh tu. Srećom. Jako mnogo vremena mi je trebalo da vratim motor do mesta odakle sam ga mogla voziti. Potpuno sam crkla. Ali potpuno. Nemam ja kondicije za tu vrstu napora. Srećom motor mi nije pao inače pitanje je da li bih imala snage da ga podignem. Eto tako je prošlo moje izviđanje puta za Kapetanovo jezero. A možda sam i nesvesno želela toliko da se umorim, do granice izdržljivosti. Možda je to bio način da izbacim svu negativnu energiju koja mi se skupila ovih dana. U povratku, da ne bude da su mi oba pokušaja vožnje bila neuspešna, napravila sam krug kroz šumu Jasenovo. To je jedan fini šumski put dugačak oko 20 km od Liješnja do Manastira Morača. Nema nekih težih deonica pa može i brže da se vozi. A odatle mojim brdima preko puta sam se vratila do kuće uz dodatak jednog zemljanog putića sa vododerinama čisto malo za vežbu. Zaboravih da pomenem na početku, kad idem za Liješnje, volim da se u Cerovici isključim sa asfalta i vozim jednim kružnim šumskim putem koji ide vrlo blizu vrhova kanjona Mrtvice. Put je dobar za vežbu, a ima na momente i lep pogled na stene kanjona. Evo malo i slikica sa ove čudne vožnje Oko Cerovice, vidi se druga strana kanjona Mrtvica, strana ka Maganiku Liješnje, na horizontu su Moračke planine Lukanje čelo iza Ka selu Višnje u podnožju Moračkih planina Višnje E, a ovo je put za Kapetanovo jezero, ono što je od njega ostalo Slike baš ne dočaravaju verno stanje Srećom na vreme se vratih pre nego zaglavim u kamenčinama Šteta, bio je to lep i izazovan put. Za mene je on u ovakvom stanju van mojih vozačkih i fizičkih sposobnosti. Da imam više kondicije možda bih mogla još malo uzbrdo da guram. Bar do još većih gomila kamenja. Motor može, a ja vrlo teško. Ali nizbrdo nikako. Prosto je suviše džombasto i strmo, a ne mogu da se oslonim na zemlju. Sve u svemu lepa je vožnjica bila. Svakako je poslužila svrsi. Izmorila me je maksimalno, pa sam hladne, rasterećene glave mogla na spavanje. To je bar bio plan. Ali ostao je samo u teoriji. Uvek nešto iskoči što promeni planove i želje. 30.09.2025. Višnje, Gornje Velje Duboko, Jasenovo, Petrova ravan 86 km, najviša tačka 1271 mnv

25.09.2025. Povratak kući Đurđevića Tara, Kosanica, Mekića Kula, Mojkovac, Sinjajevina Dužina rute 149,5 km, najviša tačka 1815 mnv Celu noć je padala velika kiša. Ja sam je čula samo dok nisam zaspala. Nisam navijala budilnik. Zaspala sam sa idejom da se probudim kada se naspavam, a onda pogledam kroz prozor kakvo je vreme i odlučim hoću li krenuti nazad kući, ili ću ostati još jedan dan u smeštaju, za slučaj da bude kiše. A prognoza za četvrtak jeste bila šućmurasta. Petak je već obećavao stabilnije i sunčanije vreme. Ali, ne može se prognozi baš verovati. Kad svane i razdani se, pokazaće se kakav dan me čeka. Kasno sam se probudila, i onako još sanjiva pogledam ka prozoru, a ono sve sivo. Magla se diže iz kanjona posle kiše. Poznato mi je to. Istu stvar imam i kod kuće posle kiše, samo je u pitanju kanjon druge reke . Uh što ne volim takvo vreme. Odmah mi je i raspoloženje tmurno i maglovito. Od pogleda kroz prozor mi se uopšte ne ustaje iz kreveta. Tu mi je toplo i sigurno. Ali već sam se dovoljno naspavala, možda i previše. Mora se ustajati, nema druge. Ustajem, oblačim se, ali još sam neodlučna da li da krećem ili da ostanem. Magla se sporo diže. Silazim do Bete da vidim šta ona radi, da li je raspoložena za vožnju. Ne buni se. Pali iz prve. Ja se još dvoumim. Uopšte, ali uopšte mi se ne vozi. Potpuno sam u nekom uspavanom, usporenom modu. Mogla bih ostati još jedan dan. Ništa da ne radim, nikuda da ne idem, samo da dremam. Privlači me ta ideja. Ali razum govori da to nije dobro razmišljanje. Otkud znam da li će mi se i sutra voziti? Možda se vreme naglo pokvari pa sutra bude potop! A ne mogu tu ostati do beskonačnosti. Ni zbog finansija, a ni zbog vremena koje se izvesno narednih dana još više pogoršava. I tako, baš nevoljno odlučujem da se ipak spakujem i krenem. Pa baš ako ne bude išlo, ili krene neki pljusak ostaću u Mojkovcu da prespavam. Ne udubivši se previše u proučavanje puta kojim ću doći do Kosanice, a da izbegnem magistralu, na brzinu sam nešto izrutirala, tih nekih 10 km. Računala sam, svi su putevi kojima sam došla bili baš dobri, bez ikakvih problematičnih detalja, pa je valjda i ovaj takav. Kad ono... Deo tog puta je zapravo neki šumski put koji se izgleda slabo i koristi pa je potpuno zarastao. To je manji problem. Ono što je bio problem je nagib puta. Put se strmo penje uzbrdo, vijugajući kroz to granje. Što se više penje to se sve teže uopšte razaznaje gde je put. A podloga je mešavina zemlje i kamenčića. Ako se uzmu u obzir, kiša koja je padala čitavu noć i natopila zemlju, ja još neprobuđena i potpuno nesprema za takvu vožnju, motor natovaren sa istrošenim kramponima, jasno je da je to kombinacija koja vodi u probleme. Kako sam bila mislima još uvek u krevetu, nisam na vreme shvatila da ja tog jutra tuda ne treba da idem. Umesto da se odmah okrenem i ko čovek odem magistralom tih par km, ja sam uporno srljala napred. Do momenta kada su me mokre grane okružile sa svih strana na do tada najstrmijem delu. I ja tu uradim ono što se nikako ne radi na takvom nagibu, stanem. I naravno motor samo počne da kliza unazad. Džabe kočnica, točkovi suljaju unazad. Zadržim ga nekako. Probam da krenem opet. Ma kakvi. Šlajfuje i kopa dok dajem gas, čim prestanem kliza unazad. Probam slabiji gas. Ne ide. Jači, ma ne. Na kraju isklizam i padne motor. Uh, ko će ga sad na tom usponu među tim mokrim granama podići. Probam da ga podignem bez dizalice. Ne mogu, težak mi je, natovaren je. Vadi dizalicu, podiži motor, sve opet pakuj. .. Nekako ga okrenem, rešena da se vratim nazad jer shvatam da se uspon nastavlja, a verovatno jednog momenta počinje isto tako strmo i da se spušta na drugu stranu. Retko odustajem, ali ovo je jedna od tih situacija koje me potpuno razoružaju. I to ne toliko zbog težine puta. Izlazila sam ja i na jačim usponima. Prosto se više faktora poklopilo, moja nespremnost tog jutra za bilo kakvu vožnju, mokra podloga, nepoznat zarastao put... Posebno moja rasejanost. Kao da su mi misli bile miljama daleko od onoga što je trebalo da radim, da vozim motor. Zamislite samo koliko sam energije potrošila da podignem i okrenem motor, da bi mi on ponovo pao pri pokašaju da ga opkoračim. I onda ponovo podizanje. Već sam bila mrtva a nisam još ni krenula. A čekao me je put od 150 km. Da ne pričam da su sve stvari na meni bile toliko mokre od znoja i od mokrih grana, kao da me je pljusak okupao. Do izlaska na normalan put motor mi je još jednom pao. Sve to u jednom kilometru. Katastrofa. Jasno je bilo da sam pogrešno odlučila što nisam ostala još jedan dan . Nije trebalo na silu da krećem. Mogla sam još uvek da se vratim. Naročito jer je već bilo podne, a ja nisam ni krenula. Ali mrzelo me je baš, baš da se ponovo raspakujem. I tako , posle svih peripetija izađem na magistralu i krenem ka Kosanici. Ideja mi je bila, pre svega da se presaberem koliko je moguće, da ne poginem tako sumanuta na magistrali. A onda kad siđem u Kosanici na lokalne puteve i makadam da probam pre te najavljene kiše da stignem do Mojkovca. Tamo ću ili prespavati, ili ići asfaltom do Kolašina. Cilj je sada bio stići najkraće i najbrže kući u jednom komadu. Brzo stižem do Kosanice. Ali nikako još uvek da se razbudim. Vozim kao po oblacima. Srećom valjda imam već dosta kilometara iza sebe, pa po tim laganim putevima rutinski vozim. Više sam motor ide nego što ja njim upravljam. Ali idemo. A i vreme se prolepšava iako sam očekivala kišu kako se približavam Mojkovcu. Polako počinjem da dolazim sebi, pa zapažam predele kroz koje prolazim. Tuda sam prošla i u dolasku. Ali sada izgledaju lepše, vedrije. Stajem povremeno da slikam i pogledam. Lepi pejsaži. Selo Žari Opet Tara Kako se oblaci razmiču i sunce više proviruje, tako je i moje raspoloženje bolje. Pa pravim malu varijaciju u ruti pri silasku u Mojkovac, čisto da vidim i taj prilaz. Na pumpu u Mojkovcu stižem dosta kasno imajući u vidu da sam prešla manje od pola puta. Ali, odjednom mi se vraća energija. U sekundi se sve resetovalo na ono kako treba da bude. Meni se sad ne ide asfaltom, već bih ponovo preko Sinjajevine. Samo za trenutak sam se zapitala da li je to trenutni nalet energije, i hoću li imati snage da izguram do kraja ako krenem tim putem. Jer ima oko 54 km preko Sinjaevine, pa još 33 preko Crkvina, sve off i to ne ravnim putevima. Ali samo za trenutak sam se zapitala. Već sledećeg sam vozila u pravcu isključenja za Sinjajevinu. A Sinjajevina prelepa. Još lepša nego u dolasku. Sunce je obasjava sa jedne strane, a sa druge se spuštaju oblaci. Ta druga strana je ona ka kojoj ja idem. Ali više nema veze. Ja sam ponovo u onom modu gde je važna samo vožnja. Ništa me tu više ne može poremetiti. Da je sada bio onaj putić od jutros, ne bih motor ni jednom podizala. Sve je opet savršeno. I vožnja i pejsaži i motor lepo prede. A adrenalin samo raste. Više se ne brinem da li ću imati energije da izvezem ostatak puta preko planina i brda do kuće. A ne brinem se ni što će me kiša uhvatiti. Ni da li ću stići pre mraka. Svakako ću stići i problema više neće biti to je sigurno. Više puta sam stajala da slikam. Prosto su prizori bili prelepi. Čak sam htela da vozim drugim putem od crkve Ružica, i siđem u Gornje Lipovo. To je još malo duže. I krenula sam tamo, a onda je počela kiša. Crni oblak je dolazio baš iz tog pravca. A ka Donjem Lipovu je bilo svetlije nebo. Nevoljno se ipak okrećem i vozim istim putem kuda sam i došla prekjuče. U međuvremenu sam stala da obučem kabanicu i navučem kišnu navlaku na ranac. To me je donekle zaštitilo od kiše i ugrejalo. Srećom, već kod vidikovca iznad Lipova kiša staje i razvedrava se. Kolašin na horizontu Lagano silazim do Kolašina, pa asfaltom do pumpe. Tu malo duže odmaram. Već znam da će me uhvatiti mrak , ali nema veze. Već sam takoreći u svom dvorištu. Beta ima užasno slabo svetlo ali put poznajem pa ću polako stići do kuće. Jedino što nisam očekivala da ću posle onih šuma koje sam prošla, baš ovde na mojim brdima naleteti na divlje svinje. Majka sa malim prasićima, njih pet, šest mi je pretrčala put. Morala sam stati dok su svi mališani poiskakali ispred motora i otrčali na drugu stranu puta. A par stotina metara kasnije je i zec istrčao na put. Taj susret me je samo razdragao. Ovo su takoreći domaće, divlje životinje iz mog kraja. Ne srećem ih često ali znam da su tu. I stigoh kući na kraju. Beta jeste malo štuckala, ali me nije izneverila. Lepo me je vozila čak i posle obaranja na zemlju. Zaslužila je svaku pohvalu. A putovanje, sve sam vam napisala. Lepa mala avantura, po putevima i predelima Crne Gore kojima uglavnom vozim prvi put. Uvek je lepo nešto novo videti i doživeti. To obogaćuje i oplemenjuje čoveka, hrani dušu i obnavlja energiju, pa je novi dan uvek bolji, vedriji i veseliji.

24.09.2025. Ljubišnja, pa Đurđevića Tara Dužina rute 80,7 km + 35,4 km, najviša tačka 1842 mnv - Trišova poljana ispod Ljubišnje Krevet u smeštaju možda nije bio baš najudobniji, ali umor je učunio svoje, spavala sam ne pomerivši se i može se reći, koliko, toliko odmorila. Navila sam budilnik na 7 h, što je nešto ranije nego što se uobičajeno budim, ali htela sam što ranije da krenem na vožnju. Više je bilo razloga za to. Osim onog najvažnijeg, da inače na vožnju treba kretati ranije, mučila me je i prognoza. Prvi deo dana je obećavao lepo vreme, a već za popodne je najavljena kiša. Nisam bila baš oduševljena idejom da me tamo negde usred šume zaspe pljusak. Dovoljno je bilo to što sam sa motorom upitne ispravnosti nameravala da krenem u planinu izuzetno bogatu vegetacijom, visokim, gustim četinarima, poznatu kao stanište razne divljači, naročito medveda . Pa reko, aj bar da požurim, kiši da pobegnem, ako mogu. Pakujem se, silazim do motora da vidim hoće li da upali. Hoće Betica, pali iz prve. Puštam je malo da radi da čujem kako prede . Pogled mi slučajno pada na ćopavu. Kad ono, fali čitav jedan deo, kao da je miš izgrickao. I to deo ka lancu. Sagnem se da pogledam, a ona se klati u ležištu, a kada je sasvim podignuta ulazi previše ka točku i lancu. Shvatam da je lanac izdeljao ćopavu u vožnji. Dobro da lanac nije pukao, a srećom i deo ćopave je ostao pa može još poslužiti. Takve stvari, kad nešto na motoru nije ok na putu, potpuno me poremete. Prvo taj neravnomerni rad i kašljucanje na nižum obrtajima. Pa zaboravih da pomenem juče još kod kretanja, kilometar sat počeo je da baguje. Malo stoji na 0, malo proradi. Katastrofa. Više manje za kilometre nego Rh mi sada nisu tačni, a oni su mi merilo za zamenu ulja. Sad i ova izglodana ćopava. Sve se dešava odjednom i to kad sam daleko od kuće. A spremam je sa odem još dalje, moglo bi se reći u vukojeb.... Sad, šta je tu je. Došla sam zbog Ljubišnje. Idem. Uzdaću se u to da će Betu i mene pogledati sreća, da ćemo tih 80 km koliko treba do tamo i nazad, izvoziti bez problema. U međuvremenu neki lokalci gledaju motor i raspituju se gde ću. Reko, aj i ja da pitam za put i životinje. Čovek je lovac, tamo ide u lov. Kaže, ima duvljači puno, a i medveda, ali ti nemoj da misliš na njih. Ako slučajno koga ugledaš, ti daj gas i beži E baš ću tako, mislim se ja. Krenusmo Beta i ja polako. Opet osluškujem kako radi. Nije baš kako bih volela. To me donekle čini nervoznom, ali trudim se da ne mislim o mogućoj situaciji u kojoj motor odbija saradnju u sred neke planine sa medvedima, u delu Crne Gore daleko od kuće, i eventualne moguće pomoći rođaka i poznanika. Bar sam se setila da uzmem telefon od vlasnika smeštaja za nedaj bože situaciju. Nižu se kilometri a ja se sve više fokusiram na vožnju. Posle prvih km asfalta kroz neka sela počinje solidan makadamski put. I on u početku ide kroz sela da bi u jednim trenutku ušao u gustu šumu sa visokim četinarima. Put je kasnije sitan rastresit kamen, nije toliko loš za vožnju. Sve vreme ide kroz tu šumu, penjući se naviše. Povremeno nailazim na izmet od životinja. Ne znam kojih ali nije kravlji. Iako se trudim da ne budem nervozna, ipak izbegavam da stajem da slikam. Kad motor već radi neću da izazivam sudbinu, negde tu u šumi da stanem pa da možda ne mogu krenuti. Staću svakako na kraju puta. Kad su sela ostala iza mene, i kad je počela visoka šuma, nikoga više nisam sretala. Bila sam sama tamo. Samo Beta i ja. Dobro, i sve te životinjice manje ili veće čiji je to bio dom. Stigoh do Trišove poljane. To je jedna udolina okružena šumom na visini od 1800 mnv. Iza šume je provirivao greben sa dva vrha, Dernečište 2238 mnv i Mala Ljubišnja 2073 mnv. Da su neke druge okolnosti i da imam društvo, možda bih se planinarskom stazom popela do nekog od tih vrhova. Ima tu dosta da se hoda uzbrdo. Ali verujem da je lepo popeti se gore. Mala Ljubišnja je na granici sa Bosnom. Ovaj vrhić gore iznad borova je Mala Ljubišnja U prvom trenutku sam motorom stala na Trišovoj poljani jer je po mapi tu bio kraj puta. Ali onda vidim jedan šumski put kako se na kraju poljane nastavlja u šumu. Reko, aj da vidim kuda on vodi kad sam već tu. Nije daleko, do jedne stare lovačke kućice ( Dobrilov konak) i jedne nove odmah iza nje. Zelena lokva piše na tabli Nervoza i osećaj uznemirenosti zbog divljine u koju sam došla, nestali su u sekundi. Te kućuce su mi značile sigurnost. Iako tu i dalje nikoga nema, bar imam gde da se sklonim ako zatreba. Odmah je sve bilo bolje, pa sam se čak i zadržala neko vreme da lepo osmotrim okruženje . Izvor hladne vode Da li je od nevremena ili namerno, drvo iščupano iz korena Jako lepe šume Lepa je Ljubišnja. Divlja na drugačiji način od planina koje me okružuju u mom kraju , po kojima vozim. Ova planina je zelena, šumovita, pomalo i tajnovita. Stvara osećaj kao da sam došla u tuđu kuću, da vozim po tuđem dvorištu, a domaćini negde iz prikrajka pomno prate svaki moj korak I čekaju da odem. Ako ne odem deluje mi da će na možda ne baš fin način da mi stave do znanja da tu nisam baš dobrodošla. Za onoliko koliko sam vremena provela tu, bili su dovoljno strpljivi. Niko se nije pokazao, i niko me nije dirao. Samo su tragovi njihovog izmeta podsećali da su tu negde. Beta je fino upalila. I ona se uplašula da ne ostane slučajno na planini. I začuđujeće je čak mirno radila gotovo do prvih sela, pa čak i do Pljevalja. U povratku stajem u nekom od sela da slikam malo i tu pitomu zelenu prirodu, sad kad izađoh iz šume. Topli jesenji tonovi već boje prirodu Pljevlja u podnožju Kad sam već sišla u Pljevlja, setih se da nisam ni doručkovala, a ni popila kafu od jutros. Srećom , prolazila sam baš pored nekog finog restorana. Stajem da se odmorim i okrepim, a i da razmislim šta ću dalje. Rano je, tek je dva sata. Realno bih mogla i do kuće da stignem. Ali samo teoretski. Već sam poprilično umorna posle ovih 80 km, i stresa oko motora i divljači. Do kuće imam još 150 km odatle. Previše čak i da imam snage. Prvo da jedem pa onda smišljam plan. Konobar nije skrivao oduševljenje kada me je video onako u opremi. Kaže da je retko i lepo videti ženu samu da vozi kros motor. Restoran je na početku puta za Ljubišnju pa je lako zaključio odakle dolazim. Pauza je bila pun pogodak. Prvo kapućino, pa seljačka čorba sa kajmakom uz hleb od heljde. I na kraju palačinke sa medom i borovnicama. Uh, povratih se u život Gledam mapu i smeštaje i nalazim privlačan kamp kod mosta Đurđevića Tara. Nisam baš bila za smeštaj u bungalovu, te noći se očekivala velika kiša i pad temperature. Pre bih neku sobu u kući. Ovaj smeštaj je to nudio po ok ceni. Samo još put do tamo da izrutiram a da nije magistrala. Ispostavilo se da je iscrtani putić ispao baš ekstra. I nije putić, ima 35 km do tamo. Malo je asfaltiran, malo makadam, ali baš fin za vožnju. A predeli prelepi. Pred kraj ulazi u deo ka kanjinu Tare. Da sam imala još vremena, ali i goriva, mogla sam otići do jednog vidikovca na rubu kanjona. Ali ovaj put to nije bilo izvodljivo. I bez toga, utisak u drugim delu dana je baš dobar. Kanjon Tare u pozadini, a iza njega Sinjajevina, deo ka Žabljaku Dok ja fotkam osećam nečiji pogled na potiljku A i smeštaj je bio baš, baš po mojoj meri. U prirodi, sa pogledom na kanjon i most. Domaće žuvotinje šetaju po dvorištu. Domaćini ljubazni. Okolo svuda oprema za splavarenje, ljudi i to organizuju. Betica će spavati na ovoj terasi u koju gleda, a ja na poslednjem spratu Iako sam sama i rezervisala sam jednokrevetnu sobu, gazdarica mi daje veliku sobu sa kuhinjim. Bila je prazna, a kaže biće mi lepše i bolje ću se odmoriti. I Betu smo preko stepenica ugurale na terasu jer je bilo najavljeno nevreme. Tu u tom kampu sve je konačno bilo savršeno. Možda jedino da sam se setila neke hrane i pića da kupim. Imala sam nešto, ali baš malo. Sve drugo je bilo baš savršeno za mene. Baš ću se lepo tu odmoriti, u prirodnom okruženju, a ušuškana u čistom i toplom. Bilo je to ono što mi je trebalo pred predstojeću promenu vremena i neizvestan povratak sutradan. I kiša je počela da pada. Prvo tiho a onda je prerasla u pljusak. Ali Beta i ja smo već bile na sigurnom i suvom, svaka u svom kutku. Ljubišnja Đurđevića Tara

I, avantura se nastavlja... Beti je uspostavljena dijagnoza, donekle. Svećica je potpuno začađavila, zato je jadna Betica odbijala saradnju. Svećica je zamenjena, Beta upalila, ali i dalje kašljuca. Kažu, moj stil vožnje ne prija Beti. Ko će ga znati, možda su i u pravu. Mene u svemu tome muči, hoćemo li Beta i ja zbog toga ili možda iz nekog drugog razloga, ostati zaglavljene negde u nedođiji . Sa druge strane, uvek mogu lepo da parkiram Betu, i ne vozim, ako bih da se osećam sigurno, da neću negde zaglaviti. A opet, čovek nije bezbedan nigde. I u krevetu može srčka da ga strefi, a da se nije ni pomerio nikud. I tako ja zaključim, džabe da nagađam, šta bi bilo kad bi bilo... Šta onda da čekam, put pod noge, pa ćemo videti šta će biti. E sad, trebalo je prvo Beticu malo voziti po okolini, da vidim radi li kako treba. Ali nije više bilo vremena za to. Ona vožnja koju sam pominjala da sam krenula, kad je Beta otkazala saradnju, to je vožnja koju sam mogla voziti jedino sada, ako hoću ove godine. Suvi dani su polako prolazili u popravci Bete. Ostalo je još dva do tri dana do početka kišnog perioda. Biće možda još lepih dana, ali ja ne znam hoću li biti slobodna. A za ovo mini putovanje su mi potrebna tri vezana lepa dana. Po kiši ne volim da vozim, a nemam ni adekvatnu opremu, ni za sebe , ni za motor. I tako odlučih da ipak krenem, praktično pravo iz servisa , da probam da odvozim ovu vožnjicu, pa šta bude. To, pa šta bude, je lakše raći nego preživeti, ako se desi, posebno dalje od kuće. Ipak, odlučila sam da rizikujem, da verujem svom motoru, donekle i sebi, i krenula sam. 23.09.2025 Prvi dan: Do Pljevalja preko Sinjajevine, Mojkovca, Kosanice Dužina rute 157,3 km, najviša tačka 1824 mnv ( na Sinjajevini) Cilj ovog putovanja je bio da vozim predelima Crne Gore kojima do sada nisam vozila, van asfalta, a krajnje odredište, ono zbog čega sam i krenula u tom pravcu, je planina Ljubišnja. Ljubišnja se nalazi na severozapadu Crne Gore, uz samu granicu sa Bosnom. Od Pljevalja se off roadom može doći do podnožja Male Ljubišnje ( 2073 mnv), do Trišove poljane koja je na visini od oko 1800 mnv. Odatle, ko je raspoložen, može se peške popeti i do vrha. Dakle, ideja je bila da od mene stignem u Pljevlja, vozeći uglavnom makadamskim putevima i novo asfaltiranim seoskim, ispostaviće se kasnije, a samo manjim delom i magistralnim putevima. A u povratku, ako budem umorna ili me pojuri kiša, ostavila sam sebi mogućnost da se vratim asfaltom većim delom. Gume i musevi su i tako za zamenu uskoro. Ako stignem do Ljubišnje ispuniću cilj, pa nazad mogu kako god, razmišljala sam. Drugo bi bilo da sam ispred sebe imala sve samo lepe dane. Onda bih i za povratak osmislila neku finu rutu. Ali nažalost lepi dani su potrošeni na popravku Bete, ostali su samo neizvesno suvi, delimično oblačni utorak i sreda, i četvrtak sa kišom. Reko, aj bar na Ljubišnju da izađem bez kiše, pa ću za povratak videti... I tako sam ponovo napakovala Betu, sada možda malo i bolje, i u utorak ujutru sam polako krenula. Ujutru ovaj put, ne u podne . Ja skroz nesigurna, osluškujem svaki šum motora, a on, onako, nije baš da prede, ali ide. Da, pošto nisam imala vremena da ga probam, planirala sam, krenuću, ali ako do Crkvina ne bude radio ok, vratiću se. Pretpostavljate da se to nije desilo, to vratiću se. A motor nije baš savršeno radio, ne toliko savršeno da uliva poverenje da nećemo negde ostati zaglavljeni. Preko mojih brda brzo stižem do Crkvina, pa na pumpu u Kolašinu. Odatle je plan da se popnem na Sinjajevinu iz Donjeg Lipova, putem koji poznajem, a onda gore od crkve Ružica da vozim novim putem kojim ranije nisam išla, a koji silazi ispred Mojkovca. Kako lepu grivu ima ovaj konjić. Kao da je stavio mini val. Sinjajevinu sam ranije izvozala uzduž i popreko. Znam kakvi su putevi, predeli... Od ovog nazovimo novog puta nisam ništa preterano očekivala. Možda me je zato i oduševio. Čini mi se da je to možda i najlepši deo Sinjajevine. Put je dobar, u drugom delu i nasut, jako prijatan za vožnju. A predeli, fantazija. Taj deo visoravni krase brdoviti obli pašnjaci, talasasto raspoređeni. Nema onog kamena na koji sam navikla na Sinjajevini. Gde god pogledam, pitomo je i lepo. Baš mi se svidelo. Put prolazi pored planinarskog doma Ckara. Bio je prazan, nisam se zadržavala. Inače sam bila u nekom grču od početka. Nisam nikako mogla da se opustim, kako zbog motora, tako i zbog novih puteva. Te puteve kojima sam krenula da vozim, jesam iscrtala, ali se nisam dovoljno posvetila da pogledam kuda idu, kakvi su i sl. Ispostaviće se da je sve bilo bolje nego što sam očekivala. Svi putevi su ili široki makadamski ili uski seoski asfaltni. Veoma lagani za vožnju, što je na ovom putovanju meni bio veliki plus uzimajući u obzir sve okolnosti. A predeli stvarno prelepi. Navikla sam na krš i kamen u Crnoj Gori. Ovde, kod kuće, kuda god krenem teren je takav. Iznenadila sam se koliko ima lepih, pitomih krajeva sa proplancima i pašnjacima, a i onih sa visokim gustim četinarskim šumama. U Mojkovac stižem bez problema. Ohrabrena Betom koja gura, već pomalo i opuštena zbog svih onih lepih vizura na Sinjajevini, sipam gorivo i nastavljam dalje. Na polovini puta sam, možda malo preko... Sledi sve novo i nepoznato. Ja sam prošle godine prošla asfaltnim putem od meandara reke Ćehotine, do magistrale malo posle Mojkovca. Ovaj put koji sam iscrtala je paralelan sa tim asfaltnim sa jedne strane i sa rekom Tarom sa druge strane. Pogled na reku Taru na putu ka Prošćenskim planinama Put prolazi kroz razna lepa Mojkovačka sela, preko Prošćenskih planina i izlazi u mestu Kosanica na magistralu Žabljak - Pljevlja. Dužina te deonice je oko 50 km. Čak možda polovina je asfaltirano, sa jedne i sa druge strane. Ali to ne umanjuje lepotu ovog puta za vožnju. Nema vozila, put blago vijuga preko brda. Tamo gde je makadam, većim delom je u jako dobrom stanju. A jedan deo puta prolazi kroz visoku četinarsku šumu. Eto, možda jedino tu je kvalitet puta nešto lošiji, džombastiji. Svratila sam tu na polovini do nekog katuna koji ima neobično ime, Džukelske jame. Ne znam zašto se tako zove. Bio je prazan, pa sam samo malo slikala prirodu i nastavila dalje. Što sam bila dalje od kuće jače me je stezao taj osećaj nesigurnosti, od recimo kvara. Trudila sam se da misli usmerim u drugom pravcu, ali su se malo, malo , vraćale. Iz iskustva znam da nije dobro misliti negativno, naročito onda kada je važno da se nešto neplanirano ne desi. U toj gustoj mračnoj šumi, teško je bilo odagnati loše misli. Svuda su tu malo, malo neka sela. Ali opet nije to na kilometar, pa ni na pet.. Malo, po malo i stigoh u Kosanicu. Kad tu, baš na uključenju policija zaustavlja zbog prekoračenja brzine. Jednom vozaču već i piše kaznu. A ja baš između njih dvojice treba da se provučem i uključim na magistralu. Dižem retrovizore, palim svetlo i nadam se neće me zaustaviti. Beta nema zadnje migavce. Ostalo ima, ali eto to nema za kretanje po putu. Nisu me zaustavili. I za ovo parče puta sam imala rutu van magistrale, ali odlučujem da je dosta offa, pa ću do Pljevalja ići magistralom. Već sam umorna a i gladna. Smeštaj nisam unapred rezervisala zbog neizvesne situacije dokle ću uopšte stići. Inače u Pljevljima cene smeštaja nisu baš male, a nije ni ponuda velika. Jedva sam na bukingu našla neki sumljivi hotelčić sa pristojnom cenom. Ne volim takve smeštaje ali nisam baš mogla da biram. Bilo mi je bitno da sutra startujem iz Pljevalja a ne da vozim još 20-30 km da bih krenula na rutu. Jer je i za sredu prognoza za popodne bila neizvesna , pa sam želela da na Ljubišnju krenem što pre. Prvo svraćam na pumpu da napojim Betu, a onda pratim navigaciju do smeštaja. Tamo su neki radovi na objektu, ali sve u svemu nije bilo loše. Ono što je najvažnije, Beta nije ostala na ulici. Vlasnik je dozvolio da je uguram u jednu pomoćnu prostoriju pored recepcije Mogla sam mirno da spavam jer je ona bila na sigurnom. Zanimljivost u ovom hotelčiću je da soba ima kupatilo sa tušem i lavaboom, ali wc je zajednički, u hodniku Prvi put se srećem sa tim. Rano sam stigla, pa sam imala vremena da se istuširam i izađem da prošetam i kupim nešto da pojedem. Lep je centar grada. Čak sam sela i kafu da popijem, što baš retko radim, u istom kafiću u kome sam bila i prošlog leta. Ali, umorna sam od puta, ipak je to dosta km za mene. A treba i sutra voziti. Nije bilo ni jedanest kad sam zaspala. Ne pamtim kada sam tako rano zaspala. Verovatno mi je poslednja misao pre nego me je san savladao bila, samo da Beta ujutru upali Pljevlja, uveče

Taman sam se spremala da osvojim nove puteve u delu Cg u kom do sada nisam vozila off road, ali ... I Betu sam napakovala, a nemate pojma koliko je to meni komplikovano. Beta nema pozadi nikakva ojačanja, samo plastični rep, pa je pakovanje bilo kakve torbe sa stvarima gotovo nemoguća misija. Previše sam lenja, a biće i da nedostatak novca igra značajnu ulogu, pa nisam ni pokušala da rešim to sa bočnim torbama. Verovatno i zato što retko vozim u kontinuitetu više dana a da se ne vraćam kući. Uglavnom, spakujem se ja i krenem juče na tu neku vožnju, kao za kraj sezone da izvozim još to. Mada ova sezona mi je i bila kratka. Zbog povrede i drugih stvari, vozila sam baš malo. Ali nije ni bilo tako loše ako se sve uzme u obzir. Ovo što sam juče planirala da vozim, više je bilo isforsirano jer se nisam baš pripremila, a ni vozila motor neko vreme pre toga. Elem, krenem ja juče ujutru, ili tačnije juče oko podne, što je u startu faul, mada nije od značaja za situaciju koja sledi. Ne prođem ni tri kilometra ( srećom), kad motor počinje da trokira i ugasi se. Svi moji pokušaji da ga odobrovoljim da proradi bili su bezuspešni. Jedino sam uspela da mu ispraznim akumulator. Ne moram da vam pominjem koliko sam se smorila. Posebno jer se to beti nikada nije dogodilo. Moja beta me izneverila. Možda sam i ja nju, jer je ne pazim i ne mazim koliko bi trebalo. Srećom blizu kuće, pa sam uz pomoć rođaka motor vratila nazad. Ne smem ni da razmišljam šta bi bilo da se to dogodilo par sati kasnije negde u planini. Uglavnom od vožnje ništa, ni sada, a upitno je i za kasnije... Katastrofa! Sreća mi nešto nije baš naklonjena u poslednje vreme. To poslednje vreme doduše malo duže traje... Neko bi rekao baš suprotno, da sam imala sreće. Može se i tako gledati. Motor sam odmah rasčerupala šta sam znala i umela ali nisam ništa pametno zaključila. A i vikend je pa radnje ne rade , da potražim recimo novi filter goriva.. I tako ogoljena beta čeka bolje dane. A ja? Ja se osećam tako smoreno i razočarano, kao da su svi dobri dani daleka prošlost... Uh! A puhovi, sigurno sam ih pominjala da ih imam na tavanu, a silaze i u kuću, puhovi kao da namerno dolivaju ulje na vatru, jure, lupaju, nerviraju. Šta ću, pokrijem se po glavi i pokušavam da prespavam noć a i probleme.. Novi dan će doneti nešto dobro, tešim se. Kad ujutru u kavezu - mišolovci, puh! Kavez inače stalno stoji na ormaru sa ciljem da se neki puh zezne i ulovi unutra. Oni čak i ulaze, ali ne okinu žičicu za zatvaranje vrata. I oni me zafrkavaju . Ali eto noćas, jedan se zeznuo i uhvatio se. Ja sam već navikla na njih. Znam im i ponašanje. Da ne prave haos mogli bi mi biti kućni ljubimci. Gledam ja puha, gleda on mene, a sladak je skroz Mada baš veliki i debeo. Odlučim da ga odvezem kolima malo dalje i tamo pustim. Valjda se neće vratiti. Kad već silazim do Morače, a nemam preča posla, mogla bih malo i prošetati. I tako, neplanirano, zahvaljujući malom puhu, ovaj dan je ispao sjajan. I ne samo to. Puh mi je doslovno spasao dušu, koja je već pokazivala tendenciju da se rasprši pod teretom raznoraznih nemilih događaja. 21.09.2025. Šetnja kanjonom Mrtvice - rajska šetnja Dužina rute 14 km, najviša tačka 500 mnv Kako nisam uopšte u formi i kondicija mi je ravna nuli, prvobitno sam mislila da siđem do Zelenog Vira, i malo produžim koji km ka kanjonu Mrtvice. Najdalje do Kapije želja i Belih Nerina, što je oko 4 - 5 km od auta. I to mi je previše, ali računam uvek mogu da se vratim. Kanjon Mrtvice mi je praktično pred nosom, a ja sam ravno jednom tuda hodala i to pre pet, šest godina. Pisala sam o tome u nekom putopisu, biće još dok sam vozila Horneta. Davno je to bilo .... Sve mislim to mi je tu, mogu bilo kada, a onda jurim druge prirodne lepote ko zna gde, a ova možda i najlepša nikada ne dođe na red. Malo sam i zaboravila koliko je lep kanjon Mrtvice. Kakvu samo magiju ima! Pokušaću slikama da dočaram, ali to nije ni delić onoga što se oseti i doživi kada se zakorači u kanjon ove reke. Lično mene je ova šetnja toliko nadahnula, napunila pozitivnom energijom, sive tonove obojila u žive, vesele boje, izbledelu nadu pretvorila u veru, a na kraju i podsetila me, da za dobre stvari, i osećaje, nije potreban motor, ni daleke destinacije. Nekada je dovoljno izaći iz svog dvorišta i ceo jedan veličanstven svet se otvara pred tobom. I to kakav svet. Čaroban svet! Zeleni Vir i Danilov most Kanjon Mrtvice. Treba stići do njega Zelena Mrtvica Kapija želja Magija već delije U zemlji čuda Snaga rečice koja pokreće! Taj glasni šum vode i ono što oko vidi, deleje na sva čula. Ne umem to da objasnim, ali sedeći na kamenu, tik do vode koja huči i snažno talasa, osetila sam se probuđeno. Sasvim! Ako sam i bila u nekom polusnu, ova voda, njena snaga i lepota razbudili su me u potpunosti. I razbistrili misli. Čak možda i jače nego vožnja motora. Magija! Onde voda vri a ovde mir i spokoj Pa ponovo energija koja pada i ruši Beli Nerini, spoj elegancije, nežnosti i lepote. Biser kanjona Mrtvice. Ovo bi bilo dovoljno za današnju šetnju, da mi ovo čarobno mesto nije podiglo energiju na maksimum, i adrenalin koji je udarao u slepoočnice. Telo nema snage za dalje ali duša hoće. Kad sam već tu, moram otići do Mrtvičkih greda i Danilovog puta. To je još dva, tri kilometra. Uh, mnogo za kondiciju koju imam. Ali produžavam dalje... Usput nailazim na improvizovanu klupicu taman dobrodošlu za kratku pauzu Još jedna smaragdna, čarobna laguna, sa ledenom vodom . Potpuno u transu, opijena magijom Mrtvice i njenog kanjona Iako umorna , približavam se polako Mrtvičkim gredama Srećom imam gde i da se naslonim da predahnem Danilov put uklesan u stenu. Nestvarno zaista! Crkla sam skroz, ali vredelo je Sedam kilometara pređenih, do greda. Treba isto toliko preći nazad do auta. Lepota i nestvarnost ovog mesta ponesu čoveka da se opusti i zaboravi na oprez. Kanjon je lep ali i surov. Trenutak nepažnje može koštati života. Mrtvica je u ovom delu gotovo presušila. Korito je skoro sasvim suvo. Za mene se ova šetnja u Mrtvičkim gredama završava. I ovo mi je bilo predugačko. Ako bi se nastavilo dalje još četri, pet kilometara, stiglo bi se u Velje Duboko. Lokalno stanovništvo je nekada koristilo ovaj put kroz kanjon kao prečicu između sela. Oni su sigurno bili u mnogo boljoj kondiciji od mene . Ja sam se i za ovu pređenu kilometražu zapitala hoću li moći nazad da se vratim, ili će me noć uhvatiti između ledenih stena kanjona. Vratih se. Sporo i umorno, ali preporođeno. Priroda uvek leči i okrepljuje ma koliko se čovek beznadežno oseća. Još jedan pogled na Mrtvicu za kraj ovog magičnog dana.

Danas sam napravila još jednu vožnju, prvi put ove godine do tog vrha. Pisala sam ranije o ovoj ruti, ali su slike bile pomalo sive i hladnih tonova jer su slikane u kasnu jesen. Današnje su toplijih tonova i malo živopisnije, pa da dopunim. Mesto je prelepo, a put do gore , posebno poslednjih par kilometara nije najlaganiji, pa svakako zaslužuje pažnju da se poseti bar jednom godišnje. 09.09.2025. Gorenje Vučje - ispod Umova ( 1945 mnv) i povratak kroz sela Gornja i Donja Ljuta, preko puta. Dužina rute 102,5 km, najviša tačka 1723 mnv. Gornje Vučje se nalazi na visoravni iza onih impozantnih kamenih vrhova koje vidimo sa magistrale kada se krećemo iz pravca od Manastira Morača ka Crkvinama. Ako neposredno pre velike lakat krivine podignemo pogled ka nebu, videćemo venac kamenih vrhova nestvarne lepote, kako se nadvija odozgo . Jedan od tih prelepih vrhova zove se Tisov krš. Kada se popne na visoravan, on je jedan od najbližih vrhova. Od mene do Gornjeg Vučja ima 40 km ako idem najkraćim off road putem, s tim da poslednjih tri, četri km pre Mioske izađem na magistralu i to pređem asfaltom. Od Mioske na samoj lakat krivini produžavam uzbrdo pravo. To je jedan uski, propali asfaltiran putić, dosta strm i sa par serpentina. Asfalt se završava gore kod seoskog groblja. Odatle nastavlja zemljani put izohipsom do Dubravice, a odatle produžava naviše kroz šumu. U početku je to širok zemljani put u dobrom stanju, deluje da je nedavno sređivan. Ali kako se penje naviše, sve su češće brazde i vododerine koje treba pažljivo zaoboći. U jednom trenutku zemljani put prelazi u kameni. Taj završni deo uspona koji je dugačak četri, pet kilometara je ujedno i najteži. Kad počne, sve vreme je konstantni uspon po tom ne baš prijateljskom kamenu. Serpentina ima, dve, tri velike i par manjih. Put se održava kako bi stočari mogli doći u Miočki katun, ali i pored toga nije idealan. Prosto kamen nije pitom. Uspon nije mali, i motor je konstantno pod opterećenjem dok ne izađe do gore. Srećom nije previše dugačka ta deonica. Baš upoređujem sa onim bivšim putem iz Velje Dubokog do Kapetanovog jezera. Taj put je duži sa daleko više serpentina, ali visinska razlika koju treba savladati je tu negde ako se posmatra na istoj dužini. Uglavnom, malo se treba pomučiti do gore. A kada se izađe, gore je nestvarno lepo. Ne znam da li je fascinantniji pogled na vrhove Tali i Lukanje Čelo ili na Umove koji su ovde na dohvat ruke, ili samo prostranatvo visoravni ispresecano talasastim kamenim brdašcima ili kotlina u kojoj je smešten Miočki katun, ili sve to zajedno. Veliki i Mali Um Pogled na Tali i Lukanje Čelo Malo sam se popela peške do jednog vrha odakle je pogled još lepši. Onaj dole putić u podnožju je magistrala. Pronađi uljeza Betica je kao tačkica, stopila se sa ambijentom. Kada se popne na visoravan, može se putem doći do ispod Umova. Odatle u kotlini niže, vidi se Miočki katun. Do njega postoji put ali ja danas nisam silazila. Umovi i Betica kao kamenčić, u podnožju Sa istog mesta slikano, samo suprotna strana. U povratku idem dužim, kružnim putem. Sam silazak sa Gornjeg Vučja do Mioske je istim putem. Samo taj jedan postoji. Od Mioske skrećem desno ka selu Raško. Tu silazim na asfalt pa malo vozim u smeru suprotnom od kuće tražeći most preko Morače, preko koga ću preći na drugu stranu planina, ispod Ropušnice i Tali. Odatle ću zanimljivim seoskim putem, kroz sela Gornja i Donja Ljuta, voziti do magistrale kod Debelog Luga. Tu ponovo prelazim Moraču i vozim sa druge strane, skoro istim putem kojim sam i došla. Morača u gornjem toku, providna, zelena, prelepa. U povratku nisam puno stajala pa tako nema ni puno slika. Drago mi je da sam danas vozila do Umova. Verovatno je to bila jedna od poslednjih prilika ove godine za ovu vožnju. Jesam se umorila baš, ali vredelo je

08.09.2025. Krug - kamenim putevima ispod Maganika ( dužina rute 73 km, najviša tačka 1684 mnv) Danas je bio dan za vožnju po kamenu. Sve samo kamen i ništa drugo. I kada naiđe deonica koja deluje da nije kamen, to je samo varka, i ona je kamen Evo, još uvek mi telo vibrira i poskakuje i posle par sati od povratka sa vožnje Koliko je ovaj kamen lep i mističan, toliko je grub i naporan. A ipak ga volim. Možda i najviše. Bar ovaj ovde, moj, maganički kamen. Hladan, surov, a zavodljiv. Jednom kada se uvuče pod kožu, zauvek ostaje, kao ljubav i opsesija. Zavolela sam ga i pre nego sam ga prvi put videla. Bio je moja čežnja još od ranijih dana. A kada sam ga prvi put dotakla točkovima, uspostavljena je neraskidiva veza. Pa tako sada, malo, malo lutam njegovim putevima. Ono što tamo tražim i nalazim, toga za mene na drugom mestu nema. Ako postoji beli šum, ona simfonija pomešanih glasova i zvukova na ulicama ili kafićima, ovde, na ovim usamljenim, zabačenim putevima ispod Maganika, čuje se samo šum tišine, šum divljine. Oni koji borave u prirodi, naročito udaljenoj od civilizacije, prepoznaće taj šum. To je ono kada u sred ničega, ugasite motor i oslušnete. Čujete samo blagi šum vetra, možda zujanje ponekog insekta, retko neku pticu, i sopstveno disanje. Čak i misao stane. Kao da je i ona suvišna na takvom mestu. A oko pokušava da upije svaki delić te hladne, savršene lepote. Stari put za Maganik. Sada se retko koristi i ne održava, ali je prohodan. Prolazi ispod vrha Smonik. Kameno katunište, napušteni katuni... Smonik u pozadini ( 1648 mnv) U proleće je mnogo živopisnije, trava bude prošarana žutim cvetićima. Brajovićka Ponikvica Jezerce Srednja Ponikvica Kutija za planinare verovatno sa sveščicom da se mogu upisati utisci, nisam otvarala. Pogled odozgo na jezerce A onda ponovo kamen, divljina i potpuna tišina. Ovde je nedavno snimljen meda kako prelazi put. Njegov dom. Ja sam samo prolaznik, pa se tako i ponašam. Tiho i sa poštovanjem. Morala sam malo zastati i ovde da oslušnem tišinu. Na ovakvim pustim mestima, udaljenim od ljudi i civilizacije, tišina je najjače čuje, oseća. Uvuče se u svaku poru, u svaku misao, u svaki uzdah, usporiti te, umiri, resetuje. A i napuni nekom novom energijom. Pa takav obnovljen, mirniji, novi ti, možeš da nastaviš dalje . Zabran Kralja Nikole. Prelepe guste šume ka Morakovu. Kako kralja odavno nema da čuva ovu lepotu, šuma se polako razređuje i nestaje sečom. Ostaci izletišta u dubokoj hladovini Mala Rekočica. Pitoma, zelena oaza okružena kamenim kršom. A onda za pred kraj, poslastica. Moj Maganik Kako njega da preskočim. Katun Maganik Ni današnja vožnja nije prošla bez prevrtanja. Ovde je već umor presudio. Bilo je dal da idem pravo kući posle Maganika, već sam bila umorna, ili da odem do one moje stene u Sjenokosima. Nisam odavno bila, a volim tu da se popnem. Izabrala sam da svratim do nje. Ovo malo prevrtanje nije pokvarilo utisak. Naprotiv. Izlazak ovamo je bila ona trešnjica koja je na kraju zasladila ovaj lep dan U povratku, gotovo pred kućom, vidim da je rođak pokosio livadu odakle se lepo vidi most Pjenavac preko Morače. Pa kako da propustim jedno slikanje i odatle ? Naporan dan, kamenit dan, lep dan. Čak tri puta mi je pao motor, i ja sa njim. Ali, toga se već i ne sećam. Nisam se još u potpunosti vratila u onaj specifični mod za vožnju u kome motor i ja plešemo u istom ritmu. Ali, sve sam bliža tome

Posle male pauze, danas jedna vožnjica za zagrevanje koja se umalo nije završila onako kako nisam planirala Obično, kada ne vozim neko vreme, pa ponovo sednem na motor, biram dobro poznatu rutu srednje težine. Čisto malo da se uhodam, ponovo osetim motor i povežem se sa njim. Naročito posle opuštenog perioda uživanja u prelepim zalascima sunca, talasima, lagunama sa nestvarnom zelenom bojom vode, i svemu dijametralno suprotnom od lomatanja po brdima Ali, došlo je vreme da se vratim brdima dok još može, pre nego počnu češće kiše i dan bude još kraći. I tako, isterah danas svog vernog konjića, i krenuh uobičajenom rutom preko grebena ka Crkvinama. Htela sam da napravim krug, do pumpe preko grebena a povratak preko Pješčanice i Tori. Malo sam se odvikla od vožnje a i nošenja tolike opreme na sebi. Pa mi je čas vruće, čas me sve stiska. Uh! Ali sva ta nelagoda nestade posle druge krivine , a umesto nje se pojavio poznati osećaj mira i ravnoteže. I tako vozim grebenom, a pogled mi desno hvata lepe proplanke iznad šume. Znam te proplanke a i puteve koji do njih vode. To su šumski putevi, krivudavi i strmi, izbrazdani vododerinama. Poslednji put sam se njima pela u februaru, dva dana pre nego što sam polomila stopalo. Od tada je palo dosta kiša i poneki sneg. A ni tada nisu bili u sjajnom stanju. To je teren koji ne vozim nepripremljena i još uvek uspavana od odmora. Ali! Uvek se pojavi neki mali đavolak koji mi sa ramena dovikuje, ma hajde, šta je to, običan putić. Vozila si letos mnogo ozbiljnije stvari. Popni se gore, znaš da voliš da baciš pogled odozgo na okolne vrhove. A voliš i pomalo da se uhvatiš u koštac sa čupavim putićima. I tako skrenuh sa planirane rute. Taj prvi šumski put kojim sam krenula naviše, baš je dosta loš i zapušten. Lošiji nego što pamtim. Sigurno se manje koristi ili se više i ne koristi za izvlačenje drva. Ima baš dosta vododerina, pa treba kod svake krivine dobro izabrati putanju. Izborih se nekako i izađoh na vrh, do kraja puta. Kraj je ispod vrha koji se zove Bojna glava , 1512 mnv. Naspram njega je Šiljeva glava, 1511 mnv. Ispod tog vrha ću se vratiti u povratku. Između ovih vrhova, i još nekih, je rupa, u koju se put, a i ja vozeći njim, spuštam posle u povratku. Volim da izađem na Bojnu glavu pa i po lošem šumskom putu. Lepo je gore Priroda već pomalo menja boju. Naziru se nijanse žute i zlatne boje. Bojna glava je ovaj najviši vrh desno. A betica je ona mala bela tačkica levo Vrhovi preko puta, su sa druge strane Sjevernice Silazak preko najlošijeg dela puta je prošao dobro, pa sam na malo nižem delu zastala da još malo uživam u ambijentu . I umesto da budem zadovoljna ovim izletom do Bojne glave, i vratim se na planiranu rutu, onaj mali vragolasti đavolak sa ramena, izgleda nije bio zadovoljan. Hteo je još. Kad je baš toliko zapeo, hajde onda da se popnem još jednim šumskim putem, onim kojim sam i u februaru išla. A i on je izbrazdan. Možda ne koliko i prethodni, ali nije ni sjajan. Gore nastavljam sve do kraja, do nekih katuna. Prazni su ali ima tragova da je letos možda nekoga bilo tu. Dolsko brdo 1380 mnv Odatle se vraćam malo nazad, do proplanka, odakle se pruža pogled na vrhove Maganika, Lukanje čelo, Tali. A desno se vide i kameni vrhovi južnog oboda Sinjajevine i Tisov krš. Eh, ali u povratku sa ovog lepog proplanka pravim grešku zbog nepažnje , pri izlasku iz jedne vododerine. Prednji točak mi se sklapa, i padam. Padovi su sastavni deo enduro vožnje, i neminovni su. Ja se trudim da ih izbegnem koliko je to moguće. Ovde baš i nije bilo neophodno da padnem, ali sad, šta da se radi, desilo se. Ono što nije baš moralo da se dogodi, nije morao kraj kormana da me pogodi u butinu. Pa sad imam ljubičastu fleketinu i mišić koji boli. Proći će , znam. Ali nervira što se uopšte desilo. A đavolak zadovoljno likuje Da sam imala malo strpljenja, pa ovu vožnju lagano izvozila po planu, a neki sledeći put šumske putiće, ne bih imala sada ljubičastu fleku, ni zadovoljnog đavolčića. Ali ko će da čeka A nije ni bilo loše. Posle sam se vratila sa druge strane, ispod Šiljeve glave. To jeste put koji poznajem ali ima i on nezgodnih deonica. Naročito pri dnu, u nižem delu. Srećom više nisam padala. Dosta je za danas. Ako se ja pitam , dosta je i za ovu godinu Znam, ne pitam se, ali bilo bi lepo. Današnja ruta je bila dugačka 85 km, sa pomalo asfalta. Najviša tačka 1450 mnv. A ja se umorila kao da sam vozila 200 km. Eto šta uradi odmor čoveku

Evo, stigle su i prave fotke, pa da okačim delić i od njih , kako sam obećala.

11.08.2025. Rikavačko jezero preko Brskuta, Širokar, Carine, Opasanica, Lopate, Štavanj ( dužina rute 130 km, najviša tačka 1930 mnv). Kakav čudan dan, a u suštini lep, pun prelepih vizura koje kad god ih vidim na mene ostavljaju snažan utisak, kao da ih prvi put gledam. Od vožnji koje odvezem bar jednom godišnje, ostala je još ova i možda još po neka, do Rikavačkog jezera , pa crnogorskim tetom do Opasanice. Nekada nastavim tetom do Uvača, preko Prekobrđa do Međurečja, ali to kada sam baš raspoložena, jer taj zahtevni deo dolazi na kraju kada sam već dobrano umorna. Danas sam u startu odlučila tu deonicu da preskočim i vratim se preko Štavnja. Na celoj ovoj ruti brinuo me jedino pomalo spust do Rikavačkog jezera jer je strm a ume da bude izbrazdan. A istim putem uzbrdo treba i da se vratim jer ne produžavam ka Koritima. Mada, na tu stranu uspon je još gori. Do jezera sam odlučila da idem najkraćim i najlakšim putem, preko Štavnja, na Jablan, pa Brskut, Bukumirsko jezero i onda produžim ka Rikavačkom. Ono što nisam očekivala , a neprijatno me je iznenadilo je da je kompletan uspon iz Brskuta do Bukumirskog jezera asfaltiran ! Pre dva meseca kada sam tuda vozila, asfalt je bio produžen , a ostatak puta izravnjan. Moglo se pretpostaviti da će ceo biti asfaltiran, ali sam se ipak nadala da neće. Za ove tri, četri godine koliko vozim po crnogorskim planinama, dosta makadamskih puteva je asfaltirano. I to naročito u poslednje vreme. Taj trend se koliko primećujem nastavlja. Tako da je ispalo da je polovina puta do Rikavačkog jezera bio asfalt, a pola makadam. Ali zato, sve posle toga, odnosno velika većina, samo off road. I to sa iznenađenjem tamo gde ga nisam očekivala. A onde gde jesam, sačekalo me je prijatno iznenađenje. Spust ka Rikavačkom jezeru je poravnjan, što vožnju čini prijatnijom a jednako zabavnom. Plus se otvorio na jednoj krivini pogled na samo jezero što me je baš obradovalo. U prolazu iznad Bukumirskog jezera. Uvek prelep pogled na Kučke planine, za razglednicu Spust ka Rikavačkom jezeru ( naša mini off road Transalpina) Iza jedne krivine se pomalja jezerce. Prelepo, čisto, planinsko oko, a iznad njega se izdiže planinski vrh Vila 2093 mnv, na samoj granici sa Albanijom. Pogled na jezero pri kraju spusta I evo nas A tamo, puno konja i dva mala slatka žderbeta. Popadali su od vrućine. A i meni je vruće pa se ne zadržavam dugo. Mada, koliko je lepo ostala bih još. Ipak mora se dalje. Dug put je još preda mnom. Nisam ni polovinu prešla. Vraćam se uzbrdo do Širokara i nastavljam u pravcu Krivodoljskog katuna. Usput svako malo stajem jer su predeli toliko lepi da želim sve da upijem pogledom a i da napravim još fotografija. Vila iza mene Planine sa desne strane su već Albanija Kod Krivodoljskog katuna, penjem se na neko brdašce do kog su vodili tragovi kvada. A tamo zatičem nešto neobično i neočekivano. Ova građevina mi liči na bunker. Mora biti to, nema šta drugo. Na vrh brda je, sa pogledom na sve strane, ima otvore u krug za osmatranje i vrata da se unutra može ući. Krivodoljski katun Pogled na Prokletije Pogled na Komove i vrhove okolo Poslednji put kada sam ovuda vozila prošle godine, sećam se da je put bio dobar. Popravljan je i uklonjene su veće neravnine koje su ranije otežavale kretanje. Očekujući istu situaciju i sada, lagano sam se spuštala na dole ka mestu odakle ponovo počinje uspon samo na drugu stranu planine. To mesto se zove Srpska rupa, a tu se ukrštaju čak tri potoka, Velji, Konjski i Kupala. Izglada da su zimus velike vode ovde napravile džumbus, jer kada sam sišla dole zatekla sam ogromnu količinu kamenja koju su odroni i vode naneli na tom parčetu puta. Mogu samo da zamislim kako je to izgledalo početkom leta. Sada je tuda još i moglo da se pođe jer je veliki broj motora koji su tuda prošli ( to je deo teta i nema alternativnog puta u ovom delu planine), malo utabao stazicu za prolaz. Na izlazu iz ove rupe, gde bi trebalo da se nastavlja put, njega nema. Odsečen je završetak puta. Srećom neko, ili motori su napravili zemljani tobogan u koji uđeš i izađeš, pri tom paziš da se ne prevrneš i izađeš dalje na put. Slike odatle nemam jer sam bila previše zatečena situacijom da bih o slikanju razmišljala. Malo sam se premišljala da li da se vratim nazad ili tuda da prođem, ali ipak sam prošla. Posle toga umesto da se držim teta, odlučujem kad sam već tu, da skrenem i popnem se na Carine. Carine su prelepe. Pogled odozgo fenomenalan, ali sam zanemarila činjenicu da je počeo još dole da duva neki vetar. Gore na vrhu to je bio dosta jak vetar. Ljuljao je motor da ga obori, kacigu mi oduvao niz livadu. Malo sam se i zabrinula hoću li sići odozgo pre nego se pojača. Ali sve je na kraju bilo ok. Sišla sam bez problema, a skretanje na Carine se isplatilo. Odozgo su predivne vizure, na sve strane, gde god se pogleda. Crkva svetog Ilije i Sumor 1967 mnv, iza Visoravan Carine i vrhovi, Suvovrh 2211 mnv, Ćafa od Pričelja 2105 mnv, Rogamski vrh 2303 mnv, a odmah pored je i Kučki Kom 2487 mnv Ćafa od Carina 2177 mnv, Kučko Ramo ( Trorogi krš) 2337 mnv Vrh Carine 1987 mnv U povratku naiđem na žbun sa malinama koje su me baš lepo osvežile. Moja marama koja leprša na vetru. Na slici deluje simpatično. Ali u stvarnosti nije ni malo prijatno. Evo sada oblogama moram da lečim vrat koji se ukočio na vetrometini na 2000 mnv Lep dan, neobičan dan, pun iznenađenja, ovakvih i onakvih. Pre svega dan koji me je napunio energijom, u više navrata obradovao, ponegde iznenadio, a iznad svega me podsetio koliko lepote ima svuda oko nas, samo treba dublje zaviriti i pažljivije pogledati.