Umesto zaključka: Suma sumaru, ni po babu ni po stričevima, nisam se nijednog trenutka pokajao što sam pošao na put, bilo je izuzetno iskustvo, izuzetno poučno iskustvo! Video sam kako ljudi žive s’one strane grane, video da trava nije mnogo zelenija s’one strane potoka i naučio da cenim ono što imam i još više ono što nemam u Srbiji! Zadovoljstvo bi bilo potpuno da sam putovao motorom al kad nema kiše dobar je i grad! Jednog lepog dana, nadam se da ponovo obiđem Holandiju al motorom, biće prilike nadam se! No, nije loše ni putovati autom, posebno sa ovako dobrom ekipom! Nisam se poznavao sa njima pre puta al smo se lepo proveli! Kada se putuje motorom, sam si sa svojim mislima, u autu imaš i društvo pa teško da možeš da dosadiš samome sebi Teško je na forum preneti sve fazone, provale i zezanja iz auta te se nisam ni trudio, ostaće to „naše“ interne zajebancije i prozivke kada god se sretnemo! Imao sam sreće da se vozim tolike kilometre sa duhovitim i zabavnim ljudima! Hteo bih još jednom da se zahvalim Koletu i ekipi iz Gevare na pozivu da se pridružimo njihovoj ekspediciji i upravi BJBa koja je mene poslala na taj put. Uskoro očekujte detaljnu priču o Arai kacigama, ovo je bio samo putopis i moje viđenje Jevrope – onako kako sam je ja doživeo i okusio

Dan 5 – ili povratak u Srbiju! Kao što već rekoh nešto posle ponoći stižemo u Beograd, već oko 1:00 sam bio na autobuskoj stanici. Prvi šamar u Srbiji, nema autobusa do 7 ujutru za Veliku Planu! Odlazim na Železičku stanicu, nigde reda vožnje čekaonica zaključana lancima, ništa ne radi, nema žive duše! Vraćam se na autobusku, sve vreme sa dve torbice oko vrata (kamera i aparat – shodno profesiji), putnom torbom i tri kese sa poklonima. Čekaonica na autobuskoj takođe zaključana! Prostorija gde se prodaju karte ima samo dve klupe na kojoj spavaju, pretpostavljam beskućnici ili skitnice. Nisam jedini koji čeka, ima nas 15ak, slušam razgovor dve gospođe kako je sramota da nijedna kafana ne rade, nema gde da se sačeka... Meni telefon prazan, baterija izadala, ne mogu više ni da stojim u čekaonici zbog neprijatnog mirisa! Izlazim napolje u čujem komentar kako kockarnica radi neka na kraju stanice! Odlazim tamo, al ne služe piće ako se ne kockam! Reko uključi koji god aparat, svejedno mi je i daj mi piće! Vidi čovek da mi nije do kocke pa mi dade piće i bez kockanja! Još mi uključi i telefon da se puni! Sat vremena odčekam tu, proverio red vožnje preko interneta, nema ni voza pre 8 sati! Usput proverio i red vožnje autobusa jer onaj okačeni na stanici je skroz konfuzan i nečitljiv! Vidim da od 4 sata kreću neki autobusi pa izađem napolje da čekam, bilo koji autobus koji ide na jug auto-putem mi odgovara jer mi je kuća odmah uz isti! Na stanici nigde klupe da se sedne, ima ih na dolaznim peronima al se plaća ulaz na peron i to 120din, a i pored toga, kapija zaključana a niko ne prodaje žetone! Stajao sam do 5:30! Dolazi prvi autobus koji ide auto-putem, može do Plane al ako kupim kartu do Ćićevca – ma nema veze, samo da stignem kući, ne pitam za cenu! Kaže da kupim peronsku kartu, neće da me pokupi van stanice! E, sad, objasnim ja čoveku da od 1 sat čekam, da nemam gde da sednem da se ogrejem, čak se i WC plaća 30din i imam problem sa samim sobom da im platim tu staničnu uslugu 120din! Kažem mu da nije problem u novcu al da ja ne bih mogao da spavam danima da dozvolim da mi na tako prefidan način uzmu 120din zato što im se može! Da ja NIKAKVU uslugu nisam dobio za tih 120din i da neću da im platim makar čekao ceo dan! Vozač neumoljiv, ništa, njegovo pravo, zahvalim mu se al ipak probam da čuvaru koji cepa karte (koji je u međuvremenu došao na radno mesto) objasnim moj slučaj! Mnogo je reći da je ostao neumoljiv, čak je bio i prilično drzak sa druge strane ograde, pita me šta očekujem, možda sobu i krevet dok čekam autobus! Pitam se da li bi bio tako drzak da nije ograda između nas. Zahvalim se i njemu na pažnji i izvinem na uznemiravanju i odem da čekam drugi autobus. Čekaonica i dalje zaključana! Drugi autobus koji ide u mom pravcu stiže posle sat vremena – ipak je nedelja! Hoće vozač da me primi, mora da naplati kartu do ćuprije, nema veze, hoće da me primi i van stanice, ma super! Ulegnem u autobus al ne smem da zaspim, promašiću kuću! Budan sam već 24 sata... Stižem kući, još se sapletem prelazeći preko auto-puta i padnem koliko sam dugačak u sneg i to pravo na koleno koje sam povredio pre nedelju i kusur dana pri padu sa motora.. Još uvek boli bajdvej! Ulazim u kuću konačno oko 8 sati!

Dan 4 Budimo se pokrivni snegom, ne bukvalno al je preko noći napolju fino napadao.. Spremamo se već po navici na brzinu, odjavljujemo iz hotela i krećemo put kuće! Uslovi na putu nisu baš idealni, pada sneg, silni automobili bacaju otopljen sneg ispod točkova i strašna je gužva! Interesantno rešen problem nedostarka parkinka kod Štutgardskog areodroma, napraviti garažu iznad auto-puta! Kako dan odmiče, gužva postaje sve veća! Prvi put ignorišemo GPS koji nas upozorava na gužvu i stacionarni saobraćaj i predlaže nam drugu rutu koja podrazumeva silazak sa auto-puta. Kakav silazak sa auto ceste, ne dolazi u obzir! Ispostavilo se kao velika greška! Desetine kilometra smo prelazili po sistemu kreni-stani stani-kreni! Gužva na pumpama kao kod nas devedesetih! Na sledećem izlazu poslušamo savete simpatičnog glasa iz navigacije i silazimo sa auto-puta... Na jednoj pumpi koristimo pauzu za doručak, tj društvo koristi, ja sam se zakleo da više neću jesti tu konfekcijsku hranu! Kažu da piletina i kajgana nisu loše al džaba, ja sam se zakleo! To važi i za ove krofnice! Lepo izgledaju al više ne bih pojeo ni čačkalicu iz burger kinga! Kad sam već kod čačkalice, da nisam poneo plastične iz Srbije ne bih imao čime da isčačkam hranu! Ni u jednom restoranu nije bilo čačkalica! Ne znam da li je nepristojno čačkati zube ili je neki drugi razlog, uglavnom nema čačkalica u EU! Nastavljamo put dalje lokalnim putevima kroz krajolike Nemačke! Pravo osveženje posle auto-puta i sporog saobraćaja! U jednom malom mestu ugledamo pored puta mega-market, da odem u Nemačku a da ne kupim nešto na njihovim sniženjima, nema šanse! Ko god od rodbine dođe priča o cenama i znaju ih u cent, kad je koje sniženje i slično! Pravimo kratku pauzu i posle borbe sa oslobađanjem kolica (džolaja je obio bravu) jer su im uvezana lancima sa nekim čudnim bravama ulazimo u market! Ja sam odmah tražio deo sa slatkišima da obradujem suprugu koja se u 7 mesecu trudnoće ne odvaja od hrane Market je ogroman i kada sam konačno našao slatkiše kreće potera za žutim cenama i interesantnim slatkišima Društvo nalazim u čik pogodite kojem delu Džolaja je konačno našao sredstvo za skidanje farbe sa lima i laka sa nameštaja Nastavljamo dalje kroz snegom pokrivenu Nemačku: Bezbednost na prvom mestu! U jednom mestu ponovo moto radnja, ovoga puta iz poznatog lanca HeinGericke, snalazimo se za parking i odlazimo da pogledamo šta ima! Ima SVEGA ali MNOGO skupo! Izbor je mnogo veći nego kod nas ali i ono što može da se kupi kod nas je skuplje! Džolaja se snadbeo sredstvima za čišćenje i poliranje motora i za održavanje kože a ja kupio prvu pomoć za koju sam kasnije čuo da nije po JUSu! Nema veze, dokle god ima krst na sebi će da prođe a i služiće ako se provozam motorom van granica... Pomenuo sam skupoću? Ova jakna je 599e!!! Kroz isti gradić vidimo da i u Njemačkoj može da se pokvari pumpa! Na tabli je rukom ispisano DEFEKT! Čudi me da nisu zatvorili pumpu i uz prisustvo vatrogasava popravili kvar ili zamenili čitavu pumpu Vidim da i ovde ljudi kubure sa parkingom za motore... Ovom XTu su i diskovi korodirali, izgleda da je baš dugo tu pakiran... Konačno izlazimo na auto-put u delu u kome nije gužva, barem je GPS ne prijavljuje! Jedna od mnogih reklama koje apeluju na pažljivu vožnju, pred mnogih „čitulja“, slika porodica koje si verovatno poginule u saobraćaju, vidimo i ovu: Ne vidimo šta piše al je poruka jasna! Ubrzo prelazimo u Austriju i prepoznajemo dvorac sa početka putopisa! Ovde se malo brže putuje, manja je gužva! Od jutra smo kroz nemačku 350 kilometara prešli za 7 sati! Mnogo je Holanđana bilo na putu, verovatno svi idu na vikend na skijanje. U ljubljanu stižemo oko 7-8 sati kod Koletovog ujaka i ujne koji su nam pripremili večeru! Kako je prijala domaća supa! Najsrećniji je bio Neša koji je konačno mogao da sedne i na miru popije kafu, pivo i zapali cigaretu u isto vreme i na istom mestu! Čini mi se da nijednu cigaretu nije zapalio unutar nekog objekta tokom ova 4 dana, sve napolju, cupkajući od hladnoće... Mislim da je njemu bilo najlepše u tom trenutku! Bivši sam pušač pa znam da cigareta ne može da se meri sa toplom supom Pozdravljamo se sa Mikijem i njegovim psom! Nastavljamo put dalje, srećom pa smo uzeli vinjetu na 6 meseci za Sloveniju pa nam još uvek važi Malo lutamo oko Zagreba jer nas navigacija uporno vodi kroz centar a dok nismo došli do Zagreba uporno nas je vodila na Mađarsku. Čak i kada smo iz Ljubljane kao destinaciju ukucali Zagreb, trasa je vodila preko Mađarske! Nigde nema table Beograd odo Zagreba, prvu takvu smo videli 50ak kilometara od granice! Na granici nas nisu pretresali, valjda im je bilo mrsko po hladnoći... te se ni tu ne zadržavamo! U Beograd stižemo nešto posle ponoći posle 17 sati puta...

Slikao sam sa Nikonom D40, bio samnom u Holandiji pa sam se igrao malo... ove glave su mozda 1cm visine....

Lepo izgleda... Ja svoju neću da farbam niti da ulepšavam još uvek... planiram još OFFroad vožnji i još točkarenja pa mislim da mi se ne isplati..

Da li je ovo macro? Valja li?

Da se zapljunem i ja međ ljubitelje fotografije...

Napustili smo Arai, plan je da stignemo do Štutgarta, tu prenoćimo i sutradan nastavimo put nazad! Iako smo bili u kakvoj-takvoj žurbi da okratimo put, vidimo radnju u čijim je izlozima bilo nešto mnogo motora te smo jednoglasno odlučili da svratimo i snimimo istu! Gomila motora u izlogu se pretvorila u još veću gomilu unutar prodavnice! i nešto moto-opreme raznih proizvođača koja je nekako bila u drugom planu pored ovih motora! Na gornji sprat nismo ni išli... Sve je to lepo i raskošno ali takođe i skupo! Potajno sam se nadao da ću naleteti na neki popust, neki jeftiniji komad opreme da se ponovim što bi se reklo ali je SVE ili skuplje ili približno iste cene kao kod nas! Neverovatno, iako oni nemaju carine kao mi za robu proizvedenu u EU, čak i pored kriminalne takse od preko 20% za tekstilnu robu (ostalo iz vremena kada smo mi imali razvijenu tekstilnu industriju) mnoge stvari su skuplje nego u našim prodavnicama! Očigledno da ovde trgovci imaju mnogo veće marže... Napuštam radnju skoro razočaran... jakna koja mi se svidela je koštala oko 190e, mnogo više nego što sam ja mogao ili planirao da izdvojim... Brzo izlazimo iz Holandije, zemlje koja je ostavila najjači utisak na mene i narod koji mi se najviše svideo, svako zna engleski, koga god da smo pitali nešto, tržili instrukcije, odvojio je vremena da nas uputi... Iako im je moto scena razvijena, zadnjih godina i kod njih je evidentan porast broja motorista, doduše više u klasi skutera i manjih motora.. Čak me je i toplo vreme iznenadilo u glavi sam nekako imao sliku mnogo hladnije Holadnije. Dosta je severnije od nas ali je opet tamo bilo najtoplije svih ovih dana. Negde na pola puta u Nemačkoj stajemo na jednu od pumpi da pojedemo nešto u Buger Kingu. Nemačka je prepuna ovih restorana brze hrane! Na svakoj pumpi se nalazi Burger ili McDonalds ili čak oba restorana na istoj pumi! Iako nisam ljubitelj ove konfekcijske „hrane“, solidarišem se sa kolegama i naručujem neki teksaški obrog za 3 i kusur eura koji obuhvata dupli burger sa lukom, pomfrit i koka-kolu... Ukus je isti kao i u McDonaldsu! Oseća se miris užeglog zejtina koji ceo dan vri, gomila začina od kojih ni ne osećaš ukus mesa... jednostavno FUJ! A o veličini iste pljeske da ne govorim! Mogu da se kladim da pleska na bilo kom uglu kod Janga trovača u nas ukusnija od onoga... Ako Evropa znači masovno trovanje naroda ovom brzom ranom, neka fala! Eh da imam sredstava i da oće da mi evropejci dozvole pa da prodajem komplet lepinje sa pretopom, sarme u lepinji, svadbarski kuvan kupus ili samo lepinje sa kajmakom pa da vide ljudi šta je rana! Nikad više ne bi otišli u te mekiće i burgerčiće a i živeli bi koju godinu duže... No, posle dugog puta stižemo u hotel u Štutgartu, dobijamo sobe i padamo u krevet! Neša i Joca su imali problema sa nedostatkom posteljine što je rešeno još jednom sobom koju su ujutru probali da naplate dodatno... Malo smo pregledali slike i obnavljali gradivo iz Arai-a i zaspali snom pravednika... Hotel i nije bio toliko loš koliko smo mi bili umorni!

DAN 3 Ustajanje! Kako se lepo spavalo! Jutro jeste malo kišno i tmurno al ne smeta, danas je glavni dan celoga putovanja, danas se ide u Arai Inspiration Centre, razlog celog ovog putovanja! Pogled sa terase hotela: Silazimo na doručak i već zamišljam tost, margarinčiće, džemiće, medove, čajeve, tako inače i zamišljam bolničku ’ranu! Silazimo, nigde nikoga od osoblja i ukapiramo da je švedski sto u sred ’olandije! Idemo redom, jedan za drugim, kao u studentskoj menzi, redom, plato, tanjir, salveta, viljuška, nož i prva hrana, tostovi u kesicama, više vrsta! Kako slabo čitam ’olandski uzmem od svake vrste po jedan, uzeo bih i više al meni mazanija nije doručak, možda za decu u vrtićima al za mene koji ima 125kg treba malo više goriva da se pokrenem! Sad, da nije bilo Neše ja bih i dalje ostao gladan u EU, al on je čovek otvorio neki poklopac pored kog bih prošao ne pomišljajući da tu ima hrane! Iza tog poklopca mini viršle, gomila, ne vidi se dno! Čini mi se da je neko od nas i prošao pored alibabine pećine pa se vratio po mini viršlice koje čak nisu ni barene već pržene – onako kako ih ja volim! Dovoljno mi je bilo da ih vidim i utolim glad! To nije kraj prijatnim iznenađenjima! Odmah pored ali-babine pećine još jedan poklopac iza koga se krila pržena slaninica, onako išarana, sečena na trake ali-dedina pećina... sam miris koji je izleteo napolje kada se poklopac otvorio je bio dovoljan da budem sit do večere tog dana! Neko je na to dodao i kajganu, ja ne, nisam hteo da kvarim onu slaninicu! Par koraka dalje, kao u izlogu na red naslagani listovi sireva – više vrsta, šunke, suvog mesa... Nisam hteo da bogohulim doručak a i nije bilo mesta u tanjiru još i za ovo! Htedoh da se vratim po još jedan tanjir al sam na vreme ukapirao da su oči bile gladne a ne želudac! Čaša soka – više vrsta, voće – više vrsta i još je samo pravi heb falio, onaj nezdravi beli! Nonšalantno sam bacio pogled na one paketiće džemova upaovanih kao mini-cipiripi i videh nešto što mi je ličilo na pogačice! Eureka! Jesu pogačice i to bele, ništa crno, ništa integralno, brlo brašno! E, tog trenutka sam bio srećan! Tog trenutka sam rešio da glasam za evro-atlanske integracije! Možete mi uzedi ručak i večeru al doručak NIKAD! Teško je opisati koliko smo nas četvorica bili srećni tim doručkom! Odjavljivanje iz hotela, pakovanje u auto i pravac Arai, Xender nas je već čekao ispred hotela! Tek sam tada primetio veštačko jezerce iza hotela, nisam ga po noći video! Pitam se da li plaćaju ove patke da plivaju po jezeru Posle kratke vožnje stižemo u Arai, udobno smeštenom na periferiji, skoro pa na kraj sela Dešavanja unutar Arai-a toga dana su zasebna priča! Izuzetna prilika da se nauči, ne samo o Arai kacigama, kacigama uopšte i drugim kacigama! Obuka je trajala gotovo 6 sati i količina informacija koje smo dobili za to vreme je impozantna! Sama laboratorija je impresivna sa tolikim kacigama na zidovima: Od kojih su mnoge i potpisane: Neke spaljivane Neke secirane: Neke putovale oko sveta: Verujem da svaka od njh ima svoju interesantnu priču da ispriča, samo treba načuljiti uši i pustiti mašti na volju! Zatim nam je do detalja opisano kako se kacige prave! Uz pravi alat, posle onakvog brifinga mogao bih sam sebi da napravim kacigu! Čovek koji nam je sve to objašnjavao je Mario koga smo od milošte nazvali SuperMario a i liči! Imao je prilike da i sam ode u Japan gde smeštena proizvodnja i sam prvi kacige. Tačnije Svi zaposleni u Arai Europe su morali da prođu celokupan proizvodni proces! Mario je stvarno super lik, u pauzama smo pričali o neobaveznim temama i otkrili da nam je zajednička ljubav prema klasičnim motociklima, doduše on i učestvuje na trkama klasičnih motocikala i sa njim u timu je i Karlos Lavada! To kada sam čuo, kupio me je za sva vremena! Ispričao sam ja i svoju priču oko konstruisanja BMWa, na šta su ’olanđani ostalo malo u čudu, ne mogu oni da razumeju da se motor sklapa od automobila, kamiona, traktora, vozova, aviona... Nadam se da će biti prilike da se ponovo sretnem sa Mariom, nadam se na nekoj od trka i da ću upoznati njegovog klupskog kolegu i jednoh ljudi kojima se divim – Lavadu! Zatim obuka oko podešavanja raznih Arai kaciga, servisiranje istih, zamena delova itd... Imao sam prilike i da u ruci držim najskuplju kacigu za koju sam ikada čuo, Arai model namenjen za Formula 1 trke! Oko 63% vozača F1 nosi ovaj model! Cena, prava sitnica – sa svim dodatnim uređajima i gedžetima oko 20.000e! Posle slikanja sam bežao od nje kao đavo od krsta! Plašio sam se da je ne oborim ili oštetim, da prodam kuću, ne bi mi bilo dovoljno da nadoknadim štetu! Sledi predavanje o sigurnostim standardima za razne homologacije kaciga i kao i prethodno i to je priča za sebe! Za sada samo par slika da vas zainteresuju: Za potrebe demonstracije je Rene (čovek sa slika) izvadio potpuno novu i ispravnu Arai kacigu i ostao gluv na naše molbe da je ne uništava ali čovek jednostavno voli svoj posao i uživa u uništavanju kaciga! Svuda u krug su kutija sa polomljenim kacigama koje je on testirao! Ne samo Arai, već i drugih proizvođača ali su nam napomenuli da te kacige ne smemo da slikamo i objavljujemo fotografije tuđih kaciga kako se testiraju u Arai-ju, kao ni grafikone sa testova! Pomenutu kacigu je bacao sa visine od preko 3 metra i to nekoliko puta! Zatim je na nju bacao zašiljeni teg od 3 kg sa iste visine I tako 10ak puta od čeka 6 puta u isto mesto dok nije šiljak konačno probio do glave! Milsim na lutku naravno, nije bilo dobrovoljaca da nose kacigu na glavi tokom testa Ponovo kažem, o SVIM dešavanjima unutar Arai centra će te uskoro imati prilike opširno da čitate! Fotografija za kraj Par kaciga za usput, među kojima i ona koju je Rene lomio samo za nas i po jedan luksuzni rokovnik na poklon! Očekujemo da uskoro dobijemo certifikate i bronzanu Arai diplomu! Posle godinu dana se organizuje seminar po čijem se završetku dobija srebrna diploma i na kraju zlatna! Uopšte, stav Japanaca je da svi uvoznici, distributeri i svi koji prodaju Arai kacige moraju da do detalja poznaju svoj proizvod! Al opet, to je druga priča.... Odlazimo iz Arai-a, prezadovoljni iskustvom, takvo gostoprimstvo, posvećenost i otvorenost nismo očekivali, kao što nismo ni očekivali toliko bogato iskustvo! Još ću dodati da je Rene, kada smo u pauzama uz sendviče i kafu na naše pitanje kakvi su budući trendovi u razvoju i dizajnu kaciga izneo vizir na kome Arai radi i koji je TopSecret! Vizir je fabrički dupli, kao pin-lok ali zatvoren sa svih strana sa mnogo većom površinom sa duplim staklom. Doneo ga je pažljivo, objasnio neke detalje, ispričao o testiranju istog u Italiji u specijalizovanoj laboratoriji i takođe ga pažljivo odneo nazad! Naravno, slikanje istog nije dolazilo u obzir, nisam čak ni pitao! Moguće da sam ja i jedini novinar na svetu koji je imao prilike da isti vizir vidi!

Posle prezentacije i poslovnih razgovora oko novog kontigenta akumulatora za sezonu pozdravljamo se sa domaćinima i idemo dalje! Odmah po izlasku počinje kiša i ledena kiša! Malo posle toga ponovo sunčano vreme, kiša nije ni padala! Sada nailazimo na brojne rasadnike drveća! I kod nas ima rasadnika ali sa ovako visokim rasadima definitivno nema! Ovi poslednji su oko 5 metara visoki po mojoj slobodnoj proceni. Videli smo i dosta rasada sa drvenim kavezom na krošnji koji, pretpostavljamo, služi kako bi se oblikovale grane iste. Prolazimo broje petlje, peko kanala, ispod pruge, razgranata mreža saobraćajnica! Ovaj voz ima dva sprata, toga kod nas nema! Nailazimo i na jedan od mnogobrojnih kanala u Holandiji, služe kao zaštita od poplava i za transport! Prevodnica na kanalu tako daleko od mora? Jedan od mnogih kolega bajkera koje smo videli al nikako da uspem da ih uslikam jer mnogo brzo prođu! Ponovo brodić to je bio treći brodić koji smo videli na kanalu a da je imao parkiran automobil na palubi! Pretpostavljam da kapetanu služi da se odveze do red-lajt-distrikta ili drugih prodavnica osnovnih potrepština... Parkira brodić, skine auto i dalje kopnom opet ima transport! Jedna od neuhranjenih Holanđanki! A i kako da se ugoje kada jedu sendviče sa jednim listom šunke, debelim, tj. tankim 0.5mm! Stižemo do druge firme po itinereru za danas – Motoport koja je na moto tržištu prisutna još od 1982 godine! Imaju svoje prodavnice širom Holandije i Nemačke i prodaju širok asortiman moto opreme i delova. Bili su generalni zastupnik za brend Spool koji je i Gevara radila za Srbiju dok nije ugašen – odatle i poslovni kontakti između ove dve firme! Odlična prilika da se upoznamo sa stanjem motociklizma u Holandiji, njihovim trendovima, navikama itd... Na parkingu firme istini za volju nije bilo motocikala ali zato je bilo automobila: Zovu ga još i Ferarijem za siromašne, izgleda da nisam dovoljno siromašan da ga priuštim U holu firme, tj glavnog skladišta i sedišta firme nov MP3, ne muzika već pjađo! Prolazimo kroz kancelarije i ulazimo u prvo skladište – pravi šok koliko je to veliki magacin, uostalom, slike govore same za sebe! Kroz isto skladište samo špartaju električna kolica koje pune porudžbinama, ovaj na slici je baš zaleteo! E, baš taj paše na moju Yamahu! Cene kompleta (lanac i lančanici) su od 100 pa do 200 i kusur eura... Iz prvog, operativnog, skladišta ulazimo u drugi, skladišni magacin, iz kojeg se dopunjava prvi! Ovaj magacin još veći od prvog! Po završetku ture kroz magacine svi smo dobili po optičkog miša na poklon sa logom firme! Taman mi je trebao novi miš za CS, ovaj stari je postao neprecizan Posle obilaska magacina otišli smo na sprat gde je izložbeni prostor njihovog kompletnog asortimana moto-opreme! Svakom zaljubljeniku u motore je jedan dan malo da isproba sve komade opreme koji su tamo izloženi! Mi, barem ja sam bio kao dete u prodavnici slatkiša! Primetio sam da ni zaposleni u Gevari nisu ostali ravnodušni prema izloženoj opremi! Mogao sam samo da gledam i opipam kvalitet jer ono što je za njih niža klasa (čitaj jeftinija) je za naše uslove dosta skupo! A najnižu klasu uopšte i nemaju! Uostalom, da ne tupim mnogo, evo jednog dela slika: Njaviše pažnje su mi privukli Kushitani kombinezoni koje je naš vodič hvalio kao vrhunske, ja istini za volju nisam ranije čuo za njih! Verovatno ne proizvode opremu za motokros Na dodir su izuzetno mekani, na nekim prikrivenim delovima (unutrašnja strana butina npr.) su tanki kao trenerka. Kombinezone koje sam ja imao prilike da sretnem su napravljeni od baš tvrde kože! Tek kada sam na drugoj strani prostora video izložene polovne kombinezone, koji su odradili svoj posao: sam uvideo da ta tako tanka koža uopšte nije slaba! Jeste se pogulila ali samo tanki, površinski deo! Nigde se nije skroz pocepao! Vozač je preživeo i napisao posvetu! Još kada sam video sladjere, bilo mi je jasno da se gospodin BAZZA nije šalio! Još malo razgledanja raznih sitnica: pozdravljamo se sa domaćinima, zahvaljujemo na poklonima i nastavljamo dalje, ka mestu koje se zove Huvelaken, tako se na srpskom kaže i to se baš čudno akcentuje, dugo-uzlazno na u i kratko silazno na e, koje se skoro pa i ne čuje. Trebao nam je ceo dan da naučimo tačan izgovor! Stižemo u hotel koji nam je preporučio mister Xender, koji je bio naš domaćin ispred Arai Europe! Smeštamo se u više nego luksuzne sobe, ja sam bio npr sam u ovoj sobi: Mali odmor, osveženje i silazimo da se vidimo na Xenderom na zakazanoj večeri u restoranu hotela! Bio je iznenađen % alkohola u šjlivovici koju je dobio na poklon. Kada sam mu objasnio da 45% i nije jaka rakija i da sam ja ispekao 20l rakije od 62% i ostavio po strani kada mi se žena porodi, ostao je u blagoj neverici! Inače, holandsko pivo je još slabije od nemačkog! Xender nam je preporučio unapred pripremljen meni koji se servira svim saradnicima Arai-a, ko smo mi da budemo izuzetak . Mogli smo da biramo između supe sa poverćem i čorbice od senfa! U prvi mah mi se učinilo da su rekli supa od pečuraka (Mustard – Mushroom), bilo mi je neobično da prave čorbu od senfa! Svi smo se odlučili da probamo čorbu od senfa i iskreno nisam se pokajao! Čorbica je bila fantastična! Rešio sam da potražim recept na internetu i da je pripremim nekom prilikom! Kao glavno jelo smo mogli da biramo između ribe i svinjetine! Naravno, svi smo izabrali svinjetinu da se konačno najedemo posle siromašnih sendviča i raznih grickalica... Nismo pitali u kom je obliku al kakva god da je ne može biti loša! Dolaze prvo salate, po dve činijice od sorte na nas petoro! Kuvani karfiol za koji mi je bilo neobično da ga služe takvog, belog, čak sam i pomislio da je iz nekog marinata ili slično al sam se grno prevario... samo je baren! Zatim zelena salata i pasirane jabuke! Salate ima i kod nas al onakvim kašicama od jabuka se kod nas hrane bebe, još je bila i slatka! Drugo je to što su sve salate bile u malim činijicama, koliko na dlan stane! Stiže pomfrit i nešto slično country krompiru iz McDonaldsa i na kraju dugo očekivano pork glavno jelo! Najveće razočarenje večeri! Spojte palac i kažiprst jedne ruke u krug, zatim i druge ruke, eto tolika su bila dva pačeta mesa koje smo dobili na tanjiru prečnika 30cm! Povrh svega nema ni hleba da napunimo želudce bar time! Objasnili smo Xenderu koji se delkarisao kao ljubitelj mesa, da kada naručiš svinjetinu u Srbiji, dobiješ parče koje je veliko kao tanjir ili dva takva parčeta! Džaba im bila evropska unija i standard ako će kao standard da nam uvedu ovako male parčiće mesa! Čokoladni mus kao dezert i nije bio toliko loš, dva koluta, kao manje salame bele i crne čokoladne smeše slične pudingu, kugla sladoleda, jedan tufna šlaga i keksć u njemu sa logom hotela! Nedostajao mi je gulaš od prethodne večeri al šta da se radi, holanđani se hrane zdravo i uopšte nisam primetio nešto puno gojaznih ljudi u Holandiji u odnosu na recimo nemačku ili Austriju! Morao sam ja da dođem da im vadim prosek! Nažalost ostaćete uskraćeni za slike iz hotela jer me je Kole svima predstavljao kao novinara našeg najvećeg sajta posvećenog motociklizmu, mogao sam da sa izgovorom da radim i za jedan gastronomski sajt al ajd da ne kvarim prvi utisak Verujem da bi na osnovu moje kilaže rekao da sam bolji gastronomski nego moto novinar Topla kupka za opuštanje i lakši san je bio pravi način da se završi drugi dan!

DAN 2 Ustajanje u 7 sati, odjavljivanje iz hotela na brzinu, interesantno ali nisu pregledali sobe dal’ možda nismo nešto ukrali iz istih, peškir, lampu, TV... Ne ostajemo na doručku u hotelu jer posle „nesporazuma“ sa sobama i laganje za restoran, nisam pomenuo da oni te kobasice nemaju, niti su ikada imali a gospođa sa recepcije ih stalno jede... Nesa nije izdržao i rekao joj je da nije bilo kobasica na šta se ona bog-zna-kako iščudila... Vremenske prilike su se strašno mnogo menjale tokom putovanja, dugo sam mislio da je vreme takvo, ćudljuvo al sam tek posle ukapirao da mi prelazimo dosta kilometara i smo mi promenjiva komponenta a ne vreme... U jednom trenutku je ovako: a posle par kilometara sasvim vedro, bez snega! U daljini se vide vetrenjače, nisu holandske vetrenjače več Nemačke i ne melju žito već prave struju! Nadam se da će i ovi „naši“ da usaglase prioritete i da prestanu da se bave posledicama već uzrocima problema.. no to je priča za drugo vreme i mesto... al ne možeš a da ne razmišljaš o tome koliko toga je kod nas pogrešno i koliko toga ne funkcioniše kada vidiš kako tamo negde sve to... Takođe neprimetno, ulazimo u Holandiju i kao i sa prethodnim prelazima preko granica desi se u trenutku, neprimetno, bez graničnog prelaza, samo vidiš druge tablice i onda primetiš arhitekturu, uređenje... Nažalost nisam uspeo da vidim kraljičinu sliku i pored nje sliku Mileta lopova iz Šapca o kojoj sam slušao, možda su je skinuli a možda je nisam video. Umesto toga sam primetio neobičnu kantu za smeće tik uz put! Ugao i položaj korpe ukazuju na to da smeće ubacuješ u vožnji kroz prozor! Malo mi je neobičan taj koncept i ne vidim neku praktičnost al ajd, ne mora sve da bude po meni krojeno! Momak pored kante je stoper kome izgleda stopiranje i ne ide najbolje pa proučava sadržaj korpe. U blizini korpe je bio i ovaj znak: ne u smislu da mi se od znaka poboljšala ekološka svest već da bi više efekta imao znak sa trocifrenom novčanom kaznom za bacanje smeća, više bih na to reagovao . Možda znak znači sram te bilo ako ako promašiš zicer al opet, nikad nisam bio preterano dobar u rešavanju rebusa... Neposredno pre ulaska je GPS iz audija nešto promrmljao o saobraćajnoj nesreći i o izmeni trase, pokazivao je da izađemo na drugom izlazu na kružnom toku dok je portabl GPS pokazivao četvrti izlaz. U samom kružnom toku smo videli da ima dosta policije, vatrogasaca, hitne pomoći, pomislih baš neka teška nesreća, istovremeno se oduševio sistemom koji auto ima i obaveštenjima koje prima! Kada smo prišli mestu nesreće, videli smo i neke u zelenim odelima koji su prskali po asfaltu neku tečnost, verovatno ispirali ulje i takođe videli da i nije toliko ozbiljna nesreća pa da se alarmiraju tolike jedinice, ništa nije gorelo, jedan auto slupan dok je drugi verovatno već uklonjen. U Srbiji se toliko službi alarmira i okupi u slučaju lančanih sudara 5 automobila od kojih 4 u plamenu... U unutrašnjosti možeš da čekaš i po sat vremena policiju da izađe na teren, posebno ako nema povređenih! Bilo je još patrola i posle kružnog toka na dve raskrsnice koje smo prošli a koji su propuštali vozila kako se ne bi i te raskrsnice blokirali. Mlada holandska čuvarka reda i zakona se nasmešila četvorici mladića iz Srbije da je bio samo jedan Mladić verujem da bi zaustavila auto Evo i policijskog motora na jednoj od raskrsnica: Dalje prolazimo pored brojnih i mnogobrojnih staklenika. Holandija je inače jedan od najnaprednijih proizvođača iz staklenika u smislu količine prinosa po sadnici. Čitao sam negde o sistemima koje imaju konkretno za paradajz i da imaju najveći prinos po stabljici, drugi je Izrael i tako redom... no ovo nije poljoprivredni forum... Ulazimo i prvi gradić na našem putovanju! Konačno da siđemo sa auto-puteva i gužvi! Primećuje se malo „slabiji“ vozni park nego u Nemačkoj po pitanju kubikaže i godišta. Uopšteno na auto putu u Nemačkoj je bilo vrlo malo manjih automobila, uglavnom su to limuzine ili karavani velikih kubikaža. Nemci dosta putuju i putuju sopstvenim kolima na posao ili vozom. Autobusi su prava retkost na auto-putu i ako se naiđe na neki, uglavnom je strani ili ide za inostranstvo za razliku u nas gde je autobus mnogo brži od voza u međugradskom saobraćaju! Pored starijih i manjih automobila ima dosta biciklista i vidno označenih biciklističkih staza! Najviše me začudio Spaček ili Dijana kako još nazivaju ovog vremešnog Citroena! Ukupno sam ih video 4 tog dana i nije bio jedan te isti! Da li je u tom mestu aktivan neki klub ljubitelja ili je nešto drugo i pitanju ne znam! Evo i biciklistkinje sa prikolicom! Nijedan biciklista nije nostio kacigu, izgleda da nije obavezno kod njih po ZOBSu! Atraktivan kineski restoran sa „debelim hedonistom“ koji reklamira za isti! Primećujemo da su im sve kuće u sličnim, pastelnim bojama, od braon do svetlo oker i da su sve slične! Za oko su nam zapale i figure na mostu za koje ne znam šta predstavljaju! Druga mi liči na vikinga al opet nisam siguran, ne razumem se u tu konceptualnu umestnost Ponovo izlazimo na auto-put ili barem liči, ne plaćaju se putarine, nema vinjeta, samo se vozi! Vozimo se kroz seoska područja i samo se smenjuju staklenici i farme konja. To su izgleda raširene delatnosti jer smo na putu sreli dosta automobila koje vuku prikolice za konje! Ova je farma ponija očigledno! Ne može se iz automobila u pokretu uvek ni napravidi dobra fotografija, tu su drvoredi pored puta, druga vozila, zaprljano staklo itd... Uopšte na prvi pogled iz automobila, Holandija je mnogo lepša i interesantnija od Nemačke npr. Ovde su blizu farme pored uato puta, dosta se daleko i vidi sa puta za razliku od Nemačke gde je auto-put izdvojen od grada i još na opkoljava visoko drveće, verovatno da bi skoncentrisao na vožnju a ne zverao okolo... Ne znam zašto i ne uživati u vožnji! Možda je i lepo vreme uticalo lepšu sliku o Holandiji! Očekivao sam baš hladno vreme jer je dosta na severu, poneo vunene čarape koje nikada nisam obuo i čizme u kojima su mi se kuvale noge dok je Srbiju u isto vreme zavejao sneg! Ponovo ulazimo u gradić čije sam ime u međuvremenu zaboravio a gde se nalazi sedište firme LP sa kojom Gevara sarađuje a koji se uglavnom bave proizvodnjom akumulatora. I ovaj gradić je lepo uređen kao i prethodni! Definitivno mi se sviđa Holandija! GPS nas nepogrešivo vodi do cilja i sedišta LP kompanije Srećemo se sa domaćinom, Martijn ili Martjin ako se dobro sećam koji nas vodi kroz skladištbeni prostor. Mnogo akumulatora raznih veličina i namena! Od malih od par amera do brodskih od po par stotina ampera... U sali za konferncije za sastanke vidim i ostatak njihovog asortimana i dosta interesantnih proizvoda. Ozbiljni i spremni za nova saznanja! Šalu na stranu, domaćin je veliki poznavalac materije i imali smo prilike da DOSTA toga naučimo o akumulatorima, raznim vrstama istih, načinu skladištenja, upotrebe, razne korisne savete o održavanju istih, sveusvemu retka prilika da toliko podataka dobijete tako lako i imate priliku da upitate sve što vas zanima! Održano je i predavanje o aspektima garancije akumulatora tako da ćemo uskoro sva pitanja u vezi garancije na akumulatore kupljenje u Gevari rešavati kod njih! Vrlo uskoro će te i vi imati prilike da saznate sve što ste ikada hteli da saznate o akumulatorima a niste imali koga da pitate! Posle opširnog izlaganja i bezgraničnog strpljenja domaćina da odgovori na sva naša pitanja, imali smo i posluženje! Konačno sendiči sa belim hlebom, mekanim kao duša! Nema veze što je malo mesa unutra i što su neki samo sa sirom, bez mesa, prijali su strašno pored raznih krševa koje smo jeli po pumpama!

Posle tunela sitžemo u Autstriju, brdovitu kao i Sloveniju (barem u severnijem delu) ali se opet oseti razlika iako nema vidno obeležene granice! Možda jedne godine, jedne lepe zime na ovoj raskrsnici, motorom skrenem desno... Na izlazu iz jednog tunela nas iznenađuje sneg! koji se ubrzo pretvorio u mećavu! Tu su i smučari, mada ih je više na snowbordovima... Zatim zamak koji je kao precrtan iz igrice wolfenštajn! Na prvoj pumpi u Austriji se vidi šta znači živeti u Evropi! Posle 6 sati puta i pune kese smeća od grickalica, sendviča i sokova, ne možes samo da je baciš već moraš da razvrstavaš, posebno metal, staklo, plastika i ova na kojoj piše Restmull, to mu valjda dođe za nas srbe koji neće da se pola sata igraju đubretara.. pogađate, kesa je završila u Restmullu. šta god mu to značilo! Dok se tanka Audi razgledamo okolinu... Tu su Planine i naravno u donjem desnom uglu zid, tačnije paravan pred auto-puta koji je ovde napravljen od drveta i ne samo ovde nego u celoj Austriji! Šta je momci? Zima? Dabome da je Zima! Da imate 125kg kao ja ne bi vam bilo hladno... Desno se vidi kako paravan pored auto-puta izgleda u Austriji: Ponovo ulazimo u mećavu i ubrzo izlazimo iz iste Nismo ni primetili da smo stigli u Nemačku jer ponovo nema nikakve granice! Zaboravih da pomenem da čim smo ušli u Austriju u audija smo ubacili disk sa mapama zapadne Evrope koji je došao uz auto i koji nas je nepogrešivo vodio kroz istu! Obaveštavao nas je o svim parkinzima, pumpama i isključenjima na auto-putu kao i uskovima na putu, gužvi, saobraćajnim nesrečama... al o tome nešto kasnije! Probali smo i taj auto-put bez ograničenja brzine al nas je gužva i dizel agregat sprečio da baš-baš osetimo put ! Već je pao mrak i može da se slika samo na pumpama gde ima svetla a i tamo nema šta da se slika osim auta i cene goriva koje su u Nemačkoj malo više jer se ne plaća putarina ali je u cenu goriva uračunato korišćenje puteva! Uopšte Nemci dosta putuju i voze mahom velike i jake automobile, barem smo takve mahom i viđali na auto-putevima. Mreža puteva im je baš razvijena a o kvalitetu istih i da ne govorimo! Ima i tamo zakrpa na putevima ali samo možeš da ih vidiš ali ne i da osetiš u vožnji! Takođe bih pomenuo i visoke cene na pumpama! Primera radi flašica koka-kole od 0.5l košta 2.05e a flašiva Vio Sport vode od 0.75l čak 2.85e! Kesice pistaća, kikirikija i sličnih grickalica ČAK 4.85e, neki keksići sa imenom TUC koštaju 3.10e, dok su Prignles čipsevi 3.80e! Razni sendviči su od 3.80e pa naviše, isti sendviči su za naše ukuse i navike suvi, siromašni sa tvrdim hlebom koji nije klasična kifla već sa nekim mrvicama, dodacima... sveusvemu te je moj savet da se pre polaska na put opremite sokovima, vodom, grickalicama, voćem i usput kupujete samo gorivo! Moram da napomenem da se WC u nemačkoj uglavnom plaća 0.5e što je mene odvratilo i taman sam hteo da trpim do sudnjega dana da mi Kole ne reče da računom iz automata posle kupuješ na pumpi – odneseš im karticu i odbiju ti tih 0.5e kako god da plaćaš, pa i karticom... Kartice su zamenjene za kafu iz automata koja je nikad gora a košta 2.5e! Stižemo u Frankfurt gde je planirano prvo spavanje! Hotel se nalazi skroz na kraju frankfurta, iza industrijske zone, mirno, tiho povučeno, baš ono što je potrebno posle puta od preko 13 sati! Prijavljujemo se, imali smo rezervacije al nisu bili sigurni da ćemo doći pa dobijamo dve sobe sa bračnim krevetima umesto rezervisanih koje su izdali drugome! Popunjavamo podatke i stoji polje nacionalnost, svi upisali Serbian a ja nisam odoleo pa napišem „SRBIN BRE!“ da me znaju s’kim imaju posla Na recepciji se raspitujemo za neki restoran, imamo želju da probamo njihove kobasice i pivo! Upućuje nas na restoran ispod hotela, kako je sama rekla, stalno tamo jede kobasice! Na ulazu restoran okačen meni i onako u prolazu vidim piše chevapchici, što mi u prvi trenutak bi čudno al rekoh ajd, možda nisam lepo video a možda i oni imaju ćevape mada mi nikako reč ćevap nije germanizam... U restoranu se čuje lagani nemački melos, harmonike, tipično nemačka atmosfera, barem kako sam je ja zamišljao! Dočekuje nas bucmasti konobar sa kojim se jedva sporazumevamo jer ne zna engleski, pitamo ga nešto a on naširoko odgovara na nemačkom. Možda nas je i razumeo šta ga pitamo al ga mi nismo razumeli šta odgovarao. Dokle god mu ne rekosmo essen i gestulirali da hoćemo da večeramo i dok nam nije rekao Ja! Ja! i pokazao na sto, nismo se razumeli... Sedimo za stolom i razmišljamo kako da poručimo kobasice (za pivo nije problem)! Svi znamo poneku reč nemačkog ali šta nam vredi kada smo nemački učili iz njihovih filmova za odrasle popularnih 80ih godina.. Dolazi do našeg stola konobar, starijih godina, puniji, crven u licu, tipičan nemac reklo bi se i dalje na nemačkom jeziku nam se obraća, naručujemo pivo i to neko koje se najteže izgovara, valjda je i najbolje i ostavlja nam menije. Tada čujemo gospođu u šanku kako telefonom sa nekim priča na srpskom – našoj sreći nikad kraja – nećemo ostati gladni! I ne gledamo više menije jer znamo šta hoćemo i sada možemo to i da naručimo, samo čekamo da gospođa završi sa razgovorom! Donosi nam konobar pivo i pita opet na nemačkom nešto i Kole pokušava na engleskom da mu kaze da je gospođa koja radi u šanku iz Srbije i ako može nju da pozove da bi se razumeli pa kada vidi njegove grimase pita ga isto na sprskom, gde on napravi još veće grimase te ga na kraju pita da li on zna naš jezik – srpski! Na to slegne glavom i tihim glasom kaže pomalo... Iz daljeg razgovora, pola srpski pola nemački (mi smo čisti srpski da nas ceo svet razume a on mešao) skapiramo da nemaju nemačke kobasice i da imaju mahom jela sa roštilja i jela sa naših podneblja. Odlučimo se za srneći gulaš i neku pikantnu salatu! Sve vreme me je zbunjivao njegovim ponašanjem i pojavom, zna pomalo srpski a to pomalo uključuje i neobične reči tipa pikantno i još neke kojih ne mogu da se setim a koje se ne upotrebljavaju često. Tek kada je on otišao nam Neša pokazuje šahovnicu na drugom kraju sale koju nismo ni videli! Tek onda skapiramo chevapchice, muchalicu, meshano meso i ostalo iz menija i skapiramo njegovo ustezanje... jeste da postoji istorija netrepeljivosti i ratovanja između naših naroda al to se poslednjih godina oseća tek u sporadičnim slučajevima, barem sam ja imao tekvu percepciju! Mi smo od vrata između sebe pričali na srpskom i nije mogao da ne čuje i potencirao je nemački i kada je video da ne znamo nemački! I dok smo se raspitivali oko srnećeg gulaša objašnjavao nam je više na nemačkom nego srpskom ili srpsko-hrvatskom! Opet nismo hteli da nam to pokvari veče, jedino nam je bilo krivo što smo došli u Nemačku i jedemo ono što imamo i kod kuće, što nismo probali nešto novo, drugačije! Pivo sam očekivao da bude u krigli od litar ako ne i više, to mi je onako prva slika kada se pomene toliko hvaljeno nemačko pivo! Ovako je bilo malo u čaši za vino i slabije od našeg al je svakako prijalo! Plašio sam se kako će srneći gulaš da legne na stomak tako kasno, ipak je to divljač! Dobili smo baš obilne porcije sa testeninom umesto hleba! Ništa od umakanja hleba u vruć gulaš nažalost! E, sad, u gulaše se dosta razumem al ili je ta srna iz gulaša predugo bila u zamrzivaču ili nije srna ili su oni to spremili da bude blaže! On nam je opisao to kao ljuti, pikantni gulaš i ja sam lično očekivao više! Daleko od toga da je bio loš ali sam očekivao više! Drugo što nas je bunilo je kandirana kruška i džem od ribizli na njoj! Navikao sam da dezert dobijem posle jela u zasebnom tanjiru al mi dezert nismo ni naručili Jeo sam šniclu sa džemom od višanja al ovo mi je bilo čudno! Neša je bio najhrabriji da proba zajedno i kaže da je lepo. Probali smo i mi i nije bilo loše, interesantan ukus u svakom slučaju! Posle večere smo probali nekuda da prošetamo ali već je skoro bila ponoć i sreda i nigde ničega nije bilo, vratili se posle kilometra traženja nečega u sobe i utonuli u san! Dušeci jesu bili baš mekani, neko to voli, ja ne nažalost al umor je prevladao! Zaspao sam misleći kako ta Evropa i nije tako strašna kao što Mile sa Čubure propagira

Umesto Uvoda Pre nekih mesec dana BJB Redakcija je dobila poziv da se priključi ekipi iz Gevare u njihovom putu u Holandiju u Arai Inspiration Centre u svojstvu novinara. Dugi pregovorima sa zastupnicima Arai za Evropu su urodili plodom i Gevara je postala ekskluzivni zastupnik Arai za Srbiju! Naravno, poziv smo prihvatili i usledila je procedura prikupljanja papira za vizu! Najveća dilema mi je bila da li ću dobiti vizu ili ne jer NIKADA nisam išao van granica stare SFRJ te nisam ni aplicirao za vizu! Sa svim prikupljenim papirima, uključujući i pozivno pismo od Arai Europe sam se pojavio u ambasadi Holandije u terminu zakazanom preko interneta u 10:33. Ja sam ispred ambasade bio još u 10:00 da slučajno ne zakasnim! Pamtim neka druga vremena kada se u 2-3 po noći sata dolazilo ispred ambasade da zauzmeš mesto u redu i uzmes broj sa kojim dolaziš na red tek prekosutra! Prijatno me je iznenadio sistem online zakazivanja termina i to po sistemu danas-za-sutra i to u vreme koje MENI odgovara! Ispred ambasade nikoga, samo dvojica čuvara i ja sa druge strane ulice, ispred doma zdravlja (da ne budem sumnjiv), neobično, kao da nije ambasada! Uđem unutra u 10:30 i čekam da me pozovu! Posle par minuta momak (mlađi je od mene) kaže: „Ajde Milane, jabuko sa grane“ - ja malo zbunjen ustajem, prilazim i ne znam kako da reagujem, zbunjen takvim nastupom! On dalje nastavlja kada sam prišao šalteru, skoro pevajući – „ja te berem kada pođem da...“ – tada sam verujem dobio najtuplji izraz lica koji se može videti! Dešavalo se meni svašta ali da dodjem u ambasadu strane zemlje i da mi službenik pevuši na uvce pesmu – zvučaće možda otrcano – ali sam stvarno mislio da sanjam! U realnost me vratio njegov glas – „Šta se tripuješ, imenjaci smo! Prezimenjaci takođe!“. Ne mogu da opišem koliko mi je laknulo u tom trenutku, već sam pomislio da sam se uspavao da stignem u ambasadu! Tu mu ja onako nonšalanto, kao u šali dodam kako već imam protekciju na osnovu toga Predao papire i 35e neke takse i zamisli ništa drugo nisu pitali, ni za oca, majku, babino zdravlje... ništa, samo kažu biće gotovo za dva dana! Izgleda da smo bliže evropi nego što sam ja mislio a opet na osnovu nekih starih vremena... Kao što su i rekli, viza je bila odobrena i zalepljena u pasoš posle dva dana – zamisli, u mom pasošu šengen viza, doduše na 5 dana ali toliko sam i tražio! DAN 1 Datum polaska je bio 11 februar! Veče pre toga sam došao u Beograd i prespavao kod Pauka jer se kretalo rano ujutru. Znao sam da idem sa Koletom, vlasnikom Gevare i dvojicom radnika i da se ide automobilom. Nisam znao koji su to ljudi ni koji je automobil u pitanju! Ispostavilo se da su obojica sa foruma, Joca zvani Džojala i Neša sa nikom koji sam zaboravio, javiće se sam! U Zapadnu Evropu smo putovali zapadno-evropskim autom, Audi A4 TDI, 2.4 karavan! Iz Beograda smo krenuli oko 8 sati u pravcu Zagreba! Kroz Hrvatsku smo brzo prošli, auto-put im je mnogo bolji od našeg, asfalt je ravniji i na svakih par kilometara se nalazi SOS telefon za hitne slučajeve! Takođe, ono što me je iznenadilo – zidovi pored auto puta u naseljenim mestima i pored kuća koje su bilu auto puta! Kako sam živim na 10ak metara od auto puta, znam koliko bučan ume da bude i koliko noću smetaju svetla sa istog. Doduše, vremenom sam se navikao i ne primećujem ga upošte. Kasnije sam video da te zidove imaju u celoj Evropi na sličnim mestima. Stižemo na naplatnu rampu ispred Zagreba, putarina ili cestarina samo 14.31e! Idemo dalje obilaznicom oko Zagreba te i nemamo prilike da vidimo mnogo toga interesantnog! Najinteresantniji je Akva parka koji se baš u daljini vidi. Sećam se reportaže na TVu, najveći u ovom delu evrope, pokriven sa mnogo, mnogo sadržaja... vide se samo vrhvi konstrukcije Pažnju su nam privukle i ove, ajde nazvaću ih kerefeke koje se nalaze na svakom prelazu preko reke, svakom mostiću al nismo uspeli sa sigurnošću da odgonetnemo čemu služe. Posle Zagreba, brzo stižemo do granice sa Slovenijom i EU – tako blizu a tako daleko! U Sloveniji stajemo na prvu pumpu i pauzu koristim za slikanje! Joca i Neša sa pogledom na zamak Nastavljamo dalje i primećujemo razliku u pejzažima u odnosu na Hrvatsku, počinju brežuljci, brda, drugačija je arhitektura, uređenje puta i primećujemo dosta više crkvi. Zidovi pored auto puta, koje sam već pomenuo su ovde od pleksiglasa sa nalepljenim sličicama ptica. Moguće je da služe još i da zaštite ptice od velikih vozila, kao i obrnuto! Malo interesantnih slika iz Slovenije: Oduševljavaju me ovi mostići preko auto-puta sa nasutom zemljom preko istih, deluju kao deo prirode! Uopšte, trava mi deluje mnogo zelenije sa ove strane grane! Priroda je očuvanija, vidi se da ljudi žive tu ali kao da se trude da što manje naruše prirodu svojim prisustvom. Još malo pejzaža iz Slovenije: Takođe ono što primećujem je to da nema reklamnih panoa pored auto-puta, nema ih ni u blizini većih mesta ni pored auto-puta. Kod nas niču na svakom koraku, ne možes da prođeš 10km auto-puta a da ne ti neki pano ne bode oči! Posebno noću kada zasvetle kao u Las Vegasu! Ovo je prvi koji mi je zapao za oko u Sloveniji a baš sam posmatrao predele da upijem i vidi što više mogu! Prilazimo polako Ljubljani i već se u daljini primećuju planine – ALPI! U Ljubljani se upoznajemo sa Mikijem – Koletovim ujakom koji nas je obradovao sa bogatim sendvičima! Jedina mana im je što nisu dugo trajali te nisam stigao ni da ih slikam. Još jednom, svi pohvale za sendviče! Nastavljamo dalje ka Austriji! Alpi su nam sve bliži, tj. mi smo sve bliže Alpima! Skoro pa smo izašli iz Slovenije! Starije generacije se sigurno sećaju ovog tunela, posednjeg velikog projekta stare juge... Slovenija mi iz auta deluje kao prelepa zemlja, krivo mi je što nismo imali vremena da malo siđemo sa auto-puta i osetimo atmosferu, al ovo je poslovni put i mnogi kompromisi moraju da se naprave! Jedino što nam je ostala kao ružna uspomena iz Slovenije je što nigde na granici nismo mogli da kupimo vinjetu „manju“ od 6 meseci! Nema naplatnih rampi kao kod nas nego se kupuje vinjeta koja traje od 5, 6, mesec dana pa pola i ceu godinu... Nigde nemaju manjih vinjeta te pola godine korišćenja auto-puteva u Sloveniji plaćamo 35e iako smo je prosli za manje od dva sata!

Ja sam moja par puta lomio i opet ih iznova lepim i lomim... moracu da napravim neki sistem da ih lakse skidam ili da ih zastitim... na offroadu se cesto pada i to je jedino sto mi strada... Bilo koji automat na 12V mozes da stavis. Svojevremeno sam na MZa stavljao od fice, bili su najjeftinij...

Mislim da svi znamo o kome se radi Nego, zanima me koji je ono pezo sto nije pezo?

Ako počne da ti "kenja" ti mu kaži da ti se skine! Upaliće sigurno!

Profi-deformacija

Nisam ja slikao, al sam dao instrukcije fotgrafu kako da slika Samo što je aparat digitalni idiot...

Sto bi se reklo, nije mi sefte da overim asfalt... prvi put mi je da overim učeći točkiranje a ukupno, mislim da je 11 ili 12 pad sa motora, ne računajući OFFroad padove... Napisao sam da učim točkiranje na oba točka svestan da je pitanje kada a ne da li ću da overim asfalt.... P.S. Kada bi se tako lako mršavilo, ne bih i dalje imao 125kg

Evo ovde me boli I ovde me boli Ovde i ovde beton boli Šalu na stranu, sad me noga boli jedva hodam, videćemo kako će biti ujutru... No pain, no gain! P.S. Taj što kaže jel sam ti rekao je mislio na dežurnu ambulantu a taj što kaže da ne valja je 100% u pravu!

Elem, kao i uvek kada vežbam točkarenje otišao sam na školsko fudbalsko igralište kada nema nikoga tamo. Po prvi put otšao sa par drugara posle OFFroad vožnjice. Kako sam još uvek točkaroš početnik, tek sam počeo da vežbam da ubacim motor u vagu, tačnije skoro sam počeo da dižem motor do trenutka kada se oseća vaga, kada motor postaje lagan, kao da nema težinu! Kao i mnogi koji su vežbalii točkarenje, tako sam i ja pao! Svestan sam bio svih rizika koje ovakav način vožnje donosi, zato sam i vozio sa kacigom, na obezbeđenom mestu gde nema saobraćaja, sa jaknom sa protektorima, jedino što nisam imao rukavice! Grešku sam napravio što do sada nikada nisam motor spuštao zadnjom kočnicom već samo na gas! Ovoga puta, pušten gas nije bio dovoljan! Čim se malo oporavim sledi vežbanje refleksa zadnje kočnice! Neka ovaj video bude za nauk SVIMA koji bi da točkare (kao ja) da uvek budu spremni za pad!

Proleće je vreme za poljoprivredne radove, ko nije poorao svoje njive, sad je pravo vreme za to!

Ako procitas link koji sam ostavio, zakljucak teme je da je MNOGO jeftinije postavljanje otpornika pre LE Dioda nego kupovina automata za iste... Jedan otpornik kosta par dinara a tebi su potrebna 4 ili samo dva uz drugacije vezivanje...

Ima dosta debljih sa jakim lepkom, znam da se koriste za lepljenje lajsni na automobilima! Maltene su sundjeraste i ima ih u radnjama auto-opreme i delova... Sve hocu da kupim da zalepim lajsnu na vrata od automobila a uvek zaboravim... Ako ti treba bas malo togo, vidi kod nekog limara ili farbara, trebalo bi da oni imaju to da ne kupujes ceo kotur od 300-400 din...

http://www.bjbikers.com/smf/index.php?topic=10410.0