severian 17012 Napisano Novembar 3, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan 28. Jul 2014. Harhorin-Ulan Bator (~380km) Svetla velegrada! Doručak u Harhorinu, u istom malom kafeu gde smo večerali, prija mi. Kafe drži brojna mongolska porodica, svi rade tu, od mame do ćerke od nepunih 3-4 godine. Ukusna jaja i džem, solidna kafa. U zemljama čaja, dobra kafa je prava premija. Ulan Bator je veliki grad, definitivno od onih u kojima volim unapred da imam smeštaj. Kada ga nemaš, traženje smeštaja u velikom gradu brzo se pretvara u nervozu i pravu noćnu moru. No, šta činiti, unapred se odavde ne da bilo šta rešavati. Za razliku od jutarnje kafe, spoznaja da nas čeka večernje grozničavo traženje smeštaja u haotičnom velegradu mi ne prija. U tom raspoloženju krećemo! Put, ubrzo nakon polaska, je u radovima. Obilasci glavne trase, dva puta po desetak kilometara kroz pesak i prašinu, nisu ono što sam očekivao danas. Ipak, dvadesetak kilometara brzo prolazi, ali nakon toga čeka nas još oko šezdeset kilometara jako lošeg puta (udarne rupe i ugibi). Takvog da čovek gotovo poželi onaj pesak sa obilaznica. I onda, najzad (!), kao iz vedra neba, počinje dobar put i traje tako sve do spajanja sa A0301, južnom rutom. Čuvenom južnom rutom koja dolazi iz istočnog Gobija i kojom se kreće bar 90% turista koji dođu u Mongoliju. Južna ruta je urbani turizam! Domaće kamile pored puta koje turisti mogu da iznajme, ljudi kampuju, kafane i prodavnice na svakih deset kilometara. Za nas čudo neviđeno! Sav taj dizajniran turizam na ivici Gobija, napravljen za pridošlice iz Ulan Batora koji u Mongoliju uglavnom ateriraju avionom. Osećaj da smo teleportovani u budućnost je snažan! Jašemo kamile, obojica, za po dva evra. Što da ne? Gde svi, tu i mi. Zanimljivo, iako smo već blizu Ulan Batora, nigde nema benzina od 95 oktana. Da li je ono što smo do sada kupovali po brdima zaista 95 benzin, ili je možda ovde u blizini Grada kontrola bolja, a prisustvo države vidljivije, pa se malo ko odlučuje na prevaru u označavanju goriva? Potiskujem te neproduktivne misli… Stajemo u neki restoran da ručamo, nešto tek iznad sto kilometara od Ulan Batora. Dobra klopa, pun restoran. Srećemo prve mongolske bajkere, na novim motorima, KTM Adv i Yamaha, u novoj skupoj opremi, bogato urbano stanovništvo iz Ulan Batora. Da, sleteli smo na drugu planetu, onako prašnjavi i musavi i trebaće nam ovi kilometri da se na to naviknemo. Put do Ulan Batora je korektan, sa dosta rupa ali OK za Mongoliju. Ispred grada put se širi na četiri trake. Plaćamo i putarinu, po 0.4 evra! Putarina u Mongoliji, dakle sve smo na ovom putovanju doživeli!!! Ulazak u grad je prljav i prašnjav. Urbani Mongoli agresivno voze. Ali zato nalazimo 98 benzin! Tražimo smeštaj na nekoliko mesta, sve je puno. U gradu je velika saobraćajna gužva. Slučajno, više srećom nego pameću, nalazimo super hotel, jeftin, blizu centru. Nagovaramo ih da motore prime u ostavu hotelskog restorana. Sjajno! No, hotel obezbeđujemo samo na dva dana. Za dalje nema mesta, ali baš nas briga, mislićemo o tome kada se najzad odmorimo! Uveče šetamo gradom. Oduševljeni smo. Velegrad, oblakoderi i potpuni kontrast ostatku Mongolije. Druga planeta, ma drugi planetarni sistem, što da krijem zbunjen sam! Ah, Mongolijo, u kakvim ekstremima postojiš! 6 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
Violeta 510 Napisano Novembar 3, 2014 Svrati ponekad, 111 postova Lokacija: Beograd Prijavi odgovor kao problematičan Violeta tu dobija malog Budu, lokalni prodavac ispred svog gera omekšao me je, pa sam Budu preplatio. Nedugo zatim pronalazim i bavačakru (točak života). Operacija "suvenir" završena! 7 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
spredrag 1130 Napisano Novembar 3, 2014 Zainteresovan, 914 postova Motocikl: BMW R50/5 Prijavi odgovor kao problematičan Pogledao sam ponovo snimke koje si postavio. U prvom gledanju, u naprezanju da vidim nešto filmično, likovno tvoj glas mi je odvlačio pažnju, smetao. I promaklo mi je ono što je vredno, možda i sama suština. Neposredan, nepatvoren prenos tvojih trenutnih impresija i razmišljanja. 2 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Novembar 8, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan 29. - 31. Jul 2014. Ulan Bator Ulaan Bataar, The Grad Čovek je biće neviđeno. Na svaku promenu navikne se brzo i potpuno, zato valjda i vlada ovom planetom (koliko je ta vlada zaslužena, uspešna i za planetu dobra nisam siguran, no to je neka druga priča). Tako i nas dvojica, već prvo veče navikli smo se na svetlosti velegrada, na oblakodere, parkove, take-away kafu iz kioska i Emporio Armani prodavnice, u zemlji u kojoj do juče nismo imali tekuću vodu, ni toalet, a gde je već trasa puta, onda kada je ima, dobrodošao odmor i opuštanje putnika, jer o asfaltu retko ko razmišlja. Već tog prvog jutra, normalni su mi i široki zapadni krevet, tuš sa toplom vodom (!!!) i vrata hotelske sobe koja otvara RFID kartica. Štaviše, uživam u ovom komforu! Kao i prošle godine, kada sam nakon prelaska kazaške pustinje, a potom i stepe uživao u svetlosti Almatija, opet mi, i ovde u Ulan Batoru u Mongoliji, prija udobnost i prijaju mi ljudi, mnoštvo ljudi i moderna tehnologija, dakle sve ono od čega povremeno pobegnem! Ljudi su različiti i posle svih ovih godina, što se putovanja tiče, delim ih na samo dve vrste: prvu čine oni koji uvek žude za onim gde trenutno nisu, a drugu oni koji pronađu lepotu i radost u onome gde upravo jesu! Prvi imaju fokus na ono što im fali, šta im se ne sviđa (a uvek nešto fali i nešto im se ne sviđa), dok je drugima ona poslovična čaša polupuna i posmatraju svet oko sebe usmereni na lepotu i jedinstvene detalje trenutnog mesta boravka. Hvala Bogu što me turi u ovu drugu grupu, pa se eto radujem gde god se zadesim, sve potiskujući ružno, neusmeren na loše. Jutra su mi tako laka, puna energije, svaki dan je nov i čudesan! *** Naš mali hotel nema pravi hotelski restoran. Još sinoć, po mirisu, shvatio sam da je hotelsko kafanče ustvari restoran kineske kuhinje. Evropi pomalo daleke, na Balkanu čak i egzotične, ovde je to kuhinja prvih komšija, nešto poput "srpske škare" (roštilja) u Bugarskoj. Hoće se reći: bliska kuhinja, na koju se domicilno stanovništvo ugleda i tretira je kao neuporedivo ukusniju od domaće. Doručak je dakle poslužen u rečenom kineskom restoranu. Ja ushićen, Mimi kuka, ta hrana mu je bolesna, neće ni da proba. Zezam ga da je Jovanča Micić, on me gleda kao da sam Ber Grils, šta pojede kukala ti majka, pa prolećne rolnice, prave, neevropske, zar postoji lepši doručak? Svet je velika Božija bašta u kojoj cveta hiljadu cvetova, rekoše to mnogo pametniji od mene još onomad. Jeste i biće, složi se rečima pravoslavnog obreda cinik u meni. Živela različitost! *** Hitamo u grad. Prvi utisak po dnevnom svetlu: grad se gradi gde god čovek da pogleda, izotropno! Napreduje Ulan Bator krupnim koracima, preskačući desetleća aterira pravo u XXI vek, već ima i prepoznatljiv skyline u centru. Šetamo i snimamo, snimamo i šetamo. *** Trg Džingis kana – puno novih oblakodera, još više se tek gradi. Veličanstvena kolonada Džingis kanu i potomcima (sin Ogadej i unuk Kublaj, sećate ih se iz Karakoruma), prostire se u pročelju zgrade Parlamenta. U središtu trga nalazi se statua heroja revolucije Damdina Sukbatara, po kome se ranije, u komunističko doba, zvao ovaj velelepni, tipično sovjetski, prostor. Nasuprot tom velikom glavnom trgu, nekako po dijagonali na jugozapad, nalazi se mali park i u njemu, tamo u ćošku, spomenik koji želim da posetim. Spomenik studentu i vođi antikomunističkog protesta 1990, Zorigu, koji je ubijen u atentatu krajem XX veka. Još jedna tragična istorijska figura, koja je završila svoje postojanje atentatom. *** Nakon toga, na kratko se rastajemo. Mimi sedi u Irish Pub-u, a ja, premećući po ko zna koji put u mislima staru dilemu o ceni slobode i ideala, misli inicirane Zorigovom sudbinom, odlazim u Čojin Lama manastir. Hram se nalazi u samom centru grada, okružen oblakoderima, već ta činjenica je retka i upečatljiva. Sada je muzej, nije duhovno aktivan (najveći aktivan budistički hram u gradu, Damden manastir sa šest stotina lama, ujedno najveći manastir u celoj Mongoliji, nalazi se udaljen nekih trideset minuta pešice na severozapad). Čojin lama je inače bio brat Bogd kana, poslednjeg kralja Mongolije, državni vrač i proricač sudbine, mudra i uvažena figura svog vremena. Tragičnog vremena u kome je Mongolija izgubila i prošlost i puno godina od budućnosti, a Čojin lama položaj i na kraju život. Dugo šetam hramom. Kustosi rado razgovaraju sa zainteresovanim strancem. Puno sam tu naučio o Mongoliji i njihovom specifičnom pogledu na svet i na sebe. Još više sam naučio o tibetanskom budizmu (Mongoli slede tibentanski budizam, sa Dalaj lamom kao vrhovnim poglavarom). Video sam i kako izgleda taj mumificirani sveštenik, sprčkan u grudvu, groteskni ostaci nekadašnje moći, ostao da izložen pozira pogledu turiste u nekada najsvetijoj prostoriji carstva! Ne volim tu modernu demokratizaciju svetih i važnih prostorija, građevina. Neka mesta gube svoj duh, svoju svrhu i značenje, kada ih učine dostupnim baš svakome ko plati kartu. Ne volim dakle, čak i ako zbog iste i sam mogu da ovde dođem i budem. No, jedna druga misao polako rudi, traži svoj put iz podsvesti, svojim žarom ga i nalazi: iza svakoga od nas protok vremena ostavlja samo patetičnu i bizarnu grudvu zemnih ostataka, međusobno tako sličnu, smrt niveliše, svodi ego na razumnu meru. To jest, ako već i pre kraja svoje tekuće zemne iteracije ne tresnemo na zemlju pa nam stvar postane jasna, eto je smrt da se za to pobrine. Evo vam ga Čojin lama, stavilo ga mumificiranog na policu, kako svojom sudbinom i o jednom i o drugom svedoči. Poučno je to, za sve nas kojima je urođeni ego duži od poslednje večernje senke i viši od onog najvišeg platana u topčiderskom parku! *** Beatles skver – već načetog, dokusurilo me je to mesto! Kako se zvanično zove pojma nemam, zovem ga onako kako ga zove svaki pravi stanovnik Grada. Znam da se nalazi u blizini (Mongolima) čuvenog Department store-a, nekada jedine zapadnolike robne kuće u zemlji, ukraj Avenije mira, glavne ulice Grada, ulice pune radnji, kafića i klubova, velikih kula, gde je uvek živo i puno ljudi. Teritorije gustog saobraćaja. Dakle, Tamo Gde Vri! Beatles skver, kako god da se dakle zvanično zove, svoje pravo ime dobio je po spomeniku. To jest, Spomeniku, malom po gabaritu, velikom i snažnom po simbolici. Sa jedne strane Bitlsi, sva četvorica, kao da upravo prelaze Abbay road. Sa druge, neugledne strane ispisane grafitima, klinac svira gitaru. Lokalni klinac. Sa jedne strane Bitlsi, sva četvorica, u svom umivenom svetu engleske crvene cigle, sa druge strane Zida deca istoka, koja su kroz zvuke gitare zamišljala slobodu, gledala na Drugu stranu, ne preko, više kroz zid koji ih je delio od tog umivenog sveta njihove mašte. Jer, sloboda mora biti umivena i savršena, razume se. Tamo mora biti bolje. Mora, jer ovo ovde ne valja. Baš na tom trgu, na tom mestu, ‘70tih i ‘80tih godina prošlog veka okupljala se slobodomisleća omladina i svirala muziku Bitlsa. Policija ih je jurila, oni su se okupljali. Danas o tome svedoči ovaj fenomenalan, mali, nepretenciozan spomenik, a trg više niko i ne zove drugačije do Beatles skver. Kakva simbolika, kakva priča, kakav spomenik! I znam već, mnogi čitalac na ovom mestu uskliknuće će: jebo taj umiveni svet i tu slobodu, verovali su u šarenu lažu, kapitalizam nije jednako Sloboda! Može biti da će pri tom donekle i biti u pravu. No, istina je kao glavica luka, ljuštiš je i ljuštiš, a ona stalno ima još jedan dublji sloj. Ne znam šta je u sredini te glavice, da li univerzalna istina zaista postoji, ali ZNAM da ne postoji ništa ispravnije, niti romantičnije nego sanjati slobodu i usprotiviti se represiji. Mladost to intuitivno oseća, uvek bar neko od njih. Čak i kada je ta Sloboda samo šarena slika kaleidoskopa, koja se nikada neće sklopiti i biti baš onakva kakvu ste je sanjali. Zato, neka su sanjali i pevali. A, Beatles skver je, nećemo ga nikada zvati bilo kako drugačije, jedno veličanstveno mesto! Za onog ko ume da gleda… *** Ulan Bator je jedini pravi grad u Mongoliji, četrdeset i jedan procenat stanovništa tu živi. On je dakle taman jednako Mongolija koliko i sva ona divljina. Ni manje ni više karakterističan. Nije izuzetak, shvatam to, on je pravilo. Ko nije zaronio u njegovu vrevu, nije ni bio u Mongoliji. Taman kao što Mongoliju nije upoznao ni onaj ko je video jedino Grad. Sve je to Mongolija, prijatelju moj. Dan je inače uspeo, suvenire smo kupili! 7 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Novembar 9, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan 29. - 31. Jul 2014. Ulan Bator Ulaan Bataar – drugi deo: Izlet i prašina Danas smo bili na izletu. Vozili smo do čuvenog spomenika, velike statue Džingis kana, pedesetak kilometara izvan Ulan Batora, na istok u stepu. Mesto za koje vam, ni stranci, ni domaći, ne daju da se izvučete i da ga propustite. Te, jeste li već bili do Džingis kana, te, ima tamo odličan restoran, pa kako još niste, pa, ne smete to propustiti, gledala sam iz krana spolja, znate mnogo je upečatljivo, jahao sam okolo, to nema nigde, put je odličan, asfalt… I mi popustimo, odemo. Velika statua, šta da kažem, jeste velika. I sjajna, iz daleka se vidi, sjajna jeste. Ali, velika i sjajna parada kiča! Po meni, čisto gubljenje datog mi vremena, gubi ga ovde na isti način verovatno svaki stranac koji dođe u Mongoliju, al' mi od toga ne bi lakše. Gledam ovaj neautentični megalomanski pokušaj potvrde nacionalnog identiteta kroz slavu iz prošlosti, samozavaravanje veličinom i snagom koja nekada beše, kroz tone uglačanog nerđajućeg čelika. Žao mi da im kažem, zar vam treba nešto više od onog pastira u planini koji Mimiju ponudi konjića za fotografisanje, pa da svi (mi stranci) shvatimo koliko jeste veliki? Zar identitet nije pre Harhorin, a eno vas čeka još devedeset i sedam hramova u njemu da ih obnovite? Da nekim čudom vidi svoju statuu, veliki kan bi se u grobu prevrnuo, stojim vam dobar da je tako! Ručali smo u geru pored puta, pravo sa pašnjaka u naše stomake i pri tome ne mislim na travu . Statua je po meni gubljenje vremena, al' ovaj ručak JOK! *** Uveče smo se preselili u Oazu, skupo i loše, prašnjavo mesto na periferiji Grada. Da bi radili na motorima. U hotelu, u centru, to nije moguće, a i onako od danas tamo više nema slobodnih soba. Sredili smo motore, sve šrafove, zategli žbice i najvažnije, očistili filtre za vazduh. Ljudi moji, da samo znate kako izgleda filter vazduha posle dve hiljade kilometara Mongolije! U Oazi je puno putnika, zapadnjaka, bez obzira što je mesto skupo (jako skupo, čak i za Ulan Bator, a on je primetno skuplji od ostatka Mongolije, bar dva do tri puta od svega ostalog u Gradu). Ujedno, mesto je rudimentarno, svedeno na same osnove udobnosti . Spavamo u negrejanom geru, prašina na sve strane. Meni je i smešno i neverovatno da većina putnika stranaca odseda baš ovde! Neverovatno šta strah od nepoznatog, jezička barijera i slepo poverenje u Lonely Planet vodiče može da učini. Prodajete dizajnirani mongolski etno, sa malim ulaznim troškovima, za tri puta veće pare nego što može da košta solidan hotel sa tri zvezdice u centru Ulan Batora! Ipak, da ne grešim dušu, Oaza je dobro organizovano mesto, zapadnjački, precizno. Volim istok, ali volim i kada je nešto jasno i precizno, pa se tako tešim i lakše prežalim za Mongoliju poveći output iz našeg budžeta! Koristimo tu organizaciju, peremo sve stvari, moto odeću (najzad!!!), a peremo i motore. Spremili smo se za dalje. *** Četvrtog dana u Ulan Batoru, snimamo intervjue u geru u kome spavamo u Oazi i odmaramo se generalno. Uveče, prijatno je veče, sedam da napišem nešto za blog (prva epizoda putopisa iz Mongolije, Od Olgija do Hovda, nastala je baš to veče u Oazi). Pišem neposredno posle večere, a koristeći blizinu supermarketa jeli smo lepo, neku mongolsku pečenicu, svež hleb i, ponelo me, šta ću, popih pri tome litar nekog mongolskog jogurta. Možda je na ovom mestu prigodno objasniti kako pišem, kada pišem. Kada pišem sebi obično ograničim vreme. Tako mora, inače bih na putu po ceo dan sedeo i pisao, jer volim da pišem, a mora se i spavati i putovati, proveravati oprema, razvrstavati, bekapovati, planirati sledeća etapa, proveravati ruta, unapred spremati administracija za sledeće države i obavljati još tušta i tma sitnih poslova, obaveza i sitnica. Ovakva putovanja su, uopšte rečeno, rad sa punim radnim vremenom eksploatisanih modernih robova iz malezijskih podruma (ili gde već ti mučenici prave patike i trenerke za velike zapadne brendove!). Dakle, ograničavam sebi vreme za pisanje, ali ne časovnikom, već obično pisanje traje onoliko dugo koliko traje pijuckanje i gustiranje jedne do dve flašice piva (što, u mom slučaju, obično izađe na dva do tri časa ). Tako i bi, to predivno, pomalo prohladno mongolsko veče u Oazi, na prašnjavoj periferiji Ulan Batora. Uzeh pivce i prepustih se pisanju… Ovaj, da li već rekoh da sam za večeru popio litar mongolskog jogurta? Veče koje je usledilo bilo mi je najteže veče na putovanjima ikada! Ili, bar od onomad kada sam na putu za Nagorno Karabah celu noć umirao u Gorisu! Da li ste ikada sedeli na wc školjki, po deseti put za redom, već polumrtvi od teške dijareje, a u isto vreme dok puštate na jedan otvor, na drugi povraćate u lavabo (primetite ovde u kakvom luksuzu mi već obitavamo – imamo i wc školjku i lavabo i pripadajuću im prostoriju unatar kompleksa!)? Da li ste? Ja jesam! Te odvratne, pomalo prohladne mongolske noći u Oazi, na prašnjavoj periferiji Ulan Batora. Umirah i umirah do jutra, al' da umrem nikako, pa da u sledećoj reinkarnaciji nikada više ne pogledam jogurt i pivo na isti datum!!! Al' odmora nema za ljute putnike , sutra hitamo za Ulan Ude i Sibir! Iza mene osta zapušen lavabo i čvrsta odluka da Srbe pijandure (aj' dokaži ujutro da nisi bio pijan, besnoj mongolskoj čistačici!) više u Oazu neće puštati… 6 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Novembar 9, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan 1. Avgust 2014. Ulan Bator-Darhan (~220km) Nije gde ti je rečeno, već gde ti je suđeno! Celu prethodnu noć sam teško povraćao i imao grozan proliv. Spavao sam možda sat-dva, svakako ne duže. Ujutro se budim slomljen i malaksao. Pokušavam da prikupim snagu ali ne ide. Pijem čaj, prija mi. Pričam sa nekim Englezom i Australijancem, koji offroad putuju oko sveta. Prija mi i ta priča. Pričamo o putu, motorima, Englez je aero-inženjer, gotovo kolega dakle. Prija mi društvo srodnih duša. Krećemo tek oko 11h. U Ulan Batoru tog jutra je strašna saobraćajna gužva. Oaza se nalazi na krajnjoj istočnoj periferiji grada, a grad napuštamo magistralom ka Rusiji, dakle sa krajnje zapadne strane! Dugo, dugo izlazimo iz grada. Prašnjavo je i smrdljivo. Jako teško vozim. Malaksao sam, imam vrtoglavicu, spava mi se. Lelujam po putu, levo-desno. *** Stajem tri puta, da malo dremnem i odmorim se. Ne uspevam dugo da povežem u sedlu. Sećam se, kao kroz maglu, u trenutku kada shvatam da više ne vidim da li mi automobili idu u susret ili se udaljavaju od mene, odlučujem da odremam ispod nekog drveta, ukraj puta. Teško sedam na zemlju. Spuštam telo u prašinu kao što umoran fizikalac spušta vreću cementa. Uz tresak i olakšanje! I pri tome svom težinom, onako da je nemoguće brzo ustuknuti, ateriram levom rukom direktno u neku prokletu koprivu!!! Verovatno je prokletnica ozračenog DNK (kakvim skrivenim ruskim bojevim glavama koje jamačno čuče tu negde okolo), jer ima je bar kvadratni metar. Takve kod nas ne rastu! Ova ovde je monstrum, podmuklo napada, tako mi se u tom trenutku čini, dok probuđen (eto i neke koristi!) sikćem i kao kočijaš psujem. Da ga jebem, kao da sam crkve juče palio, a ne samo popio pivo i jogurt! Jesam bio glup, ali vala i intenzitet kazne postaje neproporcionalan, odgovor prekomernom silom ! *** Ispred Darhana nestaje asfalta. Obilaznica, objezd, po prašini i pesku. Sedam ili osam teških kilometara. To me je dotuklo. Dosta je. Treba znati i kada odustati. Prekidamo vožnju u Darhanu, uzimamo hotel, stvorio se neki baš ovde, tačno gde i kada nam treba i još nam svojom jeftinoćom želi toplu dobrodošlicu. Spavam dugo do jutra, ukupno preko dvanaest časova. Jedem keks i čaj pred spavanje, ovo su trenuci kada saputnik znači, zadržavam hranu u sebi. *** Ujutro mi je malo bolje. Osećam se jače. Odmor i hrana, to je ono što je dovoljno. Videćemo kako će teći dan... Još juče je trebalo da budemo u Rusiji, ali kao i svaka majka i Rusija nas razume. Strpljivo nas čeka! 8 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
spredrag 1130 Napisano Novembar 9, 2014 Zainteresovan, 914 postova Motocikl: BMW R50/5 Prijavi odgovor kao problematičan Zar nije bilo mesta za par tabletica aktivnog uglja? Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Novembar 9, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan Za tu svrhu koristim Enterofuril, magičnu žutu tabletu Bosna-lijeka, al' ovoga puta ni ona nije mogla da pomogne... Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Novembar 10, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan Pošto smo stigli do pred sam izlaz iz Mongolije, pravo je vreme za novu mapu. Evo, kako je izgledao naš put kroz Mongoliju, ukupno 17 dana i nešto preko 2500 kilometara: 4 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Novembar 15, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan 2. Avgust 2014. Darhan-Ulan Ude (RUS) (~350km) Izlaz Mongolija Budim se rano, pre osam. Dobro sam i udobno spavao, na naduvanoj podlozi svoje vreće za spavanje, iskoristio sam je umesto nepostojećeg dušeka istočnjački pretvrdog kreveta. Tom podlogom sam mu doakao, dobio kvalitetan san i jutros mi je mnogo bolje. Jedem večeru i za doručak, dakle suvi keks. Napolju pada kiša. Pakujemo se i krećemo oko devet. Put je dobar. Kiša povremeno pada, nije strašno. *** U Suhbataru, poslednjem gradu u Mongoliji, kupujemo gorivo od 92 oktana, za sve preostale mongolske pare. Uobičajen način kako da korisno upotrebim(o) preostali novac, kupovina nepotrebnih sitnica jednaka je bacanju para, a to na putovanju sa mnogo država i različitih valuta u zbiru zna da bude neprijatno skupo! Zadovoljan sam svaki put kada preostali novac iskoristim za nešto što nam inače treba, a benzin je tu uvek prvi na spisku (uz hranu, jedino što nam je baš uvek potrebno, benzin je ujedno zgodan artikal za precizno trošenje do poslednjeg cvonjka ). Predeo kroz koji vozimo je divan. *** Mongolsku granicu prelazimo brzo i bez problema. Na carini nas puštaju preko reda! Eto, i to se događa ponekad. Ruska strana takođe ide rutinski. Mongoli u redu razmiču svoje automobile i puštaju nas i ovde preko reda. Ulazimo ponovo u Rusiju! Kiša je stala. *** Put je korektan, ne sjajan, samo korektan. Vozimo brzo, preko 100km/h, za ove predele to je veoma brzo, čini vam se da kilometri lete. Stajemo na Gusinjem Ozeru da fotografišemo i da se odmorimo. Opet jedem keks, raznovrsna ishrana će sačekati mirnije doba za moj uznemireni stomak. Predeo je sve vreme lep, to je konstantno i nije vezano za ljudske kerefeke poput granica, država i tekuće jurisdikcije. Pojmovi ionako svojstveni samo nama ljudima, prirodu za ljudske izmišljotine od te sorte prosto nije briga… Prelazimo Selengu, lepu i poveću sibirsku reku i približavamo se glavnom gradu republike Burjatije – Ulan Udeu. Grad je veliki, oko 400.000 stanovnika! *** Na ulazu u grad sipamo kvalitetno rusko Euro5 gorivo od 95 oktana! O sreće, o radosti, za 1$ po litru. U gradu se gubimo. Ja hitam napred, tražim neki smeštaj, Mimi ostaje na semaforu. Ispadamo brzo iz dometa radio veze i tako se gubimo. Čekam, lutam, lutam, čekam, nalazimo se tek posle dobrih trideset minuta! Dugo tražimo smeštaj. Nalazimo, posle više od sat vremena, neki mali pansion. Odličan parking, u dvorištu kuće, cena podnošljiva za Rusiju, šokantna za putnike tek prispele iz Mongolije. Šta da se radi, još jednom je to cena moje želje da spavam po urbanim centrima, da upoznajem mesta i ljude na svakom putovanju, što više, što više… *** Uveče, posle adaptacije i dovođenja tela u čisto u upotrebljivo stanje , odlazimo u grad. Grad je pun mornara! Mornara??? Verovatno sa Bajkala, dosetih se, subota je i izlazak, bliži grad nemaju, pa su verovatno ovde došli u provod. Večeramo u express restoranu. Uspevam da ne povratim večeru. Definitivno mi je bolje! U restoranu je dobar Internet, prvi takav posle mnogo, mnogo dana. Grebem se o isti bezočno, dugo pričam sa Violetom, kuća tako deluje bliže. 7 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Novembar 15, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan 3. Avgust 2014. Izlet Bajkal (~310km) Я купался в Байкале! Bajkalsko jezero, najveće slatkovodno jezero na svetu (pazi ovaj podatak: Bajkalsko jezero sadrži čak 20% ukupne nezaleđene svetske slatke vode!!!), nalazi se svega nešto preko stotinu kilometara od Ulan-Udea. Doduše, na zapad, dakle potpuno suprotno od naše rute na istok dublje u Sibir, no, kako čovek da propusti ovakvo mesto? Nikako, dabome! Pa smo, eto, za Bajkal odvojili jedan poseban dan. I to odmah, šta ću, vuče me jaka želja, prvi dan pošto smo prispeli u Burjatiu i Ulan-Ude, glavni grad ove ruske republike naseljene Mongolima. Iako ih Rusi ovde nazivaju Burjati, situacija donekle slična sa našim Vlasima i Bunjevcima, Mongoli su značajan deo populacije Burjatije. Obrazovaniji, bolje stojeći i urbaniji nego njihovi sunarodnici prego grenice, u matici. *** Polazimo, pravac Bajkal, kasno je, već je prošlo pola jedanaest, promenili smo još jednu časovnu zonu i dodatno se udaljili od Beograda, pa opet imam utisak da mi je neko ukrao jedan sat! Put je solidan, opet ne i odličan kako smo u Rusiji uglavnom navikli. Vozimo bez tereta, ostavili smo sve stvari u Ulan-Udeu. Vozimo brzo. Stižemo u Posolskoe, malo selo na obali, prošlo je već podne po lokalnom vremenu. Tu je veliki pravoslavni ruski manastir, a iza njega plaža. Peščana. Ovo mesto sam pronašao, kao jednu od veoma retkih plaža na istočnoj strani jezera, u razgovoru sa lokalnim ljudima. Do plaže se pomalo teško dolazi, spletom lokalnih putića koje sam unapred istražio (ipak, sve je to uglavnom asfalt i prilaz je brz i lak). Prvi pogled na obalu ispunjava me zadovoljstvom. Dobro sam izabrao! Bajkal je ovde u punom sjaju, kao otvoreno more, dubok, hladan, Rusi furaju kajting, neodoljivo prizor, bar po tom pitanju, podseća na obalu San Franciska! Zadovoljan sam, jer sa istoka uopšte nije lako ni približiti se jezeru, a kamoli pronaći peščanu plažu. Priprema je keva, mislim se, ostali bi bez ovog prizora lako, da nije sve one energije i vremena utrošenog za pripremu lokacija unapred. Snimamo. Ja se i kupam! Voda je hladna, značajno ispod 20°C (oko 16-17°C, procenjujem, godine plivačkog treninga u otvorenom bazenu znače da ne mogu previše da pogrešim), vetar duva, temperatura vazduha je takođe oko 16°C, ali ne mogu da odolim. Najveće jezero na svetu sa slatkom vodom! Presvlačim se na obali, Rusi me gledaju pomalo kao budalu, ali nisam jedini, tu i tamo poneka usamljena figura brčne se u jezeru! Hladno je, nije da nije, ali nije ni približno neizdrživo. Tara, početkom maja, mnogo je hladnija, dobra je priprema za Bajkal u Avgustu! *** Na Bajkalu, puno je lokalnih turista. Puno kampera, dolaze iz daleka, iz malih i velikih sibirskih gradova, ovo im je poput rivijere. Vladivostok i Tihi okean su im predaleko i preskupo je. Skoro niko se na Bajkalu ne kupa. Hladno je, ali lepo. Prelepo! Ko se okupa ima da kupi magnet, iz fazona: “Я купался в Байкале” (u prevodu: Okupao sam se na Bajkalu). Ja sam izborio pravo, pa kupujem tu značku, malo iz zezanja, malo iz ponosa, paradiram pred Rusima. Я купался в Байкале, БРЕ! *** Na povratku, malim, lokalnim putem pored jezera, vozimo, stajem, snimam, Mimi ne silazi sa motora, neraspoložen je. Bajkal je lep. Na istoku su niske, peskovite obale, različite od stenovite obale sa zapadne strane. Vraćamo se, jer svaki dan mora da ima kraj, deltom Selenga reke i potom je pratimo magistralom sve do Ulan-Udea. "Bajkal u mom srcu, u mom srcu Rusija", parafraziram onu pesmu Štulića o Poljskoj i sve pevušeći u tom ritmu ulazimo u grad. Kakav dan, još jedan ispunjen san, plivati u Bajkalskom jezeru, u sred Sibira! Zahvaljujem se svojoj srećnoj zvezdi što me je dovde dovela... 9 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
Mostarac 5075 Napisano Novembar 16, 2014 Drug član, 1869 postova Lokacija: Mostar-Nevesinje-Novi Sad - Minhen Prijavi odgovor kao problematičan Stvarno, svaka vam čast, heroji ste i zaslužili ste da vidite sve ove ljepote, raj... Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Novembar 22, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan 4. Avgust 2014. Ulan Ude Kuda dalje? Još jedan dan odmora u Ulan Udeu (da ne kažem Udu ). Grad je mali, kompaktan, veseo. Živi tu lep narod, ulicama šetaju sređeni urbani Mongoli (čini mi se da su oni ovde većina) i Sloveni, standardno lepi. Našoj putničkoj percepciji cene ovde ne prijaju. Iako je ovo duboka ruska provincija, skupoću gotovo fizički osećamo. Još se nisam navikao na to, ovde jedan loše ruča za onoliko za koliko kraljevski jedu dvojica u Mongoliji. Reka Uda, pritoka veće i lepše Selenge (na severnoj obali Ude, naime, nalazi se centar grada), prljava je i ružna reka, bagerima uništenog korita. Nešto je tu kopalo, čini se bez reda i cilja i ostavilo iza sebe ružan, devastiran rečni tok. Rusija generalno ima veliki problem sa očuvanjem prirode i sveprisutnim zagađenjem i Uda je još jedan primer na tu tužnu stranu. *** Glavna ulica, Lenjinova, ide od trga Sovetov (veliki sovjetski centralni trg, u najboljoj monumentalnoj tradiciji sličnih, prepoznatljivih trgova koji su nikli širom bivšeg SSSR-a), spušta se ka Uda reci. Na trgu, u jednom njegovom kraju nalaze se opera i balet, primetite okolnost da u ovoj zabiti, u ovakvoj dubini Sibira postoje velika opera i pridruženi balet, ali i publika koja tu veliku salu redovno popunjava! Centralni deo trga zauzima Lenjinova glava, ogromna, bizarna bronzana statua. Mislim se, to je neuobičajeno, skoro jedinstveno, ne sama činjenica da je glava nepomerena preživela novo vreme i "tranziciju", već i okolnost da je uopšte takva rođena, tu postavljena. Centralni trg sovjetskog grada mesto je za ozbiljan, uzvišen prikaz figure tog bivšeg pljačkaša banaka i vođe boljševičke revolucije, ozbiljnog pogleda, vizionarski zagledanog u daljinu, eno ga kako podignute ruke pokazuje smer u bolju budućnost i raj komunizma u tolikom gradu diljem ex-SSSR imperije. Odakle sada ova nadrealna, postmoderna glavudža, gotovo sarkastičan i subverzivan prikaz Lenjina? Kako se provukla, ko je zajebao moskovskog cenzora, strogog ali pravednog, pa ista osvanu ovde u stolici Burjatije? Lenjinova ulica ne postavlja sebi ovakva pitanja, spušta se tromo ka Uda reci, postaje pešačka zona u sredini, lepa i puna ljudi. Sa donje strane zatvara je Trg revolucije 1905, tamo gde je Gostiny dvor (stari sajam). I ovde je puno ljudi i dece, veselo je, deca jašu ponije, igraju se u zabavnom parku, odrasli uživaju u poslednjim nedeljama kratkog sibirskog leta. Na kraju, ulica Lenjina, sada već uska i neugledna i otvorena za automobilski saobraćaj, pored velike Odigitrijevske crkve, silazi na Udu. Tu nas čeka onaj tužan pogled na devastiranu reku. *** Komunistička ulica i Park pobede nalaze se na istočnoj strani šireg centra grada. Ovde sve vri, idu tramvaji (!), vreva, ljudi šetaju. Lepe Burjatke sede na klupi, golubovi se kupaju u fontani. Ovo je današnji Ulan Ude. Tramvaj u Sibiru, nisam to očekivao. *** Pre svega ovoga, još gore na brdu kod Lenjinove glave, srećemo četiri Rusa na Afrikama. Idu sa Bajkala. Nismo jedini motociklisti ovde! Nismo videli ni jednu ST, videli smo četiri Afrike. Samo kažem, hladno notiram . 6 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Novembar 22, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan *** Put od Ulan Udea na istok, dublje u Sibir i sve do Habarovska je neizvestan. Baš niko ovde ne zna da nam tačno potvrdi kakvog je kvaliteta trasa, čak ni da li je makadamska, zemljana ili je u ove krajeve najzad stigao asfalt? Isprva me to čudi, to da baš niko ne zna, no premećući stvar po glavi shvatam da ljudi ovde ne putuju automobilima. Uglavnom ne putuju uopšte, a u retkim prilikama kada se na put odluče, putuju trans-sibirskom železnicom ili (ređe) avionom. Putevima – jok. Predaleko je, presurovo je. I zato baš niko ne zna da nam tačno opiše stanje puta na istok. Imamo, doduše, neke informacije sa Interneta, ali ti forumi su u ovim stvarima notorno nepouzdani i, potvrdio sam zapažanje vremenom, promišljen čovek im ne može slepo verovati. Sve zajedno, stanje puta nam je prvi faktor neizvesnosti. Dodatno, situacija se u poslednjih 48 časova komplikuje. Saznajem, definitivno i provereno, da motocikle iz Vladivostoka ne možemo prevesti onako kako smo planirali - u poštanskom vagonu putničkog voza, kao velike poštanske pakete. Prevazilaze graničnu kubikažu za taj trik. Više ne postoji način da zaobiđemo propis o maksimalnom limitu za zapreminu poštanske pošiljke. Drugim rečima, motocikli ne mogu istim vozom iz Vladivostoka ka Moskvi sa nama, moraju teretnim, a to putovanje traje čak i do dvadeset dana (umesto devet)! Za nas to znači da, u okviru trideset dana koje imamo na raspolaganju za legalan ostanak u Rusiji, ne možemo da stignemo do Vladivostoka i potom vozom do Moskve. Ne na način da nam ostane dovoljno vremena i u roku izađemo iz zemlje! Tog dana brzo sistematizujem situaciju, jasno je da imamo samo tri opcije: Da zaboravimo na Vladivostok, okrenemo se na zapad ka Moskvi i vozimo na tu stranu. U tom slučaju taman stižemo da u roku napustimo Rusiju! Ovo je realna varijanta, ipak malo razočaravajuća. Na neki način to je odustajanje, a dodatno, Bogo moj, dosadna, dosadna vožnja danima. Ili da vozimo za Vladivostok, pošaljemo odande motore teretnim vozom za Moskvu, a mi iz Vladivostoka izađemo u Japan/Južnu Koreju i tako resetujemo svojih trideset dozvoljenih dana, pa onda nazad u Rusiju i nekako za Moskvu. Može ovako, realna je varijanta, makar u smislu da je sve pod našom kontrolom. Ali je i iber-skupo, naš budžet teško da može da je izdrži. Ili možda da rizikujemo, vozimo za Vladivostok po planu, sa nadom da ću usput, nekako, rešiti situaciju. Za ovo mi treba bar Internet, to je sigurno koliko je i neizvesno, mnogo vere u sebe i na kraju, sreće! *** Popodne rasprava (u Irish Pub-u), gde ćemo dalje? Dileme poznate, u Vladivostok ili pravo u Moskvu, bez Vladivostoka. Jednom se više ide u Moskvu, drugom u Vladivostok. Vrtimo se u krug celo veče, bez odluke. U pozadini pišem Juriju, špediteru iz Vladivostoka, ne pitajte kako sam ga našao, ali našao sam ga! Javlja mi se odmah, daće cene i, važnije, rok transporta motora do Moskve, sutra. Nadam se u lokalni hokus-pokus. Ali kada sutra? I gde ćemo mi sutra? Razdaljine su u Sibiru takve da ako ne krenete dovoljno rano nećete stići do sledećeg mesta za konak. Kampovanje ovde, čak i leti, nije preterano zabavno (zbog niskih noćnih temperatura, a ima i živog sveta, 'oće da gleda na nehajne putnike kao na izvor večere ). Između Vladivostoka i Ulan Udea vremenski pomeraj je dve časovne zone, toliko je daleko, male su šanse da Juri odgovori bilo šta na vreme. Pa, gde ćemo onda mi sutra, na koju stranu? Videćemo… Znam samo da ne smemo da izgubimo još jedan dan, znam i da mora bar nekoliko sati da se spava, pa neka odluka ostane za jutro. Neka se donese sama od sebe, bez daljeg usaglašavanja. Kada sedneš na motor, na jednu stranu moraš… 5 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Novembar 22, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan 5. Avgust 2014. Ulan Ude – Čita (~670km) Na istok, dabome Krenuli smo u Vladivostok! Još smo malo raspravljali ujutro, bio je to možda i najteži trenutak putovanja, ali krenuli smo na istok. Meni je to super, što smo krenuli za Vladivostok. Javio Juriju da stižemo, ko zna kada ću ponovo imati Internet, pa javljam našem istočnom savezniku da dolazimo i da pripremi predlog logistike do Moskve. Odgovoriću mu kada i ako budem imao prilike, ali stižemo, nema da brine. Zabavljeni, krenuli smo tek iza pola jedanaest. Kasno je to, za današnji plan. *** Put je uglavnom korektan, nije baš sjajan, ali je svetlosnim godinama daleko od lošeg! U komadu smo vozili dve stotine osamdeset kilometara, stali za benzin, pa vozili još dvesta dvadeset. Znači, pet stotina kilometara samo sa jednom kraćom pauzom, po Sibiru! Odlična vožnja, nekoliko puta smo kratko pokisli, ali uglavnom smo izbegavali kišu. Što se deonica bez asfalta tiče, bilo je svega tri do četiri deonice puta u izgradnji, svaki put ispod deset kilometara u komadu. Dodatno, desetine mostova se tek gradi. Ipak, do Čite put nije problem. Rekoh li problem, ne, put je premija! Iako nije to baš evropska magistrala, lako se vozi 80-120km/h. Nama je prosek bio oko 100km/h, svemirski brzo u odnosu na ono čega smo se pribojavali. *** Tačno na petstotom kilometru, stajemo u kafe da nešto pojedemo, da odmorimo mašine (čitaj sopstvene pozadine ). Ima, inače, tih kafea s vremena na vreme pored puta (čitaj, svakih par stotina kilometara ). Definitivno shvatam da ćemo dohvatiti Čitu danas! Sjajan osećaj, još svega nešto više od sto pedeset kilometara. Udara dopamin, probuđen osećajem skorog uspeha . Krećemo. Posle pedeset kilometara stajemo na pumpu, da se sakrijemo od kiše. Dobro procenjujem, i stajanje i trenutak polaska, i izbegavamo za dlaku dva velika pljuska, provlačim nas između njih. Ipak, na samom ulazu u Čitu kisnemo. Ovoga puta nema se gde, mora kroz pljusak. *** Na obodu Čite nalazimo neko prenoćište. Loše, očekivano nema Internet, ali ni parking, niti čistu posteljinu. Zato bar ima, eto nam utehe (), visoku naknadu u rubljama. Grad ne stižem bolje da upoznam. To je cena velikih dnevnih kilometraža i vožnje dan-za-dan, mrzim da plaćam tu cenu onoliko! No, šta da se radi, tešim se, zasigurno nisam ovde poslednji put, ispraviću to jednom i upoznaću Čitu. Postoji na istoku Rusije, osim Vladivostoka, još jedna zanimljiva destinacija i razlog da se dođe, zar ne? . Naravno da ću, može biti na putu za negde dalje, jednom pojehati tamo… Dobro, de, prepustimo ta maštanja, i utehu, testu protoka vremena, da se vratimo mi u realnost. Sutra krećemo neizvesnom deonicom, Čita – Habarovsk, skoro dve hiljade i dve stotine kilometara! Računam, trebaće nam pet dana, mada nam mnogi kažu da je tu na momente veoma loš put. Ne obazirem se, shvatam već da niko, od tih koje smo pitali, tom deonicom nije skoro putovao. Što bi onda preterano brinuli? Nakon Habarovska izvesno je loših sedamsto pedeset kilometara do Vladivostoka, ali za ovih prvih dve hiljade i kusur tek ćemo videti. Ubrzo. Baš nas, uostalom, briga - krenuli smo na istok i dobro nam ide! 5 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Novembar 22, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan 6. Avgust 2014. Čita - Skovorodino (~927km) Devet stotina puta park Dugo smo spavali. Krećemo iz Čite u deset, dan je već odmakao. Prvih dve stotine kilometara put je odličan, savršen. Zamišljao sam ranije da je Sibir ravan i dosadan za vožnju. Kakva greška! Sve vreme vozimo preko brežuljaka, kroz krivine, često naiđe po koja prelepa reka. Predeli su predivni, bele breze i tajge, mešavina belih breza i četinara. Ovakva šuma u Evropi se zove park, ovakav put i neprekinute krivine sanjamo. Čarobno lepo, ushićen sam! Jutro je predivno, mistično. Izmaglica, termometar na motoru kaže 12.5ºC. Posle se magla podigla, razvedrilo se i temperatura je idealnih 21ºC. Zaista prijatna vožnja. Stajemo na Rosneft pumpu (205. km od Čite), motorima dugujemo gorivo, sebi odmor. Stanica je jedna od onih velikih i modernih, još uvek retkih u Sibiru. *** Na pumpi pričamo sa ruskim kamiondžijama iz Vladivostoka, koji na svake dve nedelje voze rutu do Bajkala. Kažu da je put sasvim dobar, sve vreme je asfalt, uz neke minimalne radove. Jedva sto kilometara je bez asfalta, no i te deonice su kratke, ispod deset kilometara pojedinačno. Kolosalno dobra vest, imajući u vidu da je njihova informacija potpuno relevantna. Tvrde mi čak, ruska časna reč, da ni od Habarovska do Vladivostoka nije tako loše. Kao što rekoh, kolosalno dobra vest! Sreća prati hrabre, zadovoljno razmišljam. *** Prelazimo još dve stotine i sedamdeset kilometara bez pauze, pa stajemo u neki kafe na ručak. Priroda je sve vreme prelepa. Put se za nijansu kvari, ima ugibe i neravan je, ali motor može i do 110km/h, lako je naći putanju, dakle, sve je to sjajno! Vozimo posle ručka još sto šezdeset kilometara, do neke male pumpe. Imaju samo 92 benzin i praistorijsku točilicu, mehaničku, na litre. Luksuziramo se sa našim velikim tankovima i preskačemo priliku za dopunu. Nakon sledećih osamdeset kilometara nailazimo na sledeću pumpu, takođe imaju samo gorivo od 92 oktana. Sipamo po 9l, tako sam izračunao da je dovoljno , i sedamo u kafe, pored mobilne policije, da se najzad odmorimo. Zanimljiv je taj koncept mobilne policije. Viđao sam ga i u Kazahstanu, Iranu, Mongoliji, a evo sada i ovde u Sibiru. Uopšte, prisutan je u tim velikim bespućima, gde ne postoje redovne i stalne policijske stanice, gde su udaljenosti prevelike. Umesto toga, saobraćajna i regularna policija imaju jedan autobus i nekoliko terenskih vozila, koje pomeraju gore-dole po magistrali, u njima žive i iz njih patroliraju, dok im ne prođe smena i ne zameni ih svež kontigent mučenika. Tako je država prisutna ponegde, na putu nije potpuno bezvlašće, a potencijalni drumski razbojnici (jeste, i toga je nekad bilo!) donekle imaju od čega da strepe. Više nije onako zicer sigurno. *** Prolazi dan, ostaje nam još sto pedeset kilometara. Samo sto pedeset! Vozimo jako brzo, odličan tempo i oko 21:15h, posle nešto više od jedanaest sati od polaska, stižemo u 920 kilometara udaljeni Skovorodino. Veliki Transnjeft terminal (kraj gasovoda i naftovoda su baš ovde, u Skovorodinu) znače da je varošica nešto veća od uobičajenog sibirskog sela, da ima nekoliko prodavnica i mesto gde je moguće prenoćiti. No, više nam za večeras i ne treba. *** Pre nego utonem u san primećujem i zapisujem u ovaj dnevnik: Današnji dan pokazao je koliko je planiranje važno, znao sam svaki korak itinerera unapred, svako sledeće mesto i šta nas čeka, međusobne udaljenosti, a to je neprocenjivo! Nije uvek lako pripremiti se, čovek je umoran i često lenj, no eto recimo danas: i pored kasnog starta, kada je sunce već počelo da zalazi, znao sam da možemo da izvučemo još tri stotine kilometara (stanje puta više nije neizvesno, kamiondžije su rasvetlile i tu poslednju promenjivu!). Znao sam da postoji grad u kome postoji naftni terminal, to mora da znači dođoše i mesto za konak, i znao sam gde je. Dakle, umesto da se mučimo u nekom selu tri stotine kilometara ranije, zato što dolazi veče i frka nam je da nastavimo, mi smo nastavili. Planiranje daje smirenost i omogućava da preduzeti napor bude smislen, da rizik bude kalkulisan i opravdan, a ukupan rezultat (ja to zovem putnička produktivnost) biva višestruko uvećan! Takođe, primećujem dalje, pokazalo se i koliko su dobri motori koje vozimo. Ogromna autonomija znači vožnju bez stresa, ah koliko sam još prošle godine patio u kazaškoj pustinji usled česte frke sa benzinom. Njegova udobnost i snaga znače jako lakih 920km u danu, uz dovoljno preostale energije da sutra ponovo napadneš veliku kilometražu i tako iz dana u dan. A isti taj motor prošao je GOBI i PAMIR! Može skoro svuda, ako mu veruješ i poštuješ ga, znaš mu limite, provešće te mnogom stazom, iznenadićeš se gde sve može. Dobar je to motor. A za ovu sibirsku suvu kilometražu i daljinu, usuđujem sa da ustvrdim - nenadjebiv je. 10 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Decembar 8, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan Nastavljamo putovanje kroz Sibir... Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Decembar 8, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan No, najpre moramo... Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Decembar 8, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan ...još jednom ... Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Decembar 8, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan ...da pređemo... Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Decembar 8, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan ...na sledeću... Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Decembar 8, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan ...stranu. Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Decembar 8, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan (jer se ova učitava letnji dan do podne ) 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Decembar 8, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan 7. Avgust 2014. Skovorodino - Belogorsk (~570km) Idemo dalje, kroz Sibir U Skovorodinu smo proveli jednu neprijatnu noć. Bezveznu, više me je umorila nego odmorila. Ali kako posle svake noći dolazi jutro, čak i u Sibiru, jer daleko smo ispod polarnog kruga, prvo jutarnje svetlo donosi mi novu energiju i želja za putovanjem se vraća. No, pomalo umorni i pomalo lenji, opet krećemo kasno, tek oko 11h. Tog jutra, inače, rešili smo da menjamo taktiku vožnje, da počnemo da se menjamo na čelu između svake dve pauze. Većina putnika putuje upravo tako, sa tim promenama na čelu. Svega petnaestak kilometara od Skovorodina stajemo na raskrsnici gde od Amur hajveja kreće Lena hajvej, ka Magadanu, tamo na severo-istok. Ovo "hajvej", naravno, shvati isključivo pod navodnicima. No, da ne grešim dušu, izgradnja Lene trenutno je u punom jeku! Magadan je udaljen nešto manje od 3.200 km od te raskrsnice, za ove prostore to nije BAŠ predaleko. Stojimo na račvanju, parkirao sam ukraj puta, ne mogu da sporim - srce me vuče i na tu stranu! Jebi ga, ako nisi onaj elektron u čuvenom kvantnom eksperimentu, ne možeš biti na dva mesta u istom trenutku, glasno razmišljam, skoro lamentiram … *** Nastavljamo dalje i posle dodatnih osamdeset kilometara stajem u neki krajputni kafe, raspoložen za doručak. Prolaze dva motora, jedan smanjuje brzinu, zagleda naše motore i bez javljanja odlazi dalje! Skot. Hej, na ovakvom putu videti kolege motocikliste i ne javiti se, ne popričati, razmeniti informacije, umesto toga punim gasom zdimiti! Skot, dakle, nadrndano i momentalno donosim u mislima presudu … Vođstvo preuzima Mimi. Vozimo sledećih dve stotine kilometara. U jednom trenutku prolazimo pored ona dva motora. Mimi staje, ja produžavam, namćorišem se, z'inat… *** Prvih sto pedeset kilomatara danas put je imao one karakteristične "ugibe" (loša podloga, građena, zbog dodatnog profita, zaobilazeći građevisnke standarde, povremeno potone u teren i formira neprijatne, duboke talase, koji ograničavaju brzinu vožnje motora na stotinak kilometara u satu. Za automobile i, naročito, kamione, na još manje). Posle toga, put je odličan. Najbolji do sada u Sibiru, ide nam jako lako! Dopunjavamo gorivo i ja preuzimam vođstvo. Vozimo nešto manje od dve stotine kilometara, ide nam i dalje jako lako, odličan put. Stajem opet u kafe, ima ih i dalje povremeno (na svakih par stotina kilometara), ovoga puta željan ručka. Brzo napredujemo danas, bez problema. Mimi preuzima vođstvo. Pita gde da spavamo, ja opušten dobrim napredovanjem, kažem da mi je svejedno. Možemo još da vozimo, tek je 17:30h. A možemo i u Belogorsk. Danas smo nepripremljeni, ne znamo udaljenosti između naseljenih mesta i ne smemo da rizikujemo. Prekidamo dan i odlazimo u Belogorsk, trideset kilometara van puta, nije baš optimalno. *** No, na korisnu stranu kantara, Belogorsk je prilično velika varoš, prava civilizacija. Koristim rani dolazak, tu smo za radnog vremena, da u MTS-u (najveći ruski mobilni operater) osposobim mobilnu 3G karticu. Kupljena još u Barnaulu, dakle još pre altajskih planina, nikada posle ulaska u Mongoliju nije ponovo proradila. Ruski mi je već sasvim dovoljan za rešavanje problema, uspevam, sada imamo Net svuda!!! Pokazaće se kasnije, čim napustimo periferiju Belogorska, da je optimizan bio preteran, taman onoliko koliko i preuranjen . Pronalazimo brzo neki smeštaj. Prijatno jeftin za rusko-sibirske uslove. Koristim vreme koje nenadano imam na raspolaganju i popravljam (već treći put na ovom putovanju!) stari headset za kacigu. Opet ga izvlačim iz mrtvih, prešao je već 150.000 km u tri kacige i krpljen je već nebrojeno puta. Pa, dobro - biće sutra opet muzike (!) i mojih živih komentara u kameru… Ostatak večeri koristim da aktiviram kontakt sa Vladivostokom i udaljeno organizujem sve za transport motora ka Moskvi. Sve u svemu, prilično produktivno popodne i veče! I onda, na kraju dana, sedam da na miru popijem pivo i upišem sve ove redove i reči u dnevnik. Mada, posle one kalvarije u Ulan Batoru, pivo mi se još uvek prilično gadi, a taj "mir", ovde u ruskom provincijskom bircuzu, ustvari znači slušanje neslušljivog ruskog popa na 120 dB, sa nekoliko pijanih Rusa i Ruskinja, u praznjikavoj prostoriji koja podseća na disko-klub osamdesetih negde na periferiji Virovitice. Pa ti onda vidi, prijatelju moj, koliko su mi kriterijumi trenutno pali, kada mi je ovo "na miru" i kada mi, u stvari, prija... 4 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17012 Napisano Decembar 8, 2014 Integrisan, 8303 postova Prijavi odgovor kao problematičan 8. Avgust 2014. Belogorsk – Birobidžan - Habarovsk (~670km) Jevreji u Sibiru, znate li za to? Opet krećemo oko jedanaest. Nema jakih razloga za rano buđenje, brzo trošimo kilometre ovih dana i, mislim se, imamo luksuz dužeg jutarnjeg spavanja. Dodatno, opet imamo vezu sa svetom, hoću reći Internet, pa se jutros dalje bavim logističkim galimatijasom u budućem transportu motora ruskim železnicama. Budžet nam je nategnut, dani kojima raspolažemo takođe, iz svega toga sledi da ne možemo sebi da priuštimo opušteno čekanje i neizvesnost u Vladivostoku, sve moram da pripremim unapred, mora da bude brzo i organizovano. Mislim, ako to u Rusiji uopšte može da stoji u istoj rečenici, a da ne bude oksimoron. Logistika pada na mene, prema tome – dabome… Nekako krećemo oko tih jedanaest. Put je danas lošiji nego prethodnih dana, ispade dosta lošiji. Toliko o luksuzu kasnog buđenja… *** Stajemo posle svega sto trideset kilometara da "doručkujemo". Fensi kafe, dobra jaja na oko. I još nešto važno, luksuzno – tačno prvi WC, toaljet, "unutra"! Posle više od dve i po hiljade kilometara puta, prvi "unutrašnji" krajputaš! I tako, dok ja zviždim u luksuzu unutra, neki radnici koji grade motel pored, preterano ružnu kućerinu upravo u nastajanju, razgledaju i komentarišu naše motore. Tako ti je to, nekome je Sibir san, a nekome kuluk, ne stiže da mi se rodi misao u glavi, jer mudro naoružani alarm sa perimetarskom zaštitom, ne verujem ja na tim stajanjima u panslovenstvo i bratski ruski narod , aktiviran previše radoznalim kirgiskim gastarbajterom, urlanjem počinje da razdire kroz sibirska prostranstva! Jebem te živote i huda srećo, taman vidiš WC školjku, u čistom toaletu, eno ga i mekani toalet papir (obično u Rusiji i dalje caruje onaj tanki, sovjetski, udobnosti kao šmirgl papir 200), taman pustiš uzdah zadovoljstva, a planovi krenu da se roje, i onda skači, trči da proveriš motor, nabadaj dugmiće, a aj' ti nađi dugme za isključenje na snopu ključeva nestalim u dubinama spuštenih moto pantalona, pa teši zatim šokiranog Kirgiza uhvaćenog u radoznalosti, tapši ga po ramenu i vrćaj iz stanja šoka... Sve to samo da bi shvatio kako je u međuvremenu neko zauzeo busiju na WC školjki! Tako raspoložen, zaključujem da su i gume blizu kraja... *** Dolazimo do monumentalnog znaka na putu: "Moskva-Vladivostok". Tu se onomad i Putin uslikavao, kada su otvarali ovu magistralu (činjenica da put ni do dana današnjeg nije potpuno završen nije mu tom prilikom smetala, da se pred izbore fotografiše i diči graditeljskim uspehom. Zvuči poznato?) Slikamo se i mi, gde je dobro drugu Putinu dobro je i REW zamlatama, i pričamo sa nekim Rusima iz Vladivostoka. Idu za Belogorsk, putešestvije, da deca upoznaju sibirsku domovinu. Žena, lepa plavuša, priča sa nama, muž, deca i svekar veoma malo. Sve je gledam, ponosan sam na slovensku lepotu, al' ne previše, izgleda da muž posećuje teretanu! 3 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
.thumb.jpg.0d0060f3b8af91ccc2d023f95385597b.jpg)
