Nešto između

[nemo 3154 Napisano Octobar 22, 2018]

"Pešački" deo putopisa... predivno, čista divljina  

[mradomir 3057 Napisano Octobar 22, 2018]

Pre sat vremena, makikt je napisao:

Ja u provaliji 

 

 

Inače da znate, Maja se ovako spretna popela i na Triglav  

[GuMi5 3108 Napisano Octobar 23, 2018]

Fantastično pisanije Majo... 

Sa zadovoljstvom sam prešao preko svega, u cugu... 

[GR 46 4883 Napisano Octobar 23, 2018]

Bravo Maki bravo , nisam ni sumnjala u tebe  

 

Ucim polako od tebe gde treba voziti  

Ljubim te i samo nastavi tako .. 

 

 

 

[makikt 3272 Napisano Octobar 23, 2018]

Hvala svima na komentarima !

Drago mi je da vam se dopada moje pisanje a i vožnje.

Još malo ima do kraja putopisa, pa kad završim ovaj potrudiću se da napišem još neki 

 

 

[Arakis 6063 Napisano Octobar 23, 2018]

Majo, da te nema trebalo bi te izmisliti

[BBojan 18 Napisano Octobar 23, 2018]

Fascinantno, pozdrav i samo napred!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Gastrorider 264 Napisano Octobar 23, 2018]

odlicno, u tvom stilu  

idemo dalje!

[el classico 6082 Napisano Octobar 23, 2018]

Za bolje upoznavanje svojih krajeva školarci bi morali čitati putopise sa moto foruma....
Ovi tvoj je za primjer ostalima.


Gesendet von iPhone mit Tapatalk Pro

[makikt 3272 Napisano Octobar 23, 2018]

22 hours ago, mradomir said:

 

Inače da znate, Maja se ovako spretna popela i na Triglav  

Kad si već pomenuo Triglav evo par slika odatle.

Inače uspon na Triglav i osvajanje vrha od raznih mojih avantura do sada meni lično predstavlja jednu od najupečatljivijih i najznačajnijih.

Taj nivo adrenalina i euforije kada se posle devet sati pešačenja popneš na 2864 m nadmorske visine, savladavši umor i iskušenje da odustaneš , kada se nađeš visoko, iznad oblaka na vrhu kao pobednik, ne može da se poredi ni sa čim što sam pre toga doživela a bogami ni posle 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovo je pogled sa vrha na planinarski dom.  Izgleda kao kućica za lutke a ljudi oko njega kao mravi .

Malo sam skrenula sa teme ali ovo stvarno treba doživeti 

[makikt 3272 Napisano Octobar 23, 2018]

19.08.2018

Nedelja - Povratak

 

Sve što je lepo ima kraj....bar privremeno dok ne dođe ponovo lepo.

Moji su otišli noćas autobusom za Beograd, trebalo bi uskoro da stignu kući  a ja vršim poslednju proveru da li je sve ostavljeno kako treba u kućici, iznosim stvari i krećem ka motoru.

Rano sam ustala da sve spremim i krenem što pre. Želim da iskoristim i ovaj poslednji dan odmora za vožnju što više. Nema kiše, dobro je. Ne kisne mi se.

Lola je već navikao da me ispraća po kiši.

Jutros me neće pratiti. Sinoć smo se pozdravili. Možda zato kiša ovog jutra ne pada, promenili smo ritual.

Još me drži euforija od jučerašnjeg obilaska kanjona Mrtvice. Nije mi baš lako bilo pešačenje od petnestak kilometara posebno što sam potpuno van forme ali od radosti umor nisam ni osetila. I jutros mi se čini da energije imam planinu da pomerim.

Smišlajm kojim putem ću nazad.

Uvek se teško rastajem sa Močilima, uvek mi tu ostane deo srca do sledećeg dolaska.

Ovaj put je za nijansu lakše. Uželela sam se Petra, raduje me susret sa njim.

Brzo sam se spakovala, motor je iz prve upalio i za par trenutaka već sam bila na magistrali. Prošavši pored Perine  kuće usporila sam da pogledam da li su vrata otvorena da se pozdravim. Ali nisu, nije bio kod kuće.

Pošto smeće ne bacam u prirodi, kese zakačim na motor i bacim u prvi kontejner a on je u Manastiru Morača ,osam kilometara dalje.

Na platou ispred manastira je već bila gužva. Nedelja je a lepo jutro. Dok sam petljala sa kesama da ih otkačim čujem neko me zove. Pogledam a ono Pero sa sinom. Došli na kafu i sok. Taman sam sa njima popila onu kafu koju sam jutros u žurbi preskočila, pozdravila se i krenula dalje. Još malo pa moram da odlučim kojim ću putem nazad.

Najviše mi se išlo preko Mateševa do Komova ali to bi značilo da se vraćam na isto mesto kud sam prošla u dolasku, u Berane. A odatle mogu ili na Novi Pazar ili Ibarskom magistrlom kući. Poznati putevi i poznate gužve nedeljom popodne.

A odavno nisam preko Durmitora. Dobro jesam ono u maju sa Radomirom i Vesnom ali Durmitor me uvek raduje. A i put do njega vodi preko brda i planina gde saobraćaja uopšte nema a to najviše volim.

Nije mi bilo teško da odlučim. Kod Mioske skrećem levo pa putem preko Krnje Jele i Boana za Žabljak.

Toliko sam već puta prošla ovuda a i dalje me uvek zadivi lepota planinskih vrhova koji se izdižu ispred mene, i svaki put moram da stanem da slikam stenu karakterističnog izgleda koja se nadvila iznad samog puta.

 

 

 

 

 

Crna Gora je prirodni biser kuda god da kreneš, samo ljudi nisu svesni kakvo bogatstvo imaju pa ga nedovoljno čuvaju. 

To nam je mahom mana svima. Kada imamo nešto vredno na dohvat ruke, nehajno se odnosimo prema tome. Ne cenimo ga dovoljo, ne čuvamo i nismo svesni njegove vrednosti dok ne počnemo da ga gubimo ili ga sasvim ne izgubimo. A onda je najčešće kasno ...

Ovaj putić ka Durmitoru je lep za vožnju motora. Nije baš najbolji asfalt, ponegde čak fale delovi a ima i odrona. Ali sa druge strane prolazi kroz prelepu prirodu sa puno krivina. Prvo se penje uz planinu a onda kroz šumu silazi u podnožje pa opet malo uzbrdo, malo obodom i tu sam već na Durmitoru.

Sjajno.

Nije baš potpuno sunčan dan, ima malo oblaka pa vrhovi Durmitora nestaju u njima ali to ne može da pokvari fantastičnu sliku ispred mene.

 

 

 

 

Ako sam na polasku bila pomalo pospana  i umorna od jučerašnjeg pešačenja sada sam čila i sasvim raspoložena za upijanje novih utisaka, otkrivanje i krstarenje nekim novim putevima.

Samo kojim? Nemam baš previše vremena na raspolaganju da se za Beograd vraćam preko Sarajeva recimo.

A želim danas bar jedno novo parče puta , neko kojim ću prvi put proći. Očajnički želim !

Samo ne mogu da smislim gde da ga pronađem a da ne skrećem baš mnogo sa pravca. 

Gledam google maps i pada mi na pamet nešto mada nemam ideju kakav je to put.

Kad siđem u Pljevlja raspitaću se malo pa ću odlučiti.

Ispunjena poletom zbog upravo smišljene nove avanture nastavljam ka mostu na Đurđevića Tari.

Kakvo ogromno ushićenje i uzbuđenje donosi otkrivanje novih puteva i predela.

Brzo se spuštam niz Durmitor do Tare. A Tara, uvek prekrasna očarava svojom lepotom.

Danas je i ovde gužva. Mnogo turista i mnogo motora sa tablicama raznih zemalja, Mađarske, Poljske, Italije a i naše Srbije.

Dok parkiram u nameri da se malo prošetam i napravim koju sliku čujem neko dovikuje : Hoćemo neku fotku za BJB ? Shvatam da je rečenica meni upućena.  Pogledam i vidim dva momka, javljaju mi se. Ja njih ne poznajem ali oni su mene prepoznali. Kako je lepo mesto ovaj naš forum. Gde god kreneš uvek naiđeš na nekog svog. I jesmo svoji, povezuje nas ista strast i ljubav prema motorima, vožnji i putovanjima. Mnogo je lep osećaj kada na Tari ili u Podgorici ili u Rumuniji ili negde u belom svetu  sretneš  kolegu sa kojim se virtuelno družiš i poznaješ kroz postove ili putopise samo možda do tada nisi imao prilike uživo da ga upoznaš.

Momci su bili na putu za more a ja u povratku pa samo razmenili par informacija.

I naravno napravili fotku za BJB.

 

 

Kao što rekoh ranije, sa imenima slabo stojim pa se izvinjavam što njihova nisam zapamtila. Ali bar imamo zajedničku fotku. Nadam se da ćemo se ponovo sresti negde na putu. 

 

 

 

 

Ne zadržavam se dugo na Tari, žuri mi se. Moj novo smišljeni plan me vuče magičnom silom da ga što pre ostvarim pa sam za tili čas već u Pljevljima.

Ideja je bila da odatle ne idem na Jabuku nego ka severu,  a onda putem koji na mapi deluje obećavajuće uđem u Bosnu pa odatle preko Goražda do Višegrada i tu se ponovo vratim u Srbiju.

Na taj način ću delom voziti putem kojim do sada nisam a ujedno ću izbeći gužvu na Ibarskoj magistrali jer sam nameravala da se preko Tare spustim u Bajinu Baštu a kasnije preko Debelog Brda nastavim za Beograd.

Plan će se u međuvremenu promeniti zbog  sasvim neplaniranog susreta , pa se moja vožnja za danas završila u Bajinoj Bašti.

A do Bajine Bašte vozila sam krivudavim putevima, popela se na planinu čije ime do tada nisam znala, prošla kroz fantastične predele pod gustom četinarskom šumom, mesta za koja prvi put čujem , prvi put vozila uz Drinu do Višegrada.

Sve sjajne stvari koje boje avanturu  veselim bojama i obogaćuju život motocikliste i putnika.

Od Pljevalja sam htela preko prelaza Rudo ka Višegradu ali je taj put bio zatvoren zbog auto trka pa sam krenula malo dužim putem ka prelazu Metaljka.

On vodi preko planine Kovač koja  se proteže severozapadno od Pljevlja u Crnoj Gori i južno od mesta Čajniče u istočnoj Bosni.  Najviši vrh ove planine ima visinu 1532 m. Na obroncima Kovača nalazi se najsevernija tačka Crne Gore što predstavlja granicu sa susednom Bosnom i Hercegovinom. Planina je predivna, prekrivena pašnjacima i bujnom šumom.

Put nije baš najboljeg kvaliteta ali nije mi smetalo, uopšte. Otkrivanje nečeg novog i lepog toliko obuzme da ništa ne može da pokvari radost.

 

 

 

 

 

 

Tu je mogla da mi se dogodi mala neprijatnost, zapravo mogla sam da ostanem bez goriva na sred planine . Ali nisam. Sreća mi nije okrenula leđa i pumpa u mestu Čajniče je došla kao spas u poslednji čas,a lepo se i rimuje.

Odatle do Goražda ima dvadesetak kilometara a onda uz Drinu četrdeset do Višegrada.

Ta vožnja uz Drinu je prelepa. Posle kratnih krivina i lošeg asfalta po planini vožnja do Višegrada, lepim širokim putem sa blagim dugim krivinama potpuno opušta.

 

 

 

A onda na kraju puta preko Drine se izvija veličanstveni most  Mehmed Paše Sokolovića. Sagrađen na jedanest lučnih svodova, od kamena most je dugačak  179.5 m i širok 6.3m.

Ne možeš da se ne zaustaviš pred ovako lepim prizorom. Lepota je u svemu, u obliku u gracioznom izgledu u kamenu koji nas vodi kroz istoriju i priča svoju priču, u obalama koje spaja, u narodima koji su preko njega prolazili i prolaze...

 

 

 

 

Žao mi je što nisam imala više vremena da obiđem kuću Ive Andrića, Andrićgrad, da prošetam ulicama Višegrada, pređem preko mosta sa jedne obale na drugu...

Ali trebalo je nastaviti dalje. Čekalo me još podosta puta, još prelazaka  i spuštanja preko planina a dan je već odmicao.

Na graničnom prelazu je bilo baš mnogo vozila ali srećom motorom sam se provukla gotovo do kućice. Međutim opet sam čekala skoro dvadeset minuta jer je baš tada pao sistem i carinik nije mogao da uradi proveru. Taman sam za to vreme zašrafila šraf na rućici kvačila koji se sasvim odvrnuo i samo što nije ispao.

Od polaska jutros nisam ništa jela. Ona kafa i kroasan u Manastiru Morača su bili sve što sam pojela tog dana ne računajući jednu welness čokoladicu iz rezerve.

Bila sam već umorna i gladna.

Bio je to dugačak dan sa puno uspona i krivina.

Mislila sam, hajde da izguram još preko Mokre Gore i Tare, pa kad siđem u Bajinu Baštu napraviću malo dužu pauzu za odmor i okrepljenje.

Ipak umor je učinio svoje, pa sam morala sve češće da stajem po par minuta da se protegnem i kratko odmorim.

 

Mokra Gora - Šarganska osmica

 

 

Još je bio dan kada sam sa Tare sišla u Bajinu Baštu. Tek je prošlo pet sati.

Moj prvobitni plan da tog dana stignem do Beograda se neočekivano promenio.

Jedan potpuno neplanirani susret me je zadržao u Bajinoj Bašti pa se moje putovanje a i ovaj putopis ovde završavaju.

 

 

Mnogo lepih predela sam videla na ovom putovanju, mnogo lepih puteva provozala, mnogo utisaka i dubokih emocija doživela, i smejala se i plakala, mnogo novog otkrila i naučila.

Uživala sam u svakom kilometru od početka do kraja. Putovanje možda u kilometrima nije spektakularno dugačko ali je sadržajno i ispunjeno. Mene je svakako ispunilo u potpunosti.

Svako putovanje me obogati nečim, nekim novim iskustvom, naučim nešto novo ili se podsetim zaboravljenog.

Pa tako i ovo.

U moru problema i problemčića ponekad možda i zaboravimo koliko je život sjajan !

Zaboravimo koliko je dobro kada se smejemo glasno iz srca, kada udišemo  punim plućima i upijamo svim čulima sve one sjajne stvari i iskustva koja nas okružuju.

Zaboravimo koliko mogu da nas obraduju male stvari koje su nam tu na dohvat ruke samo ih možda nismo svesni.

Život jeste igra.  Sjajna, dragocena i neponovljiva, igra bez granica !

Treba ga živeti svakog trenutka, maksimalno i ispunjeno, kao da sutra ne postoji.

Jer sutra možda i ne postoji a i ono što je danas sutra se neće ponoviti u potpuno istom obliku.

 

- Kraj - do sledećeg putopisa ...

[nemo 3154 Napisano Octobar 23, 2018]

Tajanstveni zaključak ostavlja me znatiželjnim... 

[Gastrorider 264 Napisano Octobar 24, 2018]

Nemo, upravo tako 

svaka čast za putopis 

[dtesic 372 Napisano Octobar 24, 2018]

"Na Drini  ćuprija" , zažmuriš i zamišljaš karavane kako prolaze

[makikt 3272 Napisano Octobar 24, 2018]

Evo, ipak ću da napišem još nešto za kraj i razrešim enigmu oko " tajanstvenog zaključka " da ne ostane nedorečeno .

A ne bih ni da @nemo a i ostale ostavim u neizvesnosti,  bez odgovora šta je pisac hteo da kaže  

Ali pre nego što napišem završetak putopisa,  hoću da kažem da ova moja razmišljanja na kraju nisu u direktnoj vezi sa samim događajem . Više je to uopšteno razmišljanje o životu i življenju, podstaknuto svakodnevnicom koja nas pritiska, sa jedne strane i ovim našim lepim hobijem koji smo pronašli kao zadovoljstvo i način da iskoračimo iz svega i dodirnemo lepotu, sa duge strane.

I još nešto. Razlog zbog koga sam htela  putopis da završim na ovaj način je to što je meni ovo putovanje donelo mnogo zadovoljstva , lepih stvari i jakih utisaka pa nisam želala da neki sporedan i u suštini nebitan događaj baci senku na sve ovo divno doživljeno.

 

Ali evo da se vratim malo unazad na taj neplanirani susret koji mi je za nijansu promenio plan.

Od Mokre Gore preko Tare sam se brzo spustila u Bajinu Baštu. Nameravala sam da po izlasku sednem u neki restoran , napravim malo dužu pauzu i pojedem nešto.

Bila je nedelja popodne i relativno velika gužva kroz Bajinu Baštu. Ispred mene su baš prošla dvojica kolega na motorima. I pešaka je bilo dosta a i nekih kola pored puta.

Na trećoj raskrsnici čini mi se, taman što sam krenula posle pešačkog prelaza  ispred mene izleti iz sporedne ulice auto i popreči se po sred puta. Kasno me je video, zbunio se pa nastavio još malo napred i zatvorio mi put. Reagovala sam kako sam reagovala. 

Sve je to trenutak. Nema tu puno pameti. Znam samo da sam stigla da pomislim, udaram u njega gotovo sigurno, jedino mogu da probam da zakočim. I zakočila sam. Verovatno previše naglo i previše jako.

Motor je u trenutku proklizao i pala sam na beton.  Levim kolenom i laktom sam udarila u asfalt srećom preko protektora. Motor je pao preko mene odnosno tako da mi je noga ostala zaglavljena ispod njega.

Nisam mogla da je izvučem a ni sama da odignem motor koji je još radio a ni ključ nisam mogla da dohvatim tako zaglavljena. Gorivo se prelilo i curelo po betonu pored mene.

Pogledam ka kolima ispred, jer motor se zaustavio neposredno ispred auta, jedva da ga je dotakao a unutra sedi Kinez potpuno zbunjen, gleda me i ne izlazi iz kola. Pozadi su žena i dečak.

Zglob od noge me je od težine motora sve više boleo, uplašila da će se polomiti ako od pada nije, pa sam rukom pozvala Kineza da dođe da mi pomogne.

Sve se to dešava u par minuta.

Posle prvog šoka, kad se pribarao, odmah je  izašao  i podigao motor da izvučem nogu. 

Prolaznici su dotrčali da i oni pomognu. Neko je ugasio motor. Drugi su mi pomagali da ustanem, ležala sam na sredini raskrsnice i da se odvučem do ivičnjaka. Koleno je jako bolelo a i zglob. Jedva sam se oslanjala na nogu. Ništa drugo nisam osećala da je povređeno.

Ljudi koji su se okupili oko mene da mi pomognu su stvarno fenomenalni.  Dečko iz zgrade pored mi je doneo vode i limunadu da se malo oporavim od šoka. Pomogli su mi da skinem jaknu. Jednom rečju svi su želeli da pomognu kako god je trebalo.

Ne može odmah da se oseti kakva je povreda u pitanju. Jako boli ali je još toplo pa mogu nekako da se oslonim na nogu. Ali već iz iskustva znam ( iz Rumunije od pre dve godine ) ako mogu da stanem na nogu najverovatnije nema preloma.

Kinez je i dalje stajao zbunjeno nesvestan šta se dogodilo ali vidno zabrinut jesam li se mnogo povredila.

Brzo je došla i policija.  Svi su bili izuzetno ljubazni.

Prvo su proverili jesam li povređena, policajac je održao predavanje Kinezu kako mora mnogo više da pazi kako vozi i da poštuje saobraćajne propise zemlje u kojoj se nalazi.

Onda je prišao meni i ispričao mi koliko svakodnevno tokom sezone imaju problema sa njima . Oni dolaze turistički u obilazak Tare, kućice na Drini i sl. , iznajme rent a car kao što je i ovaj iznajmio i onda sami lutaju po Tari. Kaže čovek rendžeri ih skoro svaki dan traže gore po šumi jer se ovi izgube, čak se gube i na mestima koja i meštani jedva poznaju a nalazili su ih i na hranilištu medveda.

Policajac je pričao da prave takve saobraćajne prekršaje da im se kosa diže na glavi kada izađu na teren i vide da je Kinez vozio.

I ovaj moj Kinez je tu bio sa porodicom kao turista. Nije on namerno, kaže nije video motor dok nije izašao do polovine raskrsnice. I nije verovatno. 

Ali meni to ništa ne pomaže. 

Ja nisam uspela da se vratim tog dana za Beograd pa ni da odem sutradan na posao.

Sreća da ništa nisam polomila. Ugruvala se jesam pošteno. Koleno je oteklo dosta a kad se ohladilo više nisam mogla da stanem na nogu.

Međutim koliko god me je ovaj događaj poremetio nisam mogla da se otmem utisku koliko su divni ljudi iz Bajine Bašte. Pružili su mi veliku podršku i pomoć. Hvala im svima !

Posebno pozdravljam Radeta - Coku, velikog drugara i čoveka kome za čitav život neću moći da se odužim i zahvalim za svu pomoć i gostoprimstvo koje mi je pružio to veče.

U nekim trenutcima te stvari neprocenjivo mnogo znače.

Rade je smestio Hondu u svoje dvorište, meni ponudio gostoprimstvo u svom domu, nahranio me i zbrinuo dok se nisam organizovala za prevoz do kuće.

Rade je isto naš kolega, vozi motor i sa te strane poznaje koliko smo ranjivi i koliko u ovakvim situacijama i ono što se naizgled čini kao sitnica mnogo znači.

Uglavnom sve se završilo dobro.

Ništa nisam polomila, koleno i skočni zglob su bili otečeni više od mesec dana a povremeno bole još uvek.

Lečila sam ih mastima i hladnim oblogama.

Sutradan sam ipak otišla da snimim nogu, da budem sigurna da nema preloma a preksutra odmah na posao.

Honda, moja Hondica je ponovo izgubila levi retrovizor i migavac i još po nešto ali je sada sve u najboljem redu.

A kako drugačije i da bude kad je ona moj verni saputnik na svim ovim lepim putovanjima i sastavni deo uživanja koje ona donose.

Krstarićemo nas dve još , raznim putevima , otkrićemo zajedno nove predele a onda ću utiske i doživljaje podeliti ovde sa vama!

Eto, to je cela priča 

 

Tri nedelje kasnije sam se vratila da zatvorim krug  

Ne volim da nešto ostane nedovršeno pa sam se vratila da završim putovanje ...

Samo umesto od Bajine Bašte ka Beogradu vozila sam od Beograda do Bajine Bašte preko Debelog Brda, tamo prespavala a sutradan obišla Soko Grad, Kanjon reke Trešnjice ( samo delić ) pa preko Osečine, Valjeva i Koceljeve nazad kući. 

Taman sam iskoristila priliku da se u normalnim okolnostima vidim sa mojim novim prijateljem Radetom i da se zajedno provozamo jednim delom puta. Usput nam se pridružio i Radomir.

Bila je to sjajna vožnja i druženje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sada znate sve.  Enigma je rešena 

 

 

 

[misa-pei 6340 Napisano Octobar 25, 2018]

Izvrsno. Baš sam uživao u putopisu!

[Gastrorider 264 Napisano Octobar 25, 2018]

Potpuno neočekivan kraj, u stilu Hičkoka 

bravo, bas sam uzivao 

[djolji 1273 Napisano Octobar 25, 2018]

Makikt, nemoj više da se voziš sama, vidiš da nije zdravo, nije lepo i nije pametno. Avantura ima granicu a ti često nju dodiruješ. Nešto te na to opominje i upozorava, pa poslušaj.

Putopis ti je predivan, predeli kojima voziš-lutaš su fenomenalni, pogotovo onaj planinarski deo sa društvom. 

[makikt 3272 Napisano Octobar 25, 2018]

Hvala @djolji na dobronamernim savetima.

Na motoru,  za kormanom si sam kako god okreneš, i sa i bez nekoga ispred ili iza sebe.

Ono što čuva zdravlje je pažnja, koncentacija i stalno usavršavanje pa to preporučujem svima bez obzira koliko kilometara imaju iza sebe.

Eto i ja već poodavno imam iza sebe podosta prevezenih kilometara na motoru u raznim uslovima i putevima i to iskustvo sigurno mnogo znači.

Ali ,opuštanja nikada nema. Stalna vežba, skeniranje okoline i predviđanje mogućih dešavanja su ono što značajno može da promeni rezultat tuđe greške. 

Ali nisam želela da putopis ode u ovom pravcu.. 

A što se avanture tiče, za mene to i nije prava avantura ako bar povremeno ne dodirnem neku granicu 

A da sam se obazirala na znakove i opomene u tom smislu odavno bih odustala od vožnje motora

Ipak sam za život punim plućima naravno na pametan način koliko je to moguće.

Vidimo se na putu ! 

[Komsa 1831 Napisano Octobar 25, 2018]

Разумели смо шта си хтела да нам поручиш у "првом завршетку", а сада знамо и непосредни повод.

Збиља заслужујеш сву пажњу и дивљење за своја истраживања и храброст, а ретки су они који то литерарно могу овако да нам приближе и дочарају.

[Easy rider 165 Napisano Octobar 25, 2018]

Odličan putopis i dobro oko za foto detalje 

 

[nemo 3154 Napisano Octobar 26, 2018]

Kako god, završilo je putovanje dobro, sa puno sreće. Mi svi pomislili na neku romantičku foru... 

[Toreador 721 Napisano Octobar 26, 2018]

Odlicno putovanje,kad god otvorimo tvoj putopis ocekujemo neki zaplet.Tako je bilo i ovog puta.

Srecni kilometri...

[Nikola-Pera 190 Napisano Octobar 27, 2018]

Lepo i nadahnuto kao i uvek.

[nessa 78 Napisano Octobar 27, 2018]

Hvala na prelepim slikama i putopisu! Bukvalno sam svako mesto čekirao "want to go" , valja to i uživo (p)osetiti

Slutim da je tvoj sledeći motor nešto sa 1 illi 2 cilindra, adventure orijentisan