Legenda kaže da je mlađani Đakomo za učešće na mototrkama kao tinejdžer morao da pribavi pismeno odobrenje od svoga oca. S obzirom da je njegov otac, kao u ostalom i većina drugih očeva, imao drugačije planove za svoga sina, obratio se porodičnom advokatu za savet. Na sreću po čovečanstvo, ili bar onaj njegov deo koji prati moto-trke, časna starina je pobrkala pojmove o moto i bi-ciklizmu i podržala Đakomovu ideju o bavljenju “sportom” na točkovima.
Bilo kako bilo, sa 15 GP titula (8 u klasi do 500ccm i 7 u klasi do 350ccm) i 122 pobede i 37 podijuma u 194 odvežene GP trke u toku 17 godina trkačke karijere, Đakomo Agostini s pravom konkuriše za mesto jednog od najboljih, ako ne i najboljeg motorcikliste svih vremena.
Uz ove uspehe treba dodati i 12 pobeda u različitim kategorijama na TT trkama na ostrvu Man, koje se i dan danas smatraju za najprestižnije u motosportu. U Americi, Agostini pobeđuje i na njihovoj prestižnoj trci 200 milja Dejtone. Slobodno se može reći da je Agostini bio u to doba i prvi pravi “superstar” u svetu GP trka.
Agostinijev prvi takmičarski nastup je bio na brdskoj trci Trento-Bondone gde je vozeći privatni Morini od 175 ccm. završio kao drugi. Nekoliko meseci kasnije grof Alfonso Morini mu pruža šansu da napravi nekoliko test trka i potpisuje ugovor sa njim za fabričku ekipu Morinija, kojoj 1963. godine donosi titulu prvaka Italije do 175 ccm. Sledeće godine (1964.) opet osvaja titulu prvaka Italije ali ovaj put u klasi do 350 ccm. Iste godine se kao “wild card” pojavljuje na GP trci u Monzi gde završava kao 4.
Svi ovi uspesi nisu prošli nezapaženo kod još jednog grofa – Domenika Aguste, koji mu pruža životnu šansu da vozi za fabrički MV AGUSTA tim sa timskim kolegom i mentorom, čuvenim Mike “the bike” Hailwood-om.
Nadimak AGO postaje opšte poznat, kada u svom debitantskom pojavljivanju na čuvenoj stazi Nirburgring, vozeći trocilindričnu Agustu 350 osvaja i svoju prvu GP pobedu.
U svojoj prvoj sezoni sa MV AGUSTOM, u poslednjoj trci sezone zbog pucanja lanca odustaje i tako gubi naslov svetskog šampiona za 1965 u klasi do 350ccm. i osvaja 2. mesto u šampionatu. Isti plasman, 2. mesto osvaja i u klasi do 500ccm. iza klupskog kolege Hailwood-a.
Umoran od “saradnje” sa beskrajno tvrdoglavim grofom Agustom, Hailwood napušta ekipu i u sezoni 1966. prelazi u ekipu Honde.
Njegov odlazak očigledno daje krila mladom Agostiniju i on će u godinama koje dolaze osvojiti po 7 vezanih titula GP šampiona za MV AGUSTU u klasi od 350ccm i 500ccm.
U sezonama ’66 i ‘67 Agostini osvaja vicešampionsku titulu u klasi do 350ccm. iza Mike Hailwood-a na Hondi ali mu se istom merom revanšira u klasi do 500 ccm. gde uzima 2 titule i to pobedama u poslednjim trkama.
Povlačenje Honde sa moto trka na kraju sezone ’67 označava početak petogodišnje dominacije Agostinija i MV AGUSTE na trkama za svetski šampionat.
Pet godina za redom od sezone ’68-’72 Agostini postaje šampion u kategorijama do 350 i 500ccm.
Jedini konkurent u to doba, doduše više u šampionatu Italije bio mu je Rezo Pasolini na Benelliju.
U Svetskom prvenstvu, Agostini i MV Agusta dominiraju ređajući pobede kojima se nije nazirao kraj. Sve do sredine sezone 1971., MV i Ago bili su nepobedivi. Tada u prvenstvo ulazi mladi finski vozač Jarno Saarinen na privatnoj dvotaktnoj Yamahi, i dominacija MV-a i Agostinija po prvi put biva ozbiljno uzdrmana.
Nakon pogibije svog dobrog prijatelja Gilberta Parlottija na trci na ostrvu Man 1972. Agostini izjavljuje da zbog ne bezbednih uslova na stazi više neće na njoj voziti u okviru svetskog šampionata. U to vreme TT ostrva Man je bila verovatno najprestižnija moto trka na svetu. Ostali vrhunski vozači se pridružuju bojkotu i od 1976. trka za TT ostrva Man je izbrisana iz kalendara svetskog moto šampionata.
Sezona ‘73. očekivana je sa nestrpljenjem, jer je u međuvremenu Saarinen postao vozač Yamahinog fabričkog tima, a moćni Yamahin agregat od 500 ccm predstavljao je izazov za Agostinija u kraljevskoj klasi. Nakon iznenađujuće pobede mladog Finca u prve dve GP trke, treća trka sezone u Monzi donosi neviđenu tragediju. Saarinen i Renzo Pasolini ginu prilikom stravičnog sudara u klasi 250 ccm. MV i Ago ovim nesretnim događajem prelaze u dominantnu poziciju. Međutim, fabrička ekipa MV AGUSTA je za tu sezonu angažovala za timskog kolegu, talentovanog Engleza Phila Reada, koji je trebao pomoći u razvoju novog četvorocilindraša koji će zameniti sad već pomalo zastareli trocilindrični agregat.
Kao što je bilo i za očekivati Agostini osvaja titulu u klasi 350 ccm, ali je na opšte iznenađenje prvenstvo u klasi do 500 ccm osvojio njegov mladi timski kolega Phil Read.
Pod uticajem te činjenice, na opšte iznenađenje, kao i njegov zemljak valentino Rossi, 20 godina kasnije, Ago napušta dominantnu MV Agustu i za sezonu ’74 potpisuje za fabrički tim Yamahe u klasama 350 i 500 ccm.
U svojoj prvoj sezoni za Yamahu, uzima titulu u klasi do 350ccm. a samo ga povrede i mehanički kvarovi sprečavaju da se domogne titule i u 500ccm. Te godine učestvuje i na prestižnoj američkoj trci 200 milja Deytone i u velikoj borbi pobeđuje Kenny Robertsa i Barry Sheena i uzima 1. mesto.
Ono što mu je izmaklo u 1974, postiže u sezoni 1975. Na Yamahi 500ccm postaje Svetski šampion. Ujedno to je bilo i prvi put da je jedna dvotaktna mašina osvojila titulu svetskog šampiona.
Titula iz 1975. je ujedno i poslednja šampionska titula za 33 godišnjeg Agostinija. Sledeće godine je kao privatnik vozio i Yamahu i Agustu u klasi do 500ccm, a u klasi do 350 ccm. Agustu i to samo jednom u sezoni na trci za VN Nemačke u Assen-u na kojoj je i pobedio.
Poslednja Agostinijeva GP pobeda je bila na Nirburgringu, na istom mestu na kojem je i započeo blistavu GP karijeru deset godina ranije. Ta pobeda je ujedno i bila poslednja pobeda Aguste na GP takmičenjima i poslednja pobeda četvorotaktne trkačke mašine do početka 2000-tih i povratka četvorotaktnih mašina.
Iz GP šampionata se povukao na kraju sezone ’77 koju je završio kao šestoplasirani u klasi do 500 ccm. Iste godine se takmičio sa Yamahom 750 ccm u “endurance” šampionatu
Kao i njegove kolege pre njega (John Surtees i Mike Hailwood) Agostini je 1980. počeo da se takmiči u trkama automobila. Pokušavajući da dođe do Formule 1, Agostini se takmičio u evropskom šampionatu Formule 2. Vozio je dve sezone za BMW i Williams ali bez nekih zapaženih rezultata.
1982. godine Agostini se na velika vrata vraća u moto GP šampionat kao tim menadžer Yamaha Marlboro tima i sa osvaja 3 šampionske titule sa Eddie Lawsonom i Lucom Cadalorom. U toku svoje uspešne menadžerske karijere za njega su vozili i Kenny Roberts i Alex Criville.
Kao menadžer fabričke ekipe Cadgive u klasi do 500 ccm. obnavlja saradnju sa Eddie Lawsonom a u timu su mu bile i buduće zvezde moto GP šampionata Alex Barros i John Kocinski.
Giacomo Agostini je 1999. primljen u AMA motorciklističku kuću slavnih, a 2000. FIM organizacija ga je proglasila za “Grand prix legendu”
Agostini je oženjen, ima dvoje dece a osim što je promoter MV Aguste i dalje nastupa u trkama veterana.
Trkačka Statistika
• 1965 – 2 .u 350ccm i Svetski šampion u 500cc
• 1966 - 500ccm - Svetski šampion
• 1967 - 500ccm - Svetski šampion
• 1968 - 500ccm i 350ccm - Svetski šampion
• 1969 - 500ccm i 350ccm Svetski šampion
• 1970 - 500ccm i 350ccm - Svetski šampion
• 1971 - 500ccm i 350ccm - Svetski šampion
• 1972 - 500ccm i 350ccm - Svetski šampion
• 1973 - 350ccm - Svetski šampion i 3. u 500ccm
• 1974 - 350ccm Svetski šampion i 4. u 500ccm i pobednik Daytona 200
• 1975 - 500cc Svetski šampion i 2. u 350ccm
• 1976 – 7. u 500ccm
• 1977 – 6. u 500ccm
BIVŠI I SADAŠNJI ŠAMPION 1 NA 1
