...Za glavu!.. Potonulo ćereslo do 'sovine! Vuci, čupaj!

Ovde se sačekujemo, i odluka je da idemo ispod Srednjeg Povlena, levom, težom, stranom Povlena, koja i u vreme najvećih letnjih vrućina, ima dosta deonica sa blatom. Preko Povlena...

Negde između, samo sam vetar čuo... Pa ništa...pa vetar.. Ma, čudo. Smiren, slušam. Slatki strah divljine. Očekujem da se neko od mojih pojavi i molim Boga da se niko ne pojavi , a trenutak potraje što duže... Mnogo zeleno... I evo ga Aca Vitez. Aca:''Tol'ko je strmo da sam morao čak u prvu da šaltam...'' Mo'š misliti ... U prvu, 'ej bre...

''Pu' 'lebac ti 'bem, šta ćemo sad?'', reče Neša, skide kacigu, po običaju zapali cigaru, k'o baba Kurana i poče da divani istu, vodeći računa da dimove sukće na istu stranu. Procenih da je ovo previše mozganja za moju malu glavu, odjavim se od ''pauziranih'' i krenem da se pentram prema Povlenu. Sam. Pola o'šlo tam', pola sedi 'vam'... A i ja sam...Sam. Moja sprava, moj lekić...

Neša mi je na petom metru... A ova metalna zmija sklupčana na džadi je Nikolina...! Lanac je pukao! Sve staje, Nikola je bez pogona! Ćipura spašavaj! +-/*7%&0*= alg!#= aha, al'!$(&;?...

I nakon par kilometara od Rastila, pravimo pauzu kod izvora ispod Mravinjaca. Nikolina reakcija sve kaže... Bežim napred od ekipe, da bih napravio par fotki... Idemo na Povlen, al odud'...

Izlaskom na raskrsnicu na Rastilu, hvatamo par kilometara asfalta do izlaska na Mravinjce. Uživam u grupnoj vožnji, zdravoj ekipi i prelepim kadrovima moga kraja, kojima se uvek i iznova oduševljavam. Btw: ovim krajevima sam puno puta prošao zimi, po snegu. Da li verujete da su u okolini ovog puta snegovi po metar, dva..? Imam utisak da vozim kroz tunel. Fascinantno...

...i kroz šume podno' vrha Magleša izbijamo na raskrsnicu na Rastilu. Posle prolaska pored planinarske kuće na Rastilu ...grupa se ponovo okuplja... ...A pristiže i majstor Ćipura...

Moja green witch... I dok čekamo Ćipuru da Nikoli Ša popravi puknutu sajlu gasa... ...koristimo vreme za zajedničko fotkanje i razmenu prvih utisaka. Neša Knjaz, ja i Aca Vitez Nikola je stigao grupu, i...

Jezerce u selu Stubo i vrh Jablanika u pozadini. Prizor koji mi uvek tera osmeh na lice... A mi ćemo preko Donjih Leskovica, prema Mravinjcima. Moja malenkost i Neša Knjaz u naletu emocija, valjda... E sad, kako se to kaže... Aca Vitez reče: Gej nindže! A mi rekosmo: ''Ko vidi nindžino lice umreće u najgorim mukama.. ''

I dok se u ''miru i tišini'' praznih lonaca naših radnih mašina izvlačimo iz grada, usput naravno, izazivamo reakcije naših dragih sugrađana. Nema ravnodušnih, kad ergela provlači svoja ''grla'' kroz grad u mirno lenjo, subotnje jutro... Uglavnom dobijamo osmehe, poglede pune divljenja i podrške, pa i poneki aplauz (ovo mi se uvek jako sviđalo...) baki sa cegerima sa zelene pijace. Najviše volem gospođe u ranim pedesetim sa podignutim nozdrvama... U znak pozdrava! Njima smo sigurno simpatični (ma da.. ), na čelu im piše... Odlazi cirkus iz našeg malog grada, Širokim drumom sto izlazi na most… U Jovanji, nakon 8 km, napuštamo asfalt i kreće vožnja po našoj meri... Čovek koji je bio ključ sigurnosti u ova dva dana. Majstor Ćipura (Nemanja Ilić) kao tehnička podrška i žena u njega, Jagoda. I pun top case alata i delova! I na sve to, supermoto gume i dvoje na motoru... Kud mi, tud’ i on...

Veče pred polazak, nebo je , kao mnogo puta do sada, svoj bes ispustilo iznad zapadne Srbije. Potop u najavi ,oluja, kiša i grad, takav, da je u pojedinim mestima proglašeno vanredno stanje. Grad je slomio Ivanjicu i okolinu, srećom naše krajeve je promašio. Sem velike kiše te večeri, valjevski kraj je prošao sa velikom količinom vode i barama kao podsetnikom na prethodnu noć. Enduraši (meni poznati) su veća deca od mnoge dece iz bližnjeg nam okruženja. Neka dvoumljenja i par loše sročenih formulacija na netu, u dobitnoj kombinaciji sa kišom prethodne noći su doveli do otkazivanja druženja od pojedinaca (valjda su slabi u rukama, neuhranjeni, šta li..?), al' smo se ipak okupili tog jutra. Na sreću, evo nas 15-ak na kolubarskom keju u Valjevu, u bašti kaffe-a ''We are not angels''... Cupkamo... Opet neizdrž', valjda! Svako ko se pojavio, je dobio majicu sa ovim prelepim logom, kao znak dobrodošlice i želje za dobrim druženjem... Respect..! Dok čekamo dolazak enduraša, naša ekipa je na ’’visini zadatka’’. Ritual laganja i kafenisanja po običaju. Neki smo na moru, a neki će danas da teramo... A, neki će gledaju fotke i grizu nokte..

Auu..! Sram' da Vas bude... Pa 'vol'ku količinu hedonizma u jedinici vremena forum nije video skoro! Aj' da se stidite prema visočini i širini...! Redom! Dogovor'te se ko će prvi!

Neka zri... Sklopiće se kockice, kao i za sve ostalo u životu, što sam želeo, čekao i sačekao... Pa kad god..! Srećan put svima koji u ovoj turi odu!

Prvo da se zahvalim na komentarima. Poč'o sam da rumenim... ... pazi kad se i ja slažem , al' ne mogu da budem u isto vreme na dva mesta. Biću malo dalje od ovih krajeva, kao i veći deo ekipe, al' verujem da ćete se dobro provesti.

I eto, izbismo na taj hebeni asfalt... Dalje sledi povratak u civilizaciju preko Stava i Pričevića. U Valjevu, ne može kući, mora se kod Milana (Free) i oca mu, Jovana, u bajkerskim krugovima znanog kao Čiča (bjb nick - cica 956). Milan i Nina - cura fina! Čiča i moja malenkost. Čovek prema kome osećam poseban afinitet i koji naše mikrokosmose čini boljim i lepšim mestom za življenje! Čiča respect! Forume, živi i zdravi bili! Do sledećeg pisanija,pozdrav! Libero

Začudio bih se kada bi došao kući, a pod zubima mi ništa ne bi škripalo i grebalo. Prašina naša nasušna! (...ma šta joj tepaš, kad je prašinčina!) Drenajić

Preko Drenajića...

Prođosmo oko Medvednika... ...i izbismo na put koji spaja Stave i Drenajić sa platnom Medvednika, rekom Zavojšnicom, Zelenim virom, rekom Ljuboviđom, Rimskim mostom, Proslopom... Mi ćemo desno, na Drenajić i Stave.

Sveto, respect! Pozdrav do sledeće vožnje ovim krajem! Medveđa leđa nam se smeškaju. Kroz duboku bukovu šumu obilazimo Medvednik

Neke od detalja dešavanja ispred doma na Medvedniku ću Vam prećutati. Jednostavno, oni su ''začin'' koji je ova ekipa vremenom stvorila i uvek ga nosi sa sobom. Da se doda na glavno jelo i učini ga još boljim! Ko je vozio s nama, zna o čemu pričam. Ma koliko se potrudio da Vam prenesem, neću uspeti, pa neću ni pokušavati.

Ergela ispred doma na Medvedniku. Sledi klasika kod Svete, domaćina u domu: '''De si Sveto, 'el ima 'ladno, a?'' ''Imaš dole u frižideru, nije mnogo 'ladno, čaše su ti gore na polici, ako treba...'' ''Jeste l' gladni?'' '' Ma jok, 'fala Sveto, prašina ubi, odosmo na panjiće...'' Ljudi, pa kako da Vam to prenesem? Kad god sam sedeo ispred doma na Medvedniku, na panjevima, pio pivo i prebirao po okeanu koji puca prema Valjevu, imao sam osećaj da sam tu godinama, ma... ne znam više ni sam. Nešto tu... Voda, vazduh, šta li je...

Koristili smo priliku da poradimo na vitaminima. Izobilje divljih jagoda! Negde između Jablanika i doma na Medvedniku.

Italijani su čudo. Valjda to dođe vremenom, čuda postanu normalna, sve može i sve bi moglo... Keramički slajderi su novi krik iz Italije...

Kroz livade i kapije gazimo prema planinarskom domu na Medvedniku. Pandža je sa fenjerom pratio ekipu... Svaka kapija ga je upoznala na rastanku... Sada sam u pravom problemu, jer za pravu sliku ovde nedostaje miris ove livade...