Evo jedne neplanirane pešačke ture po Bjelasici od prošle jeseni, koja je dobila neočekivani tok, i pretvorila se u pravu avanturu 28.10.2024. Uspon na najviši vrh Bjelasice, Crna Glava 2139 mnv , pogrešna procena vremena, mrak i spašavanje žive glave ( dužina pređene rute 15,2 km ) Tog dana sam sasvim nekim drugim poslom išla do Kolašina autom, pa kako sam to brzo završila, odlučim da odem do gornjeg skijališta na Bjelasici, da vidim radi li žičara , pa da se provozam do vrha pošto je bilo lepo vreme. U rancu sam imala samo pola flašice vode, i dve čokoladice. Srećom da sam se slojevito obukla obzirom da je bila kasna jesen , jutra i večeri su bile već dosta hladne. Ja sam već krajem septembra počela uveče da ložim u selu. A Bjelasica ima ozbiljnu visinu i tamo su temperature značajno niže, naročito predveče i noću. Sve to ne bi bilo uopšte bitno da sam se držala prvobitnog plana i samo se provozala žičarom do gore i lepo vratila nazad. Ali, još u korpi do gore, dok su me zraci sunca milovali po licu, a prelepi pejsaži opijali, pomislila sam kako bih mogla da iskoristim priliku sad kad sam bez motora i popnem se na Crnu Glavu, najviši vrh Bjelasice. Često se dovezem motorom ispod nje, ali nikada se nisam popela na vrh. Već je bilo dosta kasno. Čini mi se oko 13,30 h kad sam gore sišla sa žičare. Žičara radi do 16 h, ako hoću njom i da se vratim. Naravno, ako ne stignem uvek mogu peške do podnožja, ali to je već dosta kilometara za povratak a dan je kratak. Nisam dobro razmislila kad sam krenula od vrha žičare putem, prvo ka Zekovoj glavi i Pešića jezeru iznad koga moram proći da bih došla na stranu odakle ide put, a kasnije i staza do Crne Glave. A posebno nisam proverila koliko je od žičare vrh udaljen. Motorom to deluje časkom, a u stvarnosti se ispostavilo da je to 6 kilometara. U početku uopšte nisam shvatila da ću upasti u problem. Razdragana i opčinjena prelepom Bjelasicom, hodala sam korak po korak, čak i ne žureći. I svako malo zastajala da slikam. Naravno, nikoga na planini nije bilo. Svi koji su i izašli žičarom do Troglave, istom su se i vratili. Ljudi su bili svesni vremena i činjenice da se žičara u 16 h zatvara, i da planina u to doba godine vrlo brzo po zalasku sunca postaje hladna i surova. Nisu hodali sa glavom u oblacima kao ja. Pogled sa žičare na planinarski dom Vranjak Ovčice bezbrižno pasu. Još samo poneki retki stočari nisu već zdigli stoku ( sišli sa stokom sa planine u jesen). Ljuljaške postavljene na vrhu Troglave. Novost za mene. Nisam to ranije videla. Zekova glava. Toliko puta sam slikala sa istog ovog mesta, ali je u kadru uvek bio i motor Pešića jezero . Spuštam se stazom naniže ka njemu, ali ne sasvim. Pešačka ruta vodi izohipsom iznad njega. Ubrzo hodam putanjom kojom obično vozim motor. I kadrovi su prepoznatljivi. Penjem se poznatom strmom stazom sa kolotrazima uzbrdo, do mesta gde obično stanem sa motorom da napravim fotografiju. A onda sasvim slučajno, pre nego sam pogledala kuda trebam dalje, napravila sam samo par koraka napred od uobičajenog mesta, i ugledala ga. Ursulovačko jezero! Toliko puta sam bila na ovom mestu, i nikada nisam produžila tih par koraka napred, jer sam mislila da jezero nije vidljivo. Da je duboko u šumi skriveno. Auh koliko sam se obradovala zbog ovog otkrića. Prelepo je. Iza njega se prostiru severni obronci Bjelasice, ka Mojkovcu i Bjelom Polju obojeni bojama jeseni. Sve ovo me je očaralo i jako obradovalo. A još nisam ni počela da se penjem na Crnu Glavu. Već mi kroz maglu postaje jasno da na žičaru neću stići. A sporo i hodam jer sam pomalo i umorna. Shvatam da vode nemam dovoljno, pa pijem samo po gutljaj povremeno. A nemam baš puno čime ni da podignem energiju. Jednu čokoladicu sam već usput pijela. Ostala je još jedna. Opijeno nastavljam ka vrhu. Stazica ide jednim delom uz ivicu. Ne volim to, ne osećam se sigurno da hodam uz ivice. Ali cilj me vuče. Želim da se popnem do vrha sad kad sam krenula. Šta je tu je. Jasno je da će me uhvatiti mrak na planini . Nemam ni lampu. Nisam ovo planirala. A biće i hladno jer neću moći brzo da prepešačim 9-10 km do podnožja jer ću biti već umorna, žedna a neću ni videti dobro, pa će silazak baš potrajati. Ali sad prvo da se popnem, a posle ću razmišljati šta dalje. Crna Glava. Tu treba da se ispenjem I evo me! Sjajan je osećaj kada se ostvari cilj. I sa vrha se vidi Ursulovačko jezero. Nisam predugo mogla da uživam na vrhu. Sunce je već zalazilo, a žičara se već zatvorila kad sam krenula da silazim. Samo sada je trebalo sići sa 2139 mnv na 1600 mnv i hodati desetak kilometara. A mrak će biti za manje od dva sata. Stazica kojom se penje i spušta. Staza ide sve uz levu ivicu. Još jedan pogled na Crnu Glavu u povratku Zekova glava u zalasku sunca Za povratak odlučujem da ne idem istim putem, najviše zbog toga što je trebalo odmah jednu deonicu ići uzbrdo a nisam imala snage za to. A mučila me je i žeđ. To se kasnije ispostavilo kao veoma loša odluka. Daleko brže bih stigla nazad, a i povratak po mraku bi bio mnogo bezbedniji tim putem. Umesto toga odlučujem da siđem na obilazni put, onaj kojim se ide ka Biogradskom jezeru. Plus, da bih skratila silazak do tog puta krenem nekom zaraslom strminom sa korenjem i kamenjem. To je tek bila pogrešna odluka. Ne samo što sam izgubila mnogo vremena i jedva sišla na put pre mraka, nego sam uopšte jedva sišla a da ne polomim noge. Ali nazad više nije bila opcija. Pogled na Zekovu glavu odozdo, sa puta kad sam na njega konačno sišla. Odatle na dalje sve postaje izazov i borba sa samom sobom da siđem do auta. Sreća je što put poznajem. Mnogo puta sam motorom tuda prošla. Ali po danu. Noću je sasvim druga priča. Baterija na telefonu je bila već na 40 posto. Svetlo od mobilnog osvetljava jedva metar ispred mene, ali samo tamo gde je usmereno. Sve drugo okolo je u mraku. Sama u planini u mraku, a ispred mene još minimum 8 km hoda. Nije baš zavidna situacija. Taj deo planine ni u sezoni nema baš ljudi. A u ovo doba godine, posebno kada je već pao mrak, apsolutno se ne može očekivati da se bilo ko tu zatekne. Hodam korak po korak, ali često stajem da odmorim. Već mi je dosta hladno. A izgleda da sam pomalo i dehidrirala jer mi je svest nekako rasuta. Ne mogu da se fokusiram. Možda je to i zbog potpunog mraka. A znam da moram da hodam i moram da siđem. Opcija da ostanem preko noći u planini ne dolazi u obzir. Smrzla bih se. Iako znam šta treba da radim, dolazila sam sa motorom u sličnu situaciju x puta, kada sam potpuno iscrpljena, bez trunke snage, daleko od kuće a moram da nastavim. Iako znam šta moram, a to je da se fokusiram i izvučem sve skrivene rezerve i snage a i koncentracije i nastavim, ipak zovem ćerku da me malo ohrabri. Mada i pozivom trošim ono malo baterije na telefonu, potrebne za svetlo, ali potrebna mi je podrška. I ona zna šta i kako treba u takvim situacijama, planinarka je. Ona mi malo podiže moral pa nastavljam dalje. Put se odužio. Nikako da izađe na onu stranu Bjelasice gde je skijalište. Iza svake krivine mislim, ova je poslednja Ali nije, nižu se nove i nove. Na kraju izlazim na skijalište. Motorom , danju odatle obično idem prečicom preko livade. Krenula sam i sada, mada ne vidim jasno kuda. Jednog trenutka shvatam da nisam sama. Dižem svetlo od telefona i vidim ispred mene dva ogromna bela konja. Na slici se samo naziru. Možda se konji ne vide dobro ali se vidi mrak kroz koji sam hodala na 1800 mnv po Bjelasici. Da, sve je crno i ja u sred tog crnila. Srećna okolnost je ta što sam bila sve bliže autu, možda još tri, četri, najviše pet kilometara i što mi je taj deo Bjelasice poznatiji, kako zbog vožnji tako i zbog skijanja. Ali džabe, u mraku nema nikakve orjentacije. Idem naslepo i pazim da ne izvrnem nogu negde. Stigoh tako do katuna . Svi prazni, nigde nema svetla osim u jednom udaljenom. Kad odjednom čopor pasa počinje da laje i kidiše na mene. Vuku me za nigavicu. Gledam dal će me ugristi. A sve to se dešava na nekom putu punom vododerina. Pokušavam da se rešim pasa a da ne upadnem u rupu na putu. Ali tu nije kraj. Iz tog osvetljenog katuna izlazi neko sa uperenim jakim svetlom ka meni i nešto viče. Za njim i neki ženski glas viče. Od laveža ne čujem šta. A više i ne vidim ništa jer se čovek sa tim svetlom kreće ka meni i zaslepljuje me. U jednom trenutku čujem da viče, gore ruke. Ne svatam odmah šta se dešava. Pokušavam da mu kažem da sam zalutala na planini, ali glas mi je slab a posle će se ispistaviti da on ne čuje dobro. Kad je već bio na pola puta do mene, shvatam da žena viče, Pero, to je žena. Ona to uporno ponavlja najglasnije što može da bi je čuo. U celoj toj čudnoj situaciji, ja na kraju shvatim da to svetlo koje me zaslepljuje, da je to puška. Da čovek ide ka meni sa uperenom puškom i da ponavlja da podignem ruke. Vidim ja da je đavo odneo šalu i podignem ruke, šta ću. Oni psi prestadoše da laju kako je on prišao. Tek kad je prišao i video da sam žensko zbunio se i on. Pita šta radim tu po mraku sama? Znam li da planinama luta onaj manijak koji je pre par dana upucao stariji bračni par u selu pored Bjelog Polja, pa je sada u bekstvu po planinama? Zar ne znam da se priča da se krije po Bjelasici? Odakle mi ideja da sama lutam po planini po mraku? Džabe sam pokušavala da mu objasnim da sam se preračunala oko vremena i ostala duže i sad moram sići. Tu krenemo ka njihovoj kolibi. On se već smirio kad je video da ja nisam taj manijak. Žena njegova se izvinjava, pozivaju me unutra da odmorim. Prihvatam jer sam užasno žedna. Unutra vidim oni su i prozore prekrili ćebadima. Kažu, nije im uopšte svejedno. Ostali su samo još oni sa stokom tu. Treba sin da im dođe za dan, dva. A taj manijak ko zna kuda luta i gde se krije. Ljudi su bili u ozbiljnom strahu. A ja umalo da nastradam zbog manijaka Posle kroz priču dođosmo do toga da poznaju mog brata od strica. Svi se ovde poznaju. Pa su me molili da mu ne pričam da su me isprepadali. Malo sam se kod njih odmorila i ugrejala, fino su založili. Posle me je čovek prebacio autom, još dva preostala kilometra do mog auta. A i žena je pošla jer je bilo strah da ostane sama. Kad sam stigla do svog auta sve je bilo lakše. Polako se odvezoh nazad svojoj kući. A tamo sam i ja to veče, i par narednih sve zagledala oko kuće da se neko ne šunja. Valjda pod njihovim uticajem. I o ćebetu na prozoru sam na trenutak razmišljala, ali samo dok se nisam mrtva umorna srušila u krevet posle onakvog dana Eto, kako se jedno obično panoramsko razgledanje Bjelasice pretvorilo u avanturu koja se pamti i prepričava

Pisala sam već o ovome u temi u kojoj je najavljen događaj, ali ću pomalo nešto napisati i u ovoj mojoj temi. CF MOTO ADV SUMMIT 22-27.07.2025. Plužine Ovo je četvrti po redu ADV SUMMIT koji se organizuje u Crnoj Gori, a okuplja sve entuzijaste i zaljubljenike u takozvanu avanturističku vožnju, kako po asfaltu , tako i van njega. Naročito van njega . Ovaj događaj su osmislili i organizuju veoma uspešno supružnici Mirna i Đorđe, takođe zaljubljenici u motore. Svake godine je birana druga lokacija, uvek zanimljiva i atraktivna za vožnju po planinama, ali i za druženje. Ove godine za okupljanje su izabrane Plužine. Sam događaj , za razliku od prethodnih godina trajao je šest dana, pa je samim tim bilo i više vožnje, ali i drugih zanimljivih dešavanja. Bilo je interesantnih predavača, moglo se čuti svašta zanimljivo i novo. A to je privuklo i dosta učesnika koji su došli sa raznih strana, pa su tako svojim učešćem doprineli da događaj bude jako uspešan. Glavni pokrovitelj je bio CF MOTO, pa su se mogli testirati najnoviji modeli MT450 i MT800. Puno pažnje i truda je uloženo u ovogodišnji invent i on je zaista na zadovoljstvo i učesnika a i organizatora bio veoma uspešan. Ono što je meni naročito zanimljivo, to su vožnje. Ove godine su bile planirane tri vožnje, i mogućnost po želji da se vozi i četvrti dan. Iznenađenje su bile dužine ruta koje nisu ni malo naivne. Jeste kombinacija vožnje po asfaltu i off road, u odnosu pola, pola, ali za mene je vožnja svakog dana bio svojevrsni test izdržljivosti. Jako lepo i veoma naporno. Rute su pažljivo izabrane tako da pokrivaju sve ono lepo što treba videti i gde treba voziti u široj okolini Plužina. Pa se tako prvi dan vozilo po Durmitoru, ruta dužine 148 km. Ta ruta je ujedno sadržala i najteže deonice. Drugi dan se vozila Golija, 180 km. Meni potpuno nepoznati predeli i putevi. Zaista lepo ali dugačko, posebno po vrućem danu. Treći dan je bila Sinjajevina, preko Durmitora, dužina rute 210 km. Veoma dugačka ruta. Ja sam izvezla 180 km, sišla na asfalt i ostala u kvaru sa motorom. Tu mi je ostao samo povratak preko Durmitora do Plužina asfaltom, što sam vozila i ranije, tako da mi nije toliko žao . Ali četvrti dan nisam mogla voziti. Mada taj dan je i tako bio predviđen za odmor i druženje. Na vožnju su otišli samo Stavro i jedan momak iz Ukrajine. Ali, ni nama što smo ostali nije bilo loše. Neki smo se vozili brodićem po Pivskom jezeru, obišli pećinu i kupali u prelepoj zelenoj vodi. A neki su išli na rafting. Evo malo fotografija iz kampa i sa vožnji. Hava iz Holandije, Jasminka i kuca Rea iz Hrvatske. Kuca je suvozač na motoru. Ima svoju korpu i naočare . Vožnja preko Durmitora, prvi dan 148 km Svako je vozio svojim tempom. Ja sam uglavnom išla sama, po navici Šalim se, uglavnom zato što vozim sporije, naročito po asfaltu, a i navika je čudo. Ponegde se susretnemo pa nešto i prevezemo zajedno. Prutaš u pozadini, a na motoru Ines. Devojka je virtuoz na motoru, vozi relije i takmiči se. Ova tačkica dole je momak na MT450, sišao je niz neki kamenjar i vrlo uspešno se popeo. Baltrekka verujem znate Kanjon Nevidio. Puno je još imalo da se vozi, pa nismo silazili da napravimo bolje fotke. Jedna poteža kamena deonica u povratku. Ne deluje na slikama tako, ali bilo je povuci, potegni da se izađe. Simon Marčić pomaže Havi da pretera motor Ja sam taj dan izvozila svaki km treka, sve off road delove. A ostatak ove grupice se u povratku odlučio za asfalt jer je bilo i izgorelih lamela i slomljenih ručica kvačila na ovom nezgodnom delu. Golija, drugi dan vožnje, 180 km Jutro počinje sa ljubimcima na dva točka i sa četri nožice Kanjon Pive sa desne obale Golija Malo sam omašila rutu i produžila u planinu. Lep je put bio, ali nisam smela daleko jer je pumpa na više od 100 km a rezervno gorivo nisam nosila. Jesam litar, ali to je kao da nisam Pogled na Šavnik Pošćenjsko jezero Piva Zalazak sunca i poslednjih 15 km tog dana Treći dan, vožnja kanjonom Pive - tet, preko Durmitora severnim delom prstena , Sinjajevina i nazad preko Durmitora južnim delom prstena. Predviđena dužina rute 210 km, ja odvozila 180 km. Kanjon Pive Nedejano Kanjon Sušice Zminičko jezero Sinjajevina, uvek lepa Silazak na Tušinu I još jedan zalazak sunca, samo ovaj put do kraja ima još 60 km. Izvesno je da ću voziti po mraku preko Durmitora. Jeste asfalt, ali Beta nema dobra svetla a ja sam već preumorna. Naročito jer motor već zadnjih 80 km ne radi kako treba. Uspela sam da siđem sa planine, odvezem još jednu deonicu i stanem pored puta. Dalje nije moglo. Morala sam pozvati pomoć. Đorđe je sve organizovao a momci i devojke, pravi drugari, došli su autom i prikolicom po mene i motor. Akcija spašavanja je trajala do dugo u noć, svi su već bili preumorni, ali vratili su mene i beticu u kamp. I za kraj malo opuštanja uz druženje i zabavu. Ženski kružok Obilazak pećine Kupanjeeee I za kraj fotke za uspomenu sa veeelikim drugarima, Đorđem Ines i Mirnom Ludo i nezaboravno

Ja nemam, to je Vladin reon . On je trasirao rute oko Bg i vodio vožnje. Da napomenem da tu ima i nezgodnih deonica koliko se sećam, a nisam odavno vozila, pa je dobro voziti u društvu.

Završio se ovogodišnji ADV SUMMIT, pa da napišem par reči o tome kako je bilo. Kratko rečeno, bilo je sjajno! Organizacija, u svakom smislu odlična, od mene čista desetka Počev od izbora atraktivne lokacije za održavanje događaja, jako dobrog smeštaja i hrane, gostovanja brojnih interesantnih predavača od kojih se moglo čuti puno novih i zanimljivih informacija, pa do pažljivo izabranih ruta za vožnje po okolnim atraktivnim predelima za koje mogu reći da su bile pomalo i izazovne, kako po dužini tako i po sadržaju. Rute su bile kombinovane, asfalt i off road, dužine od 140 do 210 km. Vozilo se po Durmitoru, Sinjajevini, Goliji. Zaista jako dobre. Sve to doprinelo je da se ove godine na SUMMITU okupio veliki broj učesnika, zaljubljenika u avanturističku vožnju, iz različitih zemalja. Bilo je tu ljudi iz Bosne, Hrvatske, Slovenije, Srbije, ali i iz Holandije, Nemačke, Ukrajine .... Organizatori, Đorđe i Mirna, inače sjajni ljudi - lafčine, u saradnji sa CF Moto, pružili su nam jedno zaista nezaboravno iskustvo. Osim lepog druženja i dobre vožnje, imali smo priliku da čujemo kako se koristi navigacija uz pomoć roadbook-a, a ko je želeo mogao je to i da proba na vožnji. Takođe, naš Miloš Dišković je prezentovao DMD2, program za navigaciju u off roadu. Ne sumnjam da je prezentacija bila sjajna, ali joj ja sticajem okolnosti nisam prisustvovala Ko je želeo, imao je priliku da napravi test vožnju na nekom od CF MOTO motora ili kvadova, a za najmlađe je obezbeđena zabava na malim kvadovima. Da ne zaboravim da pomenem sada već domaćeg, Simona Marčića, koji je učesnicima prenosio svoja iskustva kroz kratke kurseve off road vožnje, a zatim se pokazano na poligonu uvežbavalo u vožnji prateći Simona i rutu. A pozadi, iza svih učesnika išlo je vozilo za podršku i medicinska ekipa. I mogu iz ličnog iskustva da potvrdim da ukoliko bi nekom zatrebala bilo kakva pomoć na terenu, pomoć je bila tu. Baš meni se pokvario motor nekih 40 km pre kraja rute, a već je padao mrak. U veoma kratkom roku je došlo do mene vozilo za podršku, i Stavra na motoru . Kako nismo mogli osposobiti motor da dalje nastavim na točkovima, iz kampa je poslato vozilo sa prikolicom po mene i motor. Puno hvala organizatoru na pomoći, jer je vrlo nezavidna situacija ostati u kvaru pored puta ( srećom ne u planini) a mrak već pada. Iako 40 km ne deluje puno, dok je auto stigao preko Durmitora i dok smo se vratili nazad u kamp, već je bilo dva sata iza ponoći. Ne mogu da ne pomenem i sjajnu frendicu Ines Stanić, devojku koja me je oduševila osim veštinom upravljanja motociklom , i svojim vedrim duhom i drugarskim pristupom. Ona je zajedno sa Mirnom i Mariom, došla po mene i motor da pomogne u spašavanju, iako je i za nju bio dug i naporan dan Šalu na stranu, htela sam reći da je organizator na sve mislio, pa i na mogućnost da nekom zatreba pomoć, a ako se to dogodi da istu najbrže moguće i dobije. Mogla bih mnogo toga još napisati. Utisaka ima jako puno. Dobra ekipa, sjajan program, lepe rute, fantastična priroda. Broj dana taman da se sve to u potpunosti oseti i doživi. A ljudi zaista sjajni. Evo malo mojih slika da se dočara atmosfera, a kada dobijem one profi okačiću i njih Đorđe Vlada iz CF Moto Stefan Rosner Simon i Stavra Rea ( pas), Ines i Jasminka. Inače, Rea se vozi na motoru svuda sa Jasminkom. Ima svoju korpu na mestu suvozača i naočare protiv vetra . Durmitor Prepoznajete li ovog Supermena? Naš drugar Miloš, baltrekk Pivsko jezero Smeštaj Kanjon Pive Kanjon Sušice Dan za odmor, vožnja brodićem Deo ekipe je išao na rafting, a mi na kupanje

Kada je @Skittles svraćao do mene, hteo je da dotegne lanac. U njegovom alatu nije bilo tog ključa ( 21), a nisam imala ni ja, sećam se da smo od mog rođaka pozajmili. Tako da verovatno nema, ali bolje će Nemanja znati, @Skittles. I da, čestitam kupovinu novog motora , da se sa njim lepo navozaš i budeš zadovoljan

Ove godine, otkako sam ponovo počela da vozim posle povrede, nikako da odem do Kapetanovog jezera. Sve hoću , ali nikako i da se desi Tome doprinosi verovatno i činjenica da ne mogu iz Velje Dubokog da izađem gore ili siđem tim putem, jer ga je zimus kako meštani ovde kažu, voda ponjela Pa ne mogu da napravim krug. Plus, iz Velje Dubokog mi je Kapetanovo jezero na 25 km od kuće, a okolo treba skoro 60 km da pređem, i istim putem da se vratim. Zbog jako oštećenog puta za Velje Duboko je i tet cg izmešten, pa sada ide sa druge strane, ispod Maganika. Ja sam volela da pravim krug, do Kapetanovog jezera recimo preko Maganika a povratak spust serpentinama u Velje Duboko. Lep je to kružić, od oko 90-100 km, zavisno od toga da li malo produžim po Moračkim planinama da se provozam. A po težini, sve u svemu ima težih deonica, malo ka Maganiku, a onda i spust u Velje Duboko. Fino se čovek zamori dok izveze ceo krug. Ali se i napuni energijom od svih prelepih vizura koje ga okruže na Moračkim planinama. Ako su kadrovi sa Bjelasice podsećali na površinu Meseca, ne znam sa čim bi se ovi sa Moračkih planina mogli uporediti. Procenićete sami. Vožnja je od prošle godine, početak jeseni. Najlepše vreme za vožnju ali i za sjajne fotografije. 01.10.2024. Krug, Pogledalo, Maganik, Lukavica, Moračke planine, Kapetanovo jezero, Velje Duboko, Liješnje ( dužina rute 96,3 km, najveća visina 1986 mnv) Pogledalo ( 1518 mnv), na putu ka Maganiku Ispod Maganika. Ne svraćam u katun, nastavljam ka Rekočici Na putu ka Lukavici posle rudnika boksita Ceo taj kraj ima sličnu podlogu. Putevi su uglavnom kamen ili kamen i zemlja. A i okruženje je slično. Uglavnom pusto, kameno, sa malo rastinja, a pojedini delovi su opustošeni požarima. Ali kad se stigne do Lukavice, pejsaž poprima potpuno drugi izgled. Mnogo pitomiji , nežnijih linija i većih otvorenih prostranstava. Lukavica, Veliki Žurim ( 2035 mnv) i Mali Žurim ( 1965 mnv) Odatle odmah produžavam na Moračke planine. A u povratku ću napraviti pauzu na Kapetanovom jezeru. A Moračke planine, meni možda i najlepše mesto u Crnoj Gori, posle Maganika. Verovatno zato što sam pristrasna Mesto na kom je motor zove se Krstac ( 1908 mnv) Tu odmah ispod je postavljen i krst. Vrhovi Moračkih planina: Lastva ( 2226 mnv) i Zagradac , Moračka kapa ( 2217 mnv) Putem, kroz Moračke dolove, može se produžiti malo napred do katuna koji se nalazi par serpentina ispod ove granične linije koju vidimo kao korito. Posle toga je kraj. Dole je ambis. Zapravo tom strminom teče reka Ratinja koja se na dnu kanjona uliva u Moraču, u njenom gornjem toku. Dole je Morača. Ono preko puta što vidimo kroz ovaj kameni prozorčić je Sinjajevina, njen južni deo. Ono iznad Konjevog laza ako se sećate da sam pisala, gde se popnem ispod tih vrhova najviše dokle ima puta. U povratku ka Kapetanovom jezeru, pogled iz tog pravca na Moračke planine. Prelepe vizure jel da? Kapetanovo jezero na visini od 1700 mnv Odatle krećem ka Veljem Dubokom i poznatim serpentinama sa pokretnim kamenom, koje se svake zime urušavaju. Nekada manje, nekada više, nekada opština u proleće popravi put, ali kako god bilo, uvek je izazovno tuda voziti. A pre početka spuštanja stajem još jednom da i sa te strane napravim još koju sliku kad je već dan izmišljen za fotografisanje. Crna Gora je stvarno lepa Tu dole je bio put za Velje Duboko. Trasa cg teta je do ove godine ( 2025.) tuda prolazila. Ovo je ujedno moja poslednja vožnja da sam prošla tim putem. Ili zapravo, još jednom sam sišla tuda krajem meseca, kada je ogromna kiša par dana kasnije, ne samo nanela veliku količinu kamenja na serpentine, već je u Velje Dubokom odnela čitavu jednu deonicu puta. Tet cg je izmešten okolo, a pitanje je da li će se stari put iz Velje Dubokog popravljati ili će se probijati novi, malo dalje, postojaniji na surove zime i velike vode. Ko je imao prilike da prođe ovom deonicom, ostaće mu u sećanju kao upečatljiva. A ima entuzijasta koji su i po ovako razrušenom putu silazili, ali to već izlazi iz domena bezbednog. A ima i onih koji su se zaglavili, pa su satima pokušavali izaći odatle. Tet je i zvanično sada prerađen, tako da ko krene da vozi u ovim krajevima, neće imati neprijatnih iznenađenja Krug oko Maganika, tako ga zovem

Došla je na red, da o njoj nešto napišem, jedna interesantna vožnja, vožena prošle jeseni. Potpuno novi predeli, meni sasvim nepoznati, sa fantastičnim vidicima i nestvarnim vizurama - Kanjon reke Tare. 27.09.2024. Kanjon reke Tare Ravnjak, Bistrica, Prošćenje , Karaula, Crvena Lokva, Grabova lastva, Rasova, Konjska lastva Goveđa glava. ( dužina rute 67,4 km, najveća visina 1786 mnv) Ovo je vožnja na kojoj sam bila gost. Vožnju je organizovao Slava, Rus koji živi i radi ovde u Crnoj Gori. A radi ono što najviše voli, vodi moto ture po crnogorskim planinama u okolini Bistrice, u kanjonu Tare. Slučajno smo se upoznali par nedelja ranije, kada sam vozila na Turjak i Margaritu. On je sa neka svoja dva drugara vozio , za svoju dušu ,tu po šumskim putevima. Susret je bio zanimljiv, jer ja obično vrlo retko srećem motocikliste, a ni jednom se nije dogodilo da pred mene odozgo iz šume banu tri Bete Malo je reći da sam bila iznenađena. Kada je prva sišla, ajde još nekako. Ali onda odmah za njom još jedna, pa još jedna . Auh pomislih, pa šta je ovo, fatamorgana. Odakle ovolike Bete odjednom ovde? Tako se upoznasmo. I oni su bili iznenađeni što mene vide samu. Dogovorismo se tada, da će me Slava pozvati na vožnju u kanjonu, čim bude imao turu, i da se vozim sa njima, a i da mi pokaže lepe vidike odozgo na kanjon Tare. I jeste, pozvao me je. Natovarila sam Betu na prikolicu i odvezla se do tamo. Mogla sam i preko planina, ali je već bio kraj septembra, kraći je dan i hladnije je ujutru. Ne mogu dovoljno rano krenuti da prevezem 70 km preko mojih brda i Sinjajevine i stignem u 10 h na vožnju. Da je bilo leto možda bih išla na točkovima. Ovako je Beta išla na prikolicu, pa polako stigosmo do Mojkovca, a odatle uz Taru do hotela Ravnjak, odakle je ruta startovala. Osim mene, tu su bila još dva mlada momka iz Nemačke. Oni su bili na proputovanju kroz Cg, obilazili su prirodne lepote i zanimljiva mesta, i ponegde zastajali da se spuste recimo zip lajnom, popnu na neki vrh ili sada motorima izađu na vrhove iznad kanjona. Momci voze motore ali nemaju veliko iskustvo u off roadu. Međutim , jako su se brzo i lepo snašli. A Beta xtrainer, motori koje Slave ima, je fin, pitom motor i lako ga je voziti. Iz Bistrice smo preko visećeg mosta prešli na drugu stranu Tare, a onda makadamskim putevima izašli do vrha kanjona. Tu smo vozili jednim delom po širokim lepim pašnjacima, a delom i kroz šumu. A bar na jedno tri, četri mesta smo izlazili na tačke uz liticu sa kojih je prelep pogled na Taru u podnožju i sam kanjon, ali i na Sinjajevinu preko puta. Viseći most preko Tare Tara Kada smo izašli gore adrenalin je već radio svoje Jedan od pogleda na Taru odozgo Slava i ja Deonica kroz šumu. Bilo je mokro od kiše prethodnih dana i pomalo klizavo. Crvena Lokva, tu ima i katuna Lepi, prostrani pašnjaci E, ovo je već jedan fini vrh na rubu kanjona. Ne vidi se reka dok se baš ne priđe ivici, ali je lepo i neobično mesto. Kanjon Tare, a preko puta Sinjajevina Tu srećemo jednog rendžera koji nas upućuje na još bolji vidikovac. Doduše na privatnom je imanju, ali pripada njegovim rođacima. On nas prati do mesta gde je bukvalno ivica, a dole ambis i u njemu Tara vijuga. Ova linijica dole je asfaltni put od Mojkovca do mosta Đurđevića Tara. On je već dve godine zatvoren i u rekonstrukciji zbog odrona. Odatle smo krenuli gore, baš sa te krivine A sve ono iza njega je Sinjajevina. Bilo mi je veoma neobično da gledam Sinjajevinu iz te perspektive, odozgo. Svi ti pejsaži, odakle god se pogleda, ostavljaju baš snažan utisak. I još jedan vidikovac. Ovo dole je Tara. Fotografije ne mogu ni približno da dočaraju fascinantnu sliku koja se sa ovih vidikovaca pruža. Momci su potpuno oduševljeni lepotom kanjona i uopšte prirode u tom okruženju. Malo dalje još ivica i lepih pogleda A onda se polako preko pašnjaka vraćamo do puta kojim ćemo se spustiti nazad do Tare. Dan je bio prepun lepih utisaka, nestvarnih vizura i novih poznanstava. To toliko napuni energijom, da mi posle raspremanje, pakavanje motora i povratak kući , nisu ni malo teško pali. Čak sam svratila do perionice usput, da Beticu posle tako sjajne vožnje častim jednim lepim pranjem

Još jedna lepa vožnja od prošle godine, po Bjelasici. Već je bio kraj leta, poslednji dan. Sunčano, ne previše toplo, baš kako treba. A boje kojima je priroda obojena, videćete i sami, ono je nešto nestvarno. Eto, ne znam kojim bih drugim rečima to opisala. Neki kadrovi, i sada dok ih gledam , čine se kao da nisu slikani na ovoj planeti. 21.07.2024. Bjelasica - katun Vranjak, Zekova glava ( 2122 mnv), Pešića jezero, Crna glava ( 2139 mmv) , Biogradsko jezero ( dužina rute 127 km, najveća visina 2100 mnv) Ruta je uglavnom poznata, sa izletima na vidikovce odakle se pruža pogled na jezera i okolne vrhove. Katun Vranjak Zekova glava sa repetitorom, u pozadini Pogledajte pejsaz, i sve te boje. Neću puno pisati o ovoj vožnji jer slike govore mnogo više od onoga što bih ja mogla reći Pogled na Pešića jezero ( ono je u kotlini ispod Zekove glave) Crna glava ( 2139 mnv), najviši vrh Bjelasice ispred mene i psa Pešića jezero viri, Zekova glava ( 2122 mnv), Troglava ( 2072 mnv), a na horizontu iza Komovi Beta i Crna glava Ovo je mesto sa koga se vidi Šiško jezero i obronci Bjelasice ka Mojkovcu I Beta voli da pogleda jezero A i ja sam zadovoljna svim doživljenim tog dana, pa mogu malo i da odmorim na mekanoj travi. Na putu ka Biogradskom jezeru još raznih lepih boja i uživanja za sva čula. Biogradsko jezero Ruta Hod po Mesecu, mogla bih tako nazvati ovu fotografiju.

29.07.2024. Kolašin, Potočka gora, katun Potoci, Bjelasica - krug od skijališta Kolašin 1600, ispod Ogorele glave ( 1988 mnv), Melajski strug ( 1831 mnv), naselje Breza - Kolašin ( Dužina rute 112 km, najveća visina 1996 mnv) Ranije sam pisala kako sam u dva navrata prethodne jeseni pokušavala da spojim rutu iz pravca od Breze, preko Melajskog struga, sa skijalištem, ali nisam uspevala da pronađem najbolju liniju po kosini ispod Ogorele glave. Zapravo taj deo nisam ni pokušavala da vozim jer je kosina previše strma , pad bi značio verovatno da motor ostaje tu, a nisam uspevala da uočim tragove recimo kvada, pa njih da ispratim. Sasvim slučajno mi je pošlo za rukom da zatvorim taj krug ovog dana. Do Kolašina sam vozila uobičajenom rutom, jednom od par varijanti grebenom preko puta mene, a od Kolašina nekoliko kilometara asfaltom, do skretanja za Potočku goru. To je dosta lep put za vožnju. Penje se makadamskim putem kroz šumu , levom stranom Bjelasice , a skretanje na njega je nekih 2,5 km pre donjeg ski centra. Taj put se inače spaja sa glavnim makadamskim putem preko Bjelasice, odmah na njegovom početku iznad gornjeg skijališta. Ali ja volim malo iznad katuna Potoci da se odvojim, i kroz šumu uzbrdo da izbijem na jedan neimenivani vrh, odakle je lep pogled. Pogled sa neimenivanog vrha ( 1829 mnv) na skijalište i Zekovu glavu Vrh levo, na slici ispod, je Ogorela glava. Kosinom ispod nje ću kasnije proći. Prvobitna namera mi je bila samo da se popnem usponom do ispod vrha, to sam i ranije izlazila. Pa da sa te strane osmotrim da li bi se moglo, i kuda proći kosinom. Ali ovaj put uočavam tragove kvada. Kad su mogli oni tuda, mogu i ja. Odlučujem da pokušam. I uspevam. Kosina nije idealno ravna, ima rastinja sa tvrdim korenjem, a ima i rupa. Sve to treba pažljivo zaobići da negde ne zapnem i preturim se. Jako bi bilo teško tu da sama podignem motor. A pomoći u tom delu planine nema. Srećom , nije ni bila potrebna . I evo me, Ogorela glava ostaje iza mene. O, kolika je to radost bila Da li ću ponoviti? Ne znam. Ali i ovaj jedan prolazak meni zlata vredi. Odmah desno, dole su Zenjilove rupe Pod naletom energije posle ovog uspešnog spajanja rute, odlučujem da produžim malo napred, do još jednog malo nižeg vrha , koga sam ranije videla, ali nisam išla do njega. Kad tamo, bingo. Potpuno neočekivano otkrivam da se sa te tačke vidi Biogradsko jezero u podnožju. Auh, kakav uspešan dan. Kako je samo malo potrebno za sreću Ovo je još jedan usputni vrhić A onda dolazi Lica ( 1893 mnv) A sa nje se pruža pogled na Biogradsko jezero, ušuškano dole, u gustoj šumi . Jako me je obradovalo otkriće ovog vidikovca. Od Ogorele glave, ovom grebenskom linijim sam došla do Lice U povratku, pre strmog spusta do Melajskog struga Odatle silazim u Brezu i zatvaram krug. Još uvek imam energije, pa i preko mojih brda pravim krug, da se ne vraćam istim putem. Kakav sjajan dan! I dva meni značajna otkrića, spajanje kosinom ispod Ogorele glave, skijališta i Melaje, i pronalaženje vidikovca iznad Biogradskog jezera I sve to potpuno neočekivano. Tako je još slađe

Da ne ostane nedovršen povratak sa Bandžova i ADV SUMMIT-a. 07.07.2024. Povratak, Bandžov, Vrelo Ibra, Košutina lokva, katuni Petkov do i Zagorska lokva, Skrobutača, katun Luke, dolinom Kaludarske reke, Ržanica, pokušaj preko Vlašiča da izađem na grebenski put - bezuspešno, drugi pokušaj preko Suve glavice - uspešan, grebenskim putem isto kao u dolasku do Andrijevice, i istim putem nazad do kuće. ( dužina rute 149,7 km, najviša tačka 1876 mnv). Sa ove vožnje nemam puno fitografija. Dugačak je bio put do kuće, kasno sam krenula, a umor od prethodnih dana me je sustizao, pa sam manje stajala a više vozila. Trebalo je pre mraka stići kući. U povratku sam planirala da vozim jednu deonicu novom rutom za koju nisam sa sigurnošću znala da li je u celosti prohodna. Ruta je zanimljiva, ima tu i tamo nekih nezgodnih detalja, ali sve u svemu je ok. Put koji se spušta do Kaludarske reke je pomalo propao, na dosta mesta je izbrazdan dubokim kraterima koji se moraju zaobići. Priroda je i dalje prelepa. Red pašnjaka, red borova. Od Kaludarske reke trebalo se ponovo popeti na greben samo sa druge strane. Na mapi taj put postoji. U praksi on pri vrhu postaje zarastao i vidi se da se odavno ne koristi, čak ni za drva. Već se tu naziralo da neću moći da prođem. Ali kad sam dotle došla pokušaću koliko god bude moguće. Ne volim da se vraćam, posebno ako to nije malo. Provlačila sam se kroz šipražje uporno dok god je puta bilo. On je u jednom momentu krenuo nizbrdo, niz stranu i vrlo brzo potpuno nestao. A falilo je manje od 100 m da izađem na glavni grebenski put. Ali iz te tačke to apsolutno nije bilo moguće. Put je sigurno ranije postojao, a sada je tu gusto drveće i velika kosina. Ništa, ne mogu tu proći. Moram se vratiti nazad do račvanja, pa da probam drugim putem da izađem na greben. Taj put na mapi nije spojen sa grebenskim, ali moram pokušati jer u protivnom zaista imam mnogo da se vraćam nazad a pitanje je i kuda bih dalje a da ne moram asfaltom. Dolazim do tačke gde se na mapi put završava. Vidim probijen je baš strm šumski put za drva pravo naviše. Zemlja je dosta mokra od prethodnih kiša. Sve to nije baš idealno, a kada se doda i to da je motor natovaren, postoji ozbiljna mogućnost da tu padnem i ne uspem da izađem. Merkam uspon par sekundi i zaključujem da moram odlučno da krenem na gore, bez premišljanja, jer ako usporim ili proklizam, ne mogu zadržati motor na takvoj klizavoj uzbrdici. Put je neravan, izbrazdan kamionskim gumama, a ima i grana, ali izlazim. Bilo je gusto, ali sam ipak uspela. Kakvo olakšanje što ne moram nazad. Jer to bi dovelo u pitanje da li ću uopšte uspeti da se tog dana vratim kući. Sada je sve mnogo lakše, a i izvesnije, jer sam dalje tim putem već prošla. Otežavajući faktor je što sam u traženju puta izgubila puno vremena i dosta je kasno, a imam još 80-90 km preko planina, do kuće. Već je jasno da će me mrak uhvatiti, ali bar da to bude što bliže kući. Na vrh onog brda gde je šuma sam izašla A na onaj dole put se uključujem Izlazak na poznato je možda delovao da se previše opustim, pa kad sam već stigla do onih raznih glava, pravim grešku u manevru kod stajanja i motor mi pada. Nedelja je popodne. Neposredno pre toga sam se mimošila sa nekim terenskim autom koji je odlazio sa planine. To je jedna od onih situacija, kada ste toliko umorni da ne možete podići motor ni uz pomoć dizalice. A vreme curi, dan odlazi. Da situacija bude još apsurdnija, jednog momenta posle dosta muke, donekle podižem motor, ali nedoviljno, i on ponovo pada. Ne vredi, nemam snage. Potpuno sam iscrpljena. Vadim aktivnu vodu, energetske čokoladice, skidam štitnike, sve, u nadi da ću povratiti snagu. Ali, ne mogu podići motor, šanse nema. I onda, kada sam već izgubila nadu nailazi neki golf. Staju ljudi, moraju jer motor leži poprečno na putu, i pomažu mi da ga podignem. Ljudi su zbunjeni i situacijom a i mojom pojavom tu, pa ponavljaju, nemoj brzo da voziš, da ne padneš ponovo. Objašnjavam im da mi je motor pao u stajanju, ali da inače i ne vozim brzo, ali ne shvataju. Njima je i dalje razlog toga što motor leži na putu, taj što sam brzo vozila Zahvaljujem na pomoći i žurim dalje. Žurim polako Kada siđem u Andrijevicu i tamo se osvežim i odmorim, moraću da odlučim, da li da tu prekinem vožnju i negde prespavam, ili imam dovoljno snage da vozim još 70 km, gore, dole, pa opet gore dole po planini do kuće. Ako odlučim ovo drugo, zaista ću morati brzo da vozim, da stignem bar do mojih brda preko puta kada padne mrak. Beta ima užasno slaba svetla. A i ja loše vidim. Znači ako moram po mraku to može samo po dobro poznatom putu i to što kraće. U Andrijevici na pumpi sipam gorivo, pijem hladne sokove , jedem sladoled i to je čini se dovoljno da se malo oporavim. Ipak idem dalje, pa ću kod Kolašina još jednom videti kakvo mi je prolazno vreme. Uz par kraćih stajanja stižem kući tog dana. Iznad Vranještice, još je dan U mojim brdima sunce je već na zalasku Poslednje kilometre vozim po mraku ali stižem u jednom komadu. Uh kakva je ovo vožnja bila gledano sveukupno. Prešla sam preko planina čitavu rutu od kuće do Rožaja, i isto tako se vratila nazad. Sve je bilo savršeno, ako se izuzmu ova dva mala peha u povratku. Mada se i ono spajanje puta sa grebenskim uspešno završilo. Možda ne na planiranom mestu, ali nisam se morala vraćati. Ovo putovanje je bilo višestruko značajno za mene. Bio je to test, mogu li isplanirati i izvoziti sama, jednu sasvim novu podugačku rutu preko planina koje ne poznajem. U neku ruku i test izdržljivosti, i za mene i za motor. Test koji smo obe uspešno položile Jako je dobar osećaj sada kada i iskustveno znaš koliko i šta možete ti i tvoj motor zajedno Možemo. Mogu. Ali je ipak preporučljivo za neke duže vožnje tog tipa, po nepoznatim putevima i terenima voziti u društvu. Svašta može da pođe naopako, a često signala nema, kao ni ljudi. Ali divljih životinja ima Na sreću se ne može računati svaki put. A može da se desi situacija gde popravnog nema. Sve su to činjenice, ali .... Možda ne vozim neke dugačke vožnje u kilometrima i danima, ali i dalje vozim sama. Toliko već dugo vozim sama da mi je to postalo navika. Čak hvatam sebe da kada dogovaram vožnju sa nekim, da mi to na neki način predstavlja opterećenje, remeti mi ritam pa i komfor, da krenem kada hoću, vozim kako meni odgovara, stanem koliko puta želim ili ne stanem... Hm, postala sam pravi pustinjak u ovoj mojoj nedođiji. A, nije ni to loše, ali nije za svakoga Slika sa polaska, momci vežbaju neke egzibicije . Oni još ne kreću. Samo ja, jer me je čekao put preko brda i planina do kuće

15.07.2025. Ruta većim delom ista kao na prethodnoj vožnji, sada vožena u suprotnom smeru, sa jednom potpuno novom deonicom u središnjem delu. Štavanj, Poljanice, Širalija, Trebešica, Ljevorječe Tuzi, Uvač, Sjevernica ( dužina rute 70,6 km, najviša tačka 1422 mnv) Kada smo na prošloj vožnji drugar i ja svratili u Poljanici na kafu kod one porodice, komšija koji se takođe tu zadesio, pomenuo je neki put , dva kilometra dalje kojim se silazi u neko meni do tada nepoznato selo, odakle se kaže može izaći do železničke stanice Trebešica, a odatle i do Ljevorječkih Tuzi. U tom momentu nisam obratila pažnju na to što je čovek rekao, možda sam bila i umorna, a možda sam mislila da priča o putu do nekih sela, pa ga nisam detaljnije pitala. A nisam ni zapamtila ime tog prvog sela osim da počinje na slovo Š. Tek kada sam došla kući i malo pogledala mapu, shvatila sam da je taj put zapravo jako zanimljiv ukoliko bude dobar, jer bih tako izbacila sa ovog kruga jednu deonicu po asfaltu, a dobila bih novu koja se preko planine prvo spušta do reke a onda sa druge strane i penje. Na mapi sam mogla naći deo puta od Trebešice do Ljevorječkih Tuzi, ali prvog dela puta nije bilo. Niti sela čije ime počinje sa Š. I tako, kad sam jednom o ovom putu počela da razmišljam kako ga moram naći, ta misao mi više nije dala mira A ovi ljudi koji bi mi mogli dati bliže informacije su još danas bili gore u vikendici. Pa sam tako rešila da danas ponovim vožnju u nadi da ću uspeti da nađem taj put. A kada ga pronađem, da će biti dovoljno dobar i ne previše strm, da mogu njime i proći. Na putu do Poljanice, srela sam još jednog meštana koji je znao da mi kaže i kako se zove selo na Š, Širalija, i gde za njega da skrenem, i koga da tražim u tom selu da me uputi ka tom novom probijenom putu za Trebešicu. A srela sam posle , sada već mogu reći poznanika Vlastu koji mi je sve to potvrdio. Lako nalazim to skretanje za Širaliju. Tuda sam prošla mnogo puta ali nikada nisam produžila, jer sam mislila da je to samo prilaz kući. A ono, kakav božanstven put. Put je sređen i nasut ali veoma zanimljiv za vožnju. Sa 1300 mnv se serpentinama spušta na 900 mnv gde je praktično bio kraj ovog puta u selu Gornja Širalija kod kuće Adžića. Serpentine su sa unutrašnje strane planina, pa se ima osećaj kao da se spušta u rupu. Zapravo i jeste tako. Kod te poslednje kuće, koja deluje kao da je na kraju sveta, stajem da pitam domaćina šta dalje. Ne smem ni da pogledam iza jer već naslućujem da je dole veoma strma provalija u koju po svoj prilici ja treba da siđem. Domaćin je vrlo ljubazan, nudi me sokom i pokazuje sav ponosan to novo parče puta koje kako kaže nedavno probijeno, a silazi do sela Trebešica. Ja ga pitam kakav je put, ne bih sama da se spuštam ako ima kakvih problema. Ma, kaže, dobar je. Uzak, malo strm, ali prođe on džipom. Jedino je kaže, malo problem što su bandere od struje popadale, pa su žice nisko iznad puta, ali može se proći. Gledam ja početak puta, uh ne uliva mi baš poverenje. To je šumski put uz liticu, strm, sa serpentinama pod uglom od 360 stepeni, i pod nagibom. A posle će se ispostaviti na par njih došlo je do sleganja zemlje, pa je nagib bukvalno ka provaliji. Srećom put je dug samo 2 km. Krenula sam ja njim, ali moram to ponoviti, samo u suprotnom smeru. Kako nisam znala šta da očekujem, a zeznuto je baš, na dve serpentine sam morala stati i polako skrenuti da slučajno ne odletim dole. A žice od struje su posebna priča. Toliko su nisko da sam se saginjala da ih ne zakačim. Posle sam tek čula da nema struje kroz njih. Vrhunac je bio kada sam kormanom zakačila neki koren koji je virio iz zemlje u kosini, i umalo od tog udarca da odletim u provaliju. Ali siđoh u komadu. Pod stresom, ali siđoh. Posle ću zakačiti sliku izihipsi da vidite kuda su oni probili taj put. Samo teško da će on tu dugo potrajati. Previše je strma strana, odroniće se i tonuće, to se već vidi. Nisam slikala ništa tu. Fokus je bio da siđem bez problema. Posle dalje je ok put, zemljani ali širok i ne ide onako uz liticu. Penje se i on na istu visinu samo sa druge strane, ali nije problematičan. U podnožju se prelazi reka. Rekli su mi da je to Sjevernica u gornjem toku. Ali po mapi nije. Možda neka njena pritoka. Dilema, da li levo ili desno. Niko mi nije rekao da ima dve Širalije Taj fini nasuti put kojim se spušta do Širalije Sjevernica koja to nije Ovo je već na drugoj strani , put za Ljevorječke Tuzi Pruga u Trebešici, malo je granje zaklanja Ljevorječke Tuzi Dalje se vraćam delom teta od Uvača ka Sjevernici, nizbrdo. Kroz šumu je lepo, sveže. Iako sam tuda prošla pre samo dva dana uzbrdo, voziti nizbrdo istom tom trasom, nije ni približno isto. Bar meni. Put inače ima u nekim delovima vododerine, a onaj deo sa kamenom koji je i tako problematičan, ove godine je još gori. Nizbrdo voziti tim putem zahteva baš puno koncentracije, da se izabere dobra putanja i koliko toliko zaobiđu duboke brazde, ali i stalno se stiskaju ručice kvačila i kočnice, pa šake brzo zabole. Posle kamenjara sam stala na jednom ravnom delu da odmorim. Kad odozdo naiđoše dva momka iz Austrije, voze tet. Tu smo malo popričali. Njima je baš bilo zanimljivo što su me sreli samu. Posebno na ovoj deonici koja je jedna od težih na Cg tetu. Ben, momak koji je vozio prvi, dva puta me upozorio na kratere na putu na koje ću naići. Džabe sam ja njemu govorila da znam kakav je put, da sam prošla prekjuče, dečko je uporno insistirao da budem obazriva. Lepo od njega A ono jeste, zaista sam se pomučila da siđem. Dal zbog umora koji me je stizao, dal zbog toga što ovu rutu prvi put ove godine vozim u tom smeru, nizbrdo, ne znam. Ali jeste mi bilo teško da sve te rupe zaobiđem Posle tolikog lomatanja preko svih tih brda, odlučujem da siđem do Sjevernice ( one prave), nadajući se da je svežije pored reke. Ali nije bilo. Mada jeste lepo. Ruta Nova deonica ulazi u planinu, umesto dela gde se vozi i asfaltom Pogledajte kuda su oni probili taj šumski put, vidite kako su guste izohipse Ali, sada znam još jedan način kako preko ovih planina mogu preći na drugu stranu, i obrnuto. Mada ova opcija će biti samo za iznimne, specijalne prilike, kada sam raspoložena za egzibicije i kada je zemlja potpuno suva

06.07.2024. vožnja u lokalu u okviru događaja. Košutina lokva, Cmiljevica, pa sa druge strane magistrale ka granici sa Srbijom i nazad u Rožaje. Lep krug od nekih 76 km. Priroda u ovom delu Crne Gore je zaista prelepa. Svega ima, od prostranih zelenih proplanaka sa pašnjacima, do visokih gustih četinarskih šuma. Lepota! Čovek pred takvim darom prirode ne ostaje imun. Kada jednom to doživimo, neminovno nas zauvek promeni. Svaki boravak u prirodi, aktivno učešće, bilo pešačenjem ili vožnjom ili na neki drugi način, vraća nas korenima, približava onom možda zaboravljenom, spokoju ali i sreći, srži lepote ali i ljubavi, jednostavnosti a ujedno i suštini. Ova vožnja je zaista bila lepa. Osim što smo upoznali nove fantastične predele, bilo je vremena i za druženje, predah u dubokoj hladovini ispod četinara, ali i za smeh. Kako drugačije kad je dobra ekipa na okupu u tako lepom prirodnom ambijentu. Smeh je uvek pravi pokazatelj dobrog raspoloženja. A tog dana ga je bilo na pretek Dermando Ovaj bagi nas je vodio po prelepim predelima u okolini Rožaja. Nisam ni znala kako brzo može da ide ovaj zvrk, i prolazi svuda, čak i sa ćelavim gumama. Ponovo Košutina lokva Neko vozi u krug oko jezerceta A neko odmara u dubokoj hladovini ... I gleda kako se zaista vozi motor Cmiljevica Pogledajte te prelepe visoke četinare Luški katun E, ovde Simon preskače hrpu balvana sa velikim Dukatijem, a momci mu pomažu da siđe a da ne završi naglavačke na zemlji. Široka prostranstva pod pašnjacima Ja Evo me, stižem za dva minuta I na kraju dana ponovo nestvaran zalazak sunca Dermando ispod Hajle u smiraj dana I nešto što sam videla čini mi samo u ovim krajevima, krovovi koliba su prekriveni travom.

13.07.2025. Krug, Prekobrđe, Sjevernica, Zečka, Uvač, Ljevorječke Tuzi, Slacko, Štavanj ( 76 km, maksimalna visina 1465 mnv) Drugar i ja smo danas napravili fini krug po planini preko puta. Od ideje da vožnja bude lagana i opuštena, na kraju završismo na delu teta preko Sjevernice, koji je od svih potencijalnih uspona preko puta zapravo i najzahtevniji. Plus sam ja htela da izađemo i na Zečku ( 1420 mnv), jer sam je prethodni put preskočila. To se pokazalo kao ne baš najbolja ideja, jer je put do vrha toliko zarastao da se jedva prolazi. Plus je trava na završnom usponu jako visoka pa se uopšte ne vide rupe koje su uglavnom divlje svinje kopale. Drugar je imao dosta potrošene gume, pa se na sam vrh popeo na kraju peške Meni je ova ruta poznata, vozila sam je dosta puta. Ali on nije. Malo me je brinuo izbor rute. Pitala sam se kako će na kraju sve to da se završi, da li će reći da nisam normalna i da više sa mnom neće voziti. Ma ne samo voziti, nego verovatno neće ni razgovarati . Srećom, druga polovina puta mu je više legla, pa je na kraju ipak bio oduševljen vožnjom U povratku smo svratili na kafu i sok kod domaćina kome se uvek javim kada tu prolazim. To nas je povratilo u život u zadnji čas, obzirom da smo nekako zaboravili vodu da ponesemo. Po ovoj vrućini Yamaha se uspešno izborila sa usponom iz Sjevernice Teži deo puta ostaje iza nas I evo nas na vrhu uspona Zečka ( 1420 mnv) Mnogo volim da se popnem na ovaj vrh. Nije mnogo visok ali ima prelep pogled. Nekako se osećam baš dobro svaki put kada izađem tu. Ona tačkica na livadi dole je Yamaha. Ipak joj je uspon uz travnato brdo bio previše, pa je ostala dole da sačeka. Ali zato betica kao skočica, izlazi svuda Prosto mi je neobično da vidim sebe na slici , a da nije selfi Motori još jednom poziraju sa Komovima u pozadini Lep krug. Dobra je to vožnja bila. Iako ima pomalo i asfalta, ruta je zanimljiva i aktivna, zahteva stalno angažovanje. Uspon iz Sjevernice je strm, ima i vododerina , a sa druge strane spust u povratku, sa Štavnja, je dobar put ali sa puno serpentina, pa mora dosta da se radi . Sve u svemu, dobra vožnja i lep dan.

Izgleda baš dobro pod snegom

05.07.2024. Uspon do planinarskog doma Grope ( 1900 mnv) ispod same Hajle i spust pešačkom planinarskom stazicom nazad u Dermando. Dužina rute, 52,3 km, najveća visina 1962 mnv Posle dugačkog i napornog putovanja preko planina, do Bandžova, te noći spavala sam kao beba. Na visini od 1450 mnv, noći su dosta sveže i u julu mesecu. Ali se zato fenomenalno spava i baš dobro odmori, pod uslovom da si dobro pokriven Za prvi dan događaja , predviđeno je par prezentacija i kraći kurs off road vožnje koji je držao slovenački Dakar reli vozač, Simon Marčič. A posle toga smo imali slobodno vreme za druženje ili kako ko želi da provede. Nas par enduraša iz Cg, koji se poznajemo od ranije, dogovorili smo da u toj pauzi do večere pokušamo da pronađemo put do planinarskog doma Grope. Do njega od Dermando doma gde se mi nalazimo vodi pešačka staza kroz šumu, ali je strma , sa kamenim stepenicama i vrlo teška za motor. Za neki hard enduro bi bila idealna Međutim, čuli smo da iz Rožaja, kada se krene u pravcu ka Ahmici ima put kojim džipovi izlaze do Grope, samo niko nije tačno znao da nam kaže kako da ga pronađemo. Ja sam preuzela na sebe da potražim na mapi moguću rutu, obzirom da mi je juče dobro išlo rutiranje do ovde. Ali, ispostaviće se da nisam u tome bila baš uspešna ovog puta, obzirom da se gradi novo skijalište na Ahmici, pa je i put u tom pravcu asfaltiran, a mnogi poprečni zemljani putevi su presečeni ili zatrpani. Ali pre nego pređem na vožnju, koja nas je ispostaviće se, odvela u pravu avanturu, malo da se osvrnem na kurs enduro vožnje. Ispostavilo se, suprotno mojim očekivanjima, da je Simon jedna zaista dobra i neposredna osoba. Sa njim je lako komunicirati, a što je najvažnije, svakom učesniku je pristupao krajnje posvećeno i trudio se svima da odgovori na sva moguća pitanja. Nije mu bilo teško i nekoliko puta da pokaže istu stvar, ukaže na greške, sve dok svima sve nije bilo jasno Evo par slika sa poligona Vežbamo pravilan položaj oslonca na fuzastere Zatim, malo u praksi primena teorije A onda Simon pokazuje kako bi to zaista trebalo da izgleda, na mojoj beti Zabavno je bilo i veoma korisno čuti sve te stvari od nekoga ko zaista ima znanje a ume i želi da ga prenese. Posle završenog poligona, nas pet, šest smo krenuli da potražimo put za Grope. Silazimo nazad do vrela Ibra, pa asfaltom do Rožaja, a onda nekom uličicom desno, ponovo asfaltom vozimo u pravcu ka Kosovu. Ja idem prva prateći rutu koju sam prethodno iscrtala. Negde na polovini tog novog asfalta za skijalište trebalo bi da se odvaja putić desno za Grope. Ali, njega nema. Vraćamo se gore, dole tražeći skretanje. Ali, nema. Pitamo neke ljude usput i oni nas upućuju do doma, ali pogrešnog doma. Do planinarskog doma Ahmica koji se nalazi na kraju asfalta. Tu vidimo neki zemljani put na gore, i odlučujemo tuda da krenemo. Put obećava. Iako ne vodi na Grope, lep je za vožnju. Prvo ide kroz šumu, a onda izbija na proplanak gde se zapravo nalazi granična linija sa Kosovom. Silazimo sa motora i peške idemo do graničnog kamena. Odatle se pruža pogled na livade i proplanke na Kosovu, a vidimo i kućice u daljini. Ako bi desno putem produžili, mogli bi bliže prići Ahmici, ali preko teritorije Kosova. U tom trenutku nismo videli tehničke puteve koji su probijeni do vrha ski staze. Stavro i njegov Mad Max Norden Kod graničnog kamena sa Kosovom Sa proplanka se istim putem vraćamo na asfalt. Mene i dalje muči onaj putić koji nismo našli, pa polako vozim i gledam levo. Ostali su već odmakli. I onda ugledam tablu Vidi se odmah da to nije put za motor, ali meni đavo ne da mira, pa silazim preko povećeg ivičnjaka da osmotrim put. I krećem malo njim naviše, ali ne može se tuda definitivno. Put je samo za planinare. Jedva se okrenuh da se vratim nazad. Momci me čekaju. Zapravo njih troica. Ostali su rešili da se vrate u bazu. A Filip se u međuvremenu raspitao i dobio smernice kuda do Grope. Malo lutamo, malo kroz tuđe imanje vozimo, ali izlazimo na pravi put. Put je dosta loš. Ima i krupnog kamena, i razlokanih deonica, kasnije i dubokih bara, ali izlazimo svi do vrha. A pre toga na novi prelepi proplanak odakle se lepo vidi Ahmica. Ahmica iza nas, a Nemanja demonstrira radost, valja se po putu A levo ispred nas počinje greben Hajle Uskoro stižemo do prevoja odakle se u podnožju vidi naš cilj, planinarski dom Grope, a iznad njega moćna velelepna Hajla. Spuštamo se do doma Negde dole u podnožju je Dermando Kod mene je euforija na vrhuncu. To je zato što još ne znam šta me tek čeka Momci odmaraju pred spust A spust je katastrofa. Strma, kamena staza sa kaskadama i tako u dužini od 500 m Meni je beta i tako visoka. Na ovakvim nagibima gde je potrebno oslanjati se stopalima o zemlju, ja ne mogu proći. Ali momci su pritekli u pomoć pa su Stavro i Filip prvo spustili svoje motore, dok je Nemanja sve vreme bio sa mnom. Onda su se peške vratili da nam, odnosno meni pomognu. Uz njihovu pomoć i beta je časkom sišla niz tu nezgodnu deonicu. Jako zanimljiv dan, i prava avanturistička vožnja. A u društvu je sve to bilo mnogo lepše i veselije. Drago mi je da smo na kraju našli put do Grope i izašli ispod same Hajle. Nekom prilikom bi bilo lepo i popeti se na Hajlu peške. Doduše, ćerka i ja smo krenule kasnije tog leta u poduhvat pešačenja na Ahmicu, ali nismo uspele da se popnemo do vrha, jer nas je uhvatilo strahovito nevreme i grmljavina, da smo jedva živu glavu izvukle Bile smo prepešačile više od pola puta kada je krenulo nevreme. Mogu vam reći da nije uopšte naivno kada gromovi krenu da udaraju u planini pored tebe. Tako da uspon na Ahmicu takođe ostaje za neki drugi put. A što se vožnje motorom tiče, to je bio pun pogodak Jako lepo iskorišten dan u dobrom društvu.