Kod mene sve naopacke. :) Prvo Grcka pa Bugarska.

Od nedelje putujemo kroz Grcku za Bugarsku. Zamislio sam da spavamo dve noci u Nea Vrasni, gde smo bili pre par godina. Verujem da se moze naci smestaj na licu mesta, ali cemo biti sigurno polomljeni od puta. Zato, ako neko ima neki kontakt - HVALA.

Ali ima i radara. Motorom jesam leteo, ali kolima sam bio oprezan.

Kupujem mehanizam vizira levi za Schuberth S1 Pro. Isti je i za R1 kao i za S1.

2.dan me sludio. Narocito sto sam i ja vozio Albaniju. Prosli Tiranu, Elbasan i onda gledali Skadarsko jezero sa albanske strane ?

Sve mi je jasno, ali gde je stalo 6 flasa rakije - nikako !!??

Trazimo bobinu sa dve buksne za Suzuki V Strom 1000. 063514573

Hvala ranjenice ! Sta ti je sekta, cak i ozbiljno povredjen mora da truje. Ako rasturi pa udje u lovu, neka mi uzme predrkan teleobjektiv. Uvek mu bolje slike profesionalaca od mojih.

Cilj cele ove igre je krajnje jednostavan. Da se svi kreditno zaduzimo, previse je onih koji se voze a nisu na lizingu i kreditu. Gde to ima u svetu da si vlasnik vozila 1/1 a banke trpe.

Komsija hvala na lepim recima.

OPAA !! FJR sekta postaje preosetljiva kao GS-ovci ! Motor je predobar ali ja sam trenutno u sekti, do kada ne zna se. Samo se jedno jutro probudim i kazem da ne mogu vise da ga vidim. Tako 36 godina, znam igraca. Kod mene ide saltanje sa R na V4, pa jednocilindricni enduro bez kurble, onda V2, opet R-ovi, pa cistokrvni kros na stazi, sta sve nije bilo. Sad obozavam FJR koga godinama nisam podnosio. O tome cemo na sastanku sekte. Npr. kad ides iz Auronzo preko Pelos di Cadore u Vigo, na dva mesta ukosnice sa usponom, plus se u sred ukosnice nastavlja desetak cm visi asfalt. Iz trece u drugu, ali zbog razlike u asfaltu ipak prva.

I meni je cudno , narocito u danasnje vreme, da postoje mladi koji imaju cilj, kojima nisu bitni izlasci do kasno i spavanje do podne. A pri tom ispunjeni i srecni.

Malo autoputa pre Vilaha i odvajanje za Sloveniju. Preko Kranja do Ljubljane i koliko ogranicenja dozvoljavaju (plus 10-20 posto) pun gas do kuce. Placamo "tunelarinu" i ulazimo u Karavanke tunel. Prosli smo ovih dana kroz desetine tunela na ovom putu, mozda i stotinak. Ogromna vecina je odlicno osvetljena, dobre ventilacije i sve jedan je bio besplatan. Da nismo zurili kroz Karavanke sigurno ne bismo prosli, nego okolo, moto putevima. Zurba je, mrak pada, umor stize, adrenalin sa takmicenja popustio. Znaci kroz tunel. Duzina 7600 metara. Platili i gas. Od ruznijih iskustava na motoru. Zagusljivo do neizdrzivosti i pretoplo, nema cirkulacije vazduha cak ni na motoru. Pakao. Da stvar bude gora, kao da se lagano penjemo ka slovenackoj strani i postaje sve gore. A kraja nema. Odvratno. Za automobile. U Sloveniji uzimamo petnaestodnevnu vinjetu za par sati. Bezobrazluk. Vise mi Dezela nije harmonicna .Bar je kratka, brzo ce proci. Jedno tankiranje i ulazimo u Hrvatsku. Cetvrta zemlja danas. Lepo zvuci, ali umor pocinje da me stize. Stajemo cesce, kafa, sokovi i stalno molim Ljilju da ne zaspi. Dovoljno je toplo jos uvek, put monoton, mrak - mami na dremku. Da ali niposto na motoru. Cesta stajanja ne pomazu, zevam pri 150 na sat. Kako li je njoj kad nema pozadi nikakvu zanimaciju. Ja vozim video igrcu makar, ali svestan da igre nema. Oko ponoci, negde oko Zagreba me prolazi kriza i imam utisak da bih mogao makar do Soluna. Ali ujutro u 8:00 treba ici na posao. Svaka bajka ima the end, one lepse happy end. Nas bajkoviti vikend se blizi kraju. Da sve ne bi bilo idilicno pobrinulo se vreme.Oko Zagreba temperatura pada na 17 fucking stepeni u julu mesecu !! Desetak kilometara kasnije table nad autoputem pokazuju 13 stepeni, i ne lazu, temperatura motora kod hladnog pri toj brzini. Srecan sam trenutno sto Ljilja ne vidi dobro, pa ne vidi sta nas ceka. Mozda ne vidi, ali oseca. Trese se kao prut. Jos jedno stajanje, oblaci i moj duks i kisno odelo. Govorim joj da seta tako natruntana dok se ne ugreje. Bolje je. Idemo dalje, ponoc je prosla. I dok radim gimnastiku noznim prstima u zaledjenoj cizmi, stizemo do nase granice . Guzve nema, par reci sa carinikom koji je cuo za uspehe i gas. Posle 1860 kilometara rajskih puteva jos 40 po nasem razbucanom autoputu. U skladu sa stanjem puta su i drumarine, nize nego igde. Ma nema opravdanja, odvratan je. Dva gasa, desni migavac i slecemo u Mitrovicu. Motor sam zna put do kuce, sto se njega tice vec mogu da zaspim. Stajemo pred kucu, stvari samo unosimo u hodnik, nema raspakivanja. Zabrinutim pogledom gledamo cvece oko kuce, ne vidimo da je nas ker (DeBilko) nesto unistio. Tusiranje, malo klope i spavanje. Divota. Bajkovito putovanje se zavrsilo najbolje moguce. Hvala Bogu. Ali ne lezi vraze. Lezim premoren i vec kalkulisem kako, kojim putem krajem meseca do Plovdiva na Prvensvto sveta. P.S. Ne moze bez PS. Da bajke ne postoje uverio nas je DeBilko sledeceg jutra . U soku smo konstatovali da su nase odsustvo iskoristile krtice i naselile nase dvoriste, unistivsi travnjak. A DeBilko je svaki krticnjak raskopao tako da travnjak lici na minsko polje. Idemo dalje !!

WILLKOMMEN IN OSTERREICH ! Druga zemlja koju danas vozimo od pet koje cemo proci. Lepo. Desetak kilometara loseg asfalta i prva asocijacija je...naravno Srbija. Ali put ubrzo postaje odlican, od granice se stalno spustamo, krivine sve otvorenije, brze se vozi. Idilicna austrijska sela se nizu, cvece na sve strane, lepota. Na jednoj kapiji spazimo lavove i smejemo se, verovatno radi u Becu. Sunce lagano zalazi dok jurimo tablu Villach. Sipamo gorivo, koje je u Austriji i Sloveniji osetno jeftinije, i gas. Kroz Austriju primecujem da voze strogo po ogranicenjima, mi po osecaju, nekad postujemo , nekad bas ne. Ali oprezno, mogu da zamislim kolike su kazne, a pare treba sacuvati za sledecu turu. Lepo sa njihove strane je i sto na svakom digitalnom upozorenju o tvojoj trenutnoj brzini odmah izbace i koliko je to kaznenih bodova. Bas lepo.

Takmicarski dan zavrsen, pakuju se camci, svi umorni, neki srecni, neki ne. Oprastamo se sa sinom i ostalom ekipom - do sledeceg takmicenja. Srecan put. I mi smo umorni, ali presrecni. Ocekivao sam da ce me uzbudjenja i sunce vise iscrpiti ali se osecam dobro, vrlo dobro. Zadnja deonica ove ture moze da se nacne. 740 kilometara je pred nama i sivom gondolom. FJR je spreman kao i uvek, njemu samo gorivo treba. Cudo od motora. Uzimamo opremu od karabinjera, koji su je i danas cuvali, proveravamo sve i krecemo. GRAZIE CARABINIERI ! ARRIVEDERCI AURONZO !!! Put nas vodi kroz Santo Srefano di Cadore do Sappada, jos jedno prelepo skijasko mesto. Krivina na krivinu, serpentine, asfalt odlican. Malo sunca, malo oblaka, idealno. Najbitnije da dan jos traje, sto zbog uzivanja u predelima, sto zbog voznje. Neke deonice ne bih pozeleo da odvozam po mraku. Plan je za sada dobar. Kod Tolmezzo se odvajamo levo, pored prirodnog rezervata Val Alba. Da je vise vremena i tu bi se promuvali. Ali vreme leti brze nego kilometri, idemo dalje. Nizu se planinska mestasca, pocinje jedan od lepsih a istovremeno nezgodnijih upsona, prema austrijskoj granici. Toliko je bilo toplo u Auronzo da smo krenuli u farmerkama, bez ulozaka u jaknama, i uzivali. Put uzan, serpentine, gomila kola i naravno reke motora. Malo malo pa sa desne strane provalija. Vozi se brzo, FJR u punom sjaju. Snaga, lezanje, kocenje, dostojanstveno tih. A mocan. Malo zakrcenje na putu i stize nas grupa od petnaestak glasnih motora, nemacke tablice. Kozna odela, otvoreni izduvi, puca na sve strane. Trojica nas na noz obilaze u nepreglednoj krivini, ostalima smo dovoljno brzi. Jedini sam sa koferima i suvozacem, u nekim situacijama ne mogu da se provucem. FUCK ! Ali svestan da putujemo vozim proracunato brzo i oprezno. U akciji nisam primetio da smo usli u oblake i da se temperatura neverovatno spustila. U jednoj krivini zadnja guma malo pusta, tek toliko da ukapiram da je asfalt hladan. Dok razmisljam gde da ih propustim izbijamo na granicu sa Austrijom, malo zaravnjenje sa parkingom izmedju dve planincine. Odlicno. Stajemo da se slikamo. Cim smo stali vetar i hladnoca su nas docekali. 6 stepeni i vetar . Aham. Zato su dva vetrogeneratora tu posadjena. I Boga mi lepo se vrte. Oblacenje na parkingu, ,malo osvezenja i lakse je. Toplo, milina.

Spakovani, FJR popunjen stvarima do vrha, spustamo se do Auronza na ostatak takmicenja. Rekoh osam A finala su nasi momci i devojke ostvarili. Ocekuje se dosta odlicja, vecina je vec osvajala , nije nerealno. Ali vetar... Vetar koji je pre podneva duvao jako, posle 11 je postao uragan. Takmicenje se odvija na ledenoj vodi pod vetrom koji je zastave zemalja ucesnica tog momenta zategao i vise se nisu vijorile. Stoje kao da su od metala. Vetar sa ledja, Bojan ga ne voli posto mu snage ne fali, vise voli onaj u prsa.Svi se muce, narociro kanuisti. Trke se nizu, finale za finalom. Navijanje, vristanje, mahanje zastavom. Od srece, tuge, do ocaja. Strahinja se vodeci prevrce par metara pre cilja, ostali zavrsavaju nezadovoljni . Ali su jednoglasni - uslovi su za sve isti. Sportisti. Bojanov sprint na 200m se posle velikih muka zavrsava cetvrtim mestom. Ogroman uspeh, cetvrto , najgore mesto. Blizu odlicja, ali bez njega. Ali on izlazi nasmejan, raspolozen i konsatuje da je srecan sto je zavrsio. Dobro je. I nama lakse. Ukupno smo osvojili tri medalje. Bilja zlato na 200m, Bilja i Marija u dvosedu na 500m srebro i Bojanovo srebro na 500. Malo li je !! Ceremonije dodele medalja, svecane kao uvek, nasa zastava se vijori tri puta u Aurozu. WOW. Posebno emotivno dozivljavam intoniranje nase himne na takmicenjima u inostranstvu, neopisiv dozivljaj. Hvala Biljo sto si nam "pustila" himnu !!

Putopis ispisan do kraja. Jos veceras da ga zacinim slikama i okacim.

Plan za peti, poslednji dan ove avanturice je sledeci: ustajanje u 6, pakovanje, dorucak u 7, gas do staze u civilki jer Bojanovao finale jednosed 500m je u 9, gas nazad do smestaja. Smestaj napustamo u 11, zadnji minut, u opremi, totalno spakovani do staze i pratimo ostatak takmicenja do 5 popodne. Navijamo ceo dan, sunjamo se po hladovini u medjuvremenu, pokusacemo da se ne iznurimo, valja posle voziti dobar deo noci. Skoro 300 kilometara alpskog puta a posle na mrski autoput i gaas. Zvuci jednostavno. Samo da zapamtim ceo plan. Poceo sam da volim meteorologe ovih dana, zato sto svoj posao ne znaju. Posle crnih oblaka svanulo je divno suncano jutro. Nama idealno. Ali takmicarima ce biti jako tesko, duva veoma jak vetar. Pokazace se kao pogubno po rezultat za mnoge nase sportiste. U civilu stizemo do staze, smestamo se , razmotavamo zastavu i cekamo start Bojanove trke. U dobrim uslovima traje stotinak sekudi, danas duva vetar i voda je vrlo uzburkana. Videcemo. Samu trku i navijanje je nemoguce opisati, narociti kad je tvoje meso u pitanju. Start uspesan iz prve, momci se bore sa stopericom i ustalasalim jezerom. Bojan posle stotinak metara izbija na celo, vodi do 400 metara suvereno. Talas, gubi zaveslaj i ritam. Danac Knudsen ga obilazi i cilj je tu. SREBROOOO !! Vicesampion Evrope !! URAAAA !!! Delici sekunde su kao i cele prosle godine u pitanju. Prosle godine na svetskom izmaklo zlato za 0,08sek. zlato na evropskom nesto slicno. Mi presrecni, naravno, skacemo radujemo se ali iskusno cekamo da ga vidimo i cujemo reakciju. Ne deluje srecan. Ni malo. Bice kad se emocije slegnu, tako uvek bude. Desavalo se ovih godina da pobedi a bude vrlo nezadovoljan, kaze nije zadovoljan svim veslanjem, moglo je bolje. Nekad bude bez medalje, izadje sa vode nasmejan i kaze da je dao svoj maksimum. Proglasenje, svecana ceremonija, srce kao planina. Roditeljsku srecu kad su deca uspesna i zadovoljna samo roditelji mogu razumeti. Tesko cemo se sacuvati za veceras. Prejak dan. Neka. Pali motor i poslednji put krivudavim putem do Vigo di Cadore. Kakav dan !! Fotku sam ukrao sluzbenom fotografu. Moja zena je na slici pa je fotka delom moja. Razumece .

Kod nas su najave za mnoge sportove skromne. Ali kad uzmu medalje na evropskim, svetskim i Olimpijadi, onda ih svi zovu.

Trebao sam poceti putopis od poslednjeg dana. Kucam, radim. Slike na jednom kompu, slike sa idiota na drugom, ja kucam u firmi. Uvece sve spojim.

Auronzo, subota, zavrsetak kvalifikacionih trka. Srbija jeste zemlja kajaka !! Nasi reprezentativci su ostvarili osam A finala !! BRAVO !! Nas Bojan ima dva finala, jednosed 500 i jednosed 200 metara. Ima odlicna vremena, raspolozen, uvek gladan takmicenja i odlicja. U nasem kampu vesela atmosfera, polako se razilaze, valja jesti i odmarati. Mi se krivudavim putem vracamo u Vigo, gledamo jos jedan nezaboravan zalazak, veceramo i kafenisemo. Poslednja noc u Albergo Paradiso, nemir se lagano uvlaci medju nas. Opet nema spavanja. Ovaj put vise razloga. Sutrasnje takmicenje, losa vremenska prognoza i posle celodnevnog uzbudjenja povratak kuci. 740 kilometara u komadu, nepametna kombinacija, ali tako mora. Takmicenje traje do 17h,posle toga treba voziti dobar deo noci. Samo zelim da dobacim do Ljubljane za dana, a posle kako bude. Plan je preko Sappada, Tolmezza ka Austriji, onda Vilah pa u Sloveniju. Crni oblaci se parkirali iznad nase planine i ne mrdaju. I italijanski vracevi kazu od ujutro kisa. Pa to vidim i ja kroz prozor. Videcemo. San nece na oci a tako bi valjalo sutra biti odmoran. Odoh na terasu da gledam moju planinu.

Cortina je fascinantna. Lepota, sklad, luksuz na sve strane. Od gradjevina do vozila. Stali smo i sa sirom otvorenim ocima upijali slike oko sebe. Neki otmen svet u luksuznim automobilima, kabrioletima, po restoranima. Ima i fanatika u Porscheima, Ferrari cesto prodje uz prepoznatljiv zvuk, Aston je prica za sebe. I opet reke motora u tranzitu, iz svake ulice, u svakom momentu. Nismo pomislili da sednemo u neku bastu na kafu, sto zbog cene, sto zbog realnog osecaja da...(trazim reci)... nismo iz tog filma. Neki drugi kafic i kafa nas cekaju na drugom mestu. Dovoljno je bilo videti, osetiti, malo li je. FJR svojim tihim, mocnim zvukom ne remeti sklad dok lagano napustamo mesto koje nas je opcinilo. Krivina na krivinu, obilazimo, srecemo gomile dvotockasa, svi smo tu sa istim razlogom. Stopostotno uzivanje. Put nas vodi u Auronzo, blizi se vreme nastupa nasih takmicara. Zastava je spremna, foto oprema takodje. Idemo SRBIJAA !!

Ljudi moji koliko motora smo sreli i videli !! Neki dan sam rekao da sam video milion GS-ova, pola miliona Multistrada i jos jednog FJR-a. Mozda sam malo preterao ali verovatno lepo vreme , vikend i cudesni putevi su dovukli hiljade motora iz Nemacke, Austrije, Italije naravno i svih drugih krajeva Evrope. Velika vecina se javlja na putu, cak i vozaci GS-ova, za razliku od nasih sektasa. Neki dan na Vencu mi se cak i vrlo dobar drug, vozac GS-a nije javio. Desavalo se da po 15-20 minuta, i duze drzim ruku naslonjenu na levi hebl i pozdravljam kolege. Taman je vratim i `ajmo iz pocetka. Jako mi se svidelo sto su grupe logicno sastavljene, naidje grupa ultra brzih, sportskih motora, sve puca. Posebno se vozaju turing, posebno klinci na ovim novim 300-390kama. Cak je bilo i dosta veterana, motori ne sluze za izlozbu, nego se koriste. R25, Forka 750 iz sedamdesetih, Kavini Z modeli iz istog perioda, svi u akciji, obuceni u stilu tog vremena. Vremeplov. Asfalt besprekoran, putevi cudesni, priroda za 10. Ukupno smo sabili na kraju 1900 kilometara i nijednu situaciju u saobracaju nismo imali. Do te mere smo bili bezbedni, da kad sam par puta svirnuo kolima koja se ukljucuju iz bocnih ulica i puteva, sam video u njihovim ocima cudjenje sto sviram kad pomislili nisu da izlete. Prolazimo kroz turisticka mestasca, vise kao grupe vikendica, sve cesce pored nas uspinjace, slikamo se na vidikovcu kod Tre Cime. Put nas vodi nanize u Cortinu d` Ampezzo. Neretko smo na putu vidjali natpise sa zavrsenog Giro d` Italia, vozmo se cuvenom trasom trke koju pratim na televiziji. Bicikliste nisam pominjao a sreli smo ih stotine. Od turiste iz Amerike koji nas je slikao, rekreativaca, do timova u treningu. Sretali smo ih na svim nadmorskim visinama, cak i na onim prevojima gde saltas dve nize zbog velikog uspona. Kapa dole !

Kolege hvala vam. Posebno na cestitkama za sina. Moram pisati dalje, zena me tera.

Jutro cetvrtog dana je svanulo suncano. Cvrkut stotina ptica nas je budio i uspavljivao svaki dan. Dorucak je od 7 do 8:30, kako sam razumeo gazdu, koji ne zna reci drugog jezika sem italijanskog. Zbog toga se ne potresa ni malo. Desetine slika sa datumima, fotkane po celom svetu,okacene po hodnicima, verujem da su sa njegovih putovanja. Kako je obisao zemljinu kuglu bez drugog jezika,nikad necu ukapirati. Hotelcic je uvek popunjen, tridesetak gostiju je vec u 7:00 na dorucku. Svi su ocigledno setaci i planinari, kompletne porodice. Opusteni, nasmejani, bukvalno svako sretanje ne moze da prodje bez melodicnog buongiorno i buona sera, zavisi od doba dana. Cak nam se i lokalci obavezno javljaju, par starijih se namrgodilo sto se prvi nismo javili. Obozavam mala mestasca i tu atmosferu. Kao u mom Perastu, gde gazdarica Mira zaustavi Gorana Bregovica i pred svima ga nauci pristojnosti. Dok ostali po zavrsetku dorucka stavljaju ranceve na ledja i krecu u celodnevnu akciju, mi opustenije obuceni stavljamo kacige, sedamo u sivu gondolu i nacinjemo Dolomite. Trke koje danas pratimo su posle tri i do tada valja obici Tre Cime i Cortinu d Ampezzo. Iako smo na 1000 metara nadmorske i idemo preko 1900 metara krecemo u farmerkama, toliko je toplo. Tre Cime di Lavaredo sam zapamtio gledajuci Discovery i History kanal, po cuvenoj bitki alpskih jedinica u 1. svetskom ratu koja je godinama na tom brdu trajala. U suludom ratu , suluda bitka. Zeleo sam da vidim to mesto i eto danas cu voziti Dolomite i njega videti. Cortinu d`Ampezzo ne treba posebno najavljivati, skijaska ikona, Monte Karlo u planini. Pre puta sam strahovao da cu morati ekstremno paziti na kolicinu goriva, ali toliko turista i hiljade motorista su dovele do toga da su pumpe vrlo ceste. Doduste samousluzivanje na vecini. Jedno upozorenje !! Ne gurati vecu novcanicu od iznosa koji ces sipati !! Sva obavestenja su na italijanskom, pa smo izgubili pola sata uzaludno cekajuci kusur. Angazovanjem dobrih lokalaca, kusur mi je vracen a oni ce to resiti u ponedeljak sa vlasnikom. GRAZIE MILLE !!