Planinska Grčka – Grlom u jagode

[PremieRacing 3318 Napisano Maj 7]

Hvala i bravo!     

 

Iako sam dosta toga prošao, jaaaako sam zaboravan, pa mi ovo tvoje pisanije baš znači. Svako malo se setim i prisetim, i viknem u sebi "pa ja sam to vozio". Ne ove off deonice, da se razumemo, to mi je neostvarena želja u moto karijeri    

 

Nastavi i daj rute kuda si prošao, na bilo koji način. Makar rukom iscrtano na google mapi. 

[VRC 8x 28 Napisano Maj 7]

Odlična je GR, jedino što čitam od kraja

[bane_ns 409 Napisano Maj 8]

Evo i rute za drugi dan ACT- a. Zaokruzio sam ovaj meni najlepsi deo. Iako je makadam, mislim da je ok i za nekog s malo iskustva ili putnim motorom.



Drugi deo puta je dosta tezi (priroda je prelepa i ovde), al posto sam napravio jedno pogresno skretanje i asfalt je bas dobar dalje uz reku i moze se tako stici do Karpenisi. Ovaj X na slici sam dodao jer Gugl nije hteo da protera kuda sam isao. 



Ako neko resi da se uputi u ove krajeve, slobodno mi pisite, mislim da i dalje imam ACT Greece gpx track (sada se clanstvo placa i mislim da nisu vise dostupne za download na sajtu, al saljem vam ja na inbox) a i tu sam za savet. Vracao sam se u ove krajeve i ima jos lepih mesta i puteva koje sam u medjuvremenu obisao.

Za prosli dan (ACT treci) je tesko napraviti mape jer ni sam nemam tacnu predstavu kuda sam tacno isao kad sam se iskljucio sa ACT-a, a i deo rute ne postoji na gugl mapama Evo dela za koji sam siguran. 



Za ovaj bas i nisam

[bane_ns 409 Napisano Maj 21]

ACT dan četvrti - more 
Nekad treba ceniti male stvari u životu. Na primer, ovaj krevet. Ne sećam se kad sam lepše spavao. Naravno, umor je imao veze s tim, ali činjenica je da sam se probudio u mnogo boljem stanju nego što sam očekivao (smeštaj je vredeo svakog eura), a i ranije. Već oko osam sam na doručku gde me Pol upoznaje sa svojom ženom koja je poreklom iz Bugarske. U devet u sobi, pijem kafu i uživam u pogledu sa terase. Danas nema žurbe. Ide mi na ruku da je najteži deo rute iza mene i da je današnji dan klasifikovan kao lak, sa 30% makadama. Onaj zalazak sunca od sinoć me verovatno nije prevario, iako trenutno u četinarima, more je zapravo vrlo blizu. 

Pakujem se i krećem. Ano Chora deluje još lepše po ovom sunčanom jutru. U ovakvim situacijama mi bude prosto krivo što ne mogu da se duže zadržim i istražim detaljnije mesto. Tešim sebe da je ovo samo izvidnica i da ću se sigurno vratiti. Neretko, ovo zaista i bude slučaj. Nastavljam dalje. Put se spušta kroz gustu šumu četinara, iako uzak, asfalt je dobar i ova deonica je pravo uživanje za vožnju. Kasno se setih da uključim kameru, al evo delića atmosfere.
 

Ubrzo izbijam na veliko plavetnilo.

 

 

 

Ne, nije more, iako bi boja možda sugerisala drugačije. U pitanju je veštačko jezero (Mornos). Iako jezero, vegetacija i okolina jako me podseća na morsku. Prolazim neko seoce i odvajam se na više, i konačno menjam asfalt uglavnom lepo upegalnim makadamom.

 

 

 

 

Ova deonica nije ni približno tehnički zahtevna kao one od juče i vozim malo bržim tempom. Znanje da sam prošao najteži deo rute mi daje samopouzdanje da vozim hrabrije i slobodnije. Jedine opasnosti na putu su po koja koza i litica koja opasuje put sa jedne strane. Lepo napredujem pa pravim po koju pauzu za slikanje.

 

 

 

A uskoro konačno pada i prvi pogled na more. Jezero je definitivno bilo plavlje. Ne pomaže činjenica što sunce upravo zalazi iza oblaka.

 

Sledeća deonica je spust ka moru i sastoji se od niza serpentina. Sad sam već dobro uhodan i vožnja nizbrdo i jake krivine van asfalta me ne izbacuju iz zone komfora kao pre samo dva dana. Osećam se kao drugi vozač. Zapravo bilo je zabavno spuštati natovareno žuto krme, tražiti limite pritiska poluge kočnice i proklizavanja prednjeg točka, sve to dok pratim liticu i borim se da ne lutam pogledom unaokolo.

 

I baš tada, telefon počinje da zvoni. Kako interkom u kacigi ima automatsku funkciju javnjanja, prihvatam poziv. Ne želim da idem u detalje, ali podeliću samo to da me je razgovor malko potresao. Govorim sebi da u ovom trenutku to moram da ostavim sa strane, i da ostanem fokusiran na vožnju. Nastavljam dalje spust ali me koncentracija popušta na delić sekunde. Izgleda sam išao nizbrdo brže nego što sam trebao i počinjem da gubim prednji točak pri spustu do sledeće serpentine što me primorava da popustim kočnicu i idem malo šire nego što bi trebalo. Ništa strašno, suziću na ravnijem delu krivine. Ali taj manevar propada jer pogadjam veliko parče splačine i prinudjen sam da ispravim korman što me vodi pravo na ivicu puta, kraj litice. Plešem po njoj dok se borim da uhvatim malo gripa. Ali sve sam rastresit kamen koji se spušta sa mnom. Konačno uspevam da uhvatim malo trakcije i počinjem da kočim. Zaustavio sam se.

 

Dobra vest je da nisam pao, i iako i dalje na ivici, pad ovde nije bio tako dramatičan. Loša vest je da sam stao u bukvalno poslednjem trenutku i da je motor prednjim delom uleteo u veliki bršljen. Padina, a i podloga je takva da guranje unazad nije opcija. Pokušam da rasklonim grmlje ali sam odmah zažalio. Puno je oštrog trnja i pustio sam krv sve kroz rukavice. Razmatram ideju da oborim motor ne bi li ga privukao na desnu stranu i dalje od litice. Već sam počeo da skidam stvari sa motora kad mi se upalila lampica (u glavi). Setih se jutjub tutorijala za slične situacije. Kako okrenuti motor na jakom usponu / nizbrdici. U suštini, nije potrebna nikakva sila ili snaga, samo okrećeš korman levo desno dok se prednji točak ne zakrene. I zaista, posle dosta okretanja levo desno, motor je blago promenio pravac u desno i uskoro uspevam da se izvučem iz nezgodne situacije. Zanimljivo koliko malo nepažnje je potrebno da se čovek nadje u neprilici.

 

Nastavljam i posle samo desetak metara, izbijam na asfalt (zapravo nešto što više liči na beton). Smejem se situaciji. Ovo se desilo na bukvalno poslednjoj krivini spusta. Zadnji cimaj pred kraj. Pravim pobedničku fotku motora i furam dalje.

 

 

Izbijam na veći magistralni put koji prati obalu mora. Mislio sam da ću poželeti da se bućnem ali je vreme nekako sivkasto i vetrovito, a ni plaža nije ništa posebno ovde. Sedoh na klupu da iskontempliram sve što sam prošao, al nekako to nije to.

 

 

Nastavljam dalje. Sledeće odredište je Nafpaktos, lučki grad sa veoma bogatom istorijom. Grad je kroz istoriju bio u sastavu mnogih zemalja, a zanimljivo da je na kratko bio i deo Srbije, za vreme Dušanovog carstva. Za mene je bitan, jer je ovo početna tačka ACT rute. Parkiram motor na trotoar kraj glavnog trga i ulaza u luku i sedam za sto. Kafica i sladoled. I to pobednička.

 

 

 

 

Ali kako? Iako ACT ruta obuhvata još jedan dan, tačnije danas bi trebao da nastavim asfaltom i da se spustim na Peloponez, a sutra da se makadamom vratim za Nafpaktos. Nekako mi to nema smisla. Prodješ kroz cilj, pa nastaviš dalje. Plus, danas je četvrtak, i ne spušta mi se dalje ka jugu jer sam planirao da se vratim kući u subotu. Drugi, verovatno i važniji razlog za ovo skraćivanje, je da ja zapravo i ne volim more. Bar ne koliko ga voli prosečan čovek. Iako sam odrastao u Novom Sadu, moji koreni su iz Čajniča, jednog malog planinskog mesta na jugoistoku Bosne. To je mesto okruženo gustom šumom četinara, ne morem. Gde orlovi, a ne galebovi lete. Gde slušaš šumu i žubor potoka, ne talase mora. Budiš se s cvrkutom ptica ili zvukom motorke, a sunce ne zalazi na pučini, već tamo iza brda. Iz ovog mog lošeg pokušaja poezije se može lako zaključiti koji predeli mi srce greju, i zbog kojih sam i krenuo u ovu avanturu. A njih sam sada već obišao i u mojoj glavi, misija je obavljena. Bar što se tiče ACT rute. Kući se valja vratiti. Samo kojim putem? Eto novog prostora za improvizaciju

Milanče se javlja, kaže šmugnuo bi ranije u petak s posla i rad je da me sačeka i sprovede do kuće. Naravno ne autoputem. Mesto sastanka, tamo gde je sve i počelo, Hotel Simpo Pržar, Vranje, petak veče ili ko dodje poslednji časti večeru