Lalajko sa srećom da ga teraš! Znao sam ja da ćete se navići jedan na drugog još ono veče kada smo se čuli. Za radove, svaka čast! Ja bih jako voleo da imam strpljenja da moj motor tako sredim. Zato, strpljivo skupljam pare pa će opet Đunta imati da se igra kada dođe vreme.

Držao sam pun gas od starta. Bobina se istopila ako se dobro sećam. U guranju APN-a putem naiđem na neke rođake iz NS koji su ko zna iz kog razloga napravili pauzu u putu ka SU na nekoj livadi pored puta da uživaju u sunčanju na izletničkom ćebetu. Prvo se ja šokiram što ih vidim, onda se oni šokiraju što me vide... samog... da guram APN-ca. Daju mi da jedem i pijem kao da su me našli u pustinji Gobi... Ubacimo APN-ca u gepek i odvezu me do pumpe na ulazu u Sirig. Tu nazovem ćaleta koji je došao po mene i vratio me kući svojim kolima. Bilo mu je žao što nisam uspeo da stignem na cilj. Da napomenem da je to bilo još u prošlom veku. Daleke 1985. Kada nije postojao auto put NS-SU, a ni mobilni telefoni. Fiksni telefoni u NS su uglavnom imali "dvojnike" pa sam morao iz nekoliko puta da pozovem ćaleta jer je broj bio stalno zauzet. A radnici sa pumpe su me stalno u prolazu tapšali po ramenu sa "alal vera mali". dok sam ja pokušavao da dobijem ćaleta. I zato! Javi se kada budeš oko NS!

Samo napred! Kada stigneš pred NS javi se! Ja sam svojevremeno krenuo od NS do SU sa APN6. Stigao sam do Siriga... Imao sam 14 godina i to mi je bila prva samostalna avantura...

Samo da zagolica maštu... How to Ride Siberia Like a Local www.advrider.com ADVRIDER.COM Have you ever wondered what it would be like to ride Siberia? Anatoly Chernyavskyi, a Russian adventure rider, shares his...

Da dodam još nešto: Kod kiselinskih i AGM akumulatora, kiselina se sipa samo u startu pre formiranja akumulatora. Kod akumulatora BEZ održavanja (AGM), nakon sipanja kiseline zatvara se poklopac i više se ne otvara. Nikada. Kod kiselinskih akumulatora SA održavanjem, nakon početnog sipanja kiseline na predviđen nivo, akumulator se dopuni i opet proveri nivo. Ako je niži od oznake sipa se ISKLJUČIVO destilovana voda. Nikako kiselina! Kod gel akumulatora koji dolaze već formirani, nema šta da se sipa. Samo se dopuni i koristi. Imao sam slučaj da je kupac u kiselinski akumulator sipao destilovanu vodu u startu. Čovek dobio kiselinu sa akumulatorom, ja mu objasnio šta da radi, dao mu uputstvo da pročita... On iz moje radnje otišao pravo na pumpu i pitao pumpadžiju stručnjaka da proveri da li sam mu dobro rekao. Pumpadžija mu rekao kako ja nemam pojma i da u životu nije čuo da se u akumulator sipa bilo šta drugo nego destilovana voda. Tako je i uradio. I onda došao besan kako akumulator ne radi. Em sam mu pogrešno rekao šta da sipa, em sad akumulator ne radi u startu. Posalo sam ga u ovlašćeni servis. Šta je posle bilo ne znam jer se nije javio kada sam ga zvao da proverim. Ali mogu da pretpostavim.

To bi bilo idealno, ali nije neka nauka zakačiti akumulator na pametni punjač povremeno da se dopuni.

- Sve akumulatore treba svremena na vreme dopunjavati bez obzira šta se očitava na instrumentima. DA! Čak i one koji se deklarišu kao akumulatori BEZ ODRŽAVANJA. I oni treba da se dopunjuju. Deo koji se odnosi na BEZ ODRŽAVANJA znači da ne treba da se proverava nivo tečnosti i ne treba dosipati destilovanu vodu. Jasnije nije moglo.

Pisao sam o tome dosta, ali nije zgoreg ponoviti za one koji nisu pročitali ranije... - Svi akumulatori su osetljivi na NEkorišćenje. - Svi akumulatori su osetljivi na niske temperature. - Sve akumulatore treba svremena na vreme dopunjavati bez obzira šta se očitava na instrumentima. DA! Čak i one koji se deklarišu kao akumulatori BEZ ODRŽAVANJA. I oni treba da se dopunjuju. Deo koji se odnosi na BEZ ODRŽAVANJA znači da ne treba da se proverava nivo tečnosti i ne treba dosipati destilovanu vodu. - Poželjno je korišćenje tzv. pametnih punjača zbog dužeg veka trajanja. Pogotovo ako se motor ne koristi duži period. - Kod punjenja paziti da ne dođe do prepunjavanja (starije generacije punjača koji nisu pametni punjači), kao i na jačinu struje kojom se puni. Jačina ne bi trebalo da pređe 10% kapaciteta. Što znači da akumulator od 18Ah ne bi trebalo puniti strujom jačom od 1,8A. Može, ali onda se skraćuje njegov vek. Zato je preporuka pametni punjač koji to sve reguliše. Ako sam nešto zaboravio dodajte. PS Sve gore se odnosi na moto akumulatore. PPS Li-Ion baterije su malko druga priča i nisam ih ovde obuhvatio jer ih za sada ima u zanemarljivom broju u opticaju kod nas.

Samo da javim da je knjiga sada na novogodišnjem popustu 1.600 Din. + poštarina. Za slanje ili preuzimanje možete se javiti meni ili Nikoli Wizardu.

Ja sam imao gore pomenuti problem sa HAL senzorom na 1100GS-u. Motor se usred vožnje ugasi. Ne može da upali nikako. Onda posle nekog vremena upali ko mina. I tako sam se vrteo u krug danima dok nisam ukapirao da se gasi kada postigne temperaturu od 4 ili 5 crte na displeju. Sačekam da se ohladi za jednu crtu i upalim kao da ništa nije bilo. Tadašnji poslovni partner je uspeo da izgugla na stranim sajtovia da je HAL senzor. Zamenio i nikada više nisam imao taj problem. Ali motor nije nigde ostao da nisam mogao dalje. Jedini kvar koji sam imao da sam morao da stanem i nisam mogao dalje sa BMW-om dok se ne uradi servis je baš taj veliki ležaj na oko 85.000km. Ali na R1150GS. Pre toga je davao znake koje ja nisam umeo da pročitam. Bio sam na putu i samo sam hteo da stignem kući. Prvo je bilo nekih čudnih vibracija koje nisam mogao da dokučim odakle dolaze. Trebao sam da odem u servis gde bi 100% utvrdili u čemu je problem, ali ja sam prešao tako još 500-600km dok vibracije nisu postale zastrašujuće kada sam kočio zadnjom. Onda nisam kočio zadnjom, ali je nakon sledećih 50km procurilo ulje. Tada sam stao definitvno. Iako još uvek 500km od kuće. Problem rešen za jedno popodne i 250 EUR. Dakle, opet nije do mašine već do vozača. Mašina je davala znake ohohoj na vreme da nešto nije u redu.

Da li je neko nabavio ovaj za zezanje... DroneX Pro HYPERSTECH.COM Ich liebe meine DroneX Pro! Klicke hier, um deine eigene zu bekommen...

Naleteo sam na ovu spravu: https://store.blackview.hk/en/buy/blackview_bv9500pro_rugged_smartphone_outdoor_smartphone_ip69k_smartphone Čini mi se interesantno...

Daću ja informaciju i ovde, a možda napravim i posebnu temu za 2019. Ništa ne brini.

Pratim sa zanimanjem...

Reportaža o Balkan Rally-ju...

Naravno Nidžoni! Moja greška je što sam preskočio deo da smo se vratili iz Kosjerića 26.08. kada je Balkan reli trebao da dođe u NS i u G-Pub. Ti i Gregor ste već otišli da ih dočekate na granici. Iz Kosjerića smo došli pravo u G-Pub Arakis (predobri i pomalo prepošteni čika Rajko) , Nikola Wizard, Gliga i ja da vas sve dočekamo. Ali kako se dolazak odužio, posle jedno sat-sat ipo ja sam morao da idem da spremim stvari za sutra, tako da sam ih tek sutra uhvatio u Zrenjaninu. Veruj mi da sam bio umoran kada smo se videli u Splitu, ali me adrenalin od doživljenog držao budnim. Svakako što više ovakvih druženja! Sledeće godine nešto moramo organizovati u SRB.

10. dan 8. Balkan Rally. 02.09. Sarajevo - Konjic ( Titovo skloniste ) - Blidinje (makadam) - Split. 310 km Pomešana osećanja... Poslednji dan Balkan Rally-ja. Ekipa koja je došla sinoć iz Splita ne zna šta nam se mota po glavi. Oni su tek krenuli juče i danas se već vraćaju. Meni je 7. dan zajedničke vožnje i druženja. Neki su napravili pun krug i voze već 10 dana zajedno. Najviše mi je žao što Miša mora iz Sarajeva pravo za Zrenjanin. Bilo mi je pravo zadovoljstvo voziti sa njim. Odličan vozač i super drugar. Njemu verovatno nije žao. Zna ko ga tamo čeka... Pozdravljamo se, znajući da se uskoro vidimo, pa nije bilo razloga za dramu. Krećemo u dve grupe jer nas je skoro 50 motora ukupno... Ispostaviće se da je bila greška što smo se pomešali. Trebalo je da naša uigrana ekipa ostane zajedno, a da druga grupa budu oni koji su sinoć došli. Točimo gorivo na pumpi i krećemo... Vrlo brzo se vidi da ekipa koja je sinoć došla nije uigrana sa nama. Nije da oni ne umeju da voze. Jednostavno, mi smo znali šta da očekujemo od onog ispred i iza nas. Sada pokušavamo ponovo da se prilagodimo. Jedni drugima. Do Konjica smo nekako i uspeli da se sustižemo i pratimo... Pauza u Konjicu da se svi skupimo, pa onda idemo u čuveni Titov bunker. Vrlo interesantno iskustvo. Pomalo zabavno ako zaboraviš da su ljudi gubili glavu gradeći tako nešto i da je za taj trud i pare moglo mnogo korisnijih stvari da se napravi i uloži u važnije stvari. Međutim, vremena su bila takva. Možda je i bolje da nije nikada zatrebalo... A šta da je trebalo? Kako kažu vodiči, od 20.000.000 ljudi u Jugi, preživelo bi najuže rukovodstvo i oko 200 vojnika. I to možda par meseci koliko su mogle da traju zalihe hrane. Vode ne bi falilo, ali je pitanje kakva bi ona bila nakon nuklearnog udara. Dakle, retki bi kratko poživeli... What a waste... Po izlasku iz bunkera, navukli su se neki čudni oblaci... Nastavljamo dalje. Plan je da preko Jablanice i Blidinja stignemo do splita. Ispostaviće se da na Blidinje nije tako lako stići. Usput smo se pocepali u nekoliko grupa zbog dolazećeg saobraćaja. Moju grupu od 4 motora predvodio je momak koji nam se priključio jutros. Ja sam mislio da on zna kuda ide(mo) pa sam samo vozio za njim dok je GPS pokazivao isti pravac. U Jablanici na semaforu, moj GPS je pokazivao pravo pa odvajanje desno ka Blidinju. On je dao desni migavac i čekao da se otvori signal. Priđem mu i pokažem na GPS... Zar ne idemo pravo, pa desno na Blidinje? On odmahnu rukom i krene desno. Za njim i ja. Reko... zna čovek bolji put. I još dvojica kolega za nama... I tako vozimo... Kada je krenuo otvoreni put van naselja odličan asfalt nas povuče da dodamo gas i krene lepa vožnja... Nakon skoro 30 km stižemo u Prozor. On staje i krene da se osvrće. Ja stanem pored njega i pitam šta je? On kaže da pitamo nekog kuda dalje za Blidinje. Ja gledam u GPS... Samo nazad po ovome. Izađoše neki ljudi na terasu ispod koje smo stali. I oni rekoše istim putem odakle smo došli. U to krene da pada kiša. Obučemo kišna odela i sada relaciju za koju nam je trebalo manje od dvadeset minuta prelazimo za skoro 45. Do one iste raskrsnice. Ovaj put ja vodim. Lagano se vozimo uskim putem kroz Bosnu... U jednom momentu nailazimo na makadam. Nije problem. Kiša je stala, makadam je dosta tvrd. Nema blata. Ali imamo i jedan RT sa nama u grupi. Ne bi trebalo da bude dugačak makadam... I krenemo tako uzbrdo. Posle par stotina metara ja malo ubrzam da što pre stignem do kraja truckanja. Sve vreme gledam da li me prate... Dvojica ubrzaju zamnom, ali Mario sa GT-om zaostane. (Ovde sam prvo napisao da je RT, ali me Mario ukorio da sam ga neopravdano zakinuo za 50kg, 35KS i 4 cilindra). Ne znam koliko je trajao makadam, ali taman kada sam pomislio dokle će... ugledam prevoj i početak asfalta. Na asfaltu usporim da ih sačekam i vozim lagano... I tako par stotina metara. U retrovizoru vidim dvojicu, ali ne vidim Maria. Stanem na nekom proširenju, njih dvojica priđu i kažu mi da ne znaju gde je. Kako bre? Pa moraš da pratiš prvog sledećeg iza sebe! Rekoh im, tu smo. Samo pravo i naići ćete na restoran. Ja ću da sačekam Maria, ili ću se vratiti da vidim gde je ako se ne pojavi uskoro. Oni odoše, a ja čekajući napravim par fotki... Nekom pustinja, meni Lali iz ravne Vojvodine svaki znak planine interesantan... Naiđe neka Lada iz tog smera. Pitam za motoraša i oni rekoše da su ga videli kako silazi dole. Znači ide nazad. E, nazdravlje. A bio je 300 m do asfalta. Ne vredi da ga jurim... Lagano se dovezem na Blidinje i ispričam Rakeli. On se smeje i pokaže na desetak motora. Na to smo spali od Konjica do ovde. Neki su otišli pravo za Split, neki su krenuli ovamo pa se izgubili, pa nastavili i oni za Split. Što je tu, tu je. Usput smo imali i jednog povređenog. Mihovil je u čekanju da stigne ostatak ekipe silazio niz stepenice restorana i okliznuo se. Aktivirao je stari problem sa kolenom i izvrnuo nogu tako da je morala hitna da ga odveze. Rakela je morao da organizuje da ga odvezu do graničnog prelaza gde ga je čekala hitna sa hrvatske strane pa dalje za Split u bolnicu. Bedak... Ručak na blidinju u skromnijoj varijanti. Umesto 50-ak motora, stiglo je svega desetak. Ali opet, bilo je dobro u dobrom društvu. Dalje smo rutinski krenuli svi zajedno. Meni se i taj deo vožje dopao jer smo prošli kroz prelepe predele ka Tomislavgradu i dalje do Cista Mala gde smo stali na palančike kod drugara u palačinkarnici Zagreb. Tu se ekipa još malo osula i dalje nas je krenulo 5-6 motora. Balkan Rally se tradicionalno završava na splitskom groblju gde članovi BMW MK Dalmacija odaju poštu svom stradalom članu Željku Vidakoviću paljenjem sveće. Ta sveća je prošla ceo put Balkan relija na Rakelinom motoru. Zvanični deo 8. Balkan Rally-ja je završen. Drugari se razilaze. Rakela i ja odlazimo do prostorija BMW MK Dalmacija gde ostavljamo motore. Dolazi i Duško sa kojim se srdačno pozdavljamo. Rakeli supruga i ćerkica mašu iz stana i on odlazi. Duško i ja odlazimo kod njega. Malo osveženja nakon puta, pa idemo da se vidimo sa Nikolom Kawom koji je sa devojkom već u Splitu. Iako vidno umoran, prepričavam im dogodovštine. I jedva čekam sutrašnji dan. Jer, Balkan Rally je završen, ali ne i za mene. Ja ću provesti još dva dana u Splitu kod Duška i još dva dana na Braču kod Rakele. A to je već nova avantura. Verovatno ću pisati i o njoj jer je šteta da ostane nezabeleženo toliko gostoprimstvo i takav provod po Bračkim putevima, vinariji i zezanje kod Rakele. Malo da zagolicam maštu... Duško i ja na Rivi ... Dakle, obećavam nastavak u novoj temi!

Sarajevo... Pravo u hotel Holywood... Smeštanje u sobe... Ko je gladan? A ko nije?! A gde ćemo? Pa naš domaćin iz Sarajeva Senad zna gde ćemo! Kod Zmaja na ćevape! Očas posla smo tamo... Pa malo šetnjica po Bašči... Potrošili se ćevapi pa je na red došlo... Pa opet malo šetnje... Pa nazad u hotel na osveženje... A posle toga kod Senada u Pub na druženje i večericu... Tu nam se pridružuju i članovi BMW MK Dalmacija koji su stigli direktno iz Splita. Osnivanje BMW MK Sarajevo... I na kraju koncert nekih momaka koji su razvalili sa ex yu rock pesmama... Na moje iznenađenje devojke i momci od svojih 20-ak znaju sve pesme! Ajd Bijelo Dugme im je domaći brend, ali EKV, Partibrejkersi... Đuska i pevanje do sitnih sati... Malo za promenu... Sutra je na redu poslednji dan Balkan Rally-ja: Split via Konjic i Blidinje... Stay tuned... Uskoro nastavak...

9. dan 8. Balkan Rallya 01.09. Budva - Pluzine - Foča - Sarajevo. 320km Skoro 20 motora i isto toliko ljudi spremno za polazak. Sedam na motor, okrećem ključ, sve normalno, pritiskam taster i samo se čuje jedno glasno "TAK!" i pogasi se sve na instrument tabli. Au! Šta je sad?! Okrenem ključ nazad. Sačekam sekundu... Ponovo okrenem ključ. Ništa... Ni jedna lampica se ne pali. Uh majku mu... Dajem znak Rakeli da imam problem. Ostali gledaju šta se dešava... Priđoše i dadoše standardne predloge: osigurač, struja, kontakt... Rekoh: Krenite vi, ja ću da vidim šta je. Ne može da bude ništa mnogo komplikovano kada sam normalno stigao motorom u garažu. Kraće razmišljanje sa njegove strane i dogovorimo se da se nađemo u Plužinama kada budu pravili pauzu. Miša ostaje samnom da mi pomogne ako treba. Dolazi i Veljo. Čuo je da imamo problem... Da skratim priču oko servisiranja... Osigurači ok, provera klema... Kada je Miša zavukao ruku do klema, motor dade znak života na kratko. Aha... Kontakt na klemi... To ćemo lako da rešimo... Zadignem rezervoar (kod mog GS-a jedan šraf drži rezervoar) i imamo šta da vidimo. Pukla olovna klema na akumulatoru na minus polu. E nazdravlje... Mora novi akumulator da se nađe. Velja kaže da ima dve prodavnice odmah dole niz ulicu. Ajmo lagano... U prvoj nema, u drugoj Exide. Gde baš taj najskuplji! Zezam se. Meni manje-više svejedno. Prodajem moto akumulatore godinama i znam da bilo koji brend radi kako treba ako se dobro održava. Ovaj stari je radio poslednjih 6 godina i već sam računao da će morati uskoro na zamenu. Relativno brzo sve vratimo na mesto i krećemo. Ukupno oko sat vremena zaostajemo za grupom. Moram da priznam da više volim da se vozim sam ili u manjoj grupi. Ali ova vožnja sa Mišom je bila baš ekstra! Bokokotrski zaliv... Kotor, Perast, Risan... Probili smo se kroz malo saobraćaja do odvajanja prema Grahovu i Vilusima... Na Nikšić pa na Plužine. Uživancija... Krivine, blage krivine, širok drum, uski put... Svega po malo, a nas dvojica samo šibamo oštrim tempom (bar za mene ). Stižemo na dogovoreno mesto sastanka. Ekipa već čeka. Čekam red na pumpi i slikam pejzaš Pivskog jezera... Dok sipam gorivo, dolazi neko na novoj Africi. Pozdravljamo se... On ukapira ko sam ja. Meni malo teže ide da ukapiram da je to Ratko Mitrović, naš drugar sa foruma i iz grupe na Viberu BMW Boxer. Pa otkud ti na Africi? Pa malo probam... Kaže on: Čuo sam da je Rakela tu negde na putu od Budve do Sarajeva... Eno ti ga gore u kafani čeka da sipamo gorivo pa da krenemo! Odgovaram ja. Na brzinu natočismo i ja ga upoznam sa Rakelom. Eto, još jedno dobro delo koje je moglo da prođe i bez mene. Dok oni divane ja koristim momenat za još koju fotku... Ukapiram da je to početna tačka zip line-a. Šteta što nemamo više vremena... Nastavljamo dalje, Ratko nam se pridružuje nakratko. Usput prelazimo nekoliko mostova na Pivi... Kanjon Pive... Dalje prema Sarajevu smenjuju se lepi pejzaži... Sarajevo u sledećem postu...

Eh da... I malo Balkana na drugi način... PS Obratite pažnju na ovu dvojicu. Mihovil je u zelenoj majci za znakom GS, a Bojan u beloj majci na kojoj piše Ducati. Snimak je nastao nakon pomenute oštre rasprave. Totalno su neozbiljni.

8. dan 8. Balkan Rallya 31.10. Skoplje - Debar - Burel - Skadar - Budva. 460 km Nakon sinoćnog provoda, ipak svi ko jedan u 9:00 spremni smo za nastavak Balkan relija. Specijalitet Balkan relija je da vam pokaže nešto što vam ne bi palo na pamet da gledate. U Skoplju to je naselje Šutke. Najveće romsko naselje na balkanu. Nama iz Srbije to i nije neki doživljaj, ali drugima je izgleda to druga planeta. Sjaj i beda tranzicije. Sa jedne strane milijarde potrošene na sjaj u centru. Sa druge strane beda i čemer. Pravi Balkan. (Ova slika je od prošle godine. Ko (pre)poznaje Radoša iz ZR zna da je u to vreme bio na drugom kraju Evrope) Ja nisam ranije čuo za reku Matka i njen kanjon. Vrlo zanimljiv pokušaj da se uvrsti u turističku ponudu. Ali opet, na balkanski način. Prilaz prilično komplikovan, parkiranje skoro nemoguće. Uređenje pešačke staze možda jednom uspe, vožnja čamcem po akumulaciji i uzvodno od brane na nivou balkanskih država. Ko je fotograf imao je materijala na pretek. Mi ostali smo se prošetali i vratili. A sad počinje prava balkanska vožnja. Znao sam da će kroz Albaniju da bude najzahtevnije, ali nisam ni pretpostavio da je planirana ruta baš toliko... Sada već uvozani, brzo stižemo do Debra. Lako prelazimo ogranicu i očas posla smo u Albaniji. Sačekujemo se na prvoj pumpi. Prokomentarišem sebi u bradu: E baš smo našli gde ćemo... Nastavljamo i stižemo do pumpe gde oblačimo kišna odela. Oblaci u pravcu naše rute prete. I stvarno, posle par kilometara lagana kišica nas je presrela. Ali dugo trajala i potpuno se razvedrilo. Odabrana ruta vodi putem koji je mestimično dobar (za GS-a), mestimično loš, a negde ga i nema. Tamo gde ga ima, ima i "skakaonica" u vidu nabora na asfaltu od skoro pola metra pod oštrim uglom koji se ne vide kada voziš u grupi. A kada primetiš, sreća da GS ima štitnik kartera. Pa ipak, to je ono pravo. To je Balkan reli. Da nisam očekivao ovako nešto i da je plan bio da se ide autoputevima ravnim kao lenjir i glatkim kao ogledalo, ne bih ni kretao. Zato na prvom stajanju u Burell-u jedino meni osmeh na licu. Ostali zagledaju svoje mašine i traže ozbiljnija oštećenja. Srećom, ništa bitno i važno. I tako sve do Milota. Mato je kako se i pojavio u Vlasotincu, isto tako nestao usput. Niko se više ne brine za njega. Moram nekako da se dočepam tih fotografija i snimaka koje je napravio. A on UME da napravi fotografiju i UME da snimi video. Kod Milota smo nekako uspeli da se razdvojimo. Većina ekipe je u nekoj gužvi na putu uspela da pretekne vozila ispred, ali nas 5-6 se zaglavilo. Kada smo uspeli da obiđemo vozila koja su išla prilično sporo, nismo uspeli da stignemo glavninu kolone. Nezvanični vođa tog repa je sa magistralnog puta skrenuo ranije nego što je trebalo na lokalni put jer je navigacija tako procenila. Odabrali smo put kroz naselje, umesto obilaznice. Tako smo zaostali još više. Sve do posle granice nismo uhvatili priključak. Prolazeći pored tvrđave u Skadru, Miša mi pokazuje na nju i kasnije objašnjava da je to ona čuvena... Skadar na Bojani. Granicu između Albanije i Crne Crne prelazimo kao VIP persone. Prolazimo pored poduže kolone vozila (bar 2-3km) koji uredno čekaju da prođu pored kućica sa službenicima. Kada sam mislio da ćemo se ubaciti u kolonu, prvi u grupi je samo pokazao rukom da ga pratimo i svi smo redom krenuli za njim između zgrade i prve kućice. Prostora taman da motor sa koferima može da prođe. Na moje iznenađenje, samo smo se provukli tuda i nastavili dalje Da smo prešli granicu, shvatio sam kada sam ugledao tablu sa "Dobrodošli u Crnu Goru". Prelazio sam granice, i u najboljem slučaju carinik mi je samo mahnuo da prođem, ali da pređem granicu a da ne vidim graničara, to mi nikada nije palo na pamet. Na obližnjem proširenju i pumpi čekao nas je ostatak ekipe. Sada smo već u Crnoj Gori i tu počinje malo gnjavaža sa saobraćajem. Turističak sezona je na izmaku, ali i dalje traje. Vučemo se kroz gužvu do Sutomora. Motore smo ostavili na parkingu pored magistrale i stepenicama kroz dvorišta kuća spustili se do obale. U sred šetališta i buke. U jednom od kafića čeka nas član BMW MK Dalmacija Mihovil sa okrepljenjem i osveženjem. Svako stidljivo uzima po nešto da pregrize i da popije... U jednom momentu Miša mi traži 10 EUR da mu pozajmim. Ostavio je pare gore u motoru. Mislio sam da mu treba za cigare ili slično... Nastavio sam da žvaćem i da uživam u pogledau na plažu. Kad odjednom, neko mi maše iz vode! Miša! Splićani se krste... As ti gospe vidi Lalu u moru! Njima je mora preko glave. Em su Splićani, em su pomorci. Ceo život gledaju tu plavu vodu. A Miša par minuta uživao i pojavi se na terasi. Otkud ti gaće? Kupio za 10 EUR koje si mi dao. Daj krug! Šta? Daj gaće da provozam krug po moru! Odo i ja da se bućnem! Voda topla... Mogao bih tako do ujutro. Ali otplivam malo tamo-vamo i požurim da se osušim i obučem da krenemo dalje do Budve. Uvek je najbolje kada se ne nadaš... Do Budve opet gust saobraćaj. Pao mrak, naša kolona se tegli ko svetleća zmija. Usput, neki vide motor pa misle da treba da se trkaju sa nama. Uključujem treptalicu koju mi je Arakis (dobri i pomalo prepošteni čika Rajko) ugradio i izigravam redara pa uspevam da par takvih likova smirim što pokazivanjem da uspore, što blagim kočenjem ispred njih da bih koloni dao dovoljno mesta da prođe. Stižemo u Budvu i u smešaj. Parkiramo motore u garažu, raspoređujemo se po sobama i svako na svoju stranu. Dogovaramo se da kako se ko spremi peške odemo na šetalište u bajkerski kafić "Kod Krste". Nisam dugo bio u Budvi. Bar 15 godina. Ono što je u mešuvremenu izgrađeno tamo promenilo je Budvu koju znam u nešto novo. Ne znam da li je to dobro ili loše. Znaju oni koji redovno idu tamo, a još bolje oni koji žive tamo. Nas petorica uspemo nekako da nađemo kafić, a onda shvatimo da su ostali ipak došli motorima. Neka. Dosta je bilo motora za danas, a i bolje zbog... ma nema veze, znate već. A onda je krenula "ozbiljna" rasprava koji motor je bolji. Da li je to GS ili DUcati. Mihovil (GS) i Bojan (DUcati) svako u svom šancu. I ne daju se. Ne popuštaju. I tako do sitnih sati... Bez pobednika kao i uvek u takvim "važnim" raspravama. Mi ostali smo čas smirivali raspravu, a čas "nevino" potpirivali. Svakako je bilo zabavno. Da li je bilo korisno? Naravno da ne. Sutra je na redu deonica od Budve do Sarajeva... Nastavak uskoro...

Kada smo se pozdravili sa decom, Miško i Pop su nas otpratili do izlaza iz grada. Oni su učestvovali u reliju od Splita do Vlasotinca. Sjajni momci i drugari! Moramo se videti što pre, a najkasnije na 9. Balkan Rally-ju 2019. Boje Srbije, ostali smo da branimo Miša i ja. Dalje nas je put vodio ka Skoplju. Najkraća deonica na ovogodišnjem reliju. Ali, celim putem, glavna tema u glavi su mi bili oduševljeni klinci. To me je držalo do kraja Balkan relija, a verujem i ostale. I duže jer i sada mi osmeh ne silazi sa lica. ThumbsUp! Relativno brzo smo stigli u Skoplje, gde su nas sačekali drugari iz MK Veprovi, MK Noćni Vukovi Makedonija i BMW MK Makedonija. Sjajni momci Miki NV, Vladimir Vepar Tuntev MK Veprovi... Prvo smo išli kod NV na osveženje. Pa onda da se smestimo u hotel, pa onda kod Veprova... Retka zverka na ovim prostorima. Uhvaćena u Skoplju. Pa onda da vidimo panoramu Skoplja... Pa onda centar grada... Skoplje je u poslednjih nekoliko godina totalno promenilo izgled. Nama turistima to izgleda kao Las Vegas (i lepo i kičerica), stanovnicima Skoplja sa kojima sam bio u kontaktu i nije baš pravo jer je potrošeno brdo para na to. Oni misle da se kroz turizam tolika sume neće skoro vratiti. Ja se nadam da hoće što pre. Zbog njih. Tih sjajnih ljudi iz Makedonije koje smo upoznali. Dalje slede kafanče, đakonije, večerica, muzika na uvce, malo se i preteralo... Naravno. Za sada, Vlasotince 1 : 1 Skoplje, da se fudbalski izrazim. Sledeća stanica Budva via Albanija... Nastavak ovih dana...

7. dan 8. Balkan Rallya 30.08. Vlasotince - Kumanovo - Skoplje. 170 km Jutro. Doručak u motelu jak. Mnogo jak. Znaju ljudi da nam treba energije... Danas pre polaska imamo zadovoljstvo da posetimo vrtić Milka Dimanić iz Vlasotinca i da obradujemo klince. Sinoć, na svečanoj večeri koju su organizovali BMW MK Vlasotince Miško i Pop, skupili smo tačno 400 EUR donacija od svih prisutnih gostiju i učesnika 8. Balkan Rally-ja. BMW MK Dalmacija je dodatno donirao još 100 EUR. Ideju za ovako nešto dali su, na prošlogodišnjem Balkan reliju, nakon što su ih dočekala deca iz vrtića na trgu, naši drugari Miša Hromčik i Nenad Šponja iz Zrenjanina. Bilo je to spontano, za slatkiše. Kada su videli koliko je para skupljeno, kupljen je i televizor koji je falio vrtiću i naravno slatkiši od kojih je sve počelo. Ove godine, za ukupno 500 EUR kupljen je računar i slatkiši. Naše zadovoljstvo i dečija radost rečima se ne mogu opisati. Jedan deo atmosfere može se videti iz video priloga (ko nije gledao do kraja, neka pogleda iako traje više od 10 minuta), a nešto ću probati da dočaram i sa ovim slikama:

Sledećeg dana se desilo ono što pored vožnje svi bajkeri izdvajaju kao nešto što najviše vole da rade i po čemu žele da budu upamćeni. Uskoro nastavak...