Лагано напуштамо наш град украшен јесењим бојама. Пролазак кроз Мионицу.

Југослав и ја смо се нашли код Миленцета у кафеу, на Јадру. Мало ћаскали и у 10 и 30 кренули у вожњу.

Јесен је била на измаку овог 14. новембра 2015 год. Зима се приближавала, па се морала искористити свака повољна прилика за још мало возикања. Југослав и ја решили да одемо у ово касно јесење возање. Ваљево, Белановица, Прогореоци, Космај и кафа код "Наде и Томе". Срели смо екипу са БЈБ која је ишла на Острвицу. Уредно смо се поздравили и отпоздравили. Два маторца на две диверзије. Забава загарантована. Не зна се ко је маторији и успоренији и досаднији, ми или мотори. Нас четворо смо се данас савршено разумели и слагали. Лаганица, милиница. Време тмурно, облаци тешки а ми весели, успорени и срећни и лагани. Баш нас брига за све. Терали смо као прави "пензоси", без пеглања и фајтања кривина. Чика Микијево спремање за вожњу. Храм, опало лишће, река, двориште, мотор, селфи и тако то.

Браво! Свака ти част. Храбро и смело. Срећан ти пут. Нека те Бог чува на овом великом птешествију.

Свака вам част. Подвиг за респект. Велика храброст.

Поздрав за одважне мотораше. Штета што није био лепши дан па да још више уживате у вожњи и прелепој природи Јагодње и Мачковог Камена. Ја сам био пре две године и обишао исто што и вас двојица.

Хвала ти брате Мишо на комплиментима. Возикали смо мало око тебе али никако да свратимо. Поздравићу Декија.

mali off : Kum sam njegovom sinu. Здраво брате Мрле. Лаганица и уживација.

Хвала ти на лепим речима и поређењу са Миком. Биће материјала за писаније. Поздрав. Ниси свраћао до Ваљева? Пролазио сам кроз Младеновац, пре две суботе кад сам ишао на Космај.

Поздрав брате Милане.

Одлазимо. Посета завршена. Љубимци су били стрпљиви и чекали су нас насмејни и задовољни. Још мало вожње и лаганог кривинарења до Крагујевца. Стижемо у Крагујевац. Подношљива гужванција. Људи и возила, по Сунчаном дану, тумарају улицама и тротоарима. Сви на неким својим задацима и свкаодневним обавезама стижу и да примете тројицу, тог дана, чини им се, узалудних мотораша, не знајући да и ми имамо свој задатак, да изненадимо и обрадујемо нашег напаћеног брата и пријатеља, који тренутно није већински власник свог живота. Стигли смо пред Пеђину кућу и радионицу. Тренутак кад др. Дејан позива и обавештава нашег „напаћеног“ брата и пријатеља да смо стигли и да смо испред његове куће. Човек не верује и мисли да га Деки зеза. Објашњава да је тренутно код родитеља и да стиже за пет минута, ако смо стварно ту . Смејали смо се. Било је забавно. Ево, Пеђа је стигао. Весео и насмејан и спреман за зезање и шалу, што на свој што на наш рачун. Данас је се суочио са „истином“ да је ипак мањински власник. Сви се искрено надамо да ово неће дуго трајати и да Тенера неће продужити зимски сан у гаражи. Смиљке „флертује“ са Тенером. Мало је фалило да овај сусрет прерасте у нешто више. Изгледа да симпатије нису биле обостране. Тенера оста верна. Срећом Пеђа то није приметио. Пеђа пали свог љубимца и ми крећемо да се нађемо са зубарском екипом у „Нашој кафани“ на дружењу и ручку. Још мало возикања кроз Крагујевац. Баш је било зезање. Смејали смо се као деца. Конобар је њихов пријатељ, па се и остало особље смејало. Гости се нису бунили. Вероватно им је било интересантно. Разне приче и догодовштине. Касније нам се придружио и „мали“ Јоца, тазе мотораш, Пеђин другар. Има и он предиспозиција да постане мањински власник а тек је на почетку моторашке каријере. Био је најмлађи за столом, али је учествовао у зезању као одрасли. Завршавамо ручак и дружење са дивним људима. Поздрављамо се и крећемо за Ваљево. Пеђа нас спроводи кроз Крагујевац и прати до изласка из града. Он и Тенера остају у свом граду а ми и наши љубимци у смирај дана се враћамо нашим породицама и нашим улицама и зградама. Још једном да се захвалимо Господу на безбедном моторашком путешествију и дивно проведеном дану са добрим и вредним људима.

Стижемо на Рудник. Моторашко паузирање. Кафица, по нека причица, да се среде први утисци о пређеним километрима. Треба се јавити породици, где смо и како смо. Завршено ћаскање уз кафицу. Излазимо из кафанске дневне тмине на Сунцем огрејан и окупан Руднички дан. Ух! Како је лепо поново сести на мотор после слатке и кратке паузе. Крећемо према Горњем Милановцу. Ибарска поново мами. Морало је да се мало више „пржи“ и „струже“ по Ибарском асфалту. Али, није се претеривало. Било је у границама дозвољеног. Наше године нам не дозвољавају да баш сваки пут претерујемо. У Горњем Милановцу скрећемо према Крагујевцу. Ритам вожње је сада скроз другачји. Природа је дивна. Умерно возимо. Посматрамо околину на посебан моторашки начин. Некако је само по себи дошло да уживамо у овим неодређеним зимско пролећним бојама. Пут је ужи и не тражи никакву „жишку“. Баш је била лаганица. У току ове уживанције и пристојног возикања, према нашем пријатељу у Крагујевцу, решисмо да свратимо и посетимо манастир Враћевшницу. Мало смо скренули са главног пута и упутили према манастиру. Пут је одличан. Природа ? Уф! Сјајна. Паркирамо моторе испред манастира. Улазимо тихо и скрушено како и доликује кад човек прилази светињама и светим местима. Ја имам потребу да приликом сваке туре возикања по Србији обиђем и свратим у неки манастир или неку сеоску или градску цркву. Још као средњошколац сам маштао да једног дана купим мотор и са њим обилазим Српске светиње. Ето, по старе дане ми се клиначка жеља испунила. Монахиња је била врло љубазна и дозволила нам је да сликамо и порту и унутрашњост цркве и нудила нам је и послужење и ручак, који смо ми морали одбити јер смо требали стићи у Крагујевац и ту ручати са Крагујевачком екпом и пре мрака се враттити у Ваљево. Улазимо у манастирску цркву. Несвакидашњи и необјашњив осећај, ја увек имам кад код уђем у неку од православних светиња. Некако се човек умири, одћути. Неки процес се одвија у теби, а зашто и како, не знамо. Кратко и на блиц, некаква спознаја се деси.

Већински власници у посети неком који то нијеod Чика Мики » 23 Mar 2015 22:41 Годишња доба се измешала. Зима, пролеће, пролеће, зима, све некако исто. Једно никако да се заврши а друго никако да почне. Сунце зубато, ветар хладан, облаци огромни и натмурени и некако преозбиљни , љути, тешки. Киша кад пада као да је од олова, удара, боли, капи ледене, неће да престане а хоће и да изненади, онако пљусковита и охола, као да је није брига кога ће повредити и растужити. Климатски услови неповољни за посебну врсту људског рода који се препознаје по страсној вези и пренаглашеној љубави према мотоциклима, то јест, моторима. Могу се поделити, између осталог и на ове две групе, оне који се возе и који су већински власници својих живота и на оне који то нису и не возе се. Ову духовиту крилатицу је осмислио и увео у локална моторашка правила, дугогодишњи мотораш , доктор , Ваљевац и наравно већински власник, мој пријатељ и брат, искусни др. Црвен бан. Овај март 2015 године није спречио да га тројица одважних матораца мотораша одвозају и преваре. Субота 21.3.2015 године искоришћена да се оде до Крагујевца и изненади наш пријатељ, који није могао у вожњу. Није очекивао да ће му у посету доћи тројица већинских власника. Покрет је договорен за 10 часова. Окупљање код Црвена бана. Сунце, топло, мотори се пресијавају, брекћу, чекају да удовоље својим газдама, да их безбедно одвезу и довезу. Др. Дејан, Смиљке и ја усплахирени, радосни, срећни као неке пубертетлије. Идемо да се возикамо.Као да нисмо маторци мотораши. Возимо лагано и смирено. Изашли смо из Ваљева и пролазимо кроз Мионицу и Бању Врујци. Већ нам је лепо. Нема везе што је асфалт хладан. Сунце и љубав према моторима нас греје. Настављамо према Љигу и изласку на Ибарску магистралу. Све протиче у моторашкој хармонији. Возимо лагано и смирено. Изашли смо из Ваљева и пролазимо кроз Мионицу и Бању Врујци. Већ нам је лепо. Нема везе што је асфалт хладан. Сунце и љубав према моторима нас греје. Настављамо према Љигу и изласку на Ибарску магистралу. Све протиче у моторашкој хармонији. Ибарска магистрала, омражена, опасна, изазовна, преоптерећена. Није нам сметало да мало заоштримо по кривинама и правцима. Чудно, ја волим да је возим. Добро се слажемо, без обзира на њене бројне недостатке.

Дивчибаре април 2015 г.

Трансалпина 2014 г.

Трансфагарашан 2014 г.

Мравинци 8. децембра 2010 год.

Добро си упознао моју околину. Свака ти част на вожњи.

Прође годину дана од прве заједничке вожње. Јесте ли прославили?

Професоре, одлично. Добро си прошао са ова три кофера.

Браво Смиљке. Још мало па годишњица овог возикања.

Свака вам част маторци. Као дечкићи сте.

Поздрав екипи. Ево читам други пут путопис. Лепо је видети да има још увек оних верујућих и који држе до православља. Следећи пут ако проилазите кроз Ваљево јавите се да се видимо, клопамо, попијемо пиће. Уживао сам у вашем путешествију. Микица 063 502 798.

Од почетка пратим ову целу ујдурму и насиље према православним светињама пошто живим у Ваљеву и знам све шта се дешава. Потпуно непотребна грађевна на овим просторима која ће угрозити све живо и неживо. Народ неорганизован а мислим да многи и не схватају каква се опасност надвила над градом и манастиром Грачаницом. Преостало је само да се молимо Богу да нас сачува.

Браво. Одлично.