Jump to content

Moto Zajednica

lalajko

Administratori
  • Broj tema i poruka

    11705
  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

Reputacija u zajednici

572 Excelent

4 Pratilaca

O članu lalajko

  • Rank
    Teoreticar ...
  • Rođendan 21.03.1960.

Contact Methods

  • MSN
    lalajko@hotmail.com
  • Yahoo
    lalajko@yahoo.com
  • Skype
    Lalajko

Profile Information

  • Pol
    Muškarac
  • Lokacija
    Lazarevac
  • Interests
    Pcele, basta, voce, fotografija, motori, kulinarstvo, racunari... Obozavam da putujem, sto duze i dalje to bolje. Nista lepse od dobre planine, jezera ili reke. Miris borova, miris kise i tisina.
  • Motocikl
    BMW R1200GS Adv

Poslednji posetioci profila

13632 profile views
  1. lalajko

    Zastita sluha i uha

    Nece nas pobediti neka vatica sa malo voska...
  2. lalajko

    7. Moto GP, Catalunya, Spanija 2019

    Da li je ovo resenje iz Japana?
  3. lalajko

    7. Moto GP, Catalunya, Spanija 2019

    Spremno sve!
  4. lalajko

    7. MotoGP Catalunya, Španija 2019

    1. Markez 2. Dovicioso 3. Rosi
  5. lalajko

    7. Moto GP, Catalunya, Spanija 2019

    Koji zivac ovaj Kvartararo
  6. lalajko

    7. Moto GP, Catalunya, Spanija 2019

    Kol'ko vidim, ako padne sutra kisa, Markez ide u Q1 Odrace ih!
  7. lalajko

    Pipanje robe rukama

    Opipavao sam slatkise ali ih nisam kupio, sledeci put na "natenane". Ovo je bila samo izvidnica.
  8. lalajko

    7. Moto GP, Catalunya, Spanija 2019

    Modifikovani rezervoar i sediste za Horheta...
  9. lalajko

    Pipanje robe rukama

    2.5.2019. Budim se naspavan. Ivan je to jutro bas, bas lose izgledao, kaze da nije trenuo. Ne verujem bas da moje hrkanje ima veze sa tim pa zakljucujem da putovanje lose utice na njega. Ispred hotela nas cekaju cvrkut ptica i rajski mirisi. Gazdin otac se uskoro pojavljuje i krece da pokazuje bungalove koje zavrsava i koji ce biti spremni za udarni deo sezone. Na zalost, ne zna ni rec engleskog, kao ni ja albanskog, ali se nekako sporazumevamo mahanjem rukama i nogama. Pila mi se nasa domaca, turska kafa, pa sam iz kofera izvadio moju opremu za kuvanje. Punudio sam i gazdu da popije jednu, sto je on sa osmehom prihvatio. Ne znam koliko je njemu takva kafa prijala, nisam pratio njegovo kretanje, ali se ubrzo vratio sa praznom soljom. Da li je popio ili prosuo, za mene ce ostati tajna. Tumarao sam dvoristem fotografisuci, kad zacuh taktove srpke pesme, mislim da peva Viki, "Coca Cola, Marlboro, Suzuki"! Muzika se cula po celom dvoristu! Nije da slusam takvu vrstu muzike, ali me je pogodilio to sto su komsije, kada su saznali da dolaze gosti iz Srbije, skidali srpsku muziku sa Youtube i dali gazdi da nam pusti dok smo tu! Kako god, snimak mi je Youtube obrisao jer krsi prava Grand produkcije... Za to vreme, servirali su nam dorucak u basti. Bilo je tu svega i svacega, pite, neka vrsta mekika, slatka od sargarepe (!) smokvi i tresanja, przena jaja sa sirom, nekoliko vrsta sireva i kackavalja, salate, fantastican caj... ma svega. Na kraju su nam doneli veliki tanjir sa vocnom salatom. Dok smo doruckovali, nikog nije bilo oko nas, da nam ne smetaju. Posto je u planu da danas predjemo celu Albaniju, odmah posle dorucka smo se spakovali, pozdravili sa domacinima i krenuli na sever. Tek po povratku sam saznao sto-sta o Beratu - najlepsi grad Albanije, grad hiljadu prozora, nekad postojalo preko 60 crkava i samo jedna dzamija koju su u tvrdjavi iznad grada napravili Turci za svoje vojnike, grad cije ime prevedeno na srpski znaci - Beograd. Put kroz centralni deo Albanije nije bio posebno zanimljiv. Putevi su odlicni, nigde ne zalaze u gradove vec idu obilaznicama koje su vecinom pretvorene u industrijske zone. Tu su obicno perionice i benzinske pumpe od kojih je bar jedna Kastrati. Skoro sve vece raskrsnice su u formi kruznog toka, tako da cekanja nema, a nema ni nekih velikih guzvi. Svracamo na espresso u restoran pored jedne od bezbroj benzinskih pumpi. Zaista, svaka cast onome ko u Albaniji ostane bez goriva! Ivan odlazi do WC-a, a ja pokusavam da ojasnim konobaru sta zelim. U to covek za susednim stolom na albanskom jeziku objasbi konobaru o cemu se radi, a potom nastavi da razgovara samnom na srpskom. Ispostavilo se da je sa Kosova, iz Vucitrna. Nedugo potom nas odlican put uvodi u Drac, ili Dures kako se pise na albanskom. Kazu da su gradovi na juznom delu albanskog mora jos lepsi, ali me je i ovo fasciniralo! Nove zgrade, bezbrojni hoteli, bulevari oiviceni palmama, skupi automobili... Nekako sam ovako zamisljao Majami, ili neki grad na Azurnoj obali. Nalazimo zgodno mesto za parkiranje i pesice odlazimo do obale. Tu nisam bas bio odusevljen cistocom, kazu da se sve to za sezonu ocisti i sredi. Potom smo prosetali do obliznjeg mola nakrcanog kaficima, normalno, na espresso i "watter with gas". Na ociscenom delu plaze bilo je i kupaca. U povratku ka motorima, nailazimo na ovo: Izlaz iz Draca ka severu je katastrofalan! Put ubrzo postaje zanimljiviji, u daljini se pojavljuju planine... A i putevi su bolji! Malo pre Skadra, susrecemo se sa starim poznanikom, koji se ovde zove samo Drim. Ono Crni se izgubilo posto se kod Kukesa ujedinio sa Belim Drimom. Na kraju mosta, desno se skrece za Skadar, a levo ka granici sa Crnom Gorom. Par stotina metara u desno nalazi se hotel pa svracamo da vidimo. Prilicno opterecenim uskim putem ubzo smo na albansko-crnogorskoj granici. Posto je drugi dan praznika, kolona na granici je velika, ali je mi obilazimo. Na par stotina metara od prelaza, stajemo da razmislimo, ali nam policajac uz povik "Motori, motori!" signalizira da produzimo dalje. Na granici, zanimljivo postoji prelaz samo za motocikliste, na kojem naravno nema nikog sem policajca koji nas rukom poziva da pridjemo! Predajem na salteru dokumenta i cekam da mi ih policajac vrati, medjutim oni se pojavljuju u ruci koja par metara dalje viri kroz prozor. U tom trenutku jos nisam ukapirao, ali albanski i crnogorski policajac su u istoj prostoriji pa se sve zavrsava zacas. Ukapirao sam o cemu se radi tek kad sam se zahvalio na engleskom, a iznutra dobio odgovor "Ma sto to pricas??" Ivan me potom uvodi u Bar nekom precicom kojom se strmo spustamo skoro do centra. Zatim se uskim ulicicama penjemo do njegove vikendice, a potom pored silnih ruskih vila silazimo do obale. Odmah se vidi da je u turistickom smislu grad daleko vise profi i od Draca i svega ostalog sto smo posetili na putu. Nema tu "bice ocisceno" i slicno. Jednostavno, sve je perfektno cisto, uredno. I pored toga sto jos nije pocela sezona, puno turista, cuje se dosta i ruskog jezika. Ma zalost, nisam mogao da se zadrzim duze, pa sam oko 20h krenuo dalje, dok je Ivan ostao u vikendici. Prolazim kroz novi tunel koji dosta skracuje put i krecem u crnogorske planine. Put vise nije tako dobar, a vrhunac uzitka je pravi vodopad kroz koji sam prosao, a koji pada sa svoda u jednom tunelu. Odmah sam se setio tunela sa autoputa ka Janjini... Vozio sam negde do Mojkovca, gde sam resio da prenocim u motelu Tara. Od znacajnih stvari jos samo fantasticna komplet lepinja ma Belim vodama ispred Zlatibora. Negde oko 2 po podne sam stigao kuci. Elem, bilo je to za mene jedno sjajno putovanje, nesto preko 2000 kilometara. Komplet trosak je za 5 dana izneo oko 250e sto zaista nije puno za ovoliko zadovoljstva. Ipak, ovo je bilo samo izvidjacko putovanje. Svud bili, nista videli. Jednostavno, za svaki grad u kojem smo prespavali je potrebno provesti bar jedan ceo dan, da bi se nesto ozbiljnije videlo i posetilo. Narocito me je zainteresovao Berat i tu moram da se vratim ponovo i obidjem ga detaljno. Turu bih prosirio i za posetu morskoj obali, narocito me zanima Sivota i Parga u Grckoj i Sarande u Albaniji. To je odlican motiv da se sve ovo ponovi.
  10. lalajko

    Pipanje robe rukama

    1.5.2019. Ovog jutra nije bilo nikakvog zuborenja i klokotanja, mada su oblaci brzo prolazili nebom. Ivan se iz nekog razloga opet probudio umoran. Pakujemo se i relatvno kasno, oko 10h sedamo na motore. Krecemo ka izlazu iz Janjine, ali se setimo da na grckim autoputevima nema benzinskih pumpi pa se okrecemo nazad na tankovanje. Prvi put sipam na Shell benzinskoj pumpi i testiram placanje Mastercard karticom. Sve prolazi bez problema, osim sto je devojka na pumpi zapenila objasnjavajuci nesto na grckom - na kraju smo skontali da ne dozvoljavaju sipanje goriva dok se sedi na motoru. Potom svracamo u jedan kafic na izlasku iz Janjine na dorucak i dupli espresso. Sva sreca te sam se vec rasanio jer od ovoga ne bi bilo vajde. Svo vreme pokusavam da pronadjem neku prodavnicu koja radi, ali se izgleda grci strogo pridrzavaju Praznika rada. Moja zelja da kupim bocu Metaxe ostace neispunjena. Kako god, put ka granici je dobar, nije autoput, ali asfalt je odlican, krivine vise nego blage. Treba biti oprezan... Brzo stizemo na granicu. Obilazimo kolonu, i stajemo iza grupe Ukrajinaca na motorima. Saznajemo da su vec 4 dana na putu i da im je kao i nama za danas cilj Berat. Sem jednog Transalpa, sve ostalo su BMW, cak i jedan K1600GT i jedan novi R1200GS LC. Inace, tokom celog puta smo sretali pretezno GS-ove, u svim varijantama, 1100-1150-1200. Video sam i par Stromova, Transalpa i NC750. Elem, nismo dugo cekali na granicnu proceduru. Ovo je jedini mesto gde su mu trazili ovlascenje za upravljanje tudjim vozilom u inostranstvu, to je zanimalo grkinju policajku. Jedva smo se objasnili. Potom kroz kratko parce nicije zemlje stizemo na albansku granicu. Docekuje nas jaka ograda sa bodljikavom zicom. Opet smo iza Ukrajinaca... I ovde je sve proslo brzo i bez trzavica. Albanci na granici uredni, sluzbena odela, govore engleski. Dobar pocetak. I prvi metri u Albaniji. Ej, Albanija! Moram da priznam da sam imao malu tremu, kako ce sve ispasti, sta ce nam se dogoditi. Putevi za pocetak odlicni! Pratimo reku koja se, zanimljivo, zove Drina! Ukljucujem kameru da snima, medjutim, ubrzo je iskljucujem. Nema niceg narocitog za snimanje. Sela ko sela, ljudi ko ljudi. Prvi veci grad iza granice Djirokaster, tako nekako. Ivan je tu planirao da posetimo staru tvrdjavu, ali sam ja na to potpuno zaboravio. U Albaniji ima puno kruznih raskrsnica, pa na jednoj od njih skrecemo uzbrdo, ka tvrdjavi. Ispod tvrdjave ogroman parking, pretezno naseljen sa: Nalazimo mesto za parkiranje, ja tu kao skidam navigaciju, pripremam se za setnju, ali se predomisljam. Da ostavimo motore na milost i nemilost? Neka hvala. Odustajem od setnje i kazem Ivanu da cu ostati pored motora. Ubedjivao me je da krenem, da je bezbedno, da je u blizini policajac... ali moja paranoja je bila jaca. Tako da... sledecih pola sata sam proveo ovako: Mada, i ja sam napravio po neku fotografiju... Zaista, pola sata kasnije, Ivan se vraca pun hvale, objasnjavajuci mi sta sam sve propustio. Verovatno je u pravu, ali obzirom da sam na put posao samo sa kamerom u telefonu i Gopro kamericom, mozda i bolje sto nisam isao. Kad budem imao pristojan fotoaparat, vraticu se ovde da obidjem sve kako treba. Na izlazu iz Djirokastra video sam krajickom oka ovaj bunker. Mislim da je to najjeziviji bunker koji sam video u Albaniji. Mislio sam da mi kamera nije ukljucena, ali pregledom snimka sam utvrdio da jeste. Inace sam mislio da se vratim ovde prvenstveno da obidjem ovaj bunker... Nastavljamo glavnim putnim pravcem ka Beratu. Ivan je imao ideju da prvo obidjemo jedan od nacionalnih parkova, a da kasnije idemo prekim putem ka Beratu. Zato smo se nesto kasnije odvojili sa glavnog pravca i krenuli preko mosta. Pratimo tok reke... Posle dobrih 20-tak kilometara stizemo u mesto Këlcyrë, ne znam kako se cita. Prolazimo ga i odlazimo ka ulazu u nacionalni park. Ipak, kada smo videli kako izgleda sam ulaz u park, odustali smo od obilaska. Put je prilicno los, motori optereceni, kisa nas sustize a vremena malo. A bilo je i malera... Zato se vracamo u Këlcyrë, gde pravimo pauzu za rucak. Na meniju samo piletina i jagnjetina, sa kojima ja nisam bas odusevljen, tako da narucujem samo pomfrit. Ivan je smazao pola pileta I ako je mesto bas malo, trude se da bude sredjeno. Obe ulice na slici, preko puta naseg restorana se poplocavaju kamenim plocama. Posle rucka, pokusavamo da pronadjemo izlaz ka Beratu i posle malo lutanja ga nalazimo. Na kraju asfalta pocinje makadam. Pitamo nekog momka da li je to put za Berat, kaze da jeste, i pri tom rukama pokazuje talase, sto se odnosilo na kvalitet puta. Hocemo, necemo, hocemo... hocemo. Ivan se nada da put nije celom duzinom ovakav, jer je na mapi predstavljen kao bolji. Medjutim... To sto smo videli na pocetku je bila magistrala za ono kasnije. Put se svo vreme penje, i sa svakim kilometrom je sve gori. Podloga je cas kamenita, sa krupnim komadima koji vire iz podloge, cas zemljana sa dubokim kolotrazima. Pomisljam sta bi bilo na zemljanim deonicama da udari pljusak. Pri tom, vozimo sa brdom na desnoj strani i provalijom sa leve strane. Ta leva strana skoro nigde nije ogradjena, a kamenje i kolotrazi nas bacaju levo desno. Jedna greska i .... ne znam sta bi bilo. Sem toga, ima i raskrsnica pa treba izmozgati kojim pravcem dalje. Put cesto urusen sa leve strane ili na mostovima tako da nedostaje vise od pola sirine... Posle negog vremena Ivan staje i kaze da priznaje poraz Do Berata sa ove tacke ima jos oko 130km i zaista ne bismo stigli tamo pre mraka. A voziti ovim putem nocu bi bilo bas ludo, uz mogucnost kise... Zato se okrecemo i vracamo nazad. Ipak, moram da priznam da bih voleo da prodjem ovaj put u celini. To je put SH74, ko je zainteresovan, a vidim da postoje i filmovi na Youtube o njemu. Vidim da je kasnije ka Beratu cak pitomiji od ovog dela kojim smo mi krenuli. Po treci put prolazimo kroz Këlcyrë, ovog puta ka glavnom putnom pravcu ka Beratu i severnoj Albaniji. Na ovom delu puta opet stajemo da natocimo gorivo. Svidelo mi se sto radnici na tocenju imaju bezicne citace kartica pa se placanje sprovodi na licu mesta. Do duse, Ivan se zalio da mu je racun sumnjiv jer je platio oko 10e vise od mene, a zajedno smo tocili u Janjini. Kako god... ... zadovoljan sam potrosnjom obzirom da su na nju uticali i puni koferi kao i voznja makadamom. Pored pumpe je restoran, pa smo predahnuli uz dupli espresso naravno, i uz: Ovaj kolac je albanski specijalitet kako rece Ivan, ali sam zaboravio kako se zove. Nesto kao koh od griza ali sa prelivom i jos nekim dodacima. U ovom delu puta me je Garmin razbijao. Iz nekog razloga mi je na svakoj raskrsnici savetovao da skrenem desno. Na ekranu navigacije vidim da ocekuje da se odmah posle skretanja vratim na glavni pravac i nastavim. Sigurno sam preko 100 puta slusao skreni desno, a onda skreni desno... Uzasno. Na kraju, vise nisam znao da li je upozorenje lazno ili zaista treba skrenuti desno, pa sam cesto stajao da proverim. Na kraju se ispostavilo da treba da skrenemo zaista desno. Put nas nas je vodio u planine. Kapiram da je Garmin izracunao da je ovo precica ka Beratu. I jeste bila, ali je diskutabilno da li smo ovuda stigli brze nego da smo nastavili sa 120km/h glavnim putem. Negde pred prevoj, primetio sam sa leve strane jedan zaostali bunker! Pre polaska na put sam zacrtao da moram da pogledam poblize kako izgledaju, i evo mi prilike! Bunkeri su gradjeni u vreme vladavine Enver Hodze. Bilo ih je oko 700.000! Prevedeno, na svaka cetiri stanovnika bio je jedan bunker. Ili 5 komada po kvadratnom kilometru. Bilo je tri vrste bunkera, ovaj na slici je najmanji i predvidjen za jednog do dva coveka. Bunker iz Djirokastra je komandni bunker. Ne znam koja je treca vrsta. Hodzin projektant bunkera je kasnije zavrsio na robiji iz nekog razloga. Pravljeni su u fabrikama i odvozeni na lice mesta. Svaki ima alku za sajlu kojom se spustao na svoje mesto. Velika vecina je izvadjena, korisceni su za ojacavanje nasipa na rekama, a preostali su ili zapusteni ili preuredjeni kao spomenici jedom vremenu. Inace, sa ovog mesta smo prvi put videli more i Krf u daljini. Put se dalje spusta ka dolini koja nas vodi ka Beratu kroz ceo niz manjih gradova. Nista specijalno nije bilo da se primeti sem jakog mirisa plina u blizini rezervoara pored kojih smo prosli. Kada nema plina, svuda se osecao sladunjavi miris nekog specijalnog voca, predpostavljao sam. U prvi sumrak stizemo U Berat, nas danasnji cilj. Dok smo pronasli smestaj vec je bio potpuni mrak. Kada sam video smestaj, pomislio sam da je Ivan pogresio ili da je stao da se raspita za pravac. Na zalost, bilo je jako tesko za fotografisanje jer u dvoristu koriste LED sijalice... Nasi domacini, otac i sin, docekali su nas na kapiji imanja. Angazovali su i jednog momka iz komsiluka kao prevodioca. Do duse, sin govori pomalo engleski, ali otac ni slovca. Onaj pomenuti sladunjavi miris se i ovde jako osecao, pa sam morao da pitam o cemu se radi. Mirisale su pomorandze, limunovi i mandarine, koje su bas tada cvetale. Domacini na imanju imaju preko sto stabala tih vocki. Kod kuce imam jedan limun, i znam kako mirise kada procveta, on sam. Ali preko sto stabala... to udara pravo u glavu. Nikad tako nesto nisam osetio. Dobili smo sobu u prizemlju. Perfektno uredjeno, TV, klima, WiFi. Sve novo, uredno, cisto da bolje ne moze biti. Potom nas domacini pitaju da li zelimo da veceramo i sta bi smo zeleli. Dok smo se isturirali i sredili stvari, vecera je bila spremna. Gde su nasli svinjske snicle nemam pojma... Ostali smo prilicno dugo, oni su sedeli sa strane i niko nas nije uznemiravao. Kod parkiranih motora bio je vezan nemacki ovcar, kapija zakljucana. Preko zaista brze Wifi konekcije sam saznao da je u Srbiji i dalje kisa. Potom, spavanje...
  11. lalajko

    Pipanje robe rukama

    30.4.2019. Budim se odmoran uz dobovanje oluka i klokotanje kise. Ivan je vec budan, kao sto je verovatno bio cele noci jer.. ja hrcem. Sem hrkanja, druga nepovoljna stvar je sto mi treba 5 do 10 sekundi da zaspim, a zna se u tim situacijama, ko prvi zaspi, taj i spava. Zavese su navucene na prozore i vrata, pa nemam osecaj kako je napolju. Razmisljam o kisnom odelu koje nemam i kisnim postavama na jakni i pantalonama koje su mi u koferima. Razgrnem zavese, napolju je mokro, ali kisa ne pada. Pa sta sam onda ja cuo? Ispostavilo se da je dobovanje oluka u stvari voda koja u kupatilu kaplje iz tusa, dok je klokotanje kise u stvari zubor vode iz par fontana koje domacin ima u dvoristu u blizini nase sobe. Ipak odlazim po postave za jaknu i pantalone jer je napolju prilicno hladno, a sa svih strana se nadvijaju crni oblaci. Drugar iz Lazarevca mi Viberom javlja da je kod nas potop, i da je cela Srbija pod kisom. To verovatno dolazi ovamo, pa predlazem Ivanu da pozurimo. Dok je Ivan obavljao svoje poslove na laptopu, koristim priliku da skuvam jednu nasu, tursku kafu, jaku i sa penom, bez secera, onakvu kakva se pije ujutro za ceo dan. One zapadne "espresso" muckalice su za decu i mene to ne moze da razbudi. To je samo za ubijanje vremena uz razgovor i odmor na putu. Domacin nam kaze da je prelaz preko Galicice kojim smo nameravali dalje zatvoren. Krivo mi je, radovao sam se tom prelazu. Sta je tu je. Krecemo nesto okolim putem. Put je ravan, dan suncan, okruzeni smo planinama ciji su vrhovi pod snegom. Niceg posebno zanimljivog... Prolazimo kroz Resen. Taj gradic sam zapamtio po dve zanimljivosti. Prva je da ljudi u glavnoj ulici parkiraju na sred kolovozne trake, ne do ivice, nego bas u liniji kretanja. U pocetku sam pomislio da je auto u kvaru pa je tako ostao. Medjutim, ne, auto je ispravan, vozac je u kvaru pa se popravlja u kaficu na par metara od auta. Drugo, u centru je veliki kruzni tok. Verovatno Ivan nije dobro ispratio Garminova uputstva, pa smo po tom kruznom toku napravili dva kruga. Nista narocito, ali mi je bilo smesno Od Resena do granice sa grckom nema puno. Okolina prelepa, asfalt odlican, blage krivine, planine sa snegom sa svih strana... Uzivanje! I evo nas na granici Makedonija-Grcka. Makedosnka strana: I Grcka strana... Motocikl se jos ne vodi na moje ime pa sam u Beogradu nabavio odgovarajuce ovlascenje. Medjutim, za sad to nikoga niti interesuje niti gleda, i pored toga sto sam ga uvek nudio na uvid. Jedino je makedonce zanimao zeleni karton, zanimljivo, i na izlazu! Prvi put sam u Grckoj od 1985-te. Prvi put motorom. U prvim kilometrima posle granice nema niceg narocitog, arhitektura slicna makedonskoj, kvalitet puta slican. Ipak, sa svakim sledecim selom pocinju da se primecuju razlike. Na izlasku iz jednog od njih nailazimo na privatno imanje sa ogromnom prizemnom kucom, sve u belom, sjajno uredjeno dvoriste sa perfektno osisanom travom i cetinarima. Na zalost, ne snimismo nista od toga. U Grcka sela kroz koja smo prosli su uglavnom potpuno pusta, ni jednog jedinog coveka na ulicama. Shodno tome, ni kafici ne rade, mada smo se namucili da se parkiramo ispred jednog od njih. Teren pocinje polako da se penje, put prilicno uzak, ali asfalt i dalje odlican. Poceli smo uspon na planinu ciji se vrhovi pod snegom vide u daljini. Nisam uspeo da iskopam sa neta o kojoj planini se radi. Put je zaista predivan, ali je asfalt pokriven sa dosta mokrog lisca, pa krivine prolazimo oprezno. Youtube je na zalost unakazio snimak, a ja nisam imao vremena da ga saljem u 2K ili 4K rezoluciji, moj racunar nije za taj posao. Negde pred vrh... Spust sa druge strane je nesto blazi, ali lepsi, pre svega zato sto je obogacen lepim vidicima ka jezeru Kastoria. Neosetno, spustamo se u predgradje Kastorie. Kastoria je mali gradic na jezeru. Samo jezero je dosta manje od Ohridskog i pre svega dosta plice, prosecna dubina je oko 10 metara. Mene je gradic osvohio na prvu loptu, narocito lepo uredjenom obalom u centru grada. Grci su majstori da na svakom mogucem mestu, ma kako ono bilo malo, postave stolove i stolice za goste. Tokom priliska gradu, negde smo pogresno skrenuli. Evo sad pregledam snimak i zaista ne vidim gde smo mogli da napravimo gresku, tek usli smo u gradsko jezgro isprepletano uskim i strmim ulicima. Odlicno za motore od 300kg. Naravno, u centru je opsti haos u kojem se Ivan i ja odlicno snalazimo Finale ovog lutanja je strma ulicica ka "rivi" na koju sa olaksanjem izlazimo... Ulica uz obalu je krcata malim restoranima i poslasticarnicama. Svako od njih ima svoj deo preko ulice, uz samu vodu. Naravno, gusto, ali ukusno naseljen stolovima u hladovini. Jedva smo nasli mesto za parkiranje motora! Odmah nam prilazi izuzetno ljubazni Grk da nam ponudi rucak ili osvezenje. Ispostavilo se da smo parkirali izmedju plasticnih stubica kojima on stiti prilaz obalskom delu restorana. Zato smo prihvatili njegov poziv. Biramo lepa mesta na samoj ulici. Zanimljivo je da su, i u Grckoj i u Albaniji, stolovi obicno goli, a kad gosti sednu donosi se papirni stolnjak. Tako je bilo i ovde, plus nam je Grk na stoljnjaku odmah napisao sifru za WiFi. Narucujemo giros i salatu. Posle rucka resismo da se prosetamo obalom, a Grk je pristao da nam sacuva kacige u restoranu. Kastoria je zaista prelepo mesto, jedino sto nedostaje to je onaj slani miris mora. Kad smo vec tu, svracamo u jedan kafic na obali na espresso i kolace. Eh... prelepo je, ali mora da se krene dalje. Sedamo na motore i polako napustamo Kastoriju. Ovde cu sigurno doci jos koji put, to sam obecao sebi. Malo van grada, Ivan me pita da li imam nesto protiv da idemo autoputem. Secajuci se kise koja nas prati, biram autoput. Kad se kaze autoput obicno se misli na dosadnu voznju. Medjutim, ovaj autoput je zaista izuzetak. Nisam se raspitao kada je pravljen, ali ovo je kostalo milijarde dolara sigurno! Retko gde put nije most ili tunel! Bukvalno se iz tunela izlazi na most pa ponovo u tunel. Pri tom, mnogi tuneli su bilo duzine po 2-3 kilometra. Da ne pominjem da je asfalt bez greske, niti rupa, niti pukotina, niti kolotraga. Na izlasku iz tunela most, a ovo je pogled sa mosta na desnu stranu... .. ... pa pogled na levu stranu: Tacno covek ne zna gde pre da gleda! Svidelo mi se i sto su Grci na svakih nekoliko kilometara van tunela i mostova pravili ove vestacke tunele za prelaz zivotinja preko autoputa! Pri tome, nema putarina na svakih par kilometara kao u Makedoniji. Na celom parcetu koje smo presli, reda oko 100km, platili smo dva puta putarinu, jednom par eura, drugi put, pazi ovo: 0.8e! Raskrsnica na visini: Uglavnom, nije bilo ni malo dosadno, i jako brzo smo se sa autoputa iskljucili ka Janjini. Smstaj nam je bio rezervisan u drugom delu grada, predgradju Perama, tako da smo morali da prodjemo kroz ceo grad. Najstroci cenar grada podseca malo na stari Beograd, ali je bolje uredjen. Treci put na ovom putovanju smo u gradicu koji je na jezeru cije ime nosi. Ili obrnuto. Nije nam bilo lako da nadjemo nas smestaj, kuca je malo uvucena. Smestaj pristojan, u mirnom delu grada sa bezbednim parkingom. Mozda sam i ja krivac sto je Ivan odabrao ovaj smestaj, nesto dalje od centra. Citajuci o Janjini i jezeru, saznao sam da u blizini Perama postoji ostrvo na jezeru na kom zivi oko 400 stanovnika. Na ostrvu postoji 7 crkava i ima prilicno veliki istorijski znacaj. Na njemu je recimo ubijen jedan od turskih velikodostojnika. Zanimljivo, ubili su ga sami turci, zbog tiranije. Opet procedura, iznesi prtljag, saznaj sifru za WiFi, presvuci se pa u grad na veceru. Posto nismo bas blizu centra, u grad izlazimo na motorima. Ja sam stisnuo prstom na navigaciji neku tacku u centru grada, i tu smo parkirali Inace, to je bila jednosmerna ulica koja je vodila ka najstrozem centru gde je bila neopisiva guzva. "Kako bi se moja deca radovala!" A naisli smo i na Garmin prodavnicu. Za utehu Markoneu, izbor je los (nema baterija za zumo) a cene su vise nego kod nas. Potom ulazimo u sam centar koji je pesacka zona. U centru Janjine ima i ovakvih kuca... Ali generalno, sve je sjajno uredjeno i cisto. Zaprepastilo me je koliko mladog sveta ovde ima. To je u Grckoj izrazito, a u nesto manjoj meri i u Makedoniji i u Albaniji. Samo kod nas na ulicama srecete vecinom 40+. U centru janjine sam pomislio da smo u blizini neke skole za vreme velikog odmora, ili tako nesto, razlaz posle nastave. Medjutim, ovako je po celom gradu. Definitivno sam omatorio, i samo kod nas mogu da se osecam nesto mladji Grcka policija je pretezno na Transalpovima, zanimljivo je da voze u grupi. Nesto kasnije u toku veceri, gledali smo kako se odjenom pojavljuju sa svih strana i kaznjavaju sve nepropisno parkirane u okolini. Odmah sam pomislio na nase motore, nadajuci se da smo bili dovoljno diskretni. Ivan opet nije narocito gladan, a meni ne bi smetao jos jedan giros, kao onaj iz Kastorije. Nalazimo restoran na raskrsnici u centru i narucujemo. Dok smo cekali klopu, parkiraju se na par metara od nas dva NC750 (valjda sam potrefio). Dva zemljaka iz Beograda, samo sto su stigli, planiraju da prenoce u kampu. Pozivamo ih da nam se pridruze, ali oni zele da, kao i mi, prvo prosetaju. Janjinski giros Sladoled je iz poslasicarnice nekoliko metara dalje. Bio sam malo zabrinut jer je u frizideru pisalo -16 a ja imam osetljivo grlo. Medjutim, sve je proslo OK i posle jos malo lutanja, vratili smo se u smestaj.
  12. lalajko

    6. MotoGP Mugello, Italija 2019

    1. Markez 2. Petruci 3. Dovicioso
  13. lalajko

    MotoGP Mugello 2019

    If nobody gets in front of Marquez in the first laps, it's all over. Emmett
  14. lalajko

    Pipanje robe rukama

    Prilikom jednog od zimskih razgovora, Ivan mi je ponudio da tokom predsezone prodjemo putem kojim je on vec prolazio. Nisam odmah pristao, mnogo cinilaca je u jednacini odlaska na bilo kakav put. Ipak, misao me je elektrizirala, moram da priznam. To je prava mala avantura... A avantura pocinje pakovanjem. Posto nije predvidjeno kampovanje, to nije bilo tesko, mesta sasvim dovoljno. Uobicajene stvari, plus kompresor, pribor za cepovanje guma, GS-911, laptop, kamera, komunikacija, navigacija... Prakticno, prvi put idem na visednevno putovanje bez kamp opreme, zadovoljan sam izgledom motora koji bez dodatnih torbi deluje skladno. Jedino jos nisam nabavio tank torbu za GS-a sa plasticnim rezervoarom, ali to cu resiti uskoro. Za sad, pozajmjena tank torba vrsi posao (hvala Gorane!). Noc pred put, naravno da je skoro neprospavana. Otezavajuca okolnost je sto vec mesecima ne ustajem jako rano, pa je tu dodatna trema, hocu li se probuditi u 5:00. Naravno, nije bilo problema, ja sam covek discipline. Kafa popijena i koji minut pre 6h krecem. 29.4.2019. Trasa za mene dobro poznata, bar desetak puta godisnje je prodjem. Topola, Raca Kragujevacka, Markovac. Cele noci je padala jaka kisa, put u pocetku suv, kasnije saren. Mesto sastanka sa Ivanom OMV pumpa odmah iza Markovca. U 7:00 sam na parkingu pumpe gde mi Ivan javlja da ce malo da zakasni. Taman da ubijem dupli espreso i sendvic. Malo kasnije, eto i njega, te krecemo dalje autoputem. Obzirom da smo napravili pauzu, idemo nesto jacim tempom od zvanicnog ogranicenja jer nemamo problema sa prosekom brzine. Ukoliko neko o tome i vodi racuna. Obicno se kaze da je voznja autoputem dosadna, verovatno i jeste. Medjutim, uzivao sam u svakom metru puta. Posmatrao okolinu, pevao, uzivao u neizvesnosti i cinjenici da idem u potpuno nepoznato. U cuvenom restoranu Predejane pravimo prvu pauzu i punimo rezervoare do cepa. Odavde, vozi se putem sa dve trake. Malo je neprijatna ta razlika , kad se naviknete na autoput i jedan dosta jak tempo koji vise ne mozete da drzite. Vozimo pored trase autoputa cije se otvaranje ocekuje ubrzo... Stari Manajle: Brzo smo na granici sa Makedonijom. I ne secam se vise da li je bilo kolone automobila jer smo otisli pravo na granicu, sisli sa motora i pesice obavili sve formalnosti. Makedonija! Tacnije, Severna Makedonija... Zaista dugo nisam bio ovde. Obozavam ovu zemlju. Davno nekad, proveo sam divnih 13 meseci u Skoplju. Potom, tokom osamdesetih i devedesetih cesto isao na skijanje na Popovu Sapku. Cak imam i san koji mi se cesto ponavlja u kom dolazim na Popovu Sapku i skijam. Zato me je radovao put Skoplje-Tetovo sa koga se, u blizini Tetova vidi skijaski centar i sve staze. Zbog svega ovog, autoput kroz Makedoniju mi je bio daleko od dosadnog. Uzivanje su donekle kvarile (pre)ceste naplatne rampe. Bukvalno su na svakih desetak kilometara. Nisu to neke cifre, jeftino je, ali je dosadno. Put od Skoplja do Tetova se sa zove autoput Majke Tereze koja je rodjena u Skoplju. Pokusavam da prepoznam mesto gde smo u vojsci kopali kanal po kamenjari za postavljanje telefonskog kabla. I konacno, u daljini, vide se juzni obronci Sar planine - Popova Sapka! Do Tetova se sada stize mnogo brze, naravno, a i oko samog Tetova je uradjena obilaznica. Put ka Gostivaru kao da je crtao Staljin - prava linija sve do odvajanja ka Mavrovu. Negde na ovom pravcu smo imali pauzu za dupli espresso i Coca Colu. I prvo tocenje goriva u Makedoniji. Imali smo kraci put ka granici ali Ivan tvrdi da je preko Mavrova puno lepse. I zaista, od odvajanja ka Mavrovu pocinje uspon kroz tek olistalu, bledo zelenu sumu. Krivine blage, moze lepo da se vozi, ali zabavu kvari dosta rizle. Ipak je prolece i dosta rizle jos nije ocisceno. Mavrovsko jezero nije ostavilo neki jaci utisak na mene. OK, plava voda, plavo nebo, snezni vrhovi okolo... Ali Mavrovo nije bas najbolje uredjeno, puno trosnih stracarica oko puta, nema mesta za kupanje (kao da bih se sad bas kupao, ali priznajem da sam poneo kupace gace). Da ne bude bas sve crno, pobrinuo se rucak - pljeska je prosecna, ali je salata, pomfrit i lepinje su bili fantasticni... Treba reci i da je bilo skoro pa neprijatno hladno, tako da smo rucali u jaknama, a Ivan je rucak zavrsio sa zimskom opremom... Posle dobrog rucka krecemo u voznju kroz nacionalni park Mavrovo. Predeli zaista neverovatne lepote, na momente podsecaju na Alpe... Put prati reku Radiku koja se na kraju svog puta uliva u Crni Drim. U okolini puta postoje brojni manastiri, ali nije bilo vremena za takve posete. Po izlasku iz nacionalnog parka put opet pocinje da se penje ka Debru. Ispod samog Debra Crni Drim cini jezero u koje se sem Radike slivaju i okolni potoci. Daljim tokom od jezera, Drim cini prirodnu granicu Albanije i Makedonije. Ovde smo samo nekoliko stotina metara udaljeni od granice. Vec je popodne, temperatura je prijatna za voznju. Kosi zraci sunca su pojacavali kontrast izmedju plave vode i zelenih suma okolo. Prosto je steta sto nigde nismo stali da napravimo koju kvalitetniju fotografiju, pa cu izvaditi par sa kamere... Put ka Strugi skoro sve vreme vodi kroz kanjon. Na jednom mestu nailazimo na branu iza koje je jezero. Parking koristimo da napravimo mali odmor, a lokalni cuvar korisi nas da nam izreklamira pcelinje proizvode. Ivan je pauzu iskoristio da zameni raspalu sijalicu u faru kratkog svetla. Nesto dalje ka Strugi, sacekalo nas je iznenadjenje... Iznenadjenje se setalo kolovozom i zatrazilo je dokumenta od mene uz pitanje kuda idemo. Potom nam je pozelelo srecan pat! Ubrzo stizemo u Strugu, gde na ovom kruznom toku sa dzukcima u centru skrecemo na obilaznicu... Potom sledi kratko parce puta do Ohrida gde sve vreme iscekujem vizuelni kontakt sa jezerom, slicno kao kad se stize na more. Ono se zaista ubrzo i ukazuje... Deluje pomalo zastrasujuce jer je nekako u ravni sa putem. Tog dana talasi su zbog vetra bili poveci pa je tokom povrsnog pogleda izgledalo kao da ce se jezero izliti na put. Nedugo zatim, uskim ulicicama stizemo do naseg smestaja, rezervisanog dan pred polaska na put. Posle malo raspitivanja... ... nalazimo smestaj i parkiramo motore duboko u ogradjeno dvoriste naseg domacina Mitketa. Terasa nase sobe... Sledi uobicajena procedura po dolasku u smestaj: upoznavanje sa domacinom, skidanje potrebnog prtljaga, raspitivanje o sifri za wifi, javljanje poznanicima. Bilo je kasno popodne, pa smo se presvukli i krenuli da za dana vidimo nesto od centra Ohrida. Nas smestaj je prilicno udaljen od samog centra. Posle oko 650km voznje nije mi bas bilo do pesacenja, ali hajde, bar cu videti malo pravog zivota u Ohridu. Nesto dalje, romska porodica u sred zestoke rasprave. Kad su primetili da ih snimam, zdruzeno su graknuli na mene... Nesto dalje, dolazimo do ovog drveta koje nam je bilo reper za orijentaciju po gradu Od drveta na dalje prakticno pocinje "centar", ukoliko tako nesto uopste postoji na Ohridu. To je jedna nepregledna masa ljudi koji opusteno setaju kroz niz picerija, draguljarnica, kafica, cevabdzinica. Za mene, bukvalno vremeplov koji me je vratio u 1982-gu godinu i stari grad u Skoplju. Sa svih strana dopiru zvukovi koji se mesaju - muzika iz kafica, zamor ljudi, sustanje pljeskavica i cevapa na zicama rostilja. Tu negde na pocetku ulice nalazi se i restoran mog prijatelja Neima. Ispred restorana neizbezni motocikli i u restoranu vredni Neim. Prolazimo dalje. Kaze Nemim, do jezera ima 10 minuta muskog hoda, ili 2 sata zenskog. Evo zasto 2 sata: Posle pomenutih 10 minuta stizemo na obalu. Tu tek vidim koliko je setaliste u stvari... To da se obidje za jedno vece ne moze. Zato ostavljam to za neku drugu priliku kad cu provesti ovde bar nekoliko dana. Vracamo se nazad i celu ulicu posmatramo iz drugog ugla... Svracamo do Neima na veceru, mada Ivan nije bas gladan, a i hladno mu je. Posle ovoga normalno je da nam nije do duge setnje, pa uzimamo taxi. Imamo srecu pa taksista tacno zna gde nam je smestaj. Sledi prebacivanje foto i video materijala na laptop, tusiranje i zzzzzzzzzz...
  15. lalajko

    BMW R1200GS & Adv

    U Lazarevcu (agencija Kole) sam samo skinuo kofere. Za maglenke su znali da su fabricke tako da prakticno nista nije dirano.
×

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja