Odmor posle "odmora"

[Mr_Wolf 2803 Napisano pre 1 sat]

 

Saznao Fredi Merkjuri da boluje od side, pa krene da traži lek.

Čuje da u Nepalu na vrhovima Himalaja živi starac koji ima lek za sve bolesti.

Zaputi se Fredi kod njega, uspe da ga nađe, a ovaj ga pita od čega boluje?

Kaže, ćale, bolujem od side.

A šta je to sida?

To je bolest koju imamo mi pederi.

A šta su to pederi sinko?

Pa to smo mi muškarci koji volimo da se krkamo međusobno u dupe.

Znam sinko tačno šta ti treba!

Smućka mu starac neke pomade i objasni mu kako da primenjuje.

Vrati se Fredi kući, krene da se maže i dobije majku svih proliva. Deset dana ne može da ustane sa klonje.

Kada se malo oporavio, vrati se kod starca i pita ga – šta si mi bre ono dao ćale? Ja ti tražio lek za sidu, a od ovoga što si mi dao sam se prosrao, ne mogu da se saberem.

Kaže ćale – e to ti je sine da vidiš čemu dupe služi.

 

Ovaj nasumični uvod će dobiti smisao do kraja priče... valjda.

Od prvog septembra napokon kreće godišnji odmor! Prvih 10ak dana idemo na more, a po povratku sam planirao da idem par dana negde da se provozam. Ukoliko vreme bude dozvoljavalo idem na Karpate, a ako bude padala kiša – naći ću nešto drugo.

 

Druga nedelja odmora je počela ozbiljnim stomačnim problemima u Turskoj. Žena je zbog istih par dana ranije zaglavila u bolnici, a ja sam uspeo da preguram „na nogama“.

Tabloidi iz nekog razloga trovanje u turskoj zovu sultanova osveta. Zvuči zajebano, ali nigde nije pojašnjeno za šta mi se tačno sveti... nabijem ga na kurac. 

Svakako mi je pokvario odmor i doprineo da se, uz tonu posla koju sam odrađivao iz hotela, vratim kući solidno iscrpljen.

 

Ne znam kako je kod vas ali ja imam neku tradiciju da se pred kraj letovanja popičkam sa ženom. Ne znam ni kako ni zašto, ali nekako se letovanje uvek završi svađom.

U noć sa srede na četvrtak smo se vratili posvađani, u četvrtak je burazerovoj ćerkici rođendan – u petak idem da se odmorim napokon malo. 

 

U putopisu sa službenog puta sam se delimično posvetio planiranju dužeg putovanja i zaključio kako generalno planovi služe samo da bi imao šta da menjam usput.

 

Sada nisam planirao ništa. Pod time podrazumevam bukvalno – ništa. Do petka ujutru nisam znao ni gde ću ići, ni kojim putem, ni gde ću spavati...

 

Budim se oko 5:30, oblačim se, gledam prognozu – nad Rumunijom pljušti, i neće biti ništa bolje narednih dana pa krećem na jug.

Usled nedelje koja je bila takva kakva je, na ovaj put krećem potpuno prazan. Bez trunke uzbuđenja ili radosti.

Kao da sam krenuo na službeni put do Novog Sada a ne na solidnu avanturu.

Da stvar bude još gora, prethodnih dana sam bio na diklofenima, pa čak ne osećam ni standardni bol u leđima.

Faktički sam na auto-pilotu.

 

Ali kako to obično biva, viša sila je tu da se postara da praznina ne potraje.

 

Prvo me je iz Beograda ispratila ozbiljna magla put ibarske magistrale, a onda na ibarskoj, koju naravno znam napamet, u jednoj solidno brzoj krivini nalećem na blato.

Mislim da mi je ovo bila jedna od ozbiljnijih situacija na motoru. Sasvim dovoljno ozbiljna da me razdrma i povrati fokus.

Da može da priča, nebo bi me verovatno pitalo jel’ si i sada prazan?

 

Ne pamtim kada sam zadnji put vozio južnije od Zlatibora pa odlučujem da napravim pauzu na Zlatarskom jezeru.

Pogled na jezero je prelep, pogled na parking pun smeća je tužan. A ja se nerviram što moram češće da pravim pauze zbog tromboze.

 

 

Poprilično sam siguran da sam zadnji put u Crnoj Gori bio 2004. godine. Tada smo radili neki projekat u Pljevaljskoj banci, a taj momenat je bitan i zato što je u povratku krenuo da me boli skočni zglob. Prvi znaci artritisa koji će me potpuno obogaljiti narednih meseci i ostaviti trajne posledice.

Igrom slučaja sada opet idem na prelaz Jabuka pa na Pljevlju.

 

 

 

Moram priznati da sam pod nekim drugim utiscima koje sam nosio zaboravio koliko je Crna Gora lepa. Ulazim na Durmitorski prsten i vozim severni, zapadni i južni krak.

I od petka pokušavam da definišem zašto mi je Durmitor ostavio toliki utisak, ali ne mogu. Valjda zbog divljine i dobrim delom netaknute prirode kao i različitih pejzaža na severu i jugu... Ili zbog nečeg drugog. U svakom slučaju sam na Durmitoru pravio nekoliko pauza pa se obilazak odužio na skoro 3 sata.

 

 

 

 

 

 

 

 

Nastavljam magistralom ka Nikšiću i odlučujem da prespavam u Igalu. To mi je najzapadnija tačka pa neću ujutru gubiti suvišno vreme.

Nalazim smeštaj sa pogledom na more, odgovaram na nagomilane mejlove, večeram i gasim se. Sutra sledi jadran.

 

 

Ovo je otprilike mapa prvog dana

Google Maps

WWW.GOOGLE.COM

 

Budim se oko pola 6 i lagano se pakujem, trudeći se da ne probudim sve goste u smeštaju.

 

Ovako je izgledalo jutro

 

 

U duhu ovog putovanja nemam predstavu gde ću završiti danas. Voleo bih da stignem do Senja pa da se vratim nazad do Karlobaga ili Starigrada kako bih opet prištedeo malo ujutru, ali nemam pojma da li ću uspeti.

 

Krećem i faktički odmah stižem na granični prelaz. U prošlogodišnjem putu na Jadran sam pokušavao da dočaram osećaj koji mi budi, pa tu ne bih imao šta da dodam. Nažalost gužva je malo veća nego prošle godine, pošto sezona i dalje traje, ali policije nema nigde.

 

 

 

Pre nekih 10ak godina sam čitao tekst koji mi je tada delovao kao zajebancija (mada mislim da je i napisan bio u tom kontekstu) kako Hrvati planiraju da dignu most preko Bosne kako bi osigurali povezanost Dubrovačko-neretvansku županiju sa ostakom države.

 

Tadašnja zajebancija je pre nekoliko godina prerasla u Pelješki most.

 

Inače Hrvati pre mnogih mostova imaju odmorišta da se napravi pauza i uživa u pogledu. Prerano mi je za pauzu ali uživam u impresivnoj građevini i razmišljam zašto nisu napravili pun profil auto puta.

 

Nedugo zatim izbijam na more kod Ploča što me dovodi na deonicu koju sam vozio prošle godine. Nemam ništa novo da napišem osim da predložim svakome ko ima mogućnost bar jednom godišnje da se provoza jadranom. Deluje terapeutski.

 

 

 

Razlika u odnosu na prošlu godinu je što sada nisam izašao na auto put kod Šibenika već nastavljam magistralom pa se mimoilazim sa kolegama sa foruma kod Pakoštana. Uskoro sledi najlepša deonica za vožnju – Starigrad – Karlobag – Senj.

 

I dalje mi je deonica od Starigrada do Karlobaga lepša za vožnju, ali uživam i u nastavku sve do vidikovca desetak kilometara pre Senja gde stajem da napravim pauzu.

 

 

 

Odatle se okrećem za (što bi rekao Đole Đogani) 360 stepeni i nastavljam sa uživanjem u drugom smeru.

U jednom momentu me sustiže momak na GSXR-u, pa odlučujem da mu se pridružim. Baš smo se lepo vozili skoro pola sata, posle stali, upoznali se i popričali. Ispunio sam prvobitni plan – vratio sam se do Starigrada. Sutra put kuće, a ni to nemam pojma kuda ću.

 

 

 

Nalazim opet smeštaj sa pogledom na more, večeram i gasim se.

 

 

 

Ovo je mapa drugog dana:

Google Maps

WWW.GOOGLE.COM

 

 

Jutro me dočekuje kišom, pa malo odlažem polazak. Krećem tek oko 8.

 

 

Moj novi drugar, gorepomenuti Mate sa GSXR-om, mi je rekao da je i put od Gračca do Knina sjajan za vožnju. Verujem mu pa odlučujem da mi to bude putanja.

 

Nažalost putevi su mokri i prohladni pa vozim polako, ali zaista jesu dobri i idu kroz prelepu prirodu.

 

Ono što kvari uživanje su ožiljci koje nose faktički sva mesta kroz koja sam prošao danas.

Cela naselja su pusta dok srušene kuće, zarasle u travu, podsećaju da je tu neko nekada bio srećan.

Valjda zato što sam vozio lagano sam malo više razmišljao o tužnim sudbinama tih ljudi.

 

Prolazim Knin odakle me put vodi ka Sinju pa onda severno na mali prelaz sa BiH.

 

Iako me lagana kiša prati sve vreme, nije dovoljno jaka da mi pokvari uživanje u prirodi.

 

Menjaju se pusti predeli prelepe prirode i gradovi – Livno, Kupres, Bugojno, Novi Travnik, Vitez, Zenica... gde pravim pauzu za solidne ćevape, pa nastavljam dalje naseljenijim predelima sve do Tuzle pa Zvornika gde ulazim u Srbiju.

 

 

Prilazim Loznici i gledam u nebo dok zapadno od Drine sevaju munje a sa istočne strane deluje relativno vedro.

Ipak neću da rizikujem pa hvatam motoput ka Šapcu.

Ali nebo je izgleda ipak odlučilo da osigura da se dopunim još malo utiscima do kuće, pa me hvata ozbiljna oluja.

 

Čisto da završim putovanje kako sam i počeo – kritičnom situacijom - se pobrinuo kolotrag pun vode u koji sam upao prateći zašto me debil sa golfom ne pretiče na auto putu već vozi paralelno sa mnom.

Kolotrag je izazvao wobble koji je delovao zajebanije na motoru nego kasnije na snimku usled kog za malo da se prospem ispred debila sa golfom u levoj traci.

Dajem gas, obilazim ih sve i vraćam se u normalnu vožnju.

 

Uskoro dolazim kući fizički, što bi rekao Miladin Šobić – rasut u komade, ali psihički regenerisan. Par dana razdvojenosti je prijalo i braku, pa smo na svađu skroz zaboravili.

 

E tome ti sine služi motor...

 

Ovo je mapa 3. dana

Google Maps

WWW.GOOGLE.COM

 

 

Opet sam se zajebao i uplatio Relive pošto nisam našao bolju alternativu. Bio sam ubeđen da je problem u tome što je, kada sam počeo da ga koristim, bilo dovoljno samo da pokrenem aplikaciju i stisnem start, a onda je „optimizovali“ pa sada moram da kliknem 5 puta da pokrenem snimanje. Verovao sam da jednostavno ne pokrećem snimanje zbog starih navika. Sada sam baš vodio računa da sve isklikćem i opet mi je zabeležen samo jedan dan od tri. Više je neću uplaćivati, neka se teraju u pičku materinu.

 

Sva tri dana sam imao oko 10 sati bruto puta.

Potpuno neverovatno, ali sam i kilometražu ravnomerno rasporedio po danima – 659, 661 i 685km

 

I naravno – snimci: