Sve pišem i koliko mou i smem objašnjavam. Ali verujte mi, spremite kokice ili nešto za smirenje, neće Vam biti dobro, siguran sam.

Drugari, izvinite za nepisanje prethodnih dana i slanje samo linkova za video. Pojacan tempo, umor i manjak sna su dali svoj danak. U narednim danima pisem propustene tekstove i saljem fotografije. Ne zamerite!

Kada kreneš iz grada, a temperatura bude -3’C, to ne ide na dobro. A opet prognoza kaže da će u toku dana da bude preko 15’C. Put tokom celog dana me vodio dugačkim pravcima koji su išli preko visoravni, a pogled na okolinu je unosio dodanu hladnoću. Vrhovi koji su se videli su bili prekriveni snegom. Lepo za gledanje, ali psihološki momenat tera na drhtanje. Više puta sam stajao da se ugrejem, a onda put kreće na niže nadmorske visine i temperatura se negde posle Burse popela na 18’C. Na levom boku sam video more. A onda vrhunac dana, kada prelazim Bosforski most i zvanično ulazim u Evropu i Istanbul. Lep osećaj simbolike i trenutka. Gužve na autoputu kroz Istanbul i na desnom boku sam video i Crno more. Dan završavam posle 760km u mestu koje se zove Luleburgaz. Na 100km od granice sa Bugarskom. Sutra oko 400km do Sofije, ali dosta lošije vreme nego danas i sneg je najavljen oko Sofije. Uskoro Srbija!

Mali pansion u centru grada Gaziantepa, negde ispod tvrđave. Celu noć je padala kiša, a celu noć je i slavljeno po gradu kao početak Ramazana. Sa jakim bubnjevima ili nečim sličnim koji bude i iz najdubljeg sna. Ujutro, posle tradicionalnog doručka, po još kišnom danu, krećem dalje. Gužva u saobraćaju po gradu, a onda izlazim na autoput i kako se približavam gradu Adani, temperatura se penje na 15’C. Na jednoj pumpi proveravam ulje, pritisak u gumama i podmazujem lanac. Koristim jako sunce za pomoćnika. Kako se odvajam od Adane, koja je blizu mora, put kreće uzbrdo i penje se u planine. U jednom trenutku sam bio na preko 1500mnmv, a temperatura je pala na 4’C. Iako sam dobro obučen, osećao sam hladan vazduh. Prelepi predeli kroz koje sam prolazio, hladnoća koja umara i nekoliko kafa na putu, da dodam malo energije sebi. I topline. 560km i nalazim se u gradu Konye. Sutra nastavljam ka Istanbulu, biće značajno toplije pa da iskoristim maksimum dana. Plan je da dan završim negde između grada Yalova(580km) i grada Edirne(920km). Problem je najveći što između ova dva grada se nalazi Istanbul, koji može značajno da uspori kretanje, a opet, ne ulazim u grad.

Nedelja 22.2. A da obilazim, neki drugi put. Vremenske prilike nisu bas sjajne, a ovo je sada samo tranzit. Velika je Turska da bih joj posvetio premalo vremena. Hvala!

Vrlo sam loše spavao, malo i probudio se malaksalo, grlo me steže, a osećaj kao pred prehladu. Malo preventivne medicine i jak doručak. Sunčan dan, lepi predeli, uglavnom dobar put i na levom boku dobar deo puta vožnja uz samu granicu sa Sirijom. Dosta vojske na putu i bunkeri okrenuti ka toj državi. U nekoliko kilometara, put kojim se krećem ide veoma blizu granice, manje od 100m. U tu nije nikako dozvoljeno zaustavljanje. Čak i nema gde. Velike žičane ograde, zid, rovovi, i utabane staze koji partoliraju graničari. Plan današnjeg dana je bio da pređem malo preko 700km i dođem do grada Adana. Ali nisam uspeo u tome. Prešao sam 550km i u gradu sam Gaziantep. U jednom trenutku je počelo ozbiljno nevreme. Kiša, praćena baš jakim vetrom. I nisam mogao da nastavim put. Bolje je ovako. Sutra je plan da stignem što bliže Istanbulu, a videću dokle ću uspeti da dođem. 500-600km. Nema kiša planirane za sutra, ali će temperatura kada se odvojim od mora biti ispod 10’C. P.S. na slikama sam pokušao da snimim granicu, ali je nemoguće u vožnji uhvatiti detalje i takvu daljinu. P.S.2 plan do sada pređenog puta, Ostalo je još 2000km!

Na putevima u Iraku postoje tri vrste zaustavljanja mene od strane policije. I podeljeno po kategorijama: 1. Lagani 2. Jači 3. Super pretres Lagani je da me zaustavi, pogleda pasoš i pusti da idem dalje(to retko, ali danas se desilo dva puta) Jači je kada me zaustavi, naredi gde da parkiram motor, a onda idem na slikanje, sebe, pasoša i vrlo često motora. (Danas 5 puta) Super je kada sve prethodno, a na to mi pretresaju kofere i zagledaju šta ima u svakoj kesi. (1 puta danas) I nemam komentar na tu njihovu dokonost i pravdanje nekome iznad sebe. A ovo sa gorivom, kada se izađe van gradskih sredina, vrlo retko ga ima, a opet gde ga ima, sledi pravilo da nema sipanja za motocikle. Nego se parkiraš van benzinske pumpe pa onda u nekoj kantici prenosiš koliko koliko ti treba. Svuda sam bio, ali ovakvu glupost nigde nisam video. Uz ceo put sa strane su postavljene male tvrđave, a raznim arsenalima naoružanja, a pred kraj dana ulazim u Kurdistan, sever Iraka. I moram da priznam, Kurdistan je civilizacija za ostatak Iraka. Prilično sređeni putevi, semafori rade i vozači staju na crveno. Nema đubreta. Jedino je gorivo malo skuplje. U Iraku je 0,29 eur za litru, a u Kurdistanu oko 0,58 eura. Šta reći a ne zaplakati? Na granici naravno ispiranje mozga i grupno drnadanje i što je najgore, na iračkoj strani, tamo gde treba da bude lakše, pošto se izlazi. Više od tri sata. A na turskom delu sve rešeno za pola sata. Gospoda! Za sutra je plan da idem ka zapadu uz granicu sa Sirijom i dan završim u gradu Adara, bluz sredozemnog mora.

Plan za današnji dan je da obiđem drevni grad Vavilon. Iskreno, više sam želeo da ostanem u sobi i gledam u plafon. Ali pošto sam sada ovde i ko zna i verovatno nikada, nisam hteo da propustim da vidim takvu bitnu lokaciju. 1. Premoren sam, a sa današnjim danom slavim jubilej. 10000km na motociklu od polaska iz Johanesburga. 2. Haotičan saobraćaj gde 100km u jednom pravcu, fizički i mentalno budu kao da je 300km. Naravno, gužve, prašina, radovi na putu i nisko letenje lokalnih vozača. Na pumpi na izlasku iz grada stajem da sipam gorivo, a onda mi objasne da motociklima nije dozvoljeno da sipaju na pumpi, nego se sipa u kanticu pa se levkom toči u rezervoar. Glupost! Uzimam od gospodina, dilera praznih kantica, dva kom, cca 5+4 litre. Sipam gorivo, a onda mi prilazi jedan momak i kaže da će on platiti gorivo. Lep gest za putnika prolaznika. Uz jako rukovanje sa svim prisutnim, nastavljam dalje i posle 3 kontolna punka policije, stižem do Vavilona(Babylon Ancient city). I šta da kažem, a da ne lažem. Bezveze. Verujem da je tu nekada bio grad, i kula i sve po redu, sada je mnogo građevina i ruševina, koje su zapuštene, mnogo đubreta i nikakvog sadržaja koji bi možda ostavio utisak. Viseći vrtovi su potpuno razrušeni, a jedino što je imalo dozu mog interesovanja je ogromna kuća na brdu pored lokacije, rezidencija bivšeg predsednika Sadama Huesina. Mnogo maturanata koji nisu imali pametnija posla nego da se svi slikaju sa mnom. I da pričaju i da me zagrle. Sada znam kako je biti poznat, a ja to nisam, posebno ne ovde, samo sam beo, pričam engleski i zezam se sa studentima. Ovo je udaljeno 107 km od lokacije mog smeštaja u Bagdadu, I opet pakao i vrućina u saobraćaju. Zadnjih 10km sam vozio 1-2 brzina. Niko se ne obazire na semafore, voma fini ljudi, ali divljaci za volanom. Sutra rano ujutro krećem na severu. Imam oko 500km i planiram da sutra izađem iz Iraka i dan završim u Turskoj.

Uvek kada dolazim u novi grad, državu, nikada ne znam šta me očekuje. Mada ponekad imam i osećaj, pogrešim, ali retko. Ovaj grad sam očekivao da je ovakav, a opet, nemam informacija pa ne bi da pogađam. Haotičan, neuređen, prljav i sa svih strana u izgradnji. Saobraćaj je takav da se poštuje zakon jačeg, a semafori rade, ali niko ne obraća pažnju na njih. Sve ulice su nedovršene ili u fazi raspadanja, a prodavnice, šarene, osvetljene i uglavnom ima svega, a i za svakoga. Ima i lepih građevina, a vrlo su četi policijski punktovi, rampe, ograde, čak i bunkeri u centru grada. Veliki je strah od terorističkih napada, pa je policija i vojska svuda prisutna. Danas sam otišao i do njihovog čuvenog spomenika „Victory Arch“, spomenik u znak pobede u ratu između Iraka i Irana. I opet me je policija drndala da ne smem da slikam, a posebno ne da se približavam spomeniku. Razgledanje grada, degustacija poznatog kolača kunafa(kadaif, pistaći, orasi, sir…). Uveče sa viđam sa drugarom bajkerom na privremenom radu u Iraku. Ima nezgodan posao, a bavi se uklanjanjem mina posle ratnih dejstava. A toga je ovde bilo previše. Priča o motorima, putovanjima, ovim predelima i lokalni specijaliteti iračke kuhinje, na poklon sam dobio flašicu za vodu i dve vrlo retke stvari u ovim krajevima, dve konzerve piva i malu tablu slanine. Za srećan put! Sutra idem na jednu istroijsku lokaciju, malo da testiram saobraćajnu gužvu ovoga grada. Drug Sale, na ovom forumu @Pirotehnicar Hvala Sale na gostoprimstvu i poklonima!

Pošto sam dva sata ispred Srbije, u prevodu: Preko 17 sati na motoru Ne previše, ali veoma napornih 770km. Celim putem kroz pustinju, pratnja vojske, policije i sve vreme mini peščana oluja. Ono kada pada kiša jako je pljusak, ali kada rominja ili malo jače para, pa postoji izraz u Kruševcu „promiče“, e to je opis peščane olujice, od koje sam i ja i oprema i motocikl beli i prašnjavi kao da smo šegrti u mlinarsko pekarskom kombinatu. Pišem sutra detaljnije, a sada samo nekoliko fotografija. P.S. imam dosta dobrih fotografija i videa, ali ću ih objaviti tek kada izađem iz ove države.

Na početku jeste bio plan da idem kroz Jordan, ali sam shvatio da je Jordan previše lepa zemlja sa mogućnostima obilaženja više lepih lokacija(Aman, Petra, Mrtvo more…), pa sam ga izbacio iz plana puta. A sa njim se i bez obilazaka lokacija povećava ruta za 1100-1300km. A opet, izgleda da je suđeno. Zadnja dva dana, od Al Džubeila sam prešao 1500km. Tranzitni deo puta, a i sutra nastavljam u tom ritmu. Putevi kojima sam išao su magistralni putevi sa 2-3 trake. Puni kamiona, kamila i prašine. Motocikl, moja oprema i ja smo beli. Kacigu moram da brišem na svakom stajanju. Ljudi su kulturni, nasmejani i pravi domaćini. Svaki put kada sam stao pored puta, neko se zaustavio i pitao kako može da pomogne i ponudio me bar vodom, a kada sam stao u jednom gradu da se uključim na program televizije, doneli su mi kafu i kunafa kolač. Danas sam već u Jordanu. 100 km od granice na putu ka Iraku. Malo je bilo vetrovito danas, put je vodio baš kroz pravu pustinju. Udarao je sa boka i vrat me boli od borbe sa njim. Sutra baš rano ujutro krećem ka Iraku. Do granice imam 250km, a posle nje još oko 500km. Plan mi je da sutra stignem do Bagdada. I da se družim sa jednim pravim gospodinom. Jedino što može da me uspori je zadržavanje na granici. Ali mali faktor sreće i višak osmeha mogu da ubrzaju proces.

„...sretao sam dobre ljude skoro svaki dan…“ Možda bi stih ove pesme najbolje opisao ova prethodna tri dana, u gradu na obali persijskog zaliva. Nije mi bilo dozvoljeno ništa da platim, nijedan obrok, nikako piće, čak je i servis mog motocikla plaćen od strane Velje, domaćina, bajkera i druga pre svega. A njegovi poznanici, Reida i Abu Hadi su učinili da se posebno osećam u ovom delu planete. Uz prethodni dan i bezuspešno traženje delova za amortizer, saznajemo da postoje na stanju, ali u Bahreinu, država/ostrvo, udaljena 150km od lokacije na kojoj se nalazim. Poznanik od domaćina Velje, lokalni bajker i pre svega gospodin, pomaže da odemo i kupimo sve potrebno za servis motocikla. Pokazuje znamenitosti Bahreina, vodi na najbolju lokalnu ribu, jastoga i odlično spremljen pirinač. Sve zaokruženo salatom od nara. Jedite lokalno, na ovakvim putovanjima. A posle toga, servis „Monkey Garage“ i rešavanje problema u kratkom roku. Jedan mali Indijac, stvarno zna posao. Uradio je zadati zadatk napedantije na svetu. I onda posle toga, opet lokalna hrana, falafel, a i malo domaće čokolade. Žao mi je što odlazim, gostprimstvo, lokalni običaji i porška u svakom trenutku. Možda nisam napomenuo, gorivo je ovde manje od 50 centi po litru. A voda je na svakom koraku u flašicama i besplatna. Znak pristojnosti je kada se nađeš sa nekim da ga ponudiš flašicom vode. Sutra rano ujutro krećem i idem put Jordana. Imam 1500km+, a videću koliko ću uspeti da pređem.

Nikada nisam voleo velike gradove, posebno ne motociklu, posebno ne u njihov „špic“, tj. Onaj deo dana kada svi negde jure, a nije bitno kako stižu do tačke B, već samo da stignu. Ipak pokušavam da izbegnem to krećući baš rano, odmah posle svitanja, ali ovde u Rijadu je i tada gužva. Možda za nijansu manja nego da sam krenuo dva sata kasnije. Ili grešim. Probijam se kroz haotičan saobraćaj, povremeni zastoji, povremeno prazni pravci, a opet gužva grada zamenjuje dugačke pravce pune kamiona, vetra koji nabacuje pesak na put i pogleda koji oslikavaju pravu pustinju. Cilj je grad Al Džubeil(AL JUBAIL) na istoku Saudijske Arabije odmah uz persijski zaliv. Tamo gde sam blizu Irana, Bahreina, Kuvajta i skoro Iraka. Uz peripetije oko ulaska u sam grad, mnogo radova na putu, a navigacija je zbunjena, stižem i ubrzo se nalazim sa Veljkom. Drug bajker iz davnih dana koji je već 14 godina ovde. Zajednički pregledajući motocikl, shvatamo da mi je procureo prednji amortizer. Mnogo off road vožnje, prevelika težina i dosta prašine su dali svoj danak. U lokalnom servisu dogovaramo posao za sutra, a onda uz pomoć prijatelja poručujemo iz lokalnog Honda predstavništva delove. I jedan litra ulja, za uz put. U ovim krajevima se sprema praznik Ramazan(Ramadan) i sve dobija taj oblik. Odlazimo u lokalni restoran i tamo upoznajem gospodina iz UK koji radi sa Veljkom u firmi i lokalnog gospodina Reed-u koji će se potruditi da „možda“ dobijem neki prolaz kroz Kuvajt i kraćim putem nastavim za Irak i ka Turskoj.

Ostavicu komentar sutra uveče. A shvatićes zasto.

Put od Dubajia do ulaska u Saudijsku Arabiju glatko i bez ikakvih problema, čak i veoma brzo pošto su ograničenja na autoputu 160km/h. Malo bočnog vetra u blizini mora. Granica kao procedura, potpuno moderno i bez problema, ali malo veća gužva je učunila da ostanem skoro dva sata. Rešavam da nastavim skroz do Rijada, pa da onda tamo odmorim dve noći. Put vodi sve vreme kroz pustinju, ali onu pravu kao sa slike, sa velikim peščanim dinama i vetrom koji negde u daljini diže pesak i igra se sa njim. Posle 1047km stižem u Rijad. Umoran i nadrndan od turbulentnog saobraćaja na ulasku u grad. Lep je osećaj, ali ipak sam preterao sa kilometražom. Danas sam obilazio grad, gledao građevine, ljude i ulice. Obišao njihovu najpoznatiju zgradu „Kings Tower“ koja ima specifičan luk na vrhu. Ručao lokalnu hranu. Malo govedine, povrća i pirinča, a zatim obišao i njihov „suk“, lokalni izraz za nešto između pijace, buvljaka i tržnog centra na otvorenom. Gomila prodavnica raznih stvari, ali ono čega najviše ima su prodavnice parfema. Svi brendovi, poznati i nepoznati. Originalna pakovanja i neka koja su njihova lokalana. Ako sam se ikada pitao odakle dolaze parfemi koji se prodaju ko „kradeni“ u Beogradu, sada znam. Večera u Marokanskom restoranu i pripreme za dalji put. Sutra nastavljam 450km ka istoku. Cilj je grad Al Džumail, na obali mora. Tamo sam dve noći, imam zakazano druženje sa bajkerima. A posle toga, dalje ka severu. Jedino ne znam koja je država sledeća, Kuvajt ili Jordan. Malo se zakomplikovalo, ali da ne dužim sada.