if you aint falling, you 're not trying hard enough...

Nadam se da je sa njime sve u redu???

Vidim da ste i ovoga puta uzivali! Nije mi samo jasno odakle ova brda, zar nije to ravno, ono vojvodina i ti fazoni? Nadam se da cu dogodine i ja da zaorem po toj pescari!!!

Pazi malo na času!

Iako više ne vozim 60 godina star motor, ljubav prema klasici i dalje postoji... Ovde ću sa vama, kako kada stignem i uhvatim vremena podeliti neke od, barem meni, najinteresantnijih motora u istoriji sa kojima sam se susretao u svojim istraživanjima... Za početak: Royal Pioneer - 1909 Iako je je proizveden u seriji od 500 primeraka između 1909 i 1910 godine u Rojalovoj radionici u Worcester, država Massachusetts do dana današnjeg je ostalo samo tri sačuvana primerka! Bio je to naizgled tipični predstavnik bicikla sa motorom u transformacionom periodu između bicikala i motocikala sa krajnje atipičnim tehničkim rešenjima! Pokretao ga je jednocilindrični, četvorotaktni motor, zapremine 600 kubnih centimerara sa ventilima iznad glave ali atipično postavljenim pod uglom od 90 stepeni u odnosu na cilindar. Kažem atipično jer je to bio jedini Rojalov model sa tako postavljenim ventilima a još neobičnije je to što su se ventili otvarali "povlačenjem" a ne "guranjem" kako je to uobičajeno i danas kod SUS motora! Paljenje je magnetno što je bio standard za gotovo sve motocikle tog doba. Izduvni sistem je ujedno i sistem za "kačenje" agregata na ram, jer je izuvna grana sastavni deo rama motocikla a auspuh postavljen ispod agregata - koncept koji u današnje vreme primenjuju pojedini giganti (barem što se tiče mesta postavljanja auspuha)... Snaga se direktno sa radilice, preko kaiša prenosila na zadnji točak, bez menjača između. Iako je predstavljen kao pouzdan, turing model, imao je i "plan B" za vožnju u vidu para nožnih pedala i lanca postavljenog sa desne strane točka. Pedale su ujedno služile i za kočenje u vidu "kontre" na zadnjem točku - kao na poni biciklama! Zadnji točak je kruto vezan za ram (hardtail) dok je prednj točak imao vrhunac udobnosti u to vreme, springer viljušku. Nije vas još uvek zaintrigirao ovaj motor? Sledi jagoda na šlagu na torti - sistem upravljanja ovim pionirom! Na upravljaču nema prednje kočnice, nema ni kvačila ali zato postoje 2 para twist-ručki, to je slovima četiri ručice za zavrtanje - po dve na obe strane upravljača! Jedna je logično za kontrolu gasa a odmah pored nje je ručica za kontrolisanje količine vazduha u smesi - tako da se karburator šteluje u vožnji! Praktičnu primenu ovog sistema mogu da zamislim samo kada se Pionirom penjete na Tibet npr.. i tamo negde na 2000 i nešto metara nadmorske visine motor počne da štuca zbog razređenog vazduha, onda zavrnete i drugu ručicu i popnete se do vr'a! Šalu na stranu, količinu vazduha je potrbno štelovati i u razičitim režimima rada agregata (broju obrtaja), što današnji karburatori rade automatski, mehanički bec ECU! Sa leve strane upravljača, jedna ručka reguliše pomeranje tačke paljenja, tj. pretpaljenje! Naime, sa povećanjem broja obrtaja je potrebno pomerati i trenutak paljenja smeše u cilindru! Kasnije se ta operacija radila automatski - recimo centifugalnim tegovima za pretpaljenje... Znači, izlazimo sa Pionirom na pravac, zavrćemo gas dlanom desne ruke, zatim kažiprstom povećavamo količinu vazduha za smešu jer više goriva zahteva i više kiseonika za sagorevanje dok istovremeno levom rukom pomeramo ugao pretpaljenja proporcionalno broju obrtaja! To, nije sve! Tu je i četvrta ručica na levoj strani upravljača koja reguliše protok izduvnih gasova - nešto kao exup ventil kod yamahe! Na nižim obrtajima je potreban manji protok zbog povratnog pritiska dok je na višim potrebno otvoriti izduv kako bi se brže oslobađali izduvni gasovi! Srećom da motor nema menjač! Zamislite pored svog ovog podešavanja to morate da radite i za svaki stepen prenosa! Razvučete ga u prvoj pa šaltanje u drugu uz naravno manji gas što povlači smanjenje vazduha u smeši, vraćanje tačke paljenja i zatvaranje izduvnog ventila.... a gde su treća, četvrta i ostale brzine i ujedno imati na umu i različita opterećenja agregata u različitim stepenima prenosa! A pored svega toga, potrebno je i ručno podmazivati motor, pritiskanjem membratne na uljnoj pumpi! Malo, malo da rukom 2-3 puta pritisnuti pumpicu ispod rezervoara kako bi se agregat podmazivao! Naravno, pri povećanu brzine se smanjuje i vremenski interval između podmazivanja i količina ulja koja se upumpa! Mogu samo da zaključim a i vi će te se složiti samnom, nadam se, da bi u današnje vreme za vožnju ovog motocikla bila potrebna diploma mašinskog fakulteta ako ne i više jer je potrebno u glavi uraditi kompletan proračun svih parametara rada motora u svim režimima i u isto vreme i to u relanom vremenu i učestvovati u saobraćaju u isto vreme! Za mene je to, moram priznati preveliki izazov!

Zbog neozbiljnosti, zakljucavam temu dok se kviz ne pokrene ponovo!

Sećate se animiranog filma Snoopy, gde jedan od likova, da li se beše zove Lusija ima problem sa drugom decom na javnom dečjem igralištu koja joj ne daju da se igra u pesku? Kada u jednoj epizodi povede Snupija kako bi zaplašila decu da bi se igrala u pesku - Govori tiho i vodi psa sa sobom! E, tog crtanog filma sam se danas setio kada sam se "igrao" u pesku! No krenimo redom! Videh pre neki dan, drugar Shesti otvorio poziv na vožnju po peščari! Pa ta vožnja po peščari je jedan od najvećih krivaca za moju ljubav prema OFFroudu! Do danas nisam ni otvarao temu da ne bih sebe mučio jer nisam nikako mogao da odem na tu vožnju! A i oni zakazuju vožnju dan pre pojeftinjenja goriva! Danas otvorim temu i naravno proradi mi krv, vuče me na OFFroad i to baš po peščari! Izdržao sam do podneva, kada me je Wulfy koji je na proputovanju kroz naše bivše i sadašnje republike baš bio u Plani u kafeu Chin-Chin gde se i okupljaju lokalni motoristi! Samo sam čekao izgovor da skočim na motor, ženi sam objasnio da je čovek čak iz Budve potegao i da nema smisla... Popili piće, popričali, slikali se i svako na svoju stranu! Ja sam krenuo kući al uz "mali" obilazak! Setio sam se gde ima dosta peska, nije prostrano kao peščara - al kad čeljad nije bijesna ni kuća nije tjesna! Reč je o iskopinama šljunka i peska u ataru sela u kome živim. To je unosan posao pa ima nekoliko "gazda" koji imaju po nekoliko šljunkara. Znači pravac peščara tj. šljunkara! Ovde se silazi sa asfalta na makadam i počinje OFFROAD!!!!!! Put do tamo mi je više nego poznat! Godinama prolazim tuda svim prevoznim sredstvima, od bicikle do traktora. Leti se kupamo u veštačkim jezerima koje ostaju posle iskopavanja šljunka! Crna Gora ima Jadran, Beograd Adu a mi "rupe"! Put je dobro utaban ali ne može mnogo brzo da se vozi jer dosta krivuda i ima krupnog kamenja tako da se ne zna na šta se može udariti točak u krivini. Brzina mi je taman kako treba, ne preterujem, tek se polako zagrevam za ono što sledi!!! Nailazim na gomile peska i krupnog kamenja pored "puta" što je siguran znak da smo blizu! Sada je već put nasut isključivo peskom ali je dobro utaban pa nema klizanja i ukopavanja u isti. Ipak po krivinama zadnji kraj mali beži, tu sam već postigao radnu temperaturu pa vozim malo oštrije... Idem nekim zaobilaznim putem, onako nasumice. Stalno se kopaju nove rupa i menja se pejzaž... Kada idem na OFFroad vožnje nemam neki zacrtan plan kuda ću se voziti već "put" biram usput, impulsivno pa kuda me odvede... Ovaj me vodi kroz šumu: Pa kroz iskrčenu šumu: Ovde sam ipak zaobišao blato, nisam adekvatno obučen za igrarije po blatu a i nije mi zapelo kada može suptilno da se zaobiđe ! Povo izlazim do jedne od rupa ovim putem! Odatle vidim tamo, malo dalje ogromnu površinu pod peskom! Zbog peska i peščara sam pre svega i došao ovde! Naravno, pohrlim da se upoznam sa vožnjom po pesku! A kakav je bio prvi kotakt sa peskom se vidi iz priloženih slika: Na pesli jednostavno važe neka druga pravila vožnje! Prednjom viljuškom se ne upravlja već krmi! Ako je neko vozio čamac sa krmom u rikverc zna u čemu pričam. Ne znam sa čime bih ga drugom poredio! Ako se doda malo više gasa da se iščupate iz peska zaglaviće te se isto vako kao ja! Doduše, ja sam se možda i namerno ukopao kada sam vide da sam se zaglavio. Posle ovih slika motor neće da upali! Nije nikakav kvar u pitanju kako ste naviki na mojim vožnjama (dok sam se vozio BMWom) već sam se toliko ukopao da ne mogu da kurblam motor! Srećom pa je pesak mekan te se lako rukom kopa! Kada sam se oslobio usledio je RELI! Toliko me prvukla vožnja po pesku i eksperimentisanje sa vožnjom, pre svega skretanjem po pesku da sam u tih par ari peska izvozao ceo kilometar! Treba li da napomenem da je ovo sve bilo ravno dok ja nisam naišao? Pesak je toliko fin i mek da i pri laganoj vožnji ostaje trag nekih 15ak centimetara dubine! A onda silazim sa utabanog dela puta kako bih dalje zaokružio oko jezerceta jer se put bukvalno završava ambisom od 2-3 metra... Ostala tako strmina kako su eksploatisali pesak... Ako je onaj prethodni pesak bio fin i mekan onda za ovaj ovde nemam reči da opišem. Motor se jedva kreće kroz njega. Kada i uspem da počnem da vozim onda problemi sa prednjim točkom koji kako naiđe na rupu ili neravninu jednostavno se uvije i moram da stanem kako ne bih pao! Ova rupa je od mog stopala a trag u vrhu slike je od motora! Na ovom terenu sam se prvi put osetio nemoćnim sa ovim motorom! Morao sam da siđem sa motora pa da pešaka nađem najkraći put da se iskobeljam iz ovoga. Definitivno nije teren za vožnju motocikla ili ja ne umem! Kada sam našao putanju kojom da se iščupam poterao sam i motor. Prva, pola gasa, zadnji kraj stalno proklizava i polako bukvalno kopamo prolaz! Najgore je kada točak dohvati malo tvrđe zemlje pa uspe da zagrebe i onda podobro cimne i opet se nađe u pesku! Ovde sam se konačno iščupao iz peska: Dalje je teren dosta tvrđi i konačno mogu malo da vozim motor! Al pre svega da skinem jaknu i da se malo rashladim i dođem do daha. Akanje po pesku mi je iscrplo previše energije! Ovde sam ponovo vežbao offroad krivinarenje sa ispruženom unutrašnjom nogom i proklizavanjem zadnjeg kraja. Nije nimalo jednostavno posebno kada se pretera sa driftovanjem! Srećom pa imam tek 30 kilograma manje od motora pa uspevam da ga zadržim i vratim u ravnotežu kada zadnji kraj preterano prokliza! Kadam sam po slobodnoj proceni dovoljno vežbao, vozio u krug kao na kružnom toku i to u oba smera. Nekako mi je mnogo lakše da skrećem ulevo po ovakvim terenima nego udesno! Kao što mi je uvek bilo lakše da radim "policajku" biciklom ulevo! Posle svog cimanja i mašina i ja smo zaslužili odmor u vidu turističke vožnje po kompleksu veštačkih jezerceta. Ni to nije trajalo dugo, taman dok nisam našao novu zanimaciju! Posle par skokova sam postavio aparat da snima skok! Doduše na snimku ne izgleda tako spektakularno kao što se osećam u skoku! Skok je dugačak jedva dva metra al je teren gde se doskače šljunkovit tako da se motor baš zanosi pri doskoku! Rešio sam ipak malo da poprištedim magarence za taj dan, barem dok ne smršam jedno 20ak kilograma ili nađem bolji teren za takve zanimaicije! Od šljunkara se ne vozim direktno kući već zaobilazim stazama pored morave! Nekako mi je još uvek gušt da ga "teram"! A i benzin je konačno značajno pojeftinio! Ponovo se vraćam zemljanom putu što naravno proslavljam vožnjom u četvrom stepenu prenosa da se i Yamaha malo izduva! Idem nekim puteljcima i stazama kojima ranije nisam nikada prolazio. Otprilike samo ynam da treba da idem uzvodno i ne mogu da zalutam! Kako pređem nasip i vozim se obalom Morave tako i je "put" obrastao travom jer ovuda retko kada prolaze traktori! Tuda se isključivo vozi sredinom jer su sa strane ostalo kolotrazi od traktora i silazak točka u takvu rupu bi sigurno rezultirao padom! Sa novom gumom je milina voziti po travi ali baš milina! Posledni put kada sam divljao po travi, imao sam ćelestonku i u krivini pao jer je proklizao zadnji točak. To je zato što stara guma nije umelo da pase travu kao ova: Kao što rekoh, malo se vozim sa leve strane nasipa, malo sa desne a malo i po nasipu! Zadnji put kada sam se vozi ovim terenima mi je pola gasa u drugoj bila fantastična brzina! Sada sam kao malo iskusniji pa vozim oko 80km/h u četvrtom stepenu prenosa! Primećujem i po sebi u situacijama kada nailazim na rupe da automatski, nesvesno postavljam motor tako da upije udarac bez izbacanja iz ravnoteže. To ranije nisam umeo već kada nailazim na rupu ili nekoliko rupa u nizu, usporim, usporim pa prvom polako prođem. Jedino što je takva vožnja IZUZETAN napor, barem za mene i moju kilažu pa ne mou dugo da držim takav tempo. Počinje da se javlja umor, polako pada koncentracija i to je siguran znak da treba usporiti ili stati i malo odmoriti i uživati u prirodi na kraju krajeva! Kako ja već više od dva sata uživam u prirodi, krajnje je vreme da se vratim kući i uživam u ručku! Kroz poznate puteljke, staze i prečice kroz njive stižem do asfalta: Od prvo fotografije do poslednje kilometar sat je izmerio 28 kilometara! To je bogami za mene bio jedan od jačih offova, valjda sa vremenom stičem iskustva i pre svega kondicije pa mi svaki sledeći OFFroad izlet sve duže i duže traje!

Moj transfer u enduro ekipu je počeo sa slikama iz peščare sa prošlogodišnjišnjih vožnji čini mi se... Ovu temu nisam otvarao do jutros jer nisam hteo da se zlopatim što ne mogu i ja... Još mesec dana i gotova vojska pa će nešto da se radi, biće valjda malo više para za gorivo..

Prosle zime se vozilo po snegu: http://www.bjbikers.com/smf/index.php?topic=12191.0 Ove zime je drugi motor pod dupetom, trebalo bi da bolje trpi sneg... u svakom slucaju - jedva cekam da zabeli pa da poteram po livadama

Jaoj ljudi kako me svaki živi mišić u telu boli!!! Nisam skoro dobio ovakvu upalu!!!

Ono što je još početkom juna američki moto-gigant najavio je ubrzo i ispunio! Reč je o kupovini italijanske firme MV Aguste koji nije potrebno posebno predstavljati. Transakcija je završena cenom od 25 miliona eura sa usvajanjem i duga od 45 miliona eura koji je ovaj proizvođač napravio pod dosadašnjom upravom. Još uvek nisu poznati planovi Harley grupe sa Agu-stom jer su u izjavi za javnost samo izjavili da time žele da poboljšaju svoju poziciju u Evropi, štagod im to značilo. Nerealno bi bilo očekivati V2 sportske motore ili četvorocilindrične kruzere iz ove simbioze ali dolazak amerikanaca u srce evropske moto-industrije (Italiju) nije tek usput... Ovo je drugi put da “Harlijevci” kupuju moto firmu u Italiji. Još 1960 su kupili 50% akcija Aermacchi-ja a 1974 i ostatak. Tada su imali za cilj proizvodnju motocikala male zapremine. Fabriku su prodali 1978, kada je opala prodaja motocikala iz ove fabrike. Fabriku je tada otkupila Cagiva koja je proizvodila svoje motocikle te je Aermacchi otišao u istoriju! Nadamo se da ista sudbina neće zadesiti i Agustu. Interesantno je pomenuti da je Cagiva pod vlasništvom Aguste i da je kupovinom Aguste HD postao vlasnik i Cagiva brenda i pretpostavljamo i Aermacchi brenda, ako to još nekoga interesuje...

Odlično, samo bih dodao jednu kariku koja nedostaje: Prvi "pravi" bicikl datira iz 1839 kada je škotski kovač Kirkpatrick MacMillan konstruisao prvi bicikl sa prenosnim pogonom na točku, konkretno, ima je napred postavljene pedale koje su povezane sa zadnjim točkom preko "štapova". Bicikl se vozio tako što su se pedale gurale napred nazad, čime se okretao zadnji točak. Istim tim biciklom je prešao nešto preko 100km od njegove kuće do Glazgova gde je kažnjen zbog "besne" vožnje kada je vozeći bicikl pri brzini od oko 13km/h oborio dete u gužvi koja se napravila oko "đavola na točkovima". Na saslušanju povodom prekršaja, sudija ga je naterao da bicikl vozi prateći oblik broja 8 kako bi pokazao umeće upravljanja istim. Nakon uspešno odvezenog poligona, oslobođen je novčane kazne a vožnja "osmice" verovatno od se tad zadržala i dan danas kao test sposobnosti upravljanja dvotočkašem! Citet preuzet sa: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_content&task=view&id=170&Itemid=38

Dugo sam ja zavideo drugima na svakoj OFFroad voznji...

iliti u prevodu na engleski The Good, the Bad and the Ugly - OFFroad što se kod nas prevodi kao Dobar, loš, zao - VANput Vraćajući se sa današnje OFFroad vožnje razmišljao sam o naslovu mini-putopisa i prva zamisao mi je bio: "Razlike izmedju lošeg i dobrog OFFa"... samo što je svaki OFF dobar OFF te mi ono loš OFF nekako i ne pije vodu... ne znam kakvu bih OFFrod vožnju okarakterisao kao lošu. Onda mi je pao na pamet naslov "Razlika između dobrog i BAŠdobrog OFFa" al mi sve to zvučalo nezgrapno... Po izlasku na asfalt i vožnje poslednjih 4km do kuće, onako prašnjav kakav sam izašao setih se kauboja koje znam ponajviše iz "šageti" vesterna, zlatno doba kinematografije sa Seđio Leonetom na čelu i Klintom Istvudom kao glavim protagonistom u njegovim filmovima. Naravno, prva asocijacija na špageti vestern je Dobar, loš i zao... Kada saberem sva svoja OFFroad iskustva - sva su dobra, nema loših, čak ni one vožnje gde sam osim gumom i zubima orao livade... No kako neko kaže, OFFroad padovi se ne računaju, ustanes, ispljuneš zemlju i travu iz ustiju, vratiš se ne motor i ženi kući doneseš zelene pantalone na pranje umesto poljskog cveća! S'vremena na vreme se slože kockice, ispune neki uslovi i zadesi se bašbaš dobra OFFroad voznja koju je teško opisati običnom komparacijom bolja i najbolja, nije superlativ dovoljan već je potreban ÜberSuperlativ ili ZLI-OFFroad! No, ja počeh o današnjem OFFroadu: Već duže vreme, zadnjih pola godine pa i više primećujem dosta kamiona koji stalno voze neku zemlju, po ceo dan... razmišljah danas kada mi je jedan od njih oduzeo prvenstvo prolaza i kada sam morao doooobro da kočim kako bih pretekao da napišem ove redova, šta će im ta zemlja i odakle tolika zemlja... Kako je to doooobro kočenje bili inicijator da konačno kupim DOT4 ulje da zamenim u kočionom sistemu i prilika da isprljam ruke, zašto da ne zamenim i zadnju gumu? Umesto dosadašnje ćelestonke sam stavio onu za zimsko oranje... Dok sam sa drugarom majstorisao oko Yamahe pitah ga za te kamione, gde mi on otkri globalnu zaveru o kopanju hektara zemlje do dubine od 15ak i više metara za potrebe ciglane. Razmišljah u glavi kako li izgleda rupa u zemlji površine jednog hektara i dubine 15 i više metara... Tog trenutka sam rešio gde ću da isprobam novu gumu i novo ulje u kočnicama! Od drugara sam dobio GPS instrukcije u sokaku kod Mileta Mike Perinog, kod žute kuće skreneš levo i ideš do Kinezovog vrbaka pa skreneš desno preko suvog potoka i pored Sonđelinog vinograda ne možeš da omašiš! Glavarmin primio intrukcije i uz stavljnu kacigu na Glavarmin, jer kaciga Glavarmin čuva, punim gasom na jednom točku krenuh do kote 43! Na jednom točku jer ova nova OFFroad guma MNOGO bolje drži asfalt od stare, motor sada skače na malo oštrije zavrtanje gasa što ranije nije bio slučaj... no to je druga tema... Ispoštovao sam sve instrukcije sa malim izletima po sveže i njivama koje tek treba da se pooru, čisto da ispitam malo mogućnosti nove gume... Nije mi bio dovoljan utaban zemljani put već sam morao malo da isprovam i travu i mekanu, rovitu zemlju... Iako nigde ne piše da je vrbak Kinezov, jes da čoveka i ne poznajem, prepoznah vrbak... i vinograd sam prepoznao a za tog Sonđelu tek nikad nisam ni čuo a kamoli upoznao! Na selu se ljudi više znaju po nadimcima nego po imenima... i nepogrešivo stižem do iskopine.. Večernji su skoro časovi, izgleda da su završili sa kopanjem za danas te iskoristih to što nikog nema da se spustim do dole... a dole OFFroad raj! Skoro pa prava mala staza za OFFroad! Tu se prepliću utabani putevi kuda kamioni prolaze sa manje utabanim putevima, gomilicama zemlje koje su dušu dale za skokove, samo da se malo bolje utabaju... Otkako sam sišao dole nisam seo na sedište, sve mora da se vozi stojeći jer teren toliko neravan da nema vremena da se sedne, samo ovlaš kada se dođe do kraja, do zida iskopine pa onda isturena unutrašna noga i okret! Ovo je bolje od Diznilenda (iako tamo nikada nisam bio), ovakve vožnje nemaju ni na beogradskom novogodišnjem sajmu a kamoli po seoskim vašarima. Nema guzve, nema čekanja po pola sata za najbolje voznje, sve je tu, na dohvat ruke! Ako želiš još koji krug na ringlišpilu ne moraš da hvataš "patku" ili kupuješ još jednu kartu te ubaciš ekstra žeton, samo zavrneš gas i okreneš se za još jedan pa još jedan krug i tako dok ti ne dosadi ili dok se na zavrti u glavi! Prvo sam se dobro upoznao sa terenom, vozeći nekoliko "krugova" po "stazi", pokušavajući da uhvatim sve interesantne delove. Negde su se izgleda malo više zaneli kopajući pa stigli do podzemnih voda. To je ujedno i najniza tačka do koje su kopali zemlju na ovom mestu i po svema sudeći neće ići dublje jer bager na sasvim drugom kraju a ovde je trava baš fino porasla što ukazuje da su davno ovde kopali. A Yamaha samo zadovoljno brunda, druga, ovlaš iznad polovine gasa i samo jede zemlju ispod sebe! Ne bira! Tvrdo, mekano, nigde ne staje! Preskače ili prolazi kroz bedeme zemlje, ka na ovoj slici gde se u donjem desnom uglu vidi srušen bedem. Doduše ne baš najbolje jer mi je lepa slika u tom trenutku i nije bio prioritet! U takvim trenucima udari čoveku adrenalin u glavu, naročito kada je prvi put - kao meni! Prva preprekao ti se čini teško savladivom, pa kada sa lakoćom preskoči, pregazi, pojede istu, druga i treća i četvrta idu u nizu. Posle nekog vremena sam se penjao na gomile zemlje koje nisam ni primećivao isprva u smislu kao terena moj motor i moje mogućnosti! Naročito sveže gomile zemlje u kojima i noga utanja, gde bi se četvoronoške puzao... Motor u prvu, po gasu liberalno i uz zanošenje i bacanje zadneg točka na vr' brdašca! Na vr'u se ne može puno zadržati, kao u mitu o Sizifu, neće kamen da se zadrži na vr' brda pa ga kotrljaj ceo zivot i pokušavaj a on neće, skotrlja se dole. Tako i ja, koliko sam se popeo, motor preleće i kreće nadole, spust još strašniji nego uspon, zadnja kočnica pritisnuda ali motor kliza napred... Vozim se na prednjem točku, kao da guram zidarska kolica... Onda puštam zadnju kočnicu i dno "brda" dajem gas, motor preskače brazde i opet je na sigurnom. Strah koji je domalopre bio tu se pretvara u ČIST adrenalin! Zbog svoje bezbednosti i teskobe jer mi ovaj hektar rupe mali, izlazim napolje iz rupe i trećom sa dooobrim gasom vozim u krug oko rupe putem koji su kamionu utabali... Vozim pola kruga i vidim sa druge strane, kuda sam prošao oblak prašine koji motor ostavlja... još jedna injekcija adrenalina i "pržanije" (reč koja mi je iz detistva ostala, prženje, pržanija a nije vezana za hranu) i još "malo" po gasu! Ne gledam na skalu kilometar sata u tom trenutku jer nisam na motoru, nisam u svojoj koži, nisam u svom telu - nema mesta za mene, adrenalin i još veća glad za istim me je celog obuzeo! Vraćam se u rupu da dovršim započet posao! Nema još puno mesta gde nisam bio! Iskreno, neka brda zemlje će ostati i neosvojena jer je u Glarvminu, ispod kacige ipak ostalo malo zdravog razuma, valjda dolazi sa novom, updejtovanom verzijom softvera... Intrigiraju me "ćoškovi" rupe koji nisu baš ćoškasti već nekako ovalni... Vozim krugovo oko njih i u svakom krugu sve se više i više penjem uz zid... Nisu to voliki koraci, čisto ono pomalo, vidim tragove prethodnog prolaza i to mi je orijentir za naredni krug... Nije baš zid smrti ali izaziva zadovoljstvo ovom latentnom adrenalin džankiju! Stajem posle 5-6 krugova i vidim da to nisu neki spektakularni usponi kao što mi je u vožnji izlegalo.... Srce iz grudi, čini mi se da će da iskoči! Imam osećaj kao da mi je grudni koš potpuno prazan, kao kavez i da srce pomahnitalo skakuće unutra, kao onaj Dizni logo u reklami za crtane filmove vikendom (da, još uvek gledam crtane filmove), udara na sve strane... Kaciga mi je čini mi se sasvim mokra ispod vizira... Vitir je odavno podignut jer ne mogu pluća dovoljno vazduha da uvuku... Kao da imam gas masku na sebi al bezbednost na prvom mestu! Tad shvatam smisao konstrukcije enduro kacige! Biće moja uskoro! Nadam se... Mislim da je konačno vreme da se oprostim od playgrounda, nema više smisla da je nazivam rupom, kada se za neko mesto kaže da je rupa, prva asocijacija je nešto negativno! Odlazim do druge, strmije strane da snimim ponor! Na istom mestu sam uslikao i ovu sliku, gde se vidi glavni krivac današnje vožnje: Još joj brkčići stoje.... Odmah uz playground se nalazi OGROMNA njiva, par i više pari hektara, sveže poorano i tanjirano te džombe nisu velike! Sa starom ćelestonkom sam ulazio u njive i fino se ponašala... jes da je motor skakutao i bacao na sve strane al je moglo da se prodje... Kako li će se ova guma ponašati? Neću mno da detaljišem oko te vožnje, to je nešto što MORA da se proba! Stigao sam do trećeg stepena prenosa pa sam onda stao jer je opet počeo da skače da adrenalin i opet je počelo ono vantelesno iskustvo kao malopre.. Stao sam u pravi trenutak, nekako potavio motor na ćopavu, dopola zabodenu u zemlju i uhvatio zalazak sunca, dok se u pozadini razilazi oblak prašine koji je ostao zamnom: Yamaha u svom prirodnom ambijentu: Pa jedna grupna fotografija. Lice jeste izmoreno ali se osmeh itekako vidi... čak i sjaj u očima! Kažu to je adrenalin Uopšte, problem sa mojim offroad vožnjama je što ostaju samo mentalne slike na vrhuncima zadovoljstva, tj. u vožnji! Dok ja ugasim motor, obezbedim ga da stoji na ćopavoj izvadim aprat, skinem kacigu, ne mogu da nadjem taj kadar koji mi stoji u glavi... Zato se i trudim da najbolje slike koje nemam na računaru već samo u Glavarminu pretočim u tekst! Jer jedina mogućnost downloada iz glavarmina je u *.txt fajl! Možda će u novim modelima ugraditi mogućnost skidanja u *.jpg ili *.avi formatu... za sada samo pisana reč jer moje crtačke sposobnosti su na nivou deteta iz osnovne škole koje ima trojku iz likovnog! Izlazim na drugom kraju njive koji je izgledao dosta daleko dok nisam seo na motor! Mora da se Ajnštajn vozio na motoru kada je pisao teoriju relativiteta! Iz njive izlazim na doobro utabani zemljano-šljunkovit put! U prvoj i drugoj brzini može da se vozi sedeći, čim se ubaci u treću mora da se ustane i vozi u enduro maniru! Pade mi na pamet Ajnštajn ponovo i reših da proverim njegovu teoriju relativiteta u praksi sa posebnim osvrtom na relativne razdaljine i brzine! Eksperiment je uspeo i pre vrhunca zadovoljstva i kraja "puta" brzinomer je pokazao jednu trocifrenu brojku sa dosta rezerve u trocifrenosti Kako nije bilo znaga za ograničenje brzine, istu sam prilagodio stanju i uslovima na putu! Brinu me samo ovi oblaci prašine koje motor ostavlja... Možda mi filter za vazuh ne valja pa uvlači prašinu i izbaca kroz auspuh? Tu se i završava avantura i voznja što se mene tiče! Posle toga se izlazi na asfalt, gde se vozi po nekim pravilima, ograničenjima koje drugi nameće i tu se nema šta opisivati! Kada sam u prirodi ja APSOLUTNO imam prventsvo prolaza, osim ako ne naiđe medved ili neka krupna divljač a da nije plašljiva srna... al verujem da bi i mrki medved ustupio prvenstvo stampedu od 45 konja Nema ograničenja na putu jer nema puteva! Jedino ograničenje je ono moje, mentalno, jer motor očigledna može više nego ja... a to ograničenje ne bih kršio, bar ne za mnogo! A i na putu uvek tolerišu onih dva-tri procenta prekoračenja... Da se nadovežem na špageti vestern sa početka priče... koliko su ti kauboji bili srećni? Njima je svaka vožnja bila offroad vožnja jer nije bilo puteva... Čak i vožnja do centra grada je bilo offroad iskustvo! Svoje su konje potkivali isključivo offroad potkovicama jer drugačije i nisu postojale... Potkovice za asfalt su novija tekovina a i one se retko kada stavljaju na konja! Mogu tek da zamislim kako bi oni bili srećni danas pa da mogu da zajašu ovog mog gvozdenog konja i osete kako je jahati 45 konja odjednom! One izrode od motora što imaju po 200 konja već i to u civilnoj upotrebi neću ni pominjati... Ne znam da li su oni u to vreme imali trke konja a i da jesu, ti su konji vozeni verovatno samo po stazi sa specijalnim potkovicama i samo na treninzima i trkama... za civilnu upotrebu su imali mirnije konje... Al to je sasvim druga priča i nema puno veze sa ovom temom al čovek kada vozi motor u prirodi, mozak radi na sasvim drugačiji način... Ko je vozio znao o čemu pričam... ja ne napišem više od pola misli koje mi dođu i koje elaboriram u toku vožnje... Ne vozim ja motor zbog voznje motora ili što me neko možda plaća za to (ne plaća me niko) vozim zbog nirvane koju doživljavam na dva točka i gotovo UVEK, kao po ravilu usključivo VAN asfalta... Tu bih se opet vratio na početak priče, razlike između OFFa, dobrog OFFa i bašbaš dobrog OFFa, valjda je razlika kakav se vratiš kući! Ako se vratiš ovakav, to se valjda računa kao Über-OFFroad: Jedino bolje od toga što mogu da zamislim je da se dodje blatnjav od glave do pete... al za sada, nažalost nemam takvu opremu, tj odelo koje bi to izdržalo, koje ne bi moralo da se baci posle takve voznje... Al i kada bi se skinulo to odelo i kaciga, verujem da bi ispod toga baš ovako čovek izgledao posje jedne bašbaš dobre OFFroad voženje! Čik pogodite ko će noćas spavati kao beba... Do sledećeg OFFa budite mi Buono a nikako brutto il cattivo

Nosite flurescentne prsluke, nisu lepi al nisu ni skupi a povecavaju sanse da vas vide...

Ima i ovdi jedan tekst.... http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_content&task=view&id=290&Itemid=38

a sta to imate protiv sstruje???

Uh, pikavac kroz prozor... jednom mi je izgoreo majcu a drugom prilikom mi je pepeo uleteo u oci (imao sam nosu na glavi) i za divno cudo ne postoji NIJEDAN zakon koji to zabranjuje?!??! Mogu samo da zamislim koliku bi stetu prouzrokovao pikavac da uleti kroz poluotvoren vizir po gradskom vrelcu!!! Moje misljenje je da bi za takav gest trebalo a se KRIVICNO odgovara a ne prekrsajno!!!

Auuuu... al me ovi zajebali sto mi poklonili XT :) Hocu XL mada konfencijski nosim XXXL ;D ;D ;D Shalu na stranu, odlican tekst! Ide na naslovnu! P.S. SpaVe, mogli bi da se nadjemo jednom pa da napravimo uporedni test XL-XT, tu su u klasi...

BSA su!

Fantasticno!!!! Mesto koje se mora videti! Dok ne postanes Lalajkov pomocnik u fotografisanju, proglasavem te svojim pocasnim vodicem Zelenkovca cim se nameracim na tu stranu!

Vise bi motorista doslo da slusa Dzeja nego tu tuctuc kompilaciju zvukova razlicitih frekvencija koju od miliste nazivaju muzika.... Nije ti za nas bajkere, to ti je atmosfera za muvanje devojaka a ne za bajkerski provod... NISTA bez livade, debelog lada i satora (ako si ga razapeo na vreme - dok si bio trezan)

Fantasticno!!! Jos da imageshack ne zeza kao sto zeza....

Ima nas jos endurasa zainteresovanih...

...po forumu al zato po brdima... Dan je polako na izmaku, sedim i razmisljam šta sam danas konstruktivno uradio? Skoro pa ništa! - Odgovaram samom sebi kao iz topa! Gledam sunce kako se sprema da zađe za brdo i nekako se kao kroz maglu setim Njegoša i njegovog Gorskog Vijenca. Nasmejem se svom ocu koji se u mladosti bavio maratonskim recitalom i neka 2 meseca proveo u učenju Gorskog Vijenca napamet, pored ostalog repertoara poezije koje je spremao. Kako se grdno razočarao kada mu nisu prihvatili Gorski Vijenac jer je epsko delo, no do dana današnjeg ga pamti! Setim se jednog citata koji kaže: "Ko na brdu ak' i malo stoji, više vidi no onaj pod brdo!" i razmišljam da li je i on ovako sedeo kao ja i gledao u zalazak sunca i da li je i njega sunce zaslepljivalo kao i mene sada pa je pametno smislio prethodni stih. Čkiljim tako u zalazak sunca, doduše još uvek mladog, te podobro zaslepljuje i mislim se da nije njegoš bio crnogorac kao što jeste i da je otišao na to brdo i lepo napisao šta se to sa brda misli, ne bi nas u školi maltretirali onim čuvenim - šta je pesnik time hteo da kaže? Spustim pogled u dvorište na yamahicu koja mi istog trenutka kaže: "Pa da vidimo šta je pesnik hteo da kaže!". Koliko je to izustila, već sam se obuo, otvorio kapiju i otperjasmo put brda! Jedno kilometar asfalta pa kilometar tucanika dok smo i poslednje kuće ostavili iza sebe, pa pored njiva, šumaraka, nasumice birajući puteljke na silnim raskršćima - uvek birajući onaj put koji vodi uzbrdo i kojim se ređe ide, koji je više zarastao u travu! Nije veliki uspon i onako malo osiono vozim "na pola gasa" uspinjući se pristojnom brzinom za enduraša-početnika! U nekom trenutku izbijam van puteljka obraslog u bagrenje koje se nadvilo sa obe strane puta, sastavljajući krošnje visoko iznad glave, pravo na livadu odakle puca pogled na celo selo, na druga brda u daljini, tamo negde prema homoljskim planinama pa i same homoljske planine! Nisam poptuno siguran ali čini mi se da prepoznajem i ulazak u Gornjačku klisuru, jedan od lepših predela ove naše bogate zemlje. Nisam još uvek na vrhu brda al zastajem, ne žurim nikuda, osmatram pogled i razmišljam koliko bi Njegošu trebalo da se popne dovde i da li bi nastavio dalje, do vrha brda, da udovolji svoju umetničku znatiželju ili bi genetika nadvladala i ostao da uživa u hladu nekog drveta... Da ima yamahicu kao ja verovatno bi napisao nekoliko nastavaka Gorskog Vijenca idući s'brda na brdo... Sunce moje ali bukvalno sunce moje: Posle malog predaha nastavljamo dalje, suce sigurno zalazi a mi još uvek nismo saznali šta je pesnik hteo da kaže, jer je pesnik veliki a brdo još uvek nisko! Dalje je uspon malo oštriji a put lošiji, postoje kolotrazi ali suprotnih on onih standardnih, znači nisu uleguća već izbočine koje voda nije sprala jer su utabane od traktora koji su nekada tuda prolazili a sa svih strana oko tih kolotraga su ulegnuća, kanali koje je kišna bujica odnela sa sobom. Vozimo dalje uzbrdo a trava postaje sve gušća i viša: a put sve uži i uži od okolnog rastinja: i uži sve dok više nema dalje i moram da stanem! Priroda je ovde uspela da zaceli ožiljke i da me natera da se okrenem, samo kako? Setih se Lalajka i njegove zgode kada je morao da okrene motor oko ćopave, kao šestar. Sreća pa motor nije težak i začas sam ponovo na pravom putu, biram drugo skretanje na poslednjoj raskrsnici i očas oka izlazim na vrh brda odakle puca vidik na skoro sve strane: a iza brda nova brda! Trenutak inspiracije pa se igram fotografa: Pa se malo glupiram: Vidiš, ovako bi BMWa doterao na vr' brda, samo da mu je čitav kardan! Odvezem se do sledeće njive, odakle se malo bolje vidi selo jer je trava sveže pokošena, sedim i uživam u tišini. U daljini se na auto-putu tek poneki kamion čuje, verovatno pošteno preopterećenog teretom, poneki pas koji laje kao kroz maglu... Sunce iza mene polako zalazi i tada shvatim da je Njegoš sedeo, možda baš na ovakvom brdu kada je u pero slio mudrost: "Ko na brdu ak' i malo stoji, više vidi no onaj pod brdo!". Sa suncem iza leđa i vidikom koji se širi kilometrima a koji nažalost aparat ne može da obuhvati konačno shvatam šta je pisac hteo da kaže! Šteta što se nisam na brdo penjao kada sam čitao Gorski Vijenac, možda bih bolju ocenu imao.... U tom trenutku u susednoj njivi čuje se šuškanje kukuruza, pogledam u tom pravcu i ugledam srndaća i "Lane moje" kako plahovito pretrčavaju preko čistine da bi nestali u prvom šumarku. Nisam imao spreman aparat pa će mi ta slika ostati urezana u sećanju umesto na hard-drajvu... Nedugo posle se ponovo čuje šuškanje iz kukuruza i izlazi ponovo "Lane moje", sada samo i na trenutak zbunjeno mojom pojavom, nakratko me proučava pa stidljivo napravi par koraka i posmatra me. Mlado je i nije imalo susreta sa ljudima i pristalo je da ga upucam aparatom na kratko... samo što mi oružje i nije neko pa je zoom slabašan... Vreme mi je da polako krenem nazad, imam izbora i ne vraćam se istim putem. Pitanje da li bih uspeo da nađem isti put jer sam kratio put preko mnogih njiva i strnjika. Ispostavilo se da je bolje da sam se vratio istim putem, ovaj je baš nezgodan za spust. Mnogo više propao od vodene erozije pa su kanali duboki i do pola metra u nekim delovima. Spuštam se pažljivo sve do skoro poorane njive kojoj jednostavno nisam mogao da odolim! Zemlja je mekana i vožnja po ovom terenu je pravi izazov, motor je izuzetno nemiran, skacka i igra levo-desno! Pokušavam jačim gasom da smirim motor i savladam grumenje zemlje ali se ipak smirujem, prednja guma ima pristojne krampone ali je zato zadnja mnogo bliža SM gumi nego offroad te koristim priliku za slikanje: i izlaazim iz njive uz obećanje yamahici da ćemo je pojesti čim je opremim ozbiljnijom gumom! Dolazim kući sa osećajem da sam ispunio dan! Popeo sam se na vrh brda, video šta se nalazi iza brda, odgonetnuo večito pitanje "šta je pisac hteo da kaže" i izorao jednu njivu... večera mi nije ni bila potrebna, samo flaša hladne vode i malo slobodnog vremena da sa vama podelim ovaj mali izlet... do sledećeg OFFa...