Dubrovnik `08 - nebesa piške po nama

[abby 21 Napisano Jun 27, 2009]

Mada se na momente činilo da sve i svako ko je iznad nas to radi!

 

Pripreme

 

Trajale su duže nego što dobro padne. Početkom sezone su popucale gumene flanšne na karbovima. Nakon 2 meseca njakanja, obećavanja, pretraživanja po Evropi i dalekom istoku, komšo Bane upozna čoveka u berbernici i 5 dana od dana porudžbe, platim ih i donesem kući – HVALA BELA.  Planirana ruta je bila u odlasku Subotica – Pavlovića ćuprija – Sarajevo ( oporavak uz ćevape i noćenje) – Mostar – Dubrovnik, a u povratku Dubrovnik – Bileća – Višegrad (noćenje) – Mokra Gora – Bajina Bašta – Šabac – Subotica. Par dana pre polaska se izmenila na Subotica – Pavlovića ćuprija – Teslić (noćenje kod prijatelja) – Sarajevo – Mostar – Dubrovnik, a povratna Dubrovnik – Mostar – Sarajevo ( oporavak uz ćevape i noćenje) – Višegrad – Mokra Gora – Bajina Bašta – Šabac – Subotica. Jest da su pripreme dugo trajale, al ispalo je dosta zbrzano.

 

Dan prvi

 

Krećemo ranije nego obično, oko 8.15, a brojčanik na km satu pokazuje 39670 do sad pređenih kilometara. Vreme oblačno, još ne kiši, al nije nije da neće. Do Novog Sada vozimo budućim autoputem. Uživamo u prelazu preko Fruške gore i pretežno poznatim putem stižemo na Pavlovića ćupriju. Prvi put je prelazimo, pa smo malo pobrkali procedure. S naše strane su nam mahnuli, mi prošli. Na mostu kiosk, pa računam tu valja pokazati ausvajs, a kamiondžija iza leđa svirnu i pokaže frit – frit prstima, a ja skapiram da se plaća mostarina. Mostardžija nas pogleda mešavinom sažaljenja i čuđenja i odmahne rukom. Na ulazu u RS, kontrola zelenog kartona i ¨Sretan put¨. Put nas vodi za Bjeljinu i Brčko. Vrlo je interesantan za vožnju što zbog brdovitog terena, što zbog vijuganja. Da je asfalt kvalitetniji i put maaalko širi bilo bi i još bolje. Od Brčkog nastavljamo ka Gradačcu i Modriči, jer je put za Doboj preko Gračanice iako kraći, očajnog kvaliteta bar u početku – počinje s tucanikom, a ko zna kako završava. Deonica od Modriče do Teslića je prevezene par puta i ništa nas na njoj nije iznenadilo, sem. Petak, predizborna kampanja. Ništa  novo, preživeli smo već sijaset toga kod kuće, ali, selo policijske patrole i mnoštvo ljudi. Sve mirno, niko i ništa ne viri iz jendeka kraj puta, pa mislimo verovatno neka manifestacija. U sledećem mestu isto i razrešenje misterije. Na stubovima putokazi koji upućuju vernike ka novoj džamiji. Pred Teslićem, situacija gotovo u dlaku ista, al tu ĐIP, viri iz jarka.  U dvorište kod Ljube i Dragoljuba uparkiravamo oko 17 sati. Svo vreme putovanja, oblaci se komešaju i prete, kod nas kažu ¨još ne pada, al joj vise noge¨. Domaćini nas dočekali po običaju, s večerom i po kojom rakijicom pre. Kako mi se neda raspakivati, izigravam Hamleta, obučen samo u pododelo i majicu.  Posle prisećanja na stare dane, zalegosmo. Prvi dan uspešno okončan.

 

Pauza

 

 

Ljuba, Dragoljub i klinci Anja i Sale

 

[katerina 118 Napisano Jun 27, 2009]

 

Puste želje su nas dovele do sajma u Novom Sadu. Kao priprema, kupila sam nove rukavice. Stare se poderale. Kako nas je poslužila sreća (čitaj maler) nikakve planirana putešestvija nisu bila ostvarena. Pa za kod kuće su dobre i stare. Krajem avgusta sam zagubila jednu staru, pa hitno na posao zgrabim nove, obučem jednu, pa hoću drugu, e nema šanse. Tek tada sam primetila da sam kupila dve leve rukavice. Čovek se slatko nasmejao i rekao da kada dolazili za NS zameniće. Prva stanica nam je Markos. Čim nas je čovek video odmah je izvadio spremne rukavice bez da smo i rekli zašto smo došli.

 

 

 

Opremljena mogu nastaviti bezbrižno put.

Moja Ljuba kao prava domaćica nas dočekala sa tortom.

 

 

[abby 21 Napisano Jun 27, 2009]

Dan drugi

 

Kiša, kupusara kako je zovu. Sitna, temeljno kvasi, ne curi već se upija. Navlačimo kišne kombinezone, kontakt i zablokirana poluga sauga! Pokušavam lepo, kulturno, diplomatski, pa naški velikim slovima, ćirilicom, on ne popušta i posle pola sata dajem Kaći voljno, skidam opremu sa sebe i u šake uzimam krstasti šrafciger. Očas posla skidam karb i namestim ga na hirurški sto. Proverim šiberi nisu zapekli, znači kuglica štopera se uglavila. Pozajmim od malog Saleta čekičić od 75g kojim se obično krcka smoki i počnem s ubeđivanjem. Pojačavam presing, on ne popušta. Lepo kaže Marfi – kad sve otkaže uzmi veći čekić. Ubeđivač od četvrt kile i pametniji popušta. Namontiram karb, saug nema štoper pa ga treba pridržati par sekundi, al pali ko grom. Lagano se približava vreme ručka i polazak odlažemo za sutra. Fotografija, dobro što nema!

[katerina 118 Napisano Jun 27, 2009]

Radove u garaži neću da spominjem, moj dragi je pokazao sveobuhvatno poznavanje japanske istorije, religije i rodbinskih veza ... Nisam smela ni aparat da izvadim, a kamoli da fotografišem.

Poklonjeni dan odmora i druženja mi je tako dobro pao. Na svu sreću ništa ne ide po našem planu. Prvobitni proračuni su kazivali da ne ćemo ići na godišnji odmor – pa smo ipak krenuli. Trebali smo krenuti dan ranije, ali sam morala napraviti poslednje pripreme (za promenu ) pa uspavati telefon. Potom smo planirali samo jedno popodne provesti sa prijateljima – motor je pak rešio da se više družimo. Hvala mu.

 

[abby 21 Napisano Jun 27, 2009]

Dan treći

 

Kiša nesmanjeno pada. Komplet smo waterproof – čizme su umotane u crne najlon džakove i fixirane lepljivom trakom, kišni kombinezoni i kacige koje su svoje vodeno krštenje imale prošle godine kroz Sloveniju i po povratku iz Pešte.

 

Watherproof

 

 

Sat pokazuje 9.30 h, Brm – Brm zabrunda i eto nas na putu za Doboj, pa desno ka Maglaju. Put dobar, dve široke trake. Kako je nedelja i nije opterećen saobraćajem. Oko Zenice  počinju radovi, oguljen gornji sloj, nanet novi asfalt, desetine metara premazane otopljenim bitumenom. Kiša i dalje pada. Tiha jeza za voziti po oguljnim deonicama. Kad si spor šeta i meša, ako si brži nema gripa, pa je problematično zaustavljanje i prolaženje krivina. Pred Sarajevom auto put. Par km novog asfalta u 4 trake košta 1,5KM. Po silasku s istog, vožnja kroz gradilište. Stotine kubika tucanika, peska, bageri, buldožeri i damperi. Stižemo u Rajlovac. Formira se kolona koja mili i oteže. Okrepljujemo se kafom i kolom na pumpi, sve s nadom da će zastoj proći, al kolona se ne smanjuje. Krećemo sa probijanjem, malo levo, pa desno i stižemo do hipermarketa i buvljaka koji diktiraju režim saobraćaja. Put se sužava u jedva malo širu ulicu. Ostadosmo iza FAP-a kojeg nismo mogli obići i par kilometara se vučemo za njim. Prošlo i Sarajevo, a ostao oguljen asfalt i radovi na putu. Da nije kiše i lošeg puta bilo bi idealno. Kod Konjica se razvedrilo i prestala kiša, a kraj nas Jablaničko jezero.

 

Jablaničko jezero

 

 

 

Skidamo kišnjake i nekako lakše vozimo dalje. Neretva je smenila Jablaničko jezero, put suv, ali i dalje oguljen. Zadnji put sam ovuda prolazio daaavno, sedamdesetih godina prošlog veka. Put je bio uži, lošiji, slabije obezbeđen, sa više krajputaša, okićenih vencima i fotografijama putnika koji su Neretvom otplovili u večnost. Može se voziti brže ( u našem slučaju je to 90 – 100 km/h). Prolazi Mostar. Što smo bliže moru kanjon se sve više pretvara u dolinu. Neretva vijuga, a oko nje se ugnjezdila sela, voćnjaci, vinogradi, njive. Prizor neverovatan, put je iznad doline i sve se zeleni dokle god pogled seže.

 

Neretva

 

 

 

U Metkoviću ulazimo u R. Hrvatsku, pa kroz 30 – tak km u Federaciju BiH, da bi se kroz desetak km ponovo vratili u R. Hrvatsku. Jadranska magistrala. Lepa, široka, dobro asfltirana. Traži više konja od raspoloživih, al vratićemo se mi i sa jačom ergelom. Sunce je čučalo na obzorju kad smo stigli do Brsečine, sela 20 km do Dubrovnika gde će nam biti baza narednih 5 dana. Mora se uvek potkrasti neki maler. Pre polaska nikako nismo mogli otvoriti www.brsecine.com, na kojem je  se vidi i prilaz.

 

Sumrak

 

 

Pada mrak, u selu samo dve kuće koje izdaju sobe, al ni jedna nije ta. Pokucam u jednu i posle razmene učivosti i dubokog izvinjenja saznajemo da u Brsečinama ne živi osoba koju tražimo. Pokuašm telefonirati, nema šanse, al uspem poslati sms. Javi se domaćica i počinje navođenje:

-Gde ste sad?

-Kod table Brsečine.

-Odakle dolazite?

-Od Ploča.

-Odlično, dođete do parkinga i imate put na plažu, mi vas čekamo.

 

Ok, nađemo parking, put, betoniran vijuga na dole. Za svaki slučaj krenem pešice i kroz 20 m mi noga upadne u mrežastu armaturu. Dobro je što sam pešaka. Šaljem novi sms, javlja se Ana, a ja blago pod tenzijom. Objasnim joj gde smo i kakav je prilaz, a ona začuđena. Ponovo pretresemo lokacije, pa hajdemo na drugi parking, ovaj put na izlazu iz sela, betoniran, i novi put što se spušta ka plaži. Parkiram, uzmem baterijsku lampu i laganeze ka plaži. Kroz par stotina metara betonskog puta, plaža, marina i lepo osvetljenakuća na 20 m od obale. Dal, je to il nije, odoh da pitam. Bingo! Pozdravih se s domaćinima i hajd uzbrdo po Kaću i motor. Sačekaše nas domaćini Ana i Ramon s drugarom Šonom. Domaćinski nam skuvaju kafu i otvore pivo, pomognu kod raspakivanja i daju osnovno pravilo kuće ¨ŠTO NEMA GORE KOD VAS,  A NE MOŽETE NAĆI, UZMITE OD NAS SA PRIZEMLJA¨, što bi Španci rekli ¨MI CASA ES SU CASA¨. Kasnije sam shvatio : - u Dubrovniku ima kvart Ploče, a ja reko da dolazimo iz smera Ploča, al sam mislio na luku i mesto Ploče, ex Kardeljevo, ex Ploče. Anina navigacija je bila dobra, jedino je imala pogrešnu stajnu tačku.

Posle par Žuja, obnavljanja kilavog Tarzan ingliša i tuširanja, usnuo sam san bez snova, uz šum talasa.

Prilaz

 

 

Odmooor

 

[katerina 118 Napisano Jun 27, 2009]

Komentari sa zadnjeg sedišta:

Zaboravila sam kako je Bosna hladna u drugoj polovini septembra. Udobno ušuškana u kišnjak i slojevitu garderobu, virim iza Vlade, ko miš iz brašna. Sreća moja što sam mala, a i suvozačko sedište nije mnogo izdignuto pa se ni ne vidim. Ne mili mi se ni fotoaparat izvaditi iz torbice, a kamoli ruku iz rukavice. Slike će biti neki drugi put.

 

 

Smrznuta, nagovaram Vladu da u Sarajevu stajemo na OMV pumpi na kafu. Sedeći nazad, već zamišljam veeeliku kafu sa puno šlaga. Usput ću i ruke zagrejati.

 

 

Sa kafom definituvno nemam sreće.

 

Zar vam ovako lep most nebi namamio osmeh i volju da izvučete ruke iz kišnjaka i dočepate se fotoaparata?

 

 

Oblaci još uvek verno prate putnike namernike, sitna kiša temeljno natapa.

 

 

Kanjon Neretve posle Jablaničkog jezera mami svojom lepotom. Oblaci počinju da prate neke druge punike, a mi nastavljamo dalje prema suncu.

 

 

 

 

Ogrebani asfalt baš uliva poverenje, zar ne?

 

 

Kod Mostara se ponovo vraćamo u svoja stara dobra odela, a kišnjak lepo upakovan u kofer. Skidamo i najlepše gamašne (e kako su dobre one crne vreće i kako ću kroz par dana žaliti za njima). Čim malo otoplilo i nema kiše odmah hiljadu i jedan novi plan gde još otići i šta još videti.

 

 

 

 

 

Menjaju se table sa naseljenim mestima, a ja jedva čekam more. Nakon toliko treskavih kilometara napokon nepregledne širine.

 

 

 

Smeštaj da se nemože poželeti lepši. U samoj uvali prelep kućerak. Mir, tišina i ljubazni domaćini.

[abby 21 Napisano Jun 27, 2009]

Dan četvrti

 

Jutro. Talasi šume, al drugačije nego juče. Stigla nas je kiša. Nije hladno, al je mokro. Posle jutarnjeg čaja krećem u potragu za papicom i benzinom.

 

Ispraćaj

 

 

Prvi dućan 6 km, al nema pumpe. E, gde je Bosna i pumpe na svakih par koraka. Kilometar po kilometar i eto me pred Dubrovnikom. Pre 30 – tak godina u Dubrovnik se ulazilo oko malog zaliva, a danas preko novog mosta. Pred mostom vidikovac, signalni panel sa trenutnom brzinom vetra i semafor kojim se most zatvara za saobraćaj u slučaju jakog vetra i drugih nepogoda.

 

Most Dr. Franje Tuđmana

 

 

Kroz tunel se spuštam u luku i spas je na vidiku. Plavi se INA. Kako je u pitanju samousluga, proveravam da li mogu platiti evrima. Ljubazna teta mi je čak i zamenila 10 evra, da mi se nađe, uputila me do banke i tržnog centra. Banka ko banka, al tržni centar je već interesantno iskustvo. Ma nije on drugačiji od naših, već kući u kupovinu nikad ne idem u crnom kišnom kombinezonu, s crnom maramom oko vrata i kacigom isfrizirane duge kose. Gde god da se mrdnem naletim na neku facu iz obzbeđenja. Verovatno im je laknulo kad sam platio i vratio se na kišu. U pekari sam uspeo pomešati valute i pokušao platiti Konvertibilnim markama, e da ste videli face – a, jel možemo videt, čija je to valuta, kolko vredi... Posle par sati borenja sa Dubrovnikom eto me na našoj plaži.

Umesto doručka stigla klopa za ručak. Pero, Slavica i ostrvljni su u Caftatu i sms – om dogovaramo sastanak u Dubrovniku oko 17 sati. Ručak još nije valjano ni legao, kad eto izmene, oni stižu brodićem oko 15 sati. Krećemo  posle Kaćine kafe i oko pola 4 se uparkiravamo u luci. Potraga je trajala jedno trifrtalja sata, dok nas u turist birou nisu uputili na staru luku (oko 3,5 km), u kojoj pristaju brodice. Ajd, mala škola jednosmerne gradske vožnje, i parkiramo u senci zidina starog grada. Jest parking, al za automobile, motori se parkiraju na Piletu. E, kako nismo bili načisto oko lokacije dotičnog kokošinjca, ostadoh u društvu dve kacige džedžiti na motoru dok se Kaća spustila u luku. Nije dugo potrajal i stižu tri poznate prilike. Ispozdravljasmo i izljubismo se i na brzaka dogovorismo sutrašnje krstarenje u najbližoj pizzeriji. Kraj Septembra se i na moru oseti. Brzo smrkava, a kad padne mrak valja večerat (bar kod nas u ravnici je tako). Ubedi nas plava devojčica, da uzmemo pizze po kojoj je poznat njihiv lokal i to u kombinaciji XXL (50 cm u prečniku), pola Tabasko, pola Dubrovnik! Pola je bilo dovoljno, a resto u kofer i pravac u bazu. Dubrovnik je grad jednosmernih ulica, a i kad ima dve trake ne znači da je dvosmerna. Prošli smo s one strane Dubrovnika, pravili se ludi dok smo se polukružno okretali i prilično cvokotavi stigli do kreveta.

 

Pizzzza 

 

 

[katerina 118 Napisano Jun 27, 2009]

Jutro. Kišu smo doneli sa sobom, i dalje natapa. Još pomalo smrznuta rešim ostati u toploj sobi dok Vlado ode po doručak.

 

 

Teško je čekati, minute se pretvaraju u sate, a sati tako dugo traju ...

Dan za prespavati. Napokon se i Vlado vraća, nabrzinu ručamo, dopola popijem kafu pa pravac u Dubrovnik.

Mislim da imamo urođeni talenat da izaberemo pogrešan pravac, ovaj put luku. Slavica mi napisala da će im brodica doći u luku pa se tamo nađemo. Stigli mi u luku, sve nekako veći brodovi, al ko će ga znati. Šetamo gledamo pa ništa. Nađemo neki turist biro da pitamo kada stiže brodica. Mesto pristanka je u staroj luci samo par kilometara dalje. Čekamo autobus, a on ne dolazi, da li da idemo peške, daleko je, sedamo na motor i pravac stara luka.  Gužva u gradu manja no u Beogrdu u špicu. Slavicini su poučeni prošlogodišnjim iskustvom ostavili motore ispred hotela i ostalo sve išli brodicama, a mi se gegali po zakrčenim ulicama. Ok, pizza je malo popravila stvar.

 

[abby 21 Napisano Jun 27, 2009]

Dan peti

 

U 10 sati se parkiramo ispred hotela u Caftatu. Ergele bolja nego prošlogodišnja iz Slovenije. Dominiraju Bavarci, GSA – ovi sa sve onim bezobrazmim alu koferima i jedan LT, jedan Britanac Tunderbird, koji je prošle godine overio US Route 66, dok Japance zastupaju Varadero, Fazer i naš XS, koji su ko dečica među sumo rvačima. Upoznasmo društvo. Nije gerontologija, al se približavaju, Slavica, Pero, Lee poznanik iz Slovenije i njegova devojčica Sarah su jedini ispod 50. Na moju opasku da im je tura penzionerska, Pero se nasmejo i odvratio u fazonu > pogledaj im rubove guma,  imaju godina, a voze ko napaljene pubertetlije!< . Na brzaka kupujemo karte za krstarenje i ukrcavamo se. Za 25 evra celodnevno krstarenje po okolnom otočju - Elafitima, ručak i sokovi, voda i domće vino. Godine nose i iskustvo, pa se Kaća i ja ne rastajemo od dukseva i jakni, naši vremešniji prijatelji takođe, dok su poletarci Lee i Sarah ekvatorijalno raspoloženi (u povratku cvokotavo).

 

Sarah & Lee

 

 

Nekolicina iz odvažne grupe pomorskih biker-a

 

 

Tvrđava s mora

 

 

Ručaaaak

 

 

Na svakom od ostrva od kapetana brodice dobijamo informacije o znamenitostima. Ručak je bio odličan, skuša na žaru, sa svežim hlebom, salatom i domaćim vinom (e, kako je dobro što Kaća ne jede ribu). Dok je sunce zaranjalo u pučinu, stižemu u Caftat. Ostrvljni sutra kreću, a ja pokušavam nagovorit Peru da zastanu kod nas i pokupe ½ l domaće, čisto da im se nađe za lepe snove na vozu od Vilach – a do Frakfurta.  Pozdravismo se i odjezdismo na našem poniju u noć.

 

Povratak s krstarenja po Elafitima

 

[katerina 118 Napisano Jun 27, 2009]

Nesvakidašnje rešenje mosta sa jednim pilonom

 

 

 

Krstarenja po Jadranu i Sredozemlju ovakvim brodom verovatno imaju nekih svojih čari. Stanu u jednu luku na nekoliko sati i poput stampeda protrče kroz grad  za šarenim kišbranima. Vodiči trčeći izverglaju samo ono što je napisano velikim slovima. Uskoče u svoj brod i idemo dalje. Svakog dana kada smo prolazili bio drugi brod.

 

 

Ovakovu lepotu je stvarno greota trčećim korakom obići na par sati.

 

 

Nezaboravno iskustvo. Sve što se ne može videti sa kopna, još lepše se vidi sa mora.

 

 

 

 

 

Izlet tipično primorski. Ostrva prelepa, a interesantni su i komentari. Jedna indijka se definitivno proslavila. Još se i predstavljala kao iskusni turistički radnik. Sva razočarana je komentarisala kako je ona očekivala ostrva kao na Havijma sa sve cvećem. A i nikako da stignemo na ostrvo sa tvrđavom. Englezi su je baš lepo ućutkali pa je posle bežala od nas, a samo su joj kulturno objasnili da je sela na pogrešan avion i stigla na pogrešan kontinent. I da sramota bude veća kao ˝iskusna˝ je trebala da sluša vodiča i sazna da je tvrđava na kopnu a ne ostrvu.

Na prvom ostrvu smo obišli malu crkvicu, i bilo je vreme ručku. Na brodici su raspalili roštilj i pekli ribe ( ja sam bila na dijeti – nevolim ribu). Naravno ni domaće vino nije izostalo.

 

 

 

 

 

 

Na drugom ostrvu smo se dočepali terase kafea. Od prekaljenih putnika sam naučila da se talijanski espreso traži sa čašom vrele vode. Kada se razblaži esencija ovog napitka, dobijete ukusan osvežavajaći napitak u dovoljnoj količini.

 

 

Lee i Sarah su pronašli mačku i mačiće. Čitavo vreme umesto razgledanja ostrva ili odmaranja na terasi kafea, igrali su se sa mačićima. Slavica nam je objasnila da u Engleskoj nema mačaka lutalica i da vam treba posebna dozvola biste imali mace ili kuce. Posle smo ih pitali da nisu slučajno sakrili koju cicu u džep. Priča Slavica, da kada se vraćaju na ostrvo svaku put ih pitaju da li imaju neke životinje. Jednom im je rekla da nose žirafe, i to zadenute iza uva. Tek tada su shvatili besmislenost pitanja.

 

 

Crkvice, manastiri, botaničke bašte. Pravi biseri. Magnolija visine 25 metara.

 

 

 

E to vredi videti i u jesen a kamoli u proleće kada je u cvetu. Toliko lepih i neobičnih biljaka. Mnogi mornari su u zahvalost posle dugih plovidbi, i preživljenih nevolja donosili egzotično cveće, drveće kao i različite dragocenosti koje se čuvaju u samostanima.

 

 

Sunce zalazi i ponovo mogu da se vratim svojoj omiljenj zabavi – cvokotanju zubima

 

 

Fontana ispred hotela

 

 

[abby 21 Napisano Jun 27, 2009]

Dan šesti

 

Kad nam je dosadilo čekati zajahasmo XS – a, rakiju ostavismo u frižideru i odosmo izigravat turiste.  Usput se mimoiđemo s prijateljima uz veliko mahanje i tubljenje. Dubrovnik, stari grad, isti ko nekad, al sad kapije obezbeđuje dubrovačka straža sa halebardama.

 

Dubravačka garda

 

 

Kolone turista, koje se orjentišu po boji vodičevog kišobrana, velika Onofrijeva fontana, Placa, Orlandov stub, i crkva svetog Vlaha!

 

Velika Onforijeva fontana

 

 

Orlandov stub

 

 

Marin Držić i Kaća

 

 

Obilazimo relikvijar, u kome su izložene mošti svetaca okovane u srebro i zlato. Dominikanski samostan nam je najvažnija odrednica.

 

Dvorište Dominikanskog samostana

 

 

 

Ko je bio u Dubrovniku, a nije obišao muzej, izložbu slika kojom dominira Ticijan, u Dominikanskom samostanu – prvom prilikom nazad, pod obavezno! Pomorski muzej priča legendu o usponima i padovima dubrovačke imperije, znamenitim pomorcima i njihovim brodovima.

 

Pomorski muzej

 

 

Ručak u Poklisaru, na najlepšoj terasi u staroj luci – lignje na žaru s krumpirom, blitvom i domaćim kruhom – moja preporuka (cena gotovo u pola manja nego unutar zidina) i naravno pica za Kaću.

 

Papica

 

 

Kupujemo suvenire za nama drage ljude, i posle domaćeg sladoleda, predveče palimo za Brsečine.

[katerina 118 Napisano Jun 27, 2009]

Remek dela starog grada se očitavaju i u detaljima na koje obično ne obratite pažnju.

Linijska rešetka za odvodnjavanje kišnice.

 

 

Mehanizam za otvaranje kapija i podizanje mosta sasvim odgovara (način otvaranja i zatvaranja pogledati u crtiću sa legendarnim komentarima - spušćaj most, diži most)

 

 

Obilazak zidina se naplaćuje, a pogled na stepenice, hvala lepo mi nećemo.

 

 

Zvonik u kome je zaposlen mali metalni čiko koji čekićem udara po zvonu – tačno 12 sati.

 

 

Moja pasija – fontana

 

 

Napravimo i najbolju fotku sa godišnjeg koju ću staviti u kacelariju. Giljotinče. Kada poželim godišnji samo bacim pogled na nju i eto odgovora.

 

 

Mada moj dragi smatra da je ovo idealna fotografija za kancelariju:

 

 

Da je ovo kraj sa malo pitke vode vidi se i iz načina gradnje dominikanskog samostana. Unutrašnje dvorište je popločanosa kamenom, i na sredini se nalazi bunar za kišnicu.

 

 

 

Unutrašnjos crkvi, samostana i muzeja nismo fotografisali. Postoje vidno istaknuta obaveštenja da je zabranjeno fotografisanje, i ljubazno su upozoreni oni koji su pokušavali. Naravno postoje razglednice, kao i turistički vodiči – knjižice u kojima je dat poseban osvrt na sve značajne istorijske i društvene činjenice kao i profesionalno urađene fotografije.

 

Mislim da je Dubrovnik ubedljivo najskuplji grad na Jadranu. Kaciga i naočare se obično baš neslažu dobro. Prilikom skidanja kacige ispalo mi je staklo iz naočara, pa sam morala da ih odnesem na popravku. Samo vrćanje stakla, koje nije bilo razbijeno, 10 eura. A kod nas je to za dž. Ali nemogu ostati bez naočara tako daleko od kuće. Naravoučenije za drugi put – nositi rezervne naočare.

 

 

[abby 21 Napisano Jun 27, 2009]

Dan sedmi

 

Nazvan i čist ćar! Nešto smo se nas dvoje preračunali i umalo krenuli kući dan ranije. Ovo je dan odmora. Vozanje samo do samousluge. Polako, natenane ponovo pregledam motor, očistim i podmažem lanac, proverim i dolijem ulje, očistim svećice. Prede naš poni ko veliki macan.

 

Anna, Ramon i Kaća

 

 

Bratstvo – Jedinstvo

 

 

 

Kuća na obali – rodna kuća pesnikinje Cvijete Zuzorić

 

 

Usput stajemo u Trstenu i pravimo par fotografija kraj ogromnih platana, zasađenog u sećanje na krunisanje kralja Tomislava.

 

Trsteno

 

 

 

 

[katerina 118 Napisano Jun 27, 2009]

Ovako izgleda kada se nepazi – posledice požara od prošle godine.

 

 

Platan, dolazi jesen, a staro drvo je dobilo malu pomoć za svoje stare grane.

 

 

 

[abby 21 Napisano Jun 27, 2009]

Dan osmi

 

Pakovanje

 

 

Ispraćaj

 

 

Dan mestimično oblačan. Sve napakujemo, obučemo se, pozdravimo s domaćinima i krenuli smo. Granica, provera pasoša. Kaćin šaren ko goblen, a moj nov, još nevin, niko u njega da lupi pečat. Proveravaju, vrate, pa ajdmo dalje. Na ulazu u BiH isto, ništa ne pitaju, gledaju, broje strane par puta, unesu, iznesu  i sretan put. Za sad je dobro, nema kiše, a navodno je i neće biti. Vozikamo pored Neretve, a na horizontu se skupljaju sve tamniji oblaci.

 

Dolina Neretve

 

 

Neretva kod Mostara

 

 

Ulazimo u Mostar. Moramo se fotografisati na starom – novom mostu. Parkiramo ispred neke finansijske ustanove i otpeškicamo starom čaršijom do mosta. Sve odiše siromaštvom. Onomad u prošlom veku kad sam šetao čaršijom nije se moglo razgovarati od zvuka čekića iz kazandžijskih radnji, kujundžije su radile srebrnu čipku ukrašenu ćilibarom, sedefom i njome oblagale lule i čibuke, drške noževa, mačeva, trofejnih revolvera, ogledala. Pred radnjama se sedelo i ćeifila kahva, koja se pržila i mlela u mnoštvu kafedžinica. Bio je to drugi svet, istok, onako usporen, kao iz knjiga. Danas zvoni par čekiča u rukama starih majstora, suveniri su iz masovne proizvodnje - PRC, ili zaostavština 90 – tih, ratnih godina. Istok je i sad ovde, ali neki savremen bliski i meni stran. Ovako se nisam osećao ni kada sam prvi put otputovo u Carigrad.

 

Stari most

 

 

Kasaba

 

 

Stari most

 

 

Par fotografija, platismo parking 1 KM i odosmo. Nakon par kilometara kiša. Sve je ok sem čizama, nismo ih umotali. U Sarajevo stižemo u sumrak, natopljenih čarapa. Prvi put sam u Sarajevu, pa ga  nemogu upoređivat sa onim iz vremena ¨ j...eš zemlju koja Bosne nema¨.  Uspemo stati u neposrednoj blizini Katedrale, kad nam prilazi čovek i na razumljivom engleskom preporuči hostel. Priča li on priča, mi otvorili kacige i čekamo, čekamo, oćel stat više. Skonta on i na kraju monologa pita ¨ do you speak english?¨ . Ma spikujemo mi otprilike isto toliko, al ako možmo na nekom domćem dijalektu biće svima lakše. Brzo se dogovorismo, platismo (15 evra po osobi), uselismo se u sobu, a ja odoh na parking ( 10 maraka do ujutro 10 sati i ¨nemoj kasnit jaro, jel ti moram naplatit razliku¨). Presvlačenje i za 15 sec smo na Baščaršiji.

 

Hostel Marko Polo

 

 

Baščaršija

 

 

 

 

Lepo sređena, čista, mnogo zanatskih radnji, zlatara, prodavnica suvenira. Kazandžije, kujundžije, kafedžije, ovde žive. Zveckaju čekići, prži se i melje kahva, mirišu ćevapi, baklave mame iz izloga slastičarni. Na ulicama mnogo sveta, a mnogo i stranog sveta. Čuju se razni jezici, pretežno sa bliskog istoka, garderoba – osavremenjena nošnja – je takođe njihova. Ovde mi je ok, samo je sve ubrzano, nema one usporenosti karakteristične istoku (možda ja tripujem da je današnji istok spor). Pojedosmo po lepu porciju ćevapa u lepinji kod Tarika Hadžića (poznat fudbaler, a sad vlasnik poznate ćevabdžinice), pa se preselismo u slastićarnu da krunišem dan baklavom. Oko 10 sati se vratismo u hostel i ugasismo svetlo.

 

2 x po 10 s lukom, kolom i Sarajevskim

 

 

Šampita, baklava i njami njami s čokoladnom kapom

 

[katerina 118 Napisano Jun 27, 2009]

Naši verni čuvari.

 

 

Poslednji pogled na more i papa...

 

 

Mostar je za mene bio veliko razočarenje. Staro novi most se i dalje ponosno uzdiže iznad bistre hučeće reke, sa oblacima koji se gomilaju. Valjda i oni donose osećaj melanholije. Možda je to i uzrok što nisam videla ni jedno nasmejano lice.

 

 

 

 

Prvi put nisam kupila ništa od suvenira. Nisam bila sigurna šata je šta i da li to ovde pripada – pogotovo babuške. Jedine stvari koje su mi se i dopale bile su nepraktične za poneti.

 

 

 

 

Samo 6 dana razlike između dolaska i odlaska. Promena neverovatna. Kanjon je bio još zelen kada smo dolazili. Sada preovladava bakarna boja.

 

 

 

Oblaci su se sklopili iznad nas, počela je ponovo kiša, a fotoaparat je ponovo zauzeo svoje mesto u tankbegu. Na benzinskoj oblačimo kišnjake. I tu pravimo prvu grešku. Magični crni džakovi su zbog naše lenosti ostali u torbi.

 

 

Sarajevo se izmenilo. Kada sam se aktivno bavila alpinizmom bar jednom mesečno smo odlazili na Romaniju u kasno proleće i ranu jesen. U petak odslušamo zadnje predavanje, ranac na leđa pa na popodnevni voz. Nedelja popodne je uvek bila rezervisana za šetnju po Sarajevu, čevape, pite i sirnice. Tih čevabdžinica u koje su nas vodili meštani više nema. Ništa zato, i ova gde smo jeli je fantastična.

Zanatske radnje i prodavnice pune ko oko. Moda se značajno izmenila u ovom delu sveta. Nasmejana lica devojčica u maramama i dugim mantilima. Tih dana su bili praznici, i džamije su bile pune vernika.

 

 

 

Naravno da nisam odolela, pa sam dobila lep stolnjak

 

 

Posle napornog dana zaslužena večera

 

 

 

 

[abby 21 Napisano Jun 27, 2009]

Dan deveti

 

Za promenu, kiša! Odšetam po motor, obrišem vodu sa sedišta, kontakt, saugh, a on lagano zavergla i stade! Šta bi bolji početak dana. Pitam inkasante imali neki servis u blizini, a oni malko razmišlju, pa će tužno

Ima jaro, al za šivaće mašine. Aaa, šta mu fali?

Ma ništa, kažem, višak kiše, puno godina i manjak struje.

A, to, j... ga rodni list! Probaj klemanje kod taxista.

Prošetam nizbrdo priupitam dvojicu, nemaju kablove i pošalju me kod trećeg. Mečka, lubeničarski model, metalik zlatno – zelenkasta, sveže polirana i voskarena, a baja, šminker, svojih 55-60 god. sedi unutra, vrata otvorena 25cm, toliko i prozor spušten i čita novine. Nazovem dobro jutro, on ljubazno odgovori ne skidajuči pogled s novina.

Pitam jel ima kablove, a on ne menjajući pozu uzvrati

Klemanje, ti, je, 10 maraka.

Složim se s cenom, štaću drugo, a on će

Aaa, gdje ti je auto?

Objasnim mu da ću se gravitaciono spustit, ispred mece, a on se pomeri, krene otvarati vrata, pa haubu, pa vaditi kablove. Vidim ja nema zaj...ancije, skotrljma se, on drži kablove i kad primi lovu, preda ih meni. Upali BRM – BRM. E, za nas Laloše kažu da smo usporeni. Pored ovog i Laloši tuberkulozu prebole. Posle kupovine suvenira krećemo (dvaest u papir i tucane kahve).

 

Baščaršija jutrom

 

 

Reklama

 

 

Sahat kula

 

 

Kiša pada, čizme mokre, uskoro i čarape, al MI IDEMO KUĆI! Obalom Kulina bana, ka Sokolcu, preko Romanije. Put fantastičan, dve široke trake, pun tunela, blagih uspona, predivnih šuma, polja i kafana s ražnjevima koji rotiraju. Od Rogatice, put je nešto manje odličan. Ovaj put pamtim iz detinjstva, kad smo brojali tunele, pogađali registarske tablice, obilazili se sa crnim funkcionerskim mercedesima koji su inventarisali jagnjetinu svakih 15 – 20 km. U Višegradu stajem kod Ćuprije na čijoj kapiji gubi dušu onaj ko s šejtanom, otuz bir zaigra.

 

Mehmed pašina ćuprija

 

 

Kapija na ćupriji

 

 

Prošetasmo do sredine, okinusmo par mokrih fotosa, pozdravismo se s Drinom i kroz 25 km eto nas na granici iza dva šlepera natovarena drvenom građom. Nekako se izborismo i s njima i šumskim putem koji služi kao obilaznica, dok se tunel renovira. Mokra gora, fotografišemo spomenike, a posetu Drvengradu i okolini ostavljamo za drugi, sunčan dan.

 

Mokra gora

 

 

Od Kremne do Bajine Bašte smo vozili prošle godine. Ništa se na bolje nije promenilo. Po izlasku iz Bajine Bašte ručasmo teleću ragu čorbu koja nas je vratila iz kliničke smrti. Kaća se preobula, jer je imala šta, a ja sam se kočio narednih 350 km.

 

Restoran Bajina Bašta

 

 

Drina nam je opet s leve strane. Prošli put smo žurili, jer smo kasno krenuli sa Zlatibora, sad žurimo zbog kiše po kojoj se vozamo već 200 km, jer je još kasnije nego prošli put, a ni vreme baš nije za uživanciju. Vozim čisto mehanički, postoji put, motor, mi, oni s kojima se mimoilazimo, koje obilazimo, koji nas obilaze i tamo daleko topla kuća, dobri ljudi i 7 kučića koji nas čekaju. Malo brljamo kod Šapca, al prolazimo. Ruma, Irig i uspon na Frušku goru po mraku. Uspon je prošao bolje nego prošli put i sretni pravimo energy drink pauzu. Fruška gora zaustavila oblake i nema kiše. Vojvodina nam se raduje. Podignem glavu da iskapim konzervu  i na nebu ugledam tri zvezde, koje vire kroz rupu koju je Fruška gora napravila na oblacima. Odjednom mi toplije oko srca ( stopala svakako ne  osećam). Za jačih 100 km smo kući. Po NS pratimo oznaku za tranzit, dovučemo se do starog puta i laganice vozamo kući. Patroldžije nas ne zaustavljaju i nekako se dovlačimo do one famozne dve trake budućeg autoputa i više nemam sentimentalnosti prema ponosu japanske moto industrije. Kaća se oglasila pred Suboticom, premorena je, smanjujem brzinu da je vetar ne oduva. Sat na Gradskoj kući je otkucavao 23 sata kad smo uparkirali u dvorište. Dočekaše nas roditelji, kučići,  topla kuća i večera. Kraj još jedne sezone.

 

Mama Ljubina dobrodošlica

 

 

Pančika, Loki i 5 malih kučića

 

 

[katerina 118 Napisano Jun 27, 2009]

Posle kraće jutarnje šetnje, mogu da počnem već svoju legendarnu pesmicu – mi idemo kući.

Kiša naravno pada. Predeli su fantastični od Sarajeva do Višegrada. Jednoglasno smo se dogovorili da ovaj deo moramo ponovo obići, al po lepom vremenu. U glavi se već prave novi planovi za produženi vikend na godinu. Reših, tada ću sve lepo fotografisati. Sada ni ruke iz kišnjaka ne izvlačim. Fotoaparat bezbedno upakovan u PVC vrećicu i u tank bag – u. Pratim pogledom reke i rečice. Posle nekoliko dana kiše imaju boju čokolade. Na mestu ulivanja Drine u Višegradsko jezero reka je ˝procvetala˝. Cela delta se beli od plastičnih boca koje plivaju po njoj. Gledam i ne mogu da verujem.

Stajemo u Višegadu kod svetski poznate ćuprije. Toliko sam se smrzla da ruke više nemogu ni aparat normalno da drže. Toliko mi je žao sve Vladine fotke su mutne.

 

 

 

Kiša i dalje pada, staje na pola sata, samo da bi ponovo još jače zapadala. Pada mi napamet da negde kupimo Vladi suve čarape. Subota popodne, ništa sem benzinskih neradi a ni one ne drže čarape. Ja imam u koferu suve i čarape i čizme.

U Bajinoj bašti reanimacija. Čorbica i suve čarape.

Kod Loznice nas hvata pljusak, bežimo na OMV pumpu pijemo čaj i veeeeeliku kafu sa šlagom. Onako pokislima nisu nimalo štedili na ovom toplom napitku. Kada je kiša ponovo poprimila karakter jesenje kiše, vraćamo se u sedlo pa kući. Već smo kod Šapca kada je pao mrak. Podelimo se ja pratim putokaze i signaliziram Vladi gde treba ići dalje. Vlado prati saobraćajne znake i ostale učesnike u saobraćaju. Sve ok dok ima putokaza. Ali na nekim mestima nema ništa što bi bilo bar približno onom što treba. Nekako se snalazimo i prolazimo kroz centar jer u nedostatku drugih orjentira pratim putokaze tranzita. Poslednji SMS na Iriškom vencu, Vladi roming poj’o kredit, a meni prazne baterije.

 

EPILOG :

 

Topla soba, sedim u krevetu okupana, umotana u dva ćebeta i u krilu držim punu činiju gomboca sa makom i čokoladom.

 

 

[abby 21 Napisano Jun 27, 2009]

Opšti utisci

 

Na putu nikakvih neprijatnosti nismo imali, takođe ni u mestima u kojima smo boravili ili kroz njih prolazili. U pasoš nam niko nije lupio pečat (Jevropa u lokalu). Svi radovi na putu po inostranstu su kvalitetno označeni, nema izbušenih i izglodanih rupa dubine 10 cm, prelaz sa novo navučenog sloja asfalta na stari nije stepenast već gotovo neprimetan. Ko je vozio od Kremne do Loznice je verovatno primetio hronični nedostatak saobraćajnih znakova za krivine. Umesto njih ima obilje znakova opasnosti od vozila iz suprotnog smera. Imaju oni svoju opravdanu ulogu na ovom putu, ali u sumrak bi dobro došli i oni na kojima su štedeli. Broj bahatih vozača po kilometru pređenog puta je na žalost najveći kod nas! Od šleperaša koji zajašu sredinu puta, napaljenih tipova koji put pretvaraju u svoju ličnu pistu za trening brdske vožnje i nadobubni vozača ĐIPOVA (nije štamparska greška) koji voze sa dugim xenonima, a na ablendovanje pale još 4 na roll baru. Sve pohvale komšijama, niko nam se nije zavukao pod rep pa blico i trubio, niko nas nije terao s puta niti nas pozdravljao srednjakom.

 

O motoru, opremi ...

 

Još ivek ista Yamaha XS 400SE, 20 kw, '81. godište, ponovljena novim lancem, lančanicima, tata Pajo made auspusima i polovnim ogledlima. Od opreme smo pazarili GPS navigator, al ga nismo imali potrebe koristiti, fotoaparati Canon PowerShot A460 i Nikon Coolpix S52. Mobilni telefon bi koristio i u glasovnom modu, da nisam prihvatio prvog ponuđenog operatora, s kojim naši nemaju ugovor o romingu. Na početku sezone je zamenjeno ulje i filter. Ovaj put sam sipao mineralno i nisam oduševljen. Sintetiku je manje trošio (3 l na preko 10.000 km), a mineralnog, (1litar na oko 2.500 km ). U turi je prevezeno okruglo 1.900 km, od toga po kiši preko 800 km. Da smo imali dobru obuću, ili bar vodonepropusne gamašne, bilo bi nam komotnije, dok je ostatak opreme opravdao svoju cenu. Do sledeće ture ride&write.

[katerina 118 Napisano Jun 27, 2009]

Pozdravljam!

 

Posle ovako napornog posla, odosmo mi na ručak, pa ću se dati u ispravke fotografija koje image nije dobro upload-ovo

 

ps. Popravka izvršena, uživajte. Dočekali smo ponovo da kiša pada da bi napokon završili putopis

 

 

 

[Guest Velimlje Napisano Jun 27, 2009]

Lepe slike , lepa tura , steta samo za kisu .....

[doktor 4636 Napisano Jun 27, 2009]

Kao i uvek, vrlo lepo i nadahnuto...A ona kuca na moru je pravi mali raj...

[Gremlin 24 Napisano Jun 27, 2009]

Uzivao sam dok sam citao vas putopis...

 

[lalajko 1932 Napisano Jun 27, 2009]

Trebalo mi je vise od sata da procitam sve! Uzivao sam od prve reci i osecam se kao da sam putovao sa vama.

 

[abby 21 Napisano Jun 28, 2009]

Hvala veliko svima. Drago mi je da Vam se svidja, jedan motiv više za pisanije.

 

A sad dogadjaj iz života. Na moto skup u Kuli upoznali samo se sa nekoliko biker-a, koji su nas prepoznali po motoru, putopisima i Kaćinoj crvenoj kosi, ( hmmm, da i ja im izgledam mladje na fotosima - dobro pa nisu rekli i lepše ). E sad što je najsmešnije, većina vozi upola mladje motore s duplo više KS i frka im je mrdnuti se iz atara, jer šta ako....? Ne verujem da smo ikoga uspeli ubediti kako se s reletivno malo para može provesti leeeeep odmor, videti mnogo toga interesantnog, provozati lepa kilometraža, po lepim putevima, sam ili u društvu, potpuno ne bitno. Kad me uhvati bedak tipa - ‚‚e, što bi tek putovali da je pod nama noviji motor", prisetim se svetskog putnika iz Varaždina Darka Labaša. Njegova Yamaha je godinu il dve mladja i prešla oko 1Mkm. Jest jača i samim tim konfornija za putovanje, al putovanje nije trka, gde se kreće na pištaljku i za što manje vremena stiže na odredište. Putovanje je gušt, uživancija, avanturica - ako si u civilizaciji i AVANTURA ako si se uputio u nepoznato.

 

Putujte ljudi i lepo opišite svoja putovanja. Fotografija  uvek ima, al kako je Vama bilo ispod kacige samo rečima možete opisati. Predele mogu videti i na netu, al uživam u čitanju ličnih iskustava, dogodovština, stanju kolovoza, bistrim ili mutnim rekama, belom i žutom snegu, susretima s policijom, carinom, inkasantima, hotelima, kampovima, lokalnoj kuhinji, pijaci, suvenirima...... Sve je to putopis.