Nas kolega se polako oporavlja,najbolje o tome govori on sam.
Ovo su njegove reci sa foruma MK COPER-SRBIJA.
Успео сам да прочитам већину постова...НЕМАМ РЕЧИ...којима бих довољно захвалио свима...Не смем никога издвојити да не бих некога заборавио, али заиста хвала свима. Оваква организација давања крви мислим да се не памти од Јосипа Броза. По Мајиним речима (сестра Белаћа, Тостовог кума, која је иначе главна сестра на хирургији, мислим), давалаца је било између 50 и два милиона, тако да је крв узета само за ''претпостављену'' потребну количину за мене, а у тих, не знам, десетак дана, колико су ме свлачили са небеса, утрошено је преко 50 боца крви. Изгледи које су ми давали су били веома лоши...Не знам откуд то...
Али, та битка је добијена. Сада, када ме сретну, начелници кабинета се насмеше и кажу да сам покварио вишедеценијску статистику да нико са таквим повредама није преживео. ИЗВИЊАВАМ СЕ, МЛОГО СЕ ИЗВИЊАВАМ, НИЈЕ БИЛО НАМЕРНО. Tongue
Наравно да сам ипак добар део битке добио сам, највећим делом психофизичкој припремљености, али не могу да не поменем и опрему коју сам имао, без које не бих ово ни писао. Сећам се првих контаката у клубу пре пар година, где су ме неки старији гледали помало чудно у Горотексу, питајући се зашто не носим кожу. Далеко од тога да имам нешто против коже, коју сам и сам раније носио, али јакну и панталоне су једва успели да исеку да би ме извадили, иако су били поцепани од ударца и дрљања по асвалту.
У свему томе ти још међу првима наиђе и клупски друг...Хвала Жељку Ејзенхарцу на обавештењима која су убрзала читаву операцију евакуације са лица места и превоза у хитну Сремске Митровице...
Али, када сам колико-толико дошао свести, и када сам чуо све поздраве и жеље за оздрављењем, не може човеку ништа више улити жељу за животом и натерати га да се бори ма колико тог тренутка био беспомоћан...Можда ово са почетка звучи као истрошена фраза али ЗАИСТА НЕМАМ РЕЧИ којима бих успео да изразим дубоку захвалност свима који су помогли или желели да помогну мој опоравак.
Тренутно сам кући, још увек сам слаб, али много, много јачи него пре месец дана, покушавам да се навикнем на ''нови'' живот без ноге. Ускоро излазим са ВМА, па ћу бити кући пар недеља, а онда идем у Бању Ковиљачу, где би требала да почне и припрема за протезу.
Ако све успе, чуо сам да ме у клубу већ планирају на челу колонских вожњи, како бих разгртао ФАП-ове и Сканије... Grin
ЧУВАЈТЕ СЕ И НЕКА ВАМ ЈЕ МИРАН ПУТ!