Odlomci Ciklonaut sajta

[lalajko 2021 Napisano Jul 11, 2007]

Bicu tako slobodan da ovde povremeno objavim neke tekstove sa sajta iz mog potpisa, koje veoma nadahnuto pise moj drugar Jone, vozeci nama rodjacko vozilo na dva tocka - bicikl.

 

Uzivajte!

[lalajko 2021 Napisano Jul 11, 2007]

Danas sa mailing liste, pominju se predeli iz naseg buduceg okupljanja:

 

Meni je bilo zanimljivo, mada dim iz TE Drmno definitivno čini... atmosferu...

specifičnom    Ne znam otkud starim Rimljanima ideja da tako značajan

grad podignu u blizini termoelektrane - ali da u toj istorijskoj fazi već nisu bili

perverzni i dekadentni, ne bi ni propali.

 

Stigli smo sa dva auta vrlo kasno (oko deset) pa su koncert klasične muzike

i svečana parada već bili završeni. Ostalo je samo gromoglasanje Van

Goga, poneka nepropisno parkirana rimska dvokolica i tu i tamo, iz čista

mira,  poneki legionar u punoj opremi koji se tetura kroz gomilu i dim

Mesusa cirkulusa uhlebusa (iliti pljeskavica), ispijajući Pivus Leonus ili Pivus

Embeus, zavisno od legije kojoj pripada. Kupole ispod kojih se nalaze

arheološka nalazišta su sjajne, ali treba ih posetiti kad je tamo mir -

koncertus rokus ne doprinosi baš mnogo da se oseti dah davnih vremena.

 

Šta je onda te večeri bilo najbolje? Za mene definitivno 2km pešačenja od

parkinga do Viminacijuma, kroz nepregledna kukuruzna i pšenična polja

iznad kojih se diže samo enormno velika zgrada elektrane, sablasno

osvetljena žućkastim reflektorima. Iz njenog ogromnog dimnjaka se pravo

među bezbrojne, bezbrojne zvezde dizao takođe ogromni luk dima, koji je

imao boju i sjaj Mesečeve svetlosti -  katastrofična, svečana, strašno

- očaravajuća slika, nešto poput scenografije za "Mad Max" ili "Vodeni svet",

ili neki drugi od filmova tipa "a onda su se oni koji su preživeli atomski rat i

nestanak civilizacije nastanili na ruševinama, braneći se od lutajućih bandi

mutanata..."

 

Posle smo Supur i ja sami produžili do Ćuprije, pa do Ivankovca, i tamo oko

tri ujutro raspalili šator u spomen parku posvećenom čuvenoj bici sa Turcite.

Ujutro nam se pridružio drug Dejan iz Paraćina, te smo otišli do Strmostena

i konačno se bacili na pedafiliju. Do Resavske pećine, a onda poslastica

- uspon kamenitim puteljkom koji se vrlo strmo penje na Veliko brdo, potom

opušteno krivuda kroz lepe predele, i najzad se spušta u gornji deo kanjona

Kločanice. To je odličan šortkat od pećine do kanjona, i bili smo baš

zadovoljni što smo ga prošli.

 

Na vrhu kanjona smo napustili put koji nastavlja za Valkaluke i posle oko dva

kilometra probijanja kroz zelenu džunglu spustili se oko 200m niže, do puta

koji vodi ka kanjonu Resave i do manastira Mikulj. Trebalo je da tu postoje

puteljci ali su bili dobro zarasli, te smo se sat vremena batrgali kroz gustiš,

improvizujući "trasu" prema trenutnoj inspiraciji i uz pomoć GPS-a. Dobra

stvar: toliko smo se ispopecali u koprivama da smo se sigurno obezbedili

od reume ove zime. Loša stvar: divljih malina je bilo toliko da smo izgubili

previše vremena pokušavajući da izađemo na kraj sa tim ozbiljnim

problemom.

 

Do manastira se stiže predivnim putem kroz gustu šumu, a odmah iznad

mesta na kome stoji sićušna, tek podignuta drvena crkva, diže se

veličanstvena kruna Mikuljskog kamena. Manastir je ženski, zilotski

(SPC ne prihvata zilotsku verziju pravoslavlja  pa su monahinje, reče nam

Supur, praktično oterane iz manastira Stjenik, na planini Jelici iznad Čačka)

i zove je još i sveti Jovan. A mogao bi da se zove i Šarplaninski - toliko ovih

umiljatih kućnih ljubimaca šetka po njegovom dvorištu da nije loša ideja da

se vreme tamo provede u stanju duboke molitve, to jest - nepomično.

 

Kao što sam pomenuo u prošloj poruci, Supur odranije ima dobre kontakte

sa igumanijom pa su nas srdačno dočekali i ponudili nas onim što su bili

spremili za manastirsku slavu prethodnog dana. No pre toga smo se popeli

na Mikuljski kamen: od manastira do vrha trebalo je oko 15 minuta hoda i

relativno lakog pentranja kroz mali kuloar-ključaonicu u naizgled teško

pristupačnoj litici. Gore, na vrhu krune, čekao nas je zatravljeni prostor i

krunski dragulji: divan pogled u daljine, na Rtanj, na krševe Tupižnice i na

Staru planinu. Bilo je to vreme za sakupljanje onih trenutaka od kojih se

posle pravi turšija za svakodnevni život u gradu: zlatno sunce kasnog

popodneva, beskrajni prijateljski prostor za igru oka, zaglušeno teturanje

srećno probuđene dece Zemlje kroz travu koja uramljuje sve to.

 

Bilo je već sedam uveče kad smo se vratili u manastir i bilo je jasno da nam

ne gine vožnja po mraku. Zato smo se opustili, žvakali, mljackali i razgovarali

polako, pa konačno krenuli tek malo pre devet sati i malo pre nego što su

šarplaninci izgubili strpljenje. Čekalo nas je još četrdesetak kilometara

makadama do Strmostena, uključujući i spust kroz čitav kanjon Resave.

 

Trebalo nam je oko tri sata da stignemo tamo, a pomoglo je što je to bila

jedna od onih noći u kojima zvezde tako dobro rode da ti cure za vrat i kaplju

niz leđa umesto znoja. Glava ti se sasvim zaglavi među njima, golicaju te i

grebuckalju po licu, ulaze u uši i tamo zveckaju sitnim, svečanim, srebrnim

zveketom koji ti poklanja čitavu planetu. Ronili smo kroz poklonjene iskre

Kumove slame i prašine sa puta (koja je takođe postala kosmička sila) i

učestvovali u okretanju velike nebeske preslice, tražeći što i argonauti. I baš

u najdubljem viru noći, onde gde se ona lomi i odlučuje da krene ka jutru,

trojica ciklonauta su namotali po klupko runa od koga su se posle mogle

plesti košulje za snove, ili struk za pecanje onih riba što ispunjavaju tri želje.

 

Kad smo stigli u Srmosten u glavnom sokaku nije bilo nikoga osim

osamnaestog rođendana jedne tamošnje galaksije zvane Milica. A u

Beograd smo stigli taman na rođendan trećeg sata ponedeljka. Skoro sam

siguran da nas je Supur dovezao kući, mada on tvrdi da uopšte nije bio u

autu i da je došao kasnije, letećim tanjirom. Nije ni bitno, to su ionako

tehničke sitnice.

 

 

----

Jone

 

 

 

 

[lalajko 2021 Napisano Jul 11, 2007]

Opis puta Kragujevac - Jagodina:

 

Iza Donje, počinje uspon do... ha? Do Gornje Sabante, i ka dragocenoj svetlosti koja se već bila počela da hladi, sažima, zgrušava u zalazak. Treba se peti tri-četiri kilomera, završni deo (posle prvih kuća u Gornjoj) je baš strm. Ali je put, pogotovo kada se izađe na visoravan, čista radost. Sve na njemu i oko njega postoji radi zadovoljstva, pa je i kolovoz fin, osim par stotina metara u centru Gornje (provirila kocka) i krpljenog dela dugog dva-tri kilometra, negde na visoravni.

 

Gore, na iznova osvojenom suncu, kreće igra preko, između, i oko dobroćudno zaokrugljenih zelenih talasa, plivanje kroz gotovo stalno otvoren vidik na Gledičke planine desno, na Crni vrh levo, na dolinice posute zaseocima, na livade, na lugove. Često se uzana vijugava traka, uglačana do savršenstva niskom svetlošću koja dolazi iza leđa, sa zapada, penje samo par metara, da bi se odmah spustila par metara - ne, suviše je grubo za ovakva mesta reći "penje", "spušta": više je to lagani uzdah puta ispod točkova, potom njegovo poslušno predavanje mekim oblinama livade. Sav je on od krivudanja, ali pitom, umiljava se, više nizbrdan nego uzbrdan da bi bio što lakši za prelaženje, da bi ostavio noge i ruke nezaposlenima a pluća slobodnim za Veliko Udisanje. Mirisa večeri. Mirisa lenje trave koja se sita najela krava. Trake dima koji se u svom sakrivenom brlogu pretvorio u cepanicu. Ponekog zvuka, koji još ne ume ni u šta da se pretvori. Udisanje. Mirisa sopstvene dugačke senke koja pokazuje put, prednjačeći i trljajući se kroz jendeke. Tamno crvenog neba sa kuglom sladoleda od višnje, iza leđa. Bledo plavog neba, nisko ispred. Modro plavog neba, iznad, sa dugim oblacima uzalud pobeglim na istok - rubovi im se upravo rastapaju u zlatnoj vatri koja ih je stigla sa druge strane sveta. Mirisa još nečega... jednog blago oporog začina svoj lepoti unaokolo, potrebnog da bi se ukus sreće bolje istesao i izdvojio od svakodnevnih surogata, mirisa koji je bio položen ispod svih ostalih, njihovog kontrapunkta i tajnog konca koji ih je spajao u jedno tkanje: mirisa malog zrna usamljenosti, očvrslog od prvih svetala u prozorima doboko dole. To se zrno sa mnom sjurilo divnim, dugačkim, brzim spustom iz već ugaslog neba, kroz već hladni suton, pravo u veče prostrto pred dremljivom Jagodinom - i tamo otopilo u senkama prvih prolaznika.

 

Opsirnije na:

http://www.ciklonaut.com/Turoteka/1998/Sumadija.htm

[lalajko 2021 Napisano Jul 13, 2007]

Prolazak biciklom kroz tunel Aleksandar na Sarganskoj osmici, u vreme dok nije pocela obnova pruge:

 

 

Posle stotinak metara, kad su mi se oči sasvim privikle na tamu i kad sam se uverio da se biciklom može relativno sigurno upravljati, prvi put sam umesto u slabašni otisak koji je moja "rudarska" svetiljka ostavljala na tlu, pogledao napred. I video kako nam se sa suprotne strane primiče sitno, bledožuto, još uvek daleko svetlo. Auto? Nismo znali da li da se radujemo ili da strepimo, stali smo. Ko to pokušava da autom prođe ovuda, možda prvi put za poslednjih nekoliko godina, i to baš sad kad smo i mi tu? A kamo zvuk motora?? Tišina je ležala između nas i već udaljenog i poluudavljenog kapanja vode. Tišina, i možda još malo konstantnog blagog šuma negde sa spoljašnje strane opne tunela - planina je nešto varila. Stali smo, svetlo se zaustavilo. Krenuli smo. Svetlo je počelo da podrhtava. Stali smo. Svetlo se umirilo.

 

Već je izgledalo da stvar traži oho-hozbiljan pristup, kad je najednom postalo jasno šta gledamo. A postalo je jasno i da smo tu stvar mogli videti još na samom ulazu u tunel, samo da nije bilo svetlosti dana koja nam je otupljivala vid: Aleksandar je svih svojih kilometar i šest stotina šezdeset metara dužine skucao u jednu jedinu pravu liniju. Ono u šta smo gledali, ono što je u mraku titralo u ritmu našeg drmusanja na sedištima bio je, tada više od kilometar i po udaljeni - izlaz.

 

Čuđenje je postepeno ustupilo mesto zaprepašćenju: nismo mogli da verujemo da nešto što izgleda tako blizu, može biti tako daleko. Gledali smo na brzinomere, mislili da je neka greška u pitanju, da tunel u kome se nalazimo još nije Aleksandar nego neki drugi, mnogo kraći... Otvor na izlazu je uvek izgledao kao da je nadomak ruke, najviše stotinu-dve metara udaljen. A ipak nam je iz minuta u minut izmicao, jednako nas varajući, ostajući nedostižan i ne uvećavajući se ni malo. Nismo mogli razabrati detalje na njemu - vide li se to svetle krošnje drveća ili komad neba, ili je to tamo naprosto reljef osvetljene stene? Šta god da je bilo, bilo je u ravnomernom crveno-žutom tonu; ako je tamo bilo drveća i neba, bili su spaljeni u rumenkastoj vatri optičke varke, ostavljajući samo pegave obrise sagorelih lunarnih kratera i mrtvih planinskih venaca. Taj daleki krug se u naglo proširenom mraku podigao u visine naše vrtoglavice, i mi smo nad glavama konačno gledali sitni, puni mesec. Onakav kakav se u zimskoj noći škrto nakači nad neku smrznutu planinu, smežuran i iskipeo od silne hladnoće. Pod njegovom neobjašnjivom težinom ponirali smo u začaranu snažnu tminu u kojoj su se naša besmislena svetla topila kao led na jeziku. Ne mogući više da izdržimo mračno lelujanje u koje nas je gurao taj titravi mesec, u neko doba smo se okrenuli ka ulazu, tražeći sa te strane malo čvrstog tla pod nogama. A ugledali smo onde još jedan mesec, samo neznatno veći. Bili smo nadomak sredine tunela, u blizini tačke na kojoj se dešavaju potkovani događaji.

 

Na ulazu u svaki tunel biva da dnevno svetlo uspeva da se sa putnikom ušunja unutra. Odbijajući se o glatke strane kamenja (tamo gde se nađu), cureći unutra sa žilom vode (tamo gde je ima), padajući kao fotonska prašina sa odeće, obuće i sjajnih metalnih delova, snalazeći se još i na neke nauci nepoznate načine, svetlo uspeva da postoji još stotinak metara od ulaza. Posle toga nastupa vreme u kome mrak natapa i izjeda sve, vreme u kome kroz razmicanje zidova u ogromno i zapanjujuće ništavilo polako prestaju da postoje i putnik i tunel. Bili smo odavno načeli taj deo i nalazili smo se u mračnom vilajetu velikom kao svet uzajmljen od nekoga, sa dva meseca na utrnulom nebu ispred i iza nas. Naše putovanje kroz tamu imalo je da traje godinama, ako se ikada i završi.

 

Kako smo došli nadomak izlaza, ne vredi se prisećati: ne može se budan kroz sredinu tunela. Na tom mestu svako će zaspati; mašinovođa tada ne zna kuda vozi, putnici zaborave kuda su i zašto krenuli. I u tom malom, neizlečivom trenutku koji će putnika u vozu, a onog na biciklu jašta i pogotovo, doživotno ostaviti u raskoraku i u tihoj zavadi sa spoljašnjim svetom - odlutaće misli, reči i dela kao trošarina za prolazak kroz dugačku oprljenu cev. Tuneli menjaju ljude, i ko god je tamo ušao nije isti izašao. Unutra je ostavio delić svog života, neprimetno ostrugan sa kazaljke sata. Ostavio pomisao na nešto. Ostavio želju za nečim. Ispustio delić razuma, potrošio nekoliko za crne dane čuvanih otkucaja srca. Od toga brašna će se onda ispeći, i nekom neimaru u snu javiti, slika o novom smelom tunelu kroz neku planinu.

 

Naravno da je zato i ovde bilo još nečega osim tame i hladnog strujanja noći iz špilja koje su nekada služile da se u njih sklanja od nailazećeg voza, a u koje je sada netragom i atlantidski propao čitav svet. Postojalo je to uznemirujuće blago godinama taloženo u ovom muzeju, plen iz džepova posetilaca izložen na hrapavim policama. Svaki od bezbrojnih prolazaka voza ostavio je trag, svaka od hiljada duša i sudbina što ih je voz proneo ovuda dodala je zrno u koru koja je debljala na zidovima. I kao što odžačar u dimnjaku četkom podiže stare tajne ukućana, tako smo i mi, prteći nevidelo dovoljno sporo, osećali da mreškamo ono što se tokom pola veka sakupilo i sačuvalo u tom zagaslom ognjištu u srcu planine. Iz nepojamnih crnih visina vlažno je kapao svaki pisak lokomotive, iz neizmernih gustih dubina odbijalo se još uvek dahtanje njene mašine dok se u tom uzanom brlogu urivala u zemlju. Budili smo ogromno skladište tuđih osećanja, tuđeg vremena - nekada dragocenog i usplahirenog trnja, a sada, bez mahnitih vlasnika, mirno poleglog žita na poljima prohladne tmine. Dvoje se poljubilo u neosvetljenom kupeu koji seče prazninu, i smola tog poljupca stvrdla se u izbočinu na koju ruka naleti kad se posrne. Neko nekoga nije voleo - beznadežna laž tog odnosa je još uvek visila u zagušljivom surogatu vazduha. Neko je na nekoga mislio - veo čežnje je ostao u tunelu. Neko je nešto rekao - reči su još plovile ispod dva sitna meseca, izobličene do neprepoznatljvosti tokom dugog traženja parnjaka u odgovorima koji nikada nisu došli, ili su bili dati kada su sagovornici već bili napolju. Nekoga koga je svetli kvadrat prozora jednom proneo ovuda, neko je čekao; grešna slast tog saznanja u kome je putnik uživao pala je na stenu i moglo se dlanom preći preko neravnina lica čiji je vlasnik verovao da je bilo budno i neprozirno za saputnike. A upravo tom trenutku nesvesti i male smrti bilo je isisano kroz prozor, i u ogromnoj kameri-opskuri bila je eksponirana fotografska ploča u četiri dimenzije.

 

Ono što nadomak izlaza prvo izroni iz tame nije stvarno: senka na zidu nije senka, šara na tavanici nije odsjaj. To samo svetlucaju obrisi želje za nebom i danom, a iz pomućujućeg vrtloga tuđih života i tuđih uspomena cedi se sećanje na sebe i na ono što jesmo. Sve dok neprimetno, u jednom neuhvatljivom kada, prva prava svetlost ne uprede svoje konce među strune opsene. Ona najzad izvede teturavog putnika, obnevidelog od privida i zbilje, pod nebeski svod.

 

Kad smo već bili sigurni da ono što gledamo i ono preko čega se truckamo nisu fantazije nego stvarnost, naišli smo na deo na kome je vožnja postala nemoguća: iz polumraka je, na dužini od dvadesetak metara, sa poda štrčalo veliko, grubo kamenje. Bili smo na mestu onog doskorašnjeg odrona i tu se još nije moglo nesmetano proći. Žurno smo pregurali pedarala, nemajući ambicija da se zadržavamo i ispitujemo strpljenje tona kamenja i zemlje iznad nas. Došli smo do rama sa platnom na kome je bila naslikana šuma, i kročili u bleštavo sunčano popodne. Iako nam se činilo da je prošla večnost, satovi su pokazivali da smo unutra bili nešto više od dvadeset pet minuta. Kao da satovi mere vreme... šta li smo od sebe dali, ostavili tamo?

 

Ohrabrujuće smo ličili na naše fotografije iz ličnih karata (stali smo da proverimo) a jedina promena koju smo mogli da primetimo je bila na Salkanu. On je usled tunelskog sindroma čitavih pola sata posle izlaska bio skupi i nadmeni trkački "Colnago", sve dok se nije prizvao svesti i ponovo pretvorio u magarence kakvo je i pre bio.

 

 

Opsirnije na:

http://www.ciklonaut.com/Turoteka/1999/Chira/2_mokra.htm

[lalajko 2021 Napisano Jul 13, 2007]

Udar administracije na ulazu u kamp na Borskom jeseru:

 

Do Borskog jezera ima petnaestak kilometara. Prethodno se prolazi kroz Brestovačku banju i njen hotel sa lepom terasom. Na jezeru je lep kamp sa odličnom atmosferom, sa toplom vodom za tuširanje (3 dinara - 0.25DM i sa recepcionerkom poznih godina koja obožava administraciju. Postupak prijavljivanja traje desetak minuta, a počinje vađenjem ogromne knjižurine koja podseća na školski dnevnik i od krajnje leve ivice leve strane do krajnje desne ivice desne strane ima zastrašujuće velik broj polja za upis neizrecivo važnih podataka. Tu se onda smrtonosno lagano upisuju ime i prezime gosta, zanimanje, broj cipela, polni status i seksualne preference, omiljena boja, omiljeni glumac i glumica... 

 

Procedura se prekida svaki put kad se recepcionerka zapriča sa nekim poznatim (a njih je toliko da na recepciji postoji klub-garnitura za sedenje). Posle toga sledi isto toliko brzo pisanje priznanice za uredno izmirenu obavezu isplate novčanog dugovanja od strane korisnika jednokratne usluge spavanja u kampu upravi kampa kao davacu iste usluge, a koja se finansijska obaveza isplaćuje u gotovom novcu i to: 17dinara (1.5 DM) za noćenje, plus dva dinara (0.18 DM) boravišne takse (uredno upisano kao posebna stavka). Onda treba potpisati onu zastrašujuću knjigu u njenom jedinom nepopunjenom polju (ŽVRLJ!) i priznanicu (ŽVRLJ!!!).

 

Eto tako... ako se ispred zatekne još dvoje pridošlica, stvar će se otegnuti na gotovo pola sata. Osećaj koji sam imao kad sam na kraju stegao u ruku priznanicu bio je uporediv sa onim kad su mi svojevremeno uručili diplomu fakulteta No da ne grešim dušu, i recepcionerka i njen muž su privatno sasvim ljubazni ljudi.

 

Nakon što sam postavio šator i uselio se u njega, vratio sam se do recepcije da iskoristim blagodet tuša. Dobio sam priznanicu na iznos od tri dinara (0.27 DM) kojom se potvrđuje da sam kao korisnik usluge tuširanja toplom vodom uredno isplatio novčanu nadoknadu upravi kampa kao davaocu usluge. Ovim sam stekao pravo na dobijanje ključa kojim sam kao korisnik usluge otvorio vrata prostorije za pružanje usluge, odmah iza prostorija davaoca usluge (tačna adresa data na dnu računa).

 

Posle toplo-tekuće uživancije ostalo je samo još da se javim kući, pa sam bio slobodan kao ptica na grani. Telefonirao sam sa recepcije i platio dva dinara (0.18 DM), za šta sam dobio urednu priznanicu.

 

Opsirnije na:

http://www.ciklonaut.com/Turoteka/1999/East_Jone/index.htm

[Peca 1 Napisano Jul 15, 2007]

Nemam sad vremena da citam sve sto je u postu ali u svakom slucaju to je sjajan sajt ako se ne varam naslednik sajta freebiking stvarno topla preporuka svim ljubiteljima putovanja isto kao www.serbiatravelers.org za jedno mesec dana i ja cu imati jedan skroman doprinos tom sajtu(serbiatravelers) pa ko voli nek izvoli

[Nidža 160 Napisano Jul 16, 2007]

Volim bicikl, i cesto sam ga vozio do ove godine. Freebiking nekada, sada Ciklonaut pratim odavno, Jonetovi tekstovi su u vrhu cyber-knjizevnosti.  ;D Odlican sajt.

[Peki 1215 Napisano Jul 16, 2007]

Bicu tako slobodan da ovde povremeno objavim neke tekstove sa sajta iz mog potpisa, koje veoma nadahnuto pise moj drugar Jone, vozeci nama rodjacko vozilo na dva tocka - bicikl.

 

Uzivajte!

 

Nekada davno dok je bilo vise snage u nogama a manje porodicnih obaveza moj drugar Mirko i ja dodadosmo nas skroman doprinos rubrici turoteka

 

http://www.ciklonaut.com/Turoteka/2000/Dogakop/kop_2000_avantura.html

[lalajko 2021 Napisano Februar 25, 2008]

Vreli led u kanjonu Temsice:

 

Bilo je već vreme da počne naše iskusije. Pomalo smo strepeli da li je to baš TO vreme, i da li ćemo videti ledenice u punom sjaju. A one su nam prišle sa ruba događanja, lagano i tihujući, skoro da nismo primetili kako smo to zašli među njih. I već smo im se uveliko radovali, kad smo shvatili da im se radujemo.

 

Dopirale su do nas iz otežalih visina u kojima je poput krpe visilo neodlučno videlo, i materijalizovale se kao daleko dozivanje, kao otegnuti samoglasnici pesme koju smo saznavali ne uhom, nego pogledom i dodirom. Taj bledi sjaj nekog drugog postojanja, posustalog i utihlog, dao je život ovom postojanju ovde. Ledenice su proceđena hladnoća, telo zime, trijumf zaustavljenog toka, presuda kretanju i epigram kapanju, obrnuta alegorija večitog trajanja, udobna tamnica svetla, hiroviti vrtlozi prostora, moćne pijavice koje okivaju travu i drveće koje sustignu, a u isto su vreme ranjive i nestalne poput privida. Kao komad ćilibara koji nam u svojoj bremenitoj unutrašnjosti gordo izlaže nekog insekta, one prikazuju sastojke svetova koji su već bili i prošli. Kao u fotonima koji stižu iz dalekih uglova Vaseljene, i u njima je uhvaćeno pa prikazano ono čega više nema. Kad se ubere buket planinskog leda (i sa njim otkine njegova senka na kamenu) pa zagleda u sredinu staklastih formi, vidi se da tu, poput preparirane životinje koja je groteskna u svojoj neprirodnosti, zjape deformisani odrazi ponekog prolaznika, ili sagorelog leta ptice, ili čak, u krajnjem stepenu drskosti i ako je led dovoljno star, uzapćenih izlazaka i zalazaka sunca.

 

Kad se lice približi površini hladnih oblika, njihova prozirna dubina se uzbuđeno povija pred onim što hoćeš da vidiš u njoj. Ima je onoliko koliko možeš da dohvatiš i uvek još malo više, beskonačna je za onoga ko je sposoban za beskonačno. Oblikovali smo je mislima, iskivali u njoj raznoliku istoriju i sudbinu, a onda je izneveravali, privučeni sjajem nekog drugog stuba u kome smo počinjali da gradimo iznova. Tako sićušni na dnu kanjona, stvorili smo tog dana stotine svetova, i zatim ih se odrekli. Led se nije ljutio: u muzeju zaspale vode, u vitrinama prestalih događanja, bilo je izloženo samo ono što smo bili u stanju da vidimo, i koliko će se eksponata naći na policama zavisilo je samo od nas.

 

Gore u visini, ženska strana kanjona je bila nakićena blistavim šnalama i filigranskim broševima britke beline. Njena isto tako bela haljina, tanka kao kora jabuke, u slapovima je legala na mrku pozadinu od zadivljenog žbunja i među podignute gole ruke drveća, rušila se ka neizbežnom niz plahovito uzmicanje trava, i tonula u Temšticu. U reci je zatim bilo samo razlivene hladnoće, čije bezobličje ni jedna vila nije htela da vaja. Na muškoj strani se širio i caklio kamen poređan u ploče, spreman za susret sa tom tamo lepotom kojoj nije dobro davati ime, već o njoj treba samo šaputati i diviti joj se - zato što nije zavisila od naših uspomena niti je pristajala na znanje koje smo doneli sa sobom, nego je tvorila novo.

 

Nije bilo pokreta nad tim svatovima koji se neće dotaći, u debeloj tišini je lebdelo samo mirno primanje neumoljivog hoda vremena. Čudna žuta prašina koja za koju nije izgledalo da potiče sa okolnih stena, nego je pre ličila na usahlu zvezdanu srmu popadalu u mraznoj noći, na mnogim mestima je takođe bila uhvaćena i postala deo ledenog nakita. Kad se dodirne takvo mesto, na prstima bi ostala žuta, suva krv nebeskih žiški, koja se blagim trljanjem konačno gasila i pretvarala u pepeo, bojeći kožu.

 

Bilo je dugih minuta u kojima je izgledalo da se prostor posuvratio kao stari iznošeni kaput, i da je sve što je bilo spolja postalo potmulo iznutra: tada smo otkrivali da se nalazimo u pećini nedogledne tavanice, i zapanjeni, posmatrali kako se loj u njenom želucu stalaktiti i stalagmiti. Bilo je i onih minuta u kojima bicikl, kako to ponekad, i srećimice biva, nestane ispod tela pa ostaneš da lebdiš u vazduhu, te nastavljajući da pokrećeš noge neprestano padaš prema tlu ali ga nikad ne dotičeš, što je molitva svoje vrste.

 

Opsirnije na http://www.ciklonaut.com/Turoteka/2007/temstica/led.htm

[lalajko 2021 Napisano Jul 1, 2009]

Kad smo konačno krenuli gore, zavrteli smo rulet i pustili da nas nosi kako želi - a on se uvek zaustavljao na dobitnoj kombinaciji. Osim toga, ne sećam se kad je poslednji put u Srbiji bilo ovako zeleno krajem juna, a boje su bile i dodatno iskovane, uglačane, nauljene i ispolirane, onako kako to zna da bude kad vazduh ispiraju letnje kiše i elektricitet. I tako smo klizili gore-dole po talasima zelenog okeana, jedara nehajno podignutih uz jarbole. Pred nama su se neprekidno otvarala nova vedra nebesa a topile se tame, vetrovi i grmljavine; tu i tamo neki bi skriveni vulkan proradio iza bliskog grebena nad nama i izbacio besni i preteći oblak pepela ka zenitu, poneki naramak toga bi onda kidisao i ka nama - ali bezuspešno, poput psa iza dvorišne ograde.

 

Pod sobom smo osećali teške, krupne, duge i potmule udarce: to se Šumadija strasno propinjala  uvis, ka suncu, šireći svoju pokislu odeću na žicama svih mogućih horizonata i kroz sve moguće dimenzije. Ništa nije bilo kao pre, i mape više ništa nisu vredele  - reljef se pred našim očima menjao, isparavao, kondenzovao u sasvim nove potke i oblike, i sve je bilo nepoznato, neprepoznatljivo, stvarano u tom času velikog opružanja. Negde u njemu, na krestama njegovog svemoćnog zatalasja, bili smo nošeni i mi koji smo, uz gromoglasnu unutarnju ciku i vrisku, lepršali sa nogama negde nad sopstvenim glavama, u vrtlogu koji ukida gravitaciju i umesto nje kao glavnu silu vaspostavlja mirise (trava, klematisa, ježeva, lipa, zelenih breskvi, kapljica višanja zaboravljenih na granama, kupina koje će uskoro poput kokica praskati iz svojih sad još tvrdih brabonjaka, miris prijateljske i priglupe kravlje balege, opreznih i nervoznih govanaca poljskih miševa, hladovine u šumi, struka vode koja teče preko trulog lišća, miris deja-vu fleševa, miris radoznalih i vlažnih psećih noseva... pa čak i miris zime koja ćuti i čeka duboko ispod neslutećeg korenja, još mnogo dublje dole, sasvim na drugom kraju Vasione).

 

Držali smo se pijano, kao za sidra, za volane naših smehotresnih konstrukcijica od cevki, žica i gume, i trudili se da ne padnemo (uzletimo?) u okolnu šampanjsko-penušavu, izmagličastu, sparnu zelen koja munjevito bubri pa se munjevito slama u dolje i doline, samo da bi se odmah raspela kroz raskošno i debelo tkanje dana, na plavo-belom, gustom, zrelom nebu. Trudili smo se da po po njoj surfujemo što duže i što dalje, držeći joj se za čipkane rukave, za zanosno varljive skute, i da tako stignemo do rumenog sutona koji je došao kao smirenje.

 

Usput je bilo nekih lelujavih i nejasnih prikaza mokrih sela, u kojima su nam druge prikaze objašnjavale da je tu prethodno lilo kao iz kabla, u navratima, a mi smo od svega toga čuli i pamtili samo damaranje krvi u slepoočnicama (život!), samo perle kopnećih kapljica na livadama, samo neumorne nijanse zaljubljene zelene i ljubomorne žitne žute koje su potapale ostale boje, osim kad bi se sujetno plavo odozgo nalilo po svemu na svetu i pomirilo sve, puneći zrna klasja neuhvatljivim spinom bez koga nema roda, a koji će posle pred nevidećim očima rasejanih kosaca da se, skriveno poput duše, oslobodi i odvrti onamo odakle je i došao, ostavljajući za sobom bucmasta zrna.

 

Juče je bilo vreme za osećanja, nije bilo mnogo vremena da se misli; to možemo tek sada. U prasupi koja se svake godine ponavlja u onom tamo šarenom carstvu, upravo juče je, uz pucanje i tresak grmljavina, dok su daljine bile kidane šištavim i zaslepljujućim zmijama munja - upravo juče je tu nicalo, raslo, kuljalo, bubrilo i rađalo.  Bučno, strasno i ljubavno - tako izgleda kad Šumadija zri. Gledati to iz nasmejanih Rudničkih visina bila je divna privilegija.

 

(Jone, Put Ostrvica-Rudnik)

[lalajko 2021 Napisano Februar 7, 2015]

http://www.ciklonaut.com/Turoteka/1999/East_Jone/index.htm

 

Tekija je stisnuta između strmine i vode, put vodi pored male pijace i česme u centru. Beše tu i hlada, pa sam seo da se odmorim. Uskoro se, kako to već biva, zametnuo razgovor sa meštaninom od svojih šezdesetak godina, koji se zatekao u blizini. On mi je do sada najkraće i najfilozofskije objasnio šta se to dešava iza debelih zidova hidroelektrane: "Ma to ti je isto k'o mlin, samo malo veći." Posle ovoga sam se osećao kao da sam bio u onom obilasku

 

Dotakosmo se prošlosti, i stare Tekije koja leži negde dole, ispod voda Đerdapskog jezera. Nije izgledalo da načinje retko načinjanu temu, nije izgledalo da mu treba vremena da se priseti - pričao mi je o njoj kao da je stalno samo o njoj i govorio. O tome kako su slate delegacije u Beograd, da mole i traže da se promeni nepromenjljivo, o tome kako je neverica trajala i onda kada je, 1964., voda došla do prvih kuća. O tome kako se i koliko patilo za njivama i livadama, za rodnim kućama, za crkvom, bolnicom, bioskopom, koji su ostali u dubini. Tadašnja Tekija imala je pet hiljada stanovnika, nova ima oko četiri i po. Nova nema bolnicu, bioskop, crkvu... stara je postala prestonica potopljene dunavske Atlantide, glavni grad carstva duhova, zatrpanog muljem. Prošle jeseni je nivo jezera zbog poplava u nekim zemljama bio spušten na izuzetno nisku kotu, i posle mnogo godina prve kuće su se mogle videti kroz tanki sloj vode. Meštani su se okupili na obali, gledajući prizor sa mešavinom zapanjenosti, radosti i užasa - onako kako bi neko gledao dragog pokojnika koji je odjednom krenuo da ustaje iz groba. Nisu znali da li žele da voda otkrije još više od onog što je uzela, ili žele da se što pre podigne i sakrije davno prežaljeno, da ne bi ponovo budilo stare, teškom mukom iskupljene, tuge.

 

 

Zaprepastio me je. Shvatio sam da on baš i nije meštanin, bar ne ove nove Tekije. Još uvek je živeo u potopljenoj Tekiji, u kojoj je odrastao i proveo pola života. Ona je, uostalom, stalno i bila tu, stotinak metara niže: on je iz nje dolazio, i u nju se vratio kad smo se rastali.

 

Iz svoje je kuće izašao, i stvari počeo da iznosi, kada je voda već bila na pragu. Za jednu noć sve je bilo gotovo. U kući je u maloj drvenoj škrinji ostao majčin zlatni nakit, dukati, lančići i prstenje - u žurbi i zbrci se toga nije setio. No, nije to bilo najgore (zlato je samo bilo vraćeno zemlji - ovaj kraj je poznat po tome što je mnogo koji turski ćup za dragocenostima spremno izronio na svetlo dana, povučen plugom ili oštricom motike). Ali dok je iznosio sto, voda je potopila detinjstvo; dok je iznosio orman, potopila je momačke dane; krevet nije uspeo da iznese i time je zapečatio svoju sudbinu: voda je nastavila živog da ga guta i kada je već bio daleko gore, na putu. Na kraju ga je potpuno pokrila, držeći ga pomoću tog kreveta, i mogao sam i posle trideset pet godina da na njemu osetim vonj onog prvog nanosa mulja u kome se zaglavio njegov život. U novoj Tekiji je bio samo prolaznik, gotovo isto koliko i ja; pomislio sam da on sigurno u sadašnju kuću i sadašnji krevet smešta krajem dana svoje umorno telo isto onako odsutno i rasejano kao što namernik spusti telo na krevet u mehani, dok mu duh živi tamo gde je sve svoje ostavio. Pozdravio sam se i nekako sve do izlaska iz mesta nisam želeo da pogledam niz padinu, ka onom mestu gde u dubini leže niska dukata i prazan krevet.