Big Print stamparija Nas kolega Zeljko, ovde na forumu @Usamljeni jahač

Pa mogao bih jednom i to da napravim Djir Grocka 2025 3-4 dana putovanja Rizicne situacije kod Arene Svadjanje sa “bracom” u crnim Škodama u bulevaru Pa ritual sipanja goriva Zeznute krivine oko Bubanj potoka Nocenje u Kaludjerici Barikade u Boleču Pasoska kontrolana ulazu u Grocku i obavezno se nosi protivpozarni aparat, cujem da kod Vas ima nekih piromana Laki obrok na onom brdu iznad Grocke(ne znam kako se zove) …

Danas nema mnogo fotografija. A ni opisa. A nema ni situacija. Sunčan dan, Bratislava u rano subotnje jutro. I ceo dan voznje ka Beogradu. Mimoliazenie ili preticanje gastarbajtera naše ili turske pripadnosti. “Tranzitni dan” i jos iedna mini voznja zavrsena bez problema. Iskreno, hteo sam da posatavim još nekoliko fotografija, ali sajt kaže da sam prekoračio limit, tako da, ne mogu. Pokušaću neki drugi dan. Srećno svima i puno bezbednih kilometara! Krajem januara 2025 idem na jednu malo veću turu i malo dalje, pišem ovde i otvaram temu.

Stvarno niam znao za ovo! Odlično! i veoma kulturno ponašanje. Hvala!

Ceo centar Praga, a i okolne ulice u nekim čudnim pločama, kamenjem, koje nije baš lepo uklopljeni i poravnato. Estetski mnogo lepo izgleda, ali kada padne mala kišica, a motor natovaren, nije baš naivno. 2-3 puta sam osetio kako zadnji točak trzne i upali se trakcija. Izlazak iz grada, a pre toga obilazak zida u pragu sa muralom John Lenona. Posvećen njemu u čast. Zid je nastao 1980-te kada je ubijen i predstavlja neku vrstu bunta u tadašnjoj Čekoslovačkoj. Na nemu osim lika, ima dosta pesama ispisanih, što iz njegovog dela, što od nepoznatih autora. Lep simbol bunta, slobode koji je i u drugim gradovima pokrenuop da se napravi isto. Opraštam se sa Pragom i autoputem idem ka Bratislavi. Na obaveštenjima iznad auto puta se pojavljuju razne informacione poruke, vreme, vetar, ali danas je pokazivalo i zastoje. Takođe i meni na navigaciji pošto je povezana telefonom. Isto. Npr. Za 20km, kolona. Usporenje 20min. Stižem do te lokacije i imam šta da vidim. Svašta sam prošao, sve puteve po raznim zemljama i kontinentima, ali ovo nikada! Svi šleperi su u desnoj, zaustavnoj traci, a ostala vozila u levoj najbržoj. Srednja traka potpuno prazna. I svi se kreću, 30-40km/h. Ne znam šta da radim?! Tada policajac, koji je bio u jednom od automobila pred kraj, pokazuje rukom da slobodno idem srednjom trakom. I tako ja 80km/h kroz špalir vozila, pa nekih 20km, pa onda opet kolona nekih 5-6km, pa pet nekih 10km Nisam video nikakav udes ili kvar, ali bilo mi je čudno. Na pumpi na 50km od Bratoslave, pijem kafu i prilazi mi naš čovek, vidi kacigu i kaže: Gde si BG! Video tablice. Malo smo pričali i on mi objašnjava za te kolone. Kada daju obajvu da je neki zastoj, svi mora da se pomere skroz levo ili desno, da solobode traku za prolazak vozila hitne pomoći, policije ili vatrogasaca. Ozbiljne su kazne ako se ne pomeriš! A verujem da ih to i uče u školama. Zamišljam kako to ide kod nas. Mada i ne moram, tako bi bilo. Kod nas se idioti zakače i voze iza hitne pomoći da brže stignu. Bratislava, simpatično, interesantno, a opet, ništa posebno. Možda je ružan opis, ali „Prag za početnike“. Sve je austrougarskog porekla, građevine, ulice, drvoredi… Jedino što je lepše, kroz ovaj grad protiče Dunav. U svoj svojoj raskoši i lepoti. Sutra obilazim jednu lokaciju u gradu, pa polako ka Budimpešti i Beogradu.

Mrzim vetar! Svaki njegov oblik, pojavu i pravac. I napisao sam već, uvek biram kišu umesto vetra. Uvek kada sam na motoru. „Ljubomoran sam na vetar što ti kosu dira…“kaže u jednoj pesmi, a kaže da je ljubomoran na kišu. Ne može da se odluči. Danas mi je bio „tranzitni dan“ od Ostrave do Praga. Uglavnom autoput. Dan sunčan, čak je temperatura prelazila i 15’C. Ali zato je vetar umrsio sve što je mogao. I od svega, pogrešno skrenem na put sa simboličnim značenjem E442…do Praga, koji mi je delovao krao malo bliža putanja. Jeste blize, ali to znaju i vozači šlepera svih nacionalnosti. Vetar sa leve, ispred iza i pored mene šleperi. Ceo dan sam se bavio vetrom i šleperima. A put kojim sam išao, nešto između ibarske magistrale i zrenjaninskog puta kroz Borču. Prag! Tu sam domaći. Dva puta sam bio poslom, pa shodo mom zanatu sam ga detaljno upoznao. Kafane, restorane, lokacije za turiste i pristojna mesta okupljanja lokalnog karaktera. Još jednom sam prošao da se prisetim. Shvatio da kao i uvek ima previše turista. Bacio pogled sa Karlovog mosta, a odmah pored ambasade Srbije. Praški grad izgleda vrlo jedinstveno i posebno, a lunarni sat uvek drži nekoliko destina, čak i stotina ljudi ispred njega. Najviše u podne kada izlaze svi apostoli. Danas nisam bio za lokalnu kuhinju pa sam posetio odličan tajlandski restoran i pojeo još boli remen(Čorba sa nudlama, mesom i povrćem, Razne kombinacije, kod nas nešto između paprikaša i gulaša). Sutra je plan da stignem do Bratislave, a pre toga idem da još jednom vidim Praški grad. Tito ga je stalno posećivao, što sam ja lošiji. I Perica i dalje nije video orkestar „Panjenki“, a došao je da osvoji češku!

„Arbeit Macht Frei“ - Rad osobađa Napisano je na ulazu konentracionog logora Aušvic Ove moto ture u kasnom oktobru, pa još na severu nisu ujutro uopšte prijatne, 5-6’C, ali sunčan dan sve promeni na bolje, pa čak i kada se temperatura u toku dana vrti oko 10’C sa Suncem je mnogo lepše. Krakov je ostavio lep utisak, ali odlazim 60km ka Zapadu. Bliže Češkoj. Veći deo dana sam u obilasku logora Aušvic i Birkenau. Iskreno, ovo je i jedan od razloga osmišljenog putovanja. Malo su imali uticaj razni filmovi sa ovom tematikom, knjige i emisije. Ceo kompleks Aušvica je rasprostranjen na velikom prostoru i sastoji se od 3 logora. Aušvic, Birkenau(Aušvic 2) i Morovic(Aušvic 3). Ovaj treći nije otvoren za turiste. Predavanje i celokupna priča je bila na engleskom jeziku, a gospođa koja je to vodila je ozbiljno shvatila i sve vreme dok je pričala je imala knedlu u grlu. Grupa od nas 20-tak u početku je bila vesela, ali kako je vreme odmicalo, svima se izraz lica promenio. Sve priče o mučenjima, gasnim komorama, streljanjima, eksperimentima sa ljudima i pre i posle svega biznisu koji su nemci pravili od kose, zlatnih zuba, nakita…svega što je ostajalo od ubijenih logoraša. „Konačno rešenje“- kako je nazivan projekat masovnog uništenja svih koji su protiv nacista je po mom mišljenju bio kreativan način kako ubiti što više ljudi za što manje para, a od svega toga i na kraju zaraditi. 1.5 miliona ljudi je ubijeno u ova dva logora. Od toga najviše jevreja. E sada, sa trenutnim dešavanjima i saznanjima šta ti isti rade drugim nacijama, ne znam više ni kako da se postavim. Za koga da navijam. A u pesmi grupe „Piloti“, jedan stih kaže: „ Ne veruj u idole…“ A idoli u ovom slučaju lako menjaju oblik. Na kraju svake priče, strada običan narod, na bilo kojoj strani, a neki veliki se samo igraju rata. Kada je završen obilazak, Sunce je bilo pred zalaskom. Imam još 100-tinak km do grada Ostrava i ulazim u Češku. Ne volim da vozim kada padne mrak, ali tako je sada moralo. Ovde samo noćim, poledaću sutra malo grad, da vidim gde sam. Prerice sine…

Mora obavezno sa vodičem. Samo mora da se nađe na jeziku koji znaš. Odlična je priča i sve ne može da se dočara preko slika i videa. Tura traje oko 2-2,5 sata. Udobne patike obavezne! 35 eur po osobi

Ne ustaje mi se iz kreveta. Nikako. U 10.45h treba da budem 20km od lokacije gde sam sada, a znam da je napolju 6-8’C maksimalno. I nije to problem. Ne mogu da se oblačim u kompletnu opremu pošto lokacija na koju idem(Rudnik soli) zahteva dosta pešačenja. 3km pa i više. Oblačim sve što imam na sebe, a da nije moto oprema. Dve majice, dve dukserice, prsluk, dve bandane, jedne tanke, a onda i najdeblje čarape koje imam i patike. Vozim kroz gradsku gužvu i ne osećam hladnoću. Tmuran dan, sa kojom kapi kiše. Na lokaciji se parkiram, a onda višak svega ostavljam u koferima. Laki striptiz za prisutne britance, ali bez muzike. Rudnik soli je odličan! Dugim vijugavim stepenicama se spušta do 150metara ispod zemlje. Splet hodnika, priče vodiča o rudniku. Prostorije gde su rudari boravili, crkva izpod zemlje, nekoliko jezera i dobra količina pešačenja. Meni nije problem, ali gospođe u godinama su već počele da negoduju. Shvatanje da je So bila vrednosna jedinica koja je bila na ceni i kojom se trgovalo u prošlosti. Nedostupna svima pa samim tim i željena. Sve je naravno modernizovano, bezbedno, i sa željom da se privuče što više turista. Što naravno i uspevaju. Crkva ispod zemlje, mesto za proslave, venčanja i maturske večeri. Biznis u svakom smislu i poseban osećaj lokacije. Eh, kada bi mi sredili one katakombe ispod Beograda ili Petrovaradina, pa da vidiš kada dođu mladi poljaci na ekskurziju kod nas. Ili britanci. Ostavljam motor ispred smeštaja i obilazim grad, po danu. Veliki trg, gomila restorana i prodavnica suvenira. Tvrđava na obali reke i prelep pogled sa nje na ostatak grada. Da ne znam gde sam, pomislio bih da sam u Pragu, Beču, Novom Sadu, Zagrebu, Zemunu… Veliki uticaj austrougarske, građevine, ulice, parkovi. I napisao sam već u nekom od ranijih putovanja, da volim da posmatram ljude, da ih poredim sa drugim nacijama, ali ovi svi ovde nekako mi liče na poljake. Nema sličnosti sa drugima. Ili malo vuku na ruse, mada ne smem glasno… Sutra idem 70km ka zapadu u Aušvic-Birkenau logor. Lokaciju iz filma „Šindlerova lista“, a zatim po planu zavšavam dan u Ostravi. Ulazim u Češku. Perice sine…

Za pocetak puta, sunčan dan, kakav i treba da bude. Napustam smestaj i idem do centra grada da vidim gde sam bio. Prethodno vece sam samo proleteo kroz njega, umor, mrak, kisa…jos neko opravdanje ili je dovoljno? Simpatičan grad u austrougarskom stilu. Čist, miran, prvi radni dan pa su centralne ulice prazne. Šuśka se da je prethodnog vikenda ovde bilo neko dobro zezanje ili nije, vec je samo takav. Prolazim stazom za bicikliste kroz njihovo šetaliste, kafa pred izlazak iz grada i odlazak u planine. Temperatura jutarnja 6-7’C. Postoji zelja da se popne jos malo, ali idem u planine, preko 1000m. Dobro sam se obukao. Prvi put sam u Tatarama. Mešavina losih rumunskih puteva i dobrih krivina na Alpima. Vredno istrazivanja i voznje. Ali u nekom drugom prolecnom i kasnom letnjem mesecu. Ako bih nazvao kraće, Alpi za za siromašne. Ne mislim na loš način. Ceo dan sam imao 8-9-10’C i to je to. Asfalt skoro savrsen. Saobracaj redak. Priroda, predeli, vazduh, Sunce i muzika u slušalicama. Za danas je hit bio iz Italije. Da, znam ovi krajevi nemaju veze sa tom zemljom, ali ta melodičnost povezana sa zvukom motora daje neku posebnu draz. Samo da je bilo malo toplije. Bar 5-6’C. Preko 200km po lokalnim putevima, dugom krivinama i pogledom na Visoke Tatre. Cilj danasnjeg dana je Krakov u Poljskoj. Malo preko 300km za ceo dan. Ostajem dve noci. Sutra idem da vidim rudnik soli, a prekosutra na putu ka Ćeškoj idem do bivšeg konc. logora Aušvic. Malo sam osmotrio grad, ali hladnoća celoga dana me je naterala da detaljno razgledanje ostavim za sutra popodne. P.S. mozda sam ipak pogresio mesec kada se vozi u planinama.

To mi je i plan. iskreno, nemam neku zelju za Varsavom. Pre bih ponovo isao u Prag.

Malo kasnije putovanje, kada dobar deo motociklista već možda pakuje ljubimce za zimu, a opet znam one koji ih nikada neće spakovati. Ovo mi je poznato od nekud. Mala, jedna od kraćih tura u mojoj režiji. 6-7-8 dana po centralnoj Evropi. Nekako je sve ovo tu blizu, pa nikako da obiđem motociklom. Na pojedinim planiranim destinacijama sam već bio, ali ne motociklom(Prag), a na nekima nisam uopšte(Bratislava). Pošto sam malo kasnio sam planovima, željama i samim polaskom, ovo pišem kada je već završen prvi dan. Ceo dan voznje po autoputevima Srbije, Mađarske i Slovačke. Temperatura od 18-20'C, a pred kraja dana se spustila na 13 i počela je laka kiše, tek toliko da opere oba vizira. Na autoputu ništa novo, kako bi slično rekla poznata pesma, knjiga,film. Gužve na pojedinim pravcima, dosta mesta gde je mogao gas da se testira, a opet pazilo se na mnogo kamera do Budimpešte. Trenutno se nalazim u gradu Košice i sutra nastavljam. Malo forsiram okolne puteve, a cilj sledećeg dana je grad Krakow, zbog koga je ovo putovanje i osmišljeno. Želja mi je da vidim rudnik soli i Aušvic, konc logor iz II sv.rata. Da li ću stići stra do Krakowa ili prekosutra zavisi od ruta i puteva u ovom kraju. Ako mi se svide, ostajem još jedan dan. Predeli, krivine i vremenske nepogode su nešto što će odlučiti. Celo ovo putovanje će imati dosta pravaca, magistrala i auto, pa da ipak malo iskoristim krivine ovog dela Slovačke. Na linku ispod je kratki video. Ko prati moje putopise, videće da ima novi motocikl. Vratio se na narandžasto! Za dečake! Velike.

Vidimo se!