Stigao je novembar. Jesen je još uvek tu, ali radijus za vožnje se značajno smanjio. Hladno je već, a period dana kada je temperatura prihvatljiva za vožnju je dosta kraći, pa sada vozim po okolnim brdima, a samo ponekad najdalje do Kolašina. Ovde neću pisati o rutama, okačiću po neku sličicu i napisati gde je slikano. Sjenokosi ( 1150 mnv), stena iznad sela Maničevo gde često volim da izađem Štavanj ( 1100-1200 mnv), visoravan preko puta mene. Odatle se pruža lep pogled na Maganik, Ropušnicu, Moračke planine, kanjon Mrtvice sa jedne strane, a sa druge na planinske vrhove Kučkih planina. Na putu za Štavanj u jesen i proleće ima dosta vodopada Jesen ima tako lepe živopisne boje, ali samo još koji dan 27.11.2023. Pao je prvi sneg na Bjelasici ( slika nije crno bela ) 29. 11. 2023. sam izašla motorom ka Maganiku da proverim kakvo je stanje , dokle se može. Nisam ni do planinarskog doma stigla. Klizavo je. Dom je na 1400 mnv. Ali na Sjenokosima još uvek nema snega, a pogled je uvek fenomenalan

E, ova vožnja nema puno fotografija ali je meni značajna iz više razloga. Prvo, dva segmenta su potpuno nova, i oba su trase za stizanje na Bjelasicu. Drugo, vožnja celokupno gledano je zahtevnija, obzirom na kilometražu, dužinu dana, doba godine , deonice koje su zahtevnije , plus istraživanje novih ruta koje se nalaze tek u drugoj polovini rute. Što znači nije bilo vremena za gubljenje. Sve je moralo tečno da se odvija. 30.10.2023. TET preko reke Sjevernice do Uvača- asfalt do Mateševa- novi put do Vranještice- Bačko brdo ( Bjelasica) - novi put od Vranještice ka Ćirilovcu - Kukunovac - nazad kući ( 113,4 km) Od kuće vozim delom TET-a preko Prekobrđa, Sjevernice pa uzbrdo do najviše tačke, odakle se se širokim makadamskim putem spuštam u Uvač, odmah ispod novog autoputa. Ovaj deo TET- a, ne mogu reći da je puno težak, posebno kada je suvo, ali ima spusteve i uspone za koje treba pažnja, naročito kada ima dubokih brazda od kiša. Ukoliko je mokra zemlja, to je sasvim druga priča, a za teže motore može da bude i dosta problematična. Ja tim putem vozim povremeno,kad sam raspoložena za vežbu, jer imam više alternativa da planinu preko puta pređem, a taj jeste po težini najzahevniji. Danas je on izbor jer izlazi na asfalt najbliže Mateševu odakle želim da istražim novi put do Vranještice. Do Uvača stižem bez problema, a posle i do Mateševa. Doduše, nisam znala da je prilaz autoputu kod Mateševa zatvoren pre podne zbog radova, pa se dogodilo da sam vozila tom zatvorenom deonicom. Saobraćajac koji je obezbeđivao da tako neko kao ja ne bane, bio je u čudu kad me video kako dolazim iz suprotnog smera. Jedva mu objasnih da sam ja došla preko planine, ne autopitem, i da me pusti još par stotina metara pa opet idem u planinu Bio je fin, čak mi je objasnio i gde da skrenem. Put od Mateševa do iznad Vranještice je široki makadam, povećeg nagiba ali ništa problematično. Tu sam naišla na kamion koji je vukao drva pa sam morala neko vreme ići iza njega dok se nije napravilo mesto za obilazak. Kad sam se popela do kraja izbijam ispred crkvice koju renoviraju. Zastajem malo da se javim meštanima i raspitam za novu deonicu puta kojom bih sišla dole u Vranješticu, da ne idem opet čoveku kroz dvorište. I tako reč, po reč, čovek sa kojim razgovaram me pita, jesam li ja pre par dana tuda vozila kada nisam od drva mogla proći. Bila sam malo iznenađena, nije mi čovek ličio na onog domaćina koji se povredio. I nije on. Ali je čuo priču da je neka žena motorom išla tuda, završila u dvorištu njegovog komšije, a i za pomeranje drva je znao Što su ti mala mesta čudo, sve se u trenutku sazna. A možda sam ja njima i neobična što tuda sama vozim. Zapravo, motori tu verovatno i ne prolaze. Možda eventualno neko lokalni. To nije put poznat endurašima, a i šta će tu Posle crkve silazim u Vranješticu putem za koji saznajem od sagovornika, ali ni taj put mi nije baš ono što tražim, jer on sad pa prolazi kroz ili pored njegovog imanja. Ali je ok kao opcija. Odatle se već poznatom trasom penjem do Bačkog brda gde zaključujem da imam malo vremena za predah na livadama Bjelasice a i za fotkanje. Komovi vire u pozadini Zekova glava na horizontu U povratku konačno pronalazim onu idealnu trasu kojom mogu izaći na Bjelasicu iz pravca Ćirilovca i Kolašina, a da se ni ne moram spuštati u Vranješticu. Sve izohipsom ispod jugoistočnih obronaka Bjelasice. Bingo! Baš sam zadovoljna. Istraživanje se isplatilo. A još više sam zadovoljna što sam bukvalno uhvatila poslednji voz pred zimu. To je bila zadnja tako dugačka, odnosno toliko daleka vožnja, u odnosu na kuću te godine. I poslednja na Bjelasici do proleća. U povratku, da sve zaokružim, izlazim na Kukunovac. Odatle se pruža lep pogled na Kolašin sa istočne strane. A onda na pumpu pa kući na zasluženi odmor. Dan je bio pun pogodak. A valja se i ugrejati pored vatrice. Večeri su već postale hladne.

Pogledala sam malo bolje sliku, to je planinski venac na južnom obodu Sinjajevine - Tisov krš i Umovi iza. Upravo pišem o off road vožnji gore do tih vrhova pa ću ako nemaš ništa protiv pozajmiti baš ovu fotografiju da pokažem o kom vrhu se radi

Ovo je jedna od meni takođe omiljenih ruta. Ne vozim je često, ali bar jednom ili dva puta godišnje izađem gore. Dobra je recimo za tople dane, jer u većem delu prolazi kroz šumu. A na kraju stiže poslastica u smislu vožnje ali i prelepih vizura kada se popne na vrh. Krajnja tačka uspona na ovoj ruti su oni impozantni kameni vrhovi koje vidite kada se krećete magistralnim putem od Manastira Morača u pravcu ka Kolašinu, do ispred velike lakat krivine - Mioska. Kada podignete pogled gore ka nebu, vidite fascinantni venac kamenih vrhova. Sigurno nema nikoga ko je tuda prolazio a da nije zapazio to umetničko delo koje je priroda izvajala. E, tu se penjem. Tisov krš, a iza njega vrhovi planine Umovi i Miočki katun ispod njih, smešten u udobnoj , ušuškanoj kotlini. Pošto svoju fotografiju nemam da pokažem o kom planinskom masivu se radi, pozajmiću Nemanjinu, @Skittles. Nadam se da se neće ljutiti 29.10.2023. Đuđevina, Mala i Velika Ljuta, selo Raško, Bistrica Moračka, Tisov krš, Miočki katun ( 104,9 km) Standardno kad negde krećem a da nije naviše, prvo vozim brdima preko puta. Ovaj put biram kraću putanju jer želim da što pre stignem do Vočja i tu se na kratko uključim na magistralu ali samo da bih prešla na levu stranu planine , a i Morače, gledanu u pravcu ka Kolašinu. Mogla bih i asfaltom do Mioske, ali uvek biram off. Duže je značajno, ali ja ne žurim. A taj deo rute ispod planine Ropušnica takođe je veoma lep za vožnju. Sve vreme ide kroz šumu, povremeno i kroz poneko napušteno selo, i sve vreme se penje do sela Gornja Ljuta. Ako se pogleda na karti, vidi se da taj makadamski put ide paralelno sa Moračom u njenom gornjem delu ( od Mioske ka Ljevištima), samo iznad po planini. Takođe se vidi koliko su gusto zbijene izohipse. U jednom trenutku se useca u unutrašnjist planine jer obilazi klanac gde se spušta reka Vrela, koja se kasnije uliva u Moraču. Sa ove vožnje nemam previše slika tog dela rute. Ali poneka se nađe... Ova tanka glistica dole što se nazire, to je onaj asfaltni put od Mioske preko Boana ka Žabljaku Taj deo rute završavam silaskom do Morače, gde prelazim most i uključujem se na tu asfaltnu glisticu dole A Morača prelepa, zelena Odatle par kilometara vozim asfaltom nazad u pravcu Mioske, pa opet idem u planinu, sada levo, sa druge strane glistice, a i Morače. Od sela Raško sve makadamskim putem ponovo na visini iznad magistrale, kružim. Stižem do Mioske. Odatle sve uzbrdo, pored Moračke Bistrice sve do Tisovog krša ( 1600 mnv) Put je uglavnom zemljani do poslednje deonice. A onda kreće kameni uspon. Tu ume da bude i čupavo, zavisi od vremenskih nepogoda. Ali kada se izađe sav trud se višestruko isplati Dan nije bio sasvim vedar. Ipak je to skoro novembar. Pa su fotografije pomalo mračne. Ne mogu da dočaraju svu lepotu ovog mesta. Imam negde sigurno i boljih snimaka. Kad naiđem na njih, okačiću. Prvo produžavam do ispod Umova odakle se u kotlini vidi Miočki katun. Stočari su odavno otišli, ali nisu i svi stanovnici Katun je ušuškan u dolini ispod Velikog i Malog Uma ( 1945 mnv) Silazim u katun da pozdravim konjiće Među njima je jedan moj stari poznanik, bela kobila. Ona iz nekog razloga voli motor, ne plaši ga se. Uvek priđe da ga onjuši, a ponekad stavi glavu na sedište. Tu kobilicu viđam inače i na drugim mestima u planini, uopšte ni blizu ovog katuna. Ima puno konja. Oni će biti tu pušteni , sami, još malo, dok sasvim ne zahladni, a onda ih vode niže da prezime zimu Radoznali su. A i obradovali su se gostu Pozdravljam drugare i vraćam se do Tisivog krša iznad litice, da napravim par fotografija, pa nazad kući. Preko puta Tali, vrh Ropušnice, a desno vrhovi Moračkih planina, Moračka kapa i ostali Umovi se gube u oblacima Betica mrvica na ovom veličanstvenom planinskom prostranstvu Zima se približava sitnim koracima, uskoro neće biti više vožnji po viskokim planinama. Ovo su poslednje prilike za tu godinu.

Ranije sam već pomenula, posebno mi je bilo zanimljivo otkrivanje puteva po Bjelasici ali i onih kojima mogu stići do nje, a da ne moram voziti kroz Kolašin , pa do skijališta gore, jer mi je to preko 20 km asfaltom. Ovo je je jedna od ruta koju sam trasirala, s tim što nije najsrećnije rešenje jer prolazi kroz privatno dvorište. Kasnije, opet iz trećeg pokušaja sam našla idealnu rutu koja ide izohipsom jugoistočne padine Bjelasice i izlazi na trasu Bjelasica - Trešnjevik kod Bačkog brda. 24.10.2023. Krug: Kolašin, Manastir Ćirilovac, Vranještica, Bačko brdo, Lumer, Ključ, Krivi do, Vranjak, Kolašin ( 91,7 km ukupno od kuće) Do Kolašina stižem standardnom rutom brdima preko puta, s tim što i tu ima par varijacija , a sve izlaze na magistralu posle Crkvina. Odatle asfaltom vozim ka Kolašinu, ali mu prilazim sa kružnog toka iz pravca Mateševa. Zatim, veoma brzo skrećem na makadamski put. Tu sam malo lutala obzirom da je nastavak puta izmešten zbog izgradnje nekog objekta. Ali nalazim. Put se penje uzbrdo, planinom, desno od Kolašina. U početku je makadamski, ali jednog momenta ulazi u šumu i tu postaje dosta loš, izbrazdan zemljani put. Vidi se da ga više ne koriste često ili uopšte vozila, ali planinari da. Nalazim oznake na drveću. To je planinarska staza koja vodi do vrha Kukanovac ( 1295 mnv) iznad Kolašina. Ovom prilikom ne izlazim do samog vrha gde je i vidikivac sa lepim pogledom. Fokus mi je na pronalaženju trase u daljem nastavku puta, kojom se mogu spustiti u Vranješticu, a kako ću se iz nje popeti do Bačkog brda, to sam već ranije pronašla. Ubrzo se uključijem na široki utabani makadamski put za manastir Ćirilovac koji mi je poznat od ranije. Brzo stižem do manastira . Ne skrećem ka usponu koji vodi do kapele manastira Ćirilovac napravljene na samom vrhu. O tome ću drugi put pisati. Veoma impozantno. Nastavljam pravo. Manastir Ćirilovac Ako pogledate onu tačkicu na najvišem vrhu, to je kapela manastira Ćirilovac Brzo stižem do puta iznad Vranještice. Ona je dole u podnožju. Moram pronaći put da siđem dole. A ono iza motora je Bjelasica. Cilj je stići do tamo, prvo dole, a onda gore Lutam neko vreme tražeći po zaraslim livadama ucrtani put sa mape, ali ne nalazim. Srećom pojavljuje se tu niotkuda jedna starija žena, došla je da proveri da li joj neko krade drva. Ona me upućuje kuda da siđem do puta koji vodi naniže. A put, onako, srednje žalostan. Sa povećim nagibom i par serpentina. Ali ne, odjednom dalje ne mogu. Zaustavlja me gomila istovarenih drva za ogrev koja zauzimaju čitavu širinu puta . Shvatam da sam u dvorištu nečije kuće. Izlazi čovek, ja već silazim sa motora i molim ga da mi dozvoli da pomaknem par debala kako bih se provukla pored. Ali debla nisu baš lagana. Oboje vučemo drva. Jedno njemu pada na ruku i krv počinje da teče. Auh, sad se domaćin još i povredio pokušavajući da mi oslobodi prolaz kroz svoje imanje. Srećom nosim flastere, pa mu pomažem da zaustavi krv i pokrije ranu . Krivo mi je što se čovek povredio, ali vreme teče. Daleko sam od kuće, moram dalje. Zahvaljujem se i nastavljam. Odatle vozim od ranije poznatim šumskim putem kojim se penjem do Bačkog brda a tu sam već na Bjelasici. To znači da sam cilj oko trasiranja tog dela puta, za danas ispunila. Ostalo je vremena za još jednu kraću ekspediciju po proplancima Bjelasice. Tačnije dve, a onda nazad kući. Prvo se penjem na Ključ, do izlazne stanice ski lifta koji odavno nije u funkciji. Odatle se pruža pogled na skijalište Kolašin 1450 u podnožju, ali i veći deo Bjelasice Ključ, vrh (1970 mnv) Desno prvo vidimo izlaznu stanicu ski lifta Ćupovi, a iza repetitor na Zekovoj glavi Silazim sa Ključa i penjem se na sledeći vrh koji se nalazi preko puta. Lumer ( 1883mnv) Produžavam još malo vozeći po prelepim pašnjacima na ovom delu Bjelasice. Tu se penjem do još jednog vrha čije ime nisam uspela da saznam, visine 1887 m, koji se nalazi iznad Jelovice. Sa ruba se može i videti Jelovica. Prelepo je ovde. Priroda je možda čak i najlepša u jesen. Zlatna boja joj daje neku otmenost i naglašava lepotu. Desno u rupi je Jelovica, otprilike tu dole se završava i tunel Klisura. Pravo, Zekova glava Vreme je za povratak. Silazim sa Lumera, pa putem pored planinarskog doma Krivi do , ispod Vranjaka nastavljam do Kolašina. Konji me uvek obraduju. Koliko god da žurim, za njih se nađe trenutak vremena A od Kolašina, istom rutom kojom sam tog jutra i došla, vraćam se brzom brzinom dok ne padne mrak, nazad kući Uvek sam srećna kada prođem rutom koju sam prethodno samo osmislila. Sada to nije samo potencijalna, već je izvesna opcija za vožnju do Bjelasice Mana joj je što prolazi kroz privatni posed. Znači istraživanje se nastavlja .

Odmah i da nastavim dalje, kad mi je krenulo pisanje. A treba i opravdati pohvale Fokus te jesni je bio na istraživanju Bjelasice i puteva do nje sa što minimalnijom vožnjom po asfaltu. Već je bio kraj oktobra, dani značajno kraći ali vreme je dobro služilo. Bilo je suvo i vedro, idealno za vožnju. Ipak, za malo duže vožnje od kuće po planini, bile u to poslednje prilike za tu godinu. Sezona je bila baš dobra, puno sam vozila i bila sam u formi. Pa sam tako te lepe zadnje oktobarske dane vozila svaki ili svaki drugi, treći dan. Naizmenično. Dan, dva vožnje poznatim putevima, pa jedan istraživanja i tako u krug. Neću baš svaku vožnju pisati, a neke ću pomenuti u kratkim crtama, jer gotovo svaku zabeležim lepim fotografijama pa je šteta da ih ne pokažem. Sledeća vožnja koju bih pomenula je: 23.10.2023. Krug oko Maganika preko Velje Dubokog i Kapetanovog jezera ( 89 km) Lep krug u svakom smislu, i tematskom i vozačkom. Kilometraža taman. Težina treka, da kažemo srednja, pod uslovom da je stanje puta iz Velje Dubokog do Kapetanovog jezera zadovoljavajuće ( ovo je inače deo TET-a CG) . A takođe i puta od Pogledala ispod Maganika do Gornjih Rovaca. Povremeno vozim ovaj krug, a kada sam posebno raspoložena za vožnju ubacim i neki dodatak. Ovog puta su dodata dva elementa, da vožnju učine još zanimljivijom Rekoh, bila sam tada baš u formi, i fizičkoj koliko toliko ali i mentalnoj. Od kuće silazim na magistralu , malo vozim asfaltom pa se isključujem, prelazim Miraču i crnogorskim TET-om krećem uzbrdo ka Liješnju. Taj put je asfaltiran ali uzak vijugav sa konstantnim usponom do 1150 mnv. Taman za zagrevanje. S tim što se kod Cerovice isključujem sa asfalta i kružnim veoma zanimljivim šumskim putem, koji se takođe konstantno penje, a prostorno je veoma blizu vrhova leve litice kanjona Mrtvice ( gledano u pravcu njenog toka), izbijam direktno u Liješnje. Volim ovaj putić. Od kako sam ga otkrila često zaobilazim asfalt kada tuda vozim. Nije previše težak ali nije ni za opuštanje, naročito kada je zemlja mokra. Kamene grede u pozadini su Maganik, a ujedno i desna strana kanjona Mrtvica Od Liješnja prestaje asfalt ,što sada više nije slučaj, asfaltirano je do Velje Dubokog prošlog leta. Tu se put spušta naniže nekih šest kilometara, prelazi Mrtvicu u Velje Dubokom a onda kreće konstantni uspon i serpentine, makadamskim putem sa pokretnim kamenom, čije stanje varira u zavisnosti od godišnjeg doba i toga da li je već popravljan te godine. Obilne padavine umeju toliko da unište put i nanesu odrone da je nekada nemoguće proći. Ko je vozio TET CG, zna kakve su serpentine, kakva je podloga i zna da je u najmanju ruku potreban dodatni oprez pri usponu ali i pri spustu. Ali kada se savladaju serpentine i kamen koji bacaka levo, desno, izbija se u prelepu dolinu Milin do, ispod vrhova, Jablanovac ( 1867 mnv) i Orlojevac (2112 mnv). A tu iza je i Stožac (2141 mnv) Još koji kilometar i stižem do Kapetanovog jezera Pogled ka podnožju odakle sam se popela Moračke planine Odatle ne idem do jezera, već se levo od njega penjem strmim obroncima , tragovima kvada do najviše tačke. Poslednji uspon gledano iz podnožja, izgleda veoma strm. Ali može se izaći. Izlazila sam ranije xtrainerom, a i klx-om, ali ovom Betom još nisam. Znam da ona može, a mogu valjda i ja. Tu ne sme da se pogreši, jer bi teško bilo zadržati motor na takvom nagibu. Nemam sliku uspona, mada ni ona ne bi verovatno verno dočarala situaciju. Ako nađem neku od ranije okačiću. Malo se dvoumim da li da pokušam ili ne , ali ipak krećem. I izlazim bez problema Gore ne prilazim previše ivici, poučena ranijim iskustvom , gde mi se klx prevrnuo uz samu ivicu litice, potonula ćopava, a kaciga sa naočarama se otkotrljala sve do podnožja provalije. Naočare sam jedva našla tada, kaciga je skroz ispucala, a da ne pričam koliko je naporno silaziti niz liticu sve u opremi i čizmama i posle se popeti A odozgo prelep pogled na crkvicu u podnožju , put kojim se iz pravca Nikšića stiže do Kapetanovog jezera, ali i na Lukavicu, Veliki i Mali Žurim Tek posle uspešne misije uspona ispod Stubice ( 1905 mnv), silazim do brdašca iznad jezera da i tu napravim neku fotku. Prelepe Moračke planine u zlatnim tonovima jeseni i jezerce koje se i bojom stapa sa ambijentom Ovde je završena tek polovina kruga. A dan već izmiče. Treba požuriti nazad, pa u povratku ne stajem puno, pa tako nema ni slika. Ispod Maganika zastajem kod Pogledala da još jednom fotografijom završim ovaj takođe jako lep dan. Ovaj centralni masiv u sredini kruga je moj Maganik

Za one gore planine koje pitaš, ne mogu sa slike da vidim tačno, ali ako se slikano na delu puta do Mioske ( lakat krivina) pravo ispred tebe su kameni vrhovi južnog oboda Sinjajevine. A ako je slika posle skretanja na krivini a bliže Ljevištu, pravo bi bili vrhovi Veliki i Mali Zebalac i planina Lola. Moračke planine su levo od pravca u kome si se kretao, posle krivine.

Hvala obojici na lepim rečima. I obojica ste u pravu U ovom trenutku kvad nije opcija a ni prestanak dalje vožnje endura. Mada ću to sa sigurnošću moći da kažem tek kada zaista ponovo sednem na motor i vidim da li je osećaj i dalje isti. A kvad.. za koju godinu možda, ukoliko me ova ljubav do tada ne ubije A hoće verovatno, takva sam ja . Sve ili ništa, maksimalno do kraja . Znaju oni koji me poznaju A istina je i to da obnavljanjem pisanja o vožnjama pokušavam da se mentalno vratim u taj specifični mod. On će svakako doći sam od sebe, ali je mnogo bolje spreman sesti na motor posle pauze, nego to naknadno graditi. A što se svega ostalog gore napisanog tiče, severian, zaista veliko hvala. Velika je stvar kada neko ko je veoma poštovan u moto svetu, i kao motociklista i kao čovek, napiše ovakve reči hvale . Mada, nije sve baš tako, ali prija čuti Potrudiću se da što više vožnji napišem, nadam se. Jeste lepo da ostanu zabeležene jer su zaista lepe

Ipak, dok čekam dan d, da odlučim kojim putem dalje , hoću li voziti ili ne, iskoristiću vreme i pisaću malo o vožnjama u prethodnom periodu, između ove dve povrede. Neću krenuti od početka , od trenutka kada sam se ponovo vratila na motor posle povrede pete, jer mi fotografije od gotovo čitave te sezone nisu pri ruci. Prva vožnja koju ću predstaviti ovde kroz slike i pomalo priče biće : 18. oktobar 2023. Krug po Bjelasici jugozapadni deo, iznad Kolašina ( 114,4 km) Prelep jesenji dan. Vedar i svetao , a priroda obojena toplim nijansama žute, braon, ali i svih ostalih boja između. Jedan od onih dana koji se samo mogu poželeti za vožnju. Krećem od kuće uobičajenom rutom, ka Prekobeđu, pa grebenom na Ravni do Crkvina. Odatle jednu deonicu imam da pređem po asfaltu, magistralom do Kolašina. Rutinska vožnja, putanja pređena mnogo puta, ali uživanje nikada ne izostaje. A po ovako savršenom danu samo je udvostručeno. Plan za taj dan je istražiti sasvim novu rutu koju sam pronašla na karti , ali u taj deo Bjelasice pre toga nisam zalazila. Ne uspevam iz prve da pronađem put iz Kolašina kojim želim da se popnem na padine Bjelasice, koje se nalaze levo od asfaltnog puta za skijalište. Deo Kolašina odakle počinje uspon se zove Breza. Malo se vrtim u krug ali ubrzo pronalazim kuda treba da krenem. Makadamski put se dosta strmo i vijugavo penje uz planinu, ostavljajući u podnožju poslednje kuće i Kolašin. Usput vidim tragove kvadova koji seku krivine praveći podosta strme uspone ravno naviše. Nekima se penjem i ja, ali većinu preskačem. Ne praktikujem na novom putu koji tek upoznajem da radim rizične stvari. Možda neki drugi put. Na jednoj serpentini nailazim na vidikovac, i odatle prelep pogled na Kolašin, ali i na Sinjajevinu preko puta. A boje i pejsaž, kao da je neko naslikao uljanim bojama Sinjajevina preko puta para svetlo plavo nebo Prijatno sam iznenađena putem koji tek otkrivam. A i oni leptirići koji prate svako novo otkriće su tu. Sve jače trepere i guraju dalje, da što pre vidim šta sledeća krivina novo donosi. Penjem se dalje putem kroz šumu do račvanja. Biram desno jer mi deluje da ću tuda stići do vrha. Ideja je da izađem do vrha ako bude moguće, i odatle sagledam kakve su mogućnosti da spojim putanju do skijališta. Na mapi tog puta nema. A u stvarnosti , videćemo. Dolazim do tačke koja se zove Melaje. Tu me sačekuju dva šarplaninca ne baš prijateljski raspoložena. Srećom i gazda je tu, pa ih brzo hvata i udaljava na bezbednu razdaljinu. Tek onda zapažam lepu, novu drvenu kućicu i dva čoveka koja nešto dograđuju. Prave tu gotovo na vrhu , za planinare ali i ostale koji mogu dotle stići, mesto za predah i okrepljenje. Popričala sam sa njima o mogućnosti da odatle izađem do skijališta. Stariji čovek mi je rekao da u principu može, idu oni džipovima ali po kosini ispod vrha. Ili pešačkom uskom stazicom po izohipsi. Kaže prolaze konji tuda, pa može i motor Ali ne preporučuje da idem sama, jer je veoma pusto i izolovano, i ako se niz kosinu prevrnem neću imati pomoć. Plus mi je rekao da do čistine prema vrhu imam jedan poveći uspon kroz šumu, čisto da znam. Zahvaljujem ljudima i produžavam da vidim dokle ću moći da izađem. Uspon jeste malo strmiji, ali izlazim. Nezgodno je kada je mokro, u šta sam se kasnije jednom prilikom i uverila. Posebno nezgodan je silazak. Motor bukvalno sulja na dole. Kočnica, kao da je nema. Ovaj put je dovoljno suvo pa izlazim bez problema. Preda mnom se otvara pogled. Ispred livada na usponu ka Ogoreloj glavi ( 1988 mnv), levo u daljini vrhovi Sinjajevine, desno negde dole u podnožju je Kolašin. Leptirići u stomaku ubrzano trepere. Šta će biti dalje... Pratim tragove kvadova ali oni nisu baš jasni u visokoj žutoj travi. Ne izlazim ipak na sam vrh, što je ispostaviće se dobra odluka, jer ta putanja po kosini je niže. To nisam otkrila tog dana, već tek sledećeg proleća kada sam kosini prišla sa druge strane, iz pravca skijališta. Ogorela glava 1988 mnv Vrh iza motora je Lica 1893 mnv Kasnije, sledeće godine sam otkrila da se odatle pruža lep pogled na Biogradsko jezero Nebo je nestvarne boje Da sam produžila još možda nekih stotinak metara pravo, došla bih do linije iznad provalije, Zejnilove rupe. Nisam ljubitelj ivica iznad ambisa, pa mi je i ovo bilo sasvim dovoljno Vraćam se nazad jer je već kasno za istraživanje, a želim još obići i katun Goleš Katun Goleš. Do njega stižem kružnim putem pošto sam se spustila niz onu istu nizbrdicu kroz šumu. A mogla sam i na onom račvanju pre Melaje da produžim pravo. U katunu nikoga nema, prošla je polovina oktobra . Stočari su već otišli sa planine. Produžavam još malo kroz šumu, do kraja puta u nadi da će se otvoriti pogled ka Biogradskom jezeru koje je ispod. Ali pogleda nema. Samo prelepa čarobna šuma. Tu negde u šumi je i vrh Crvena greda ( 1687 mnv) Vraćam se nazad do katuna Goleš. Iznad njega se izdiže Gornji Lumer ( 1760 mnv) Dan polako odmiče. Moram se još vratiti nazad do kuće pre mraka, odavde, pa jedno oko 50-tak km. Valja požuriti. Krug zatvaram silaskom u Rovačko Trebaljevo, pa odatle asfaltom do Crkvina, a onda istim putem kojim sam došla preko brda nazad do kuće. Rovačko Trebaljevo, most i crkvica Savršen dan, kakav se samo može poželeti. Otkriveni novi putevi, novi vrhovi. Gomila novih snažnih utisaka ali i novih ideja kako da spojim ovaj put sa skijalištem. Ali, to će morati da sačeka proleće i nove suve i lepe dane. Đavo mi nije dao mira pa sam u tome uspela tek u trećem pokušaju. Drugi je bio suviše rano u proleće, uhvatio me strahivit pljusak i grmljavina. Tako su gromovi udarali ispod Ogorele glave, da sam tada mislila da neću živa sići sa planine. Strašan osećaj! A ja i motor sami na padini ispod najviše tačke. Ali o tome neki naredni put

@Bor-i-slave Sve si rekao! Upravo to i jeste trilema Da li nastaviti enduro motor da vozim, ili sasvim prestati, ili pak preći na nešto sasvim drugo, kao što je kvad. Upravo zbog svih prednosti koje si nabrojao o tome i razmišljam. Plus i taj raonik bi mi itekako dobro došao zimi A tačno si pobrojao sve što mi zapravo treba. Svuda mogu sa njim, bar gde ja idem, a imala bih lični osećaj veće sigurnisti što se povreda tiče. Naučila bih da ga vozim sigurno, pa ta opasnost od prevrtanja ne bi bila izražena jer ne bih na takvom terenu ni vozila. E sad, nikada nisam vozila kvada, pa ne znam da li bi mi legao. Znam ovde par enduraša koji su recimo pokušali preći na kvadove, čak jedno vreme i vozili ali se ipak vratili motorima. Njima nije legla ta vrsta vožnje. Mislim da u tom smislu ja ne bih imala problema. Ali, problem kod mene je druge prirode. Čak i da odlučim da pređem na kvada, meni je organizaciono komplikovano, jer sam ja u tom smislu statična, da sad menjam vozilo. Da jedno prodajem, drugo kupujem, pa sve iz početka sa tim drugim. Uh od toga me muka hvata Pa i to može da bude razlog da za sada odustanem od kvadova. Ako odlučim tebe ću detaljno pitati za savete

@aca-pn haha, stvarno nisam napisala koji motor vozim Ja mislim znate već, često sam kačila slike sa vožnji u enduro temi a i temama vezano za fotografije. Mrzelo me da češće pišem u ovoj mojoj temi, a trebalo je. Za ovih par godina kako sam ovde, prokrstarila sam Crnu Goru po planinama , posebno u radijusu oko sela gde živim. Zaista imam i lepih slika a moglo bi se ponešto i napisati, al eto ne uradih to. Možda ću sada pomalo , bar neka najupečatljivija mesta. Motor je kraljica Betica, od milošte Luciferko ( sami zaključite zašto) Lakši je značajno od crf-a, Beta rr 390. Ali ima visoko težište, a i ovako spušten mi je visok, ne stajem sa oba stopala na zemlju. A čizme, posle prve povrede uzela sam čizme sa svim ojačanjima i zglobom, neke Ufo Pro. Čizme bi trebalo da su dobre. Pre toga sam nosila neke MX Acerbis, jako meke. Da čizme nisu ojačane ova sada povreda bi bila veća. Kako nisam videla led, a pravac je bio, tu sam malo i dodala gas. Motor je samo u sekundi proklizao i ja sam tako sa njim klizala metar, dva sa priklještenim stopalom ispod. A led nije bio idealno ravan nego je virelo kamenje i korenje neko. Pretpostavljam da je koščica pukla od uvrtanja i pritiska, a možda je negde i zapela.. I to mi je sada otežavajuća okolnost što znam da mi ni dobra čizma ne pomaže sasvim Evo par slikica motorčeta od zimus I jedna sa poslednje vožnje u februaru A ovo je čizma, malo prljava doduše al trebalo bi da je dobra

Da oživim malo ovu moju temu. Jedva je i nađoh koliko dugo nisam pisala . A nije da nisam imala šta, naprotiv. Ali uvek je nešto preče, pre su bile vožnje, a posle me pomalo i mrzelo. Sve sutra ću, i tako prođe vreme a i kilometri, a slike prelepih predela ostadoše razbacane po raznim temama i po folderima. A, ni sada neću pisati o vožnjama kojih je po ovoj mojoj nedođiji bilo sijaset za protekle tri godine. Drugo nešto mi je na pameti. Dilema, trilema ili oksimoron? Kada sam došla u Crnu Goru u selo sa moja tada dva enduro motora, bila sam potpuno nesamostalan vozač, bez dovoljno dobre tehnike i veštine potrebne za samostalnu enduro vožnju po planini. Ali sam imala ogromnu rešenost da sve te nedostatke na ovaj ili onaj način rešim i uspem u nameri da sama vozim po planini. Tu je bilo i drugih otežavajučih faktora. Trebalo je navići se na život u selu, u sasvim drugačijim uslovima od onih u kojima sam živela do tada. I porodica je bila daleko. A planinu, ni puteve uopšte nisam poznavala. Ali sam čvrsto rešila da ću sve to prevladati i planina, planine će biti moje! I jesam. Korak po korak, kilometar po kilometar, osvojila sam skoro svaki kutak moje Nedođije. O tome sam vam dosta i pisala. A onda, u možda najvišoj tački te uzlazne putanje vožnji i otkrivanja, iskrsla je prilika da svoja dva motorčića od kojih je svaki imao svoju namenu, zamenim za jedan bolji i sveobuhvatniji. Vratila sam se na kratko u Beograd da zamenu završim, sa nadom da ću kada se ponovo vratim u svoje planine još lakše, još više voziti, i još mnogo toga novog istražiti. Baš sam se radovala novom motoru, posebno jer sam mu znala istoriju i koliko je mažen i pažen . Ali onda se dogodio krah, potpuni raspad, a da još čestito nisam ni počela da vozim. Na Maljenu, na prvoj vožnji , takoreći probnoj na novom motoru, pre povratka u Crnu Goru i solo vožnjama po planini, nezgodno padnem pri zaustavljanju na nekoj kamenoj nizbrdici i polomim petu. Katastrofa! Povreda koja dugo i neizvesno zarasta. Juni mesec je, sezona tek počinje, ali za mene je već bila završena. Užasno teško sam podnosila činjenicu da svi planovi za vožnje tog leta padaju u vodu, kao i uostalom sve. Trebalo je dan kasnije da krenem nazad u selo, a sada ni to nije bilo moguće. U trenutku se sve okrenulo naopačke i zaustavilo me na neodređeno vreme, a iz te perspektive gledano , možda i zauvek. Oporavak je trajao skoro devet meseci. Ja sam se odmah posle mesec dana vratila u selo i time suočila sa brojnim izazovima kako opstati sam sa polomljenom nogom. Ali valjda volim izazove, do neke mere. Oni motivišu i pokreću. Pa sam tako kad je kost konačno zarasla posle pet meseci, sama radila fizikalnu terapiju da tako to nazovemo, hodajući uz pomoć štaka uzbrdo po planini. Prvo po malo a onda sve dalje i dalje, dok na kraju nisam stala na noge bez pomagala. Ovako kad pišem deluje jednostavno, a zapravo je bilo dosta muke. A rekli su mi tada da bez intenzivne fizikalne terapije vođene od strane stručog lica neću moći sama da povratim funkciju stopala. Srećom ili ludošću, a i upornošću ipak jesam. E sad, zašto sve ovo pišem. Još tada, kada se ta povreda desila mislila sam, teško da ću se ponovo vratiti na enduro motor. Znam sebe, koliko se nesigurnost i strah brzo uvuku a teško nestaju. Posebno što novi motor nisam stigla ni da upoznam. Tako da i kada prelom zaraste, pod pretpostavkom da se izborim sa nesigurnošću, ostaje činjenica da sama treba da vozim po raznim bespućima moje Nedođije, gde često nema ni signala, plus treba da vozim motor koji ne poznajem, a sa kojim sam na prvoj vožnji polomila stopalo. Dok je noga zarastala činilo mi se da je nemuguća misija pronaći ponovo dovoljno jake motive da opet zajašem mog ata i ponovo iz početka krenem novi krug u ovoj igrici zvanoj enduro avantura. Ali! Kako sam počela da hodam i peške se penjem po brdima po kojima sa ranije vozila, a onda sa njih videla sve one vrhove do kojih sam motorom stizala a za peške je ipak podaleko, sve ređe sam razmišljala o odustajanju a sve češće o taktici kako da se vratim na motor a da se to odmah ne završi padom ili povredom. Želja za vožnjom, za osećajem sreće i ispunjenja koji mi motor pruža, potreba da ponovo vidim sva ona mesta i zabiti do kojih samo njim mogu doći, kao i neopisiva želja da pronađem i otkrijem i sva preostala mesta u mojoj Nedođiji do kojih nisam još stigla, su bili dovoljni jak motiv da se posle devet meseci ponovo podignem i ponovo vozim. Nesigurnost koja je inače najveći neprijatelj na motoru, odmah je nestala. Svakim danom i kilometrom po planini sam sve bolje upoznavala motor i mogu reći dobro sam ga savladala uprkos tome što mi je visok a i pomalo jak za način moje vožnje. Ipak ta snaga koju znam da on ima mi je i saveznik. Jer u malo težim terenima, ako se zadesim, ja znam da motor može proći. Na meni je samo da ga proteram. Problem bi bio da motor ne može ili se muči a moramo tuda kad nazad ne može Uglavnom kad sam tada ponovo krenula, nisam stajala. Sjajna je bila sezona. I ta i sledeća. Zavirila sam u gotovo svaki ćošak moje Nedođije. Mogla bih reći da sam je pronašla sasvim. A opet sa druge strane, uvek ima novog i nepoznatog što čeka da bude otkriveno Prešla sam za dve sezone preko 14.000 km uglavnom off roada po planinama. Uglavnom sama. Ponovo sam bila na svom vrhuncu i forme i vožnje . Vozila sam i zimi, čak i po snegu kuda se moglo. Straha nije bilo, ni nesigurnosti. Ali možda je pažnja malo i popustila. Pa se desio novi krah. Posle tri godine od povrede levog stopala, zimus proklizam na ledu na potpuno ravnoj deonici u šumi, ovde kod mene, ali eto nisam videla ploču leda, i polomim sada desno stopalo. I sve iz početka. Kost naravno opet sporo zarasta ko zna iz kojih sve razloga a i jer se malo razmakla pošto sam se sama tako povređena vratila motorom nekih 15 km do kuće. A kad nisi potpuno ceo i sposoban da hodaš, mnoge stvari i ne možeš sam. Recimo da uneseš drva za ogrev, da se odvezeš do lekara koji je 40 km od sela, da odeš u prodavnicu koja je takođe na istoj udaljenosti. Isto bi bilo i da je bliže. A ovde nema baš mnogo ljudi koje bih mogla zamoliti za pomoć, pa je sve na kraju spalo na jednog čoveka, mog brata od strica. Ova povreda je manja od prethodne ako to tako možemo porediti. Pa mi je trebalo " samo" četri meseca da stanem na noge . Hodam ali ne još kako treba. Motor još ne vozim. A da li ću ga voziti? Ne znam još uvek. Zdrav razum mi kaže da treba da stavim tačku na enduro vožnje. Ako se zanemari sve kroz šta čovek lično prođe zbog povrede, pa čak i vreme koje izgubi , ostaje činjenica da teret ne nosi samo on, već i njegovi bližnji. U mom slučaji za tri godine, čitava jedna godina je ukupno potrošena na oporavak. Sa druge strane, da sigurno znam da se to neće ponoviti, jedna godina i nije mnogo u poređenju sa večnosti Ali ja očigledno kada padam, padam tako da mi noga ostaje ispod motora i čista je lutrija kada ću izaći iz pada nepovređena, a kada ne. Inače imam dobre čizme i uvek vozim u ful opremi za enduro. Čitava priča je zbog toga što se sada ponovo nalazim na prekretnici šta dalje. Sa jedne strane stoji razum, a sa druge đavolčić čuči i šapuće: hajde ne budi kukavica, pogledaj samo te planine, nećeš ih se valjda odreći, ne sad! Nije ni toliki problem da ponovo ustanem posle pada i izborim se sa svim demonima koji me čine nesigurnom. Znam da će to sve to nestati posle prve krivine. Problem je što ja znam da ovo nije poslednja povreda. Pitanje je samo koliko imam snage i volje da se sa tim iznova nosim a i hoće li i kada dozlogrditi mojima da mi u oporavku pomažu. Jeste, motor je način života. Način mog života. Posebno u kombinaciji sa životom u selu u planini. Ne znam da li bih drugačije i mogla živeti čak i da odlučim. Mislim, može čovek svašta, ali svakim odustajanjem i napuštanjem onoga što ga ispunjava , gubi deo sebe. Mi, neki, lepotu nalazimo i u tom lomatanju po planinama. Majka me često pita, šta nalazim u tome kad sam se toliko puta povređivala ( i mimo ove dve veće povrede), zašto se iznova i iznova vraćam na motor? Ne umem baš tačno da joj odgovorim šta je to, osim što mi motor mami osmeh od uveta do uveta, što mi srce svaki put zaigra kad pronađem neki novi put ili prođem nekuda gde nije baš najlakše, što se osećam kao pobednik svaki put kad se popnem na neki vrh Paaa, dovoljno je čini mi se da ponovo uđem u ovaj začarani krug, pa šta bude. Aj videćemo još šta će biti. Da li ću u moto penziju sada, ili kasnije? Ili uopšte neću Uh koliko sam se raspisala a nema ni jedna slika. To ostavljam za naredno pisanje. Ili će biti novih slika iz nove runde, ili ću vaditi stare iz arhive. Zavisi šta prevagne. Razum ili osećanja

Umalo da zaboravim, Hvala na suveniru iz Albanije Našao je počasno mesto na frižideru odmah do još jedne Vespice koju sam ranije dobila. Ne znam da li mi to suptilno sugerišete da se manem lomatanja po brdima i pređem na nešto nežnije, ali magnetić me baš obradovao

Baš me je obradovao tvoj dolazak. Doneo si sa sobom onu lepu energiju koju putovanja i vožnje pokreću, a koja mi baš nedostaje E sad, što ništa nisi hteo da se poslužiš, pa ni ponuđenu stolicu nisi koristio, nego si sedeo na koferu, to je već druga priča . Nadam se da ćemo to popraviti nekom sledećom prilikom. Red je i novi motor da napravi ovuda krug A zatezanje lanca smo apsolvirali. Sad i u pola noći časkom možeš da ga dotegneš. Meni preostaje neku dužu cevku da nabavim , kako ti ono reče - ubeđivač , pa i ja na Beti da dotežem sama. Čim si otišao izmileše dvorišni ljubimci, valjda su i oni hteli da te isprate

Vodopad Svetigora, ispod manastira Morača. Još lepši i raskošniji je u rano proleće kada ima puno vode. Morača Manastir Morača kao deo celine Stari Kaluđerov most , ( vodopad u pozadini). Više slika mosta sam postavila u temi mostovi.