Da dopunim dan 2 video materijalom. Deonica Čemerno - Kalinovik:

Evo pošto sam obećao detaljan izveštaj: Što se tiče samog CRFa, ja sam prezadovoljan. Evo mašina je blizu 30k kilometra i sve radi perfektno. Put je prošao bez ikakvog problema kod mene. Devojčice u gradu kažu da je sladak (CRF), a lepo ide i po planini. Obožavam što ovako malo troši, lako kvačilo i što je mašina baš linearna. Wilbers je pun pogodak, naštelovan je tačno za mene i opremu. Jako mi je žao što nisam imao vremena po Velebitu dodatno da ga testiram, ali evo jedan duži klip sa Zelengore (TET):

Namerno tu zbunjuješ one koji gledaju u brzinomer

Bravo Sale! Odvozao si većinu stvari koje su na mojoj listi želja u tim krajevima. Proći ću i ja valjda do kraja leta ovim kolotrazima Fotke su super, za sve klipove će mi trebati malo više vremena, ali ono što pogledah za sad je odlično!

Ulaz u NP se i naplaćuje, sam vidikovac ne. Van sezone je 10e, a u sezoni 15e. Jeste malo previše, ali ajde, jednom posećujem takvo mesto. Plitvice 40e ulaz sad u sezoni. Ja za te pare očekujem da jašem nekog oko jezera i vodopada, a ne da pešačim sam satima. Mada kad plaćam Mokroj Gori 200 dinara da vidim samo granični prelaz, ove cene gore još i imaju smisla

Hvala! Inače pišem prvi putopis, pa je svaka kritika dobrodošla! Za neki dan kačim i video preko Zelene Gore. @Cedo11 Biokovo bi preporučio svakome ko prolazi. Meni su neki pogledi sa uspona strašniji od samog skywalka. Baš mi je žao što nisam mogao do vrha sv. Jure. @miki Ostalo je još mnogo toga da se istraži. Dolazimo mi opet dole, pa se javljamo unapred

Da! Ti i brat ako se ne varam? To nam je bio zadnji dan na putu. Baš malopre objavih putopis: https://forum.bjbikers.com/topic/235576-planinsko-primorska-tura-2026-bih-i-hr-1737-km-na-jednocilindrašima/

Uvod Đole i ja smo braća od tetke. Njegova majka i moja majka su rođene sestre. I mi smo rođeni u 4 meseca razlike. Praktično se poznajemo ceo život i odrasli smo zajedno. Neki od vas su ga verovatno i upoznali. Bio je sa mnom i na protestima a i na nekim vožnjama sa ekipom odavde. Đoletov otac je bajker, jedini u našoj široj porodici. Mislim da je on dobrim delom zaslušan što smo mi toliko danas zaljubljeni u motore. Preko leta sam znao par puta da odemo kod njegovih roditelja na selo i da se tamo sa Đoletom učim prvim koracima na tomosu. Već tada smo maštali kako ćemo jednog dana ići zajedno na veće ture. Pre 3 godine, kako već neko vreme radim, konačno uspevam da skupim nešto novca i odem da uplatim sebi auto školu. Ubrzo se odlučujem i na kupovinu prvog motora. Srećom, u to vreme sam već uveliko pratio putovanja Itchy Boots, pa nije bilo dileme kakav tip motora želim da vozim, a ni oko modela nije bilo previše dileme. Ako malena Honda može da preveze Holanđanku kroz skoro ceo svet, biće to i meni dobro za po brdovitom Balkanu. Pošto su se novi CRF 300L još uvek dugo čekali, pronalazim jedan primerak na oglasima i nakon telefonskog razgovora sa vlasnikom odlučujem da je to ono što želim. Nedugo zatim i Đole rešava da i on polaže. Do sada smo imali uglavnom manje ture po Srbiji i jednu malo dužu turu do Jadrana i Crne Gore. Tada smo i prvi put napravili 350 kilometara u danu i videli da nije toliko strašno napraviti tu kilometražu na ovim motorima. Tu nam se i javila ideja da možemo i nešto malo više pokušati. Ove godine ja imam celo leto slobodno, pa od početka gledam sa Đoletom koje dane on može da uzme slobodno da bi otputovali negde. Konačno se javlja i prva prilika. Đole ima nedelju dana slobodno, prvu nedelju juna. Odlično, dolazi do mene na kafu i u sat vremena dogovaramo rutu ugrubo i ono što bismo želeli posetiti. Nakon toga kroz par poruka delimo rutu po danima i dogovaramo polazak za nedelju.   Dan 1 Danas su Svete Trojice, praznik koji godinama tradicionalno obeležavamo u Dragačevu, kod majčinih. Po običaju idemo preko puta seoske škole, gde se nalazi zapis. Sveštenik obavlja službu, obilazimo 3 kruga oko zapisa, sečemo kolač i dobijamo blagoslov. Ostajemo još malo da popričamo sa prisutnima, ispoštujemo kolačara i probamo šta je od hrane pripremljeno pa polako odlazimo kući da se spremimo. Pozdravljamo se sa porodicom i krećemo. Već krećemo malo kasnije nego što smo planirali, ali to nije neki problem jer nismo ništa unapred rezervisali. Na CRF-ovom satu je tačno 28100km. Dobro poznatim putevima, preko Guče, Lučana i Požege, brzo dolazimo do Užica. Prolazimo grad i stajemo na pumpu kako bismo napunili rezervoare. Na kratkoj pauzi proveravamo da li je sve kako treba sa prtljagom, osvežavamo se kratko i krećemo dalje. Od Kremne kreće lošiji asfalt, ali je put svakako dosta brz i uzbrdo imaju 2 trake, pa je deonica podnošljiva. Ubrzo prilazimo granici ali na moje iznenađenje sto metara pre granice, prvo nailazimo na stanicu za naplatu ekološke takse za Mokru Goru. 200 dinara po motoru, ali jako interesantan koncept o kome ću kasnije sa Đoletom diskutovati. Granicu prolazimo bez problema, nije bilo gužve. Pored same granice i patrola Madjara. Počinjem da se pitam da nismo pratili putokaze za pogrešan Višegrad... Ovo je inače, izuzev jedne poslovne posete Banja Luci, moj prvi susret sa Bosnom. Par krivina nakon graničnog prelaza, u sred krivine, stubić - radar. Čuo sam da po Bosni ima dosta radara, ali ova slika mi je dala utisak da me ni 300 kubika neće spasiti kazne za prekoračenje brzine. Stižemo u Višegrad, prelazimo reku i dolazimo do mosta Mehmet Paše Sokolovića. Parkiramo motore, prelazimo most i sedamo u lokal, za sto do reke, da malo predahnemo i da se divimo mostu. Koristimo pauzu da rezervišemo gde ćemo spavati. S’ obzirom na to da za sledeći dan planiramo da vozimo deo TET-a preko Zelene Gore, pronalazimo neku kolibu u mestu Sastavci i rezervišemo smeštaj. Raspitujemo se kod konobara kakvo je stanje sa kamerama za brzinu. Upozorava nas samo na prvu narednu kod tunela, ali za dalje ne zna da nam kaže. Vraćamo se preko mosta do motora i krećemo put Tjentišta. Uz predivan pogled na Drinu, prolazimo niz tunela i ubrzo stižemo do Foče. Stajemo na pumpu da dopunimo gorivo i opet se malo osvežimo. Prilazi nam momak, lokalac i vodimo kraći razgovor o motorima. Završavamo razgovor i krećemo dalje. Na putu do Tjentišta, sustižemo grupu motora iz Poljske. Rekao bih da je bilo dvadesetak motora. Različiti tipovi motora ali orjentisani ka putovanju na asfaltu. Pratimo ih sve do restorana na Tjentištu gde pravimo pauzu da nešto pojedemo. Nedaleko niže je i prodavnica gde uzimamo neko piće i grickalice, pa nastavljamo put. Stižemo u smeštaj pola sata pre mraka. Smeštaj su male kolibe, kao malo veći šator od drveta. Nekoliko koliba, zajedničko kupatilo i restoran. Najjeftini smeštaj na ovom putu, ali ispunjava naše skromne osnovne kriterijume. Pogled na planine okolo je fenomenalan. Sredjujemo se posle dana, pijemo pivo, sumiramo utiske i planiramo sutrašnji dan i idemo na spavanje. Dan 2 Alarm je bio u 8, a ja se sam budim prvi, bar pola sata ili sat pre alarma. Ovo će biti tema koja će se ponavljati celog putovanja i oko koje ćemo se dosta šaliti. Na terasi restorana uživamo u pogledu uz kafu i domaćinski doručak. Gledamo meteo radar i još jednom proveravamo rutu. Dan nije mogao početi bolje. Kreće deo koji najviše mrzim, ali ovaj put će biti malo lakše jer bisage nisam skidao, samo ranac sa repa. Vezujem ranac, Djole pakuje svoju torbu i krećemo. U mestu Čemerno, skrećemo na put R434, koji vodi u Kalinovik preko Zelene Gore. Ovde počinje zabava van asfalta. Početak uspona je makadamski put, ima i rastresitijeg krupnog kamena i ide uglavnom kroz šumu. Odjednom se izlazi iz šume i polako počinje da se otvara pogled na prelepe vrhove u okolini. Nakon kraće vožnje stižemo do Lugovog Jezera pored kog vidimo klupicu na kojoj pravimo pauzu. Ni cigaretu nisam zavšio, a prilaze nam još 2 motora jednocilindraša napakovana za avanturu, češke tablice. Parkiraju se i priključuju nam se na klupi i ulazimo u razgovor. Momci voze TET i koriste priliku da se spremaju za Dinaric Rally dok su u ovim krajevima. Ja koristim priliku da im preporučim da obiđu i Srbiju ako uživaju u TETu. Ulazimo i u obaveznu diskusiju o gumama i kažemo kako nemamo rezervnu unutrašnju kod sebe, već se oslanjamo na kompresor i jako tvrdu spoljnu gumu. Nakon dužeg razgovora se rastajemo i momci nam u pozdravu žele sreću sa gumama. Kasnije ćemo se dobro prisetiti ovog pozdrava. Odmah malo dalje se nalazi i Orlovačko jezero koje obilazimo bez većeg zadržavanja i nastavljamo prema Kalinoviku. Odavde već polako kreće put nizbrdo. Ponovo se vozi kroz šumu. Nailazimo na veliki bager i neke kamione koji popravljaju put. Česi su nas na njih upozorili već. Ubrzo nakon toga kreće i jedna ravnija deonica sa bolje utabanim makadamom. Ručica gasa može fino ovde da se odvrne a i dobro dođe nakon sporije deonice ranije. Stižemo u Kalinovik gde stajemo da dopunimo gorivo. Deluje da ovuda prolazi samo onaj ko se baš namerio. Samo mesto ima asfalt i malo u okolini. Nastavljamo prema Nevesinju i ubrzo prestaje asfalt i vraćamo se na šumski makadam. Ponovo kilometri idu sporije i umor već kreće da hvata. Konačno izlazimo iz krivine i otvara se pogled na Neretvu. Baš je bila potrebna ova promena atmosfere jer je put kroz šumu postao previše monoton. Još jedna kratka sekcija kroz šumu i izlazimo na čistinu, Morine. Put je dosta praviji i može se malo brže ponovo voziti. Ubrzo stižemo do nekropole Morine. Tu stajemo i pravimo kratku pauzu da se osvežimo i uhvatimo neku sliku. Sitna kišica kreće i gura nas da krenemo napred. Ne želimo da nas ozbiljnija kiša uhvati na planini. Srećom, ponovo smo brzo na suncu. Makadamom se spuštamo i uključujemo na magistralu prema Nevesinju. U Nevesinju pravimo ponovo pauzu malo da se osvežimo i rezervišemo smeštaj. Deluje nam da stižemo još do Ploča nekako da se spustimo do kraja dana, pa rezervišemo smeštaj tamo. Od Nevesinja idemo preko Mostara ka Čapljini. Nevesinje - Mostar je jako lep put. Tvrđava Blagaj izgleda jako moćno. Nakon kratke pauze za klopu pred Čapljinom, dolazimo do graničnog prelaza. Graničarka na bosanskoj strani nam samo maše da prođemo bez stajanja. Na Hrvatskoj strani je upravo smena graničara, ali se i tu ne zadržavamo duže od 15 minuta. Konačno stižemo i u Ploče. Smeštaj je jako povoljan, a i prostran. Dok skidamo stvari sa motora, prilazi nam stariji par sa severa engleske. Džipom su došli u ove krajeve da obilaze zemlje balkana. I ranije su dolazili. Razmenjujemo malo iskustva i završavamo razgovor. Sada ide standardna rutina, sređivanje od vožnje, polazak do marketa po namernice, sumiranje dana i planiranje sledećeg i spavanje. Dan 3 Sinoć je padala sitna kiša na kratko. Odlično, taman da opere prašinu sa motora od juče. Pakujemo motore i Djole primećuje da mu je prednja guma malo ispustila, čim može rukom da je stegne. To nije baš i dobar znak s obziorm na to da imamo dugačak dan pred nama, ali još ne dižemo paniku. Na prvoj pumpi pumpamo gumu, vidimo da guma ne ispušta odmah pa krećemo na Biokovo. Uspon na Biokovo je neverovatan, ali se ulaz plaća. Veliki uspon uskim asfaltnim putem na kom ima mesta samo za jedan auto. Povremeno se nalaze proširenja za mimoilaženje. Nakon jedne krivine koja nije baš ograđena od izletanja, bacam pogled u stranu i vidim ambis. Želudac mi se okrenuo i nisam više skidao pogled sa puta do spuštanja nožice. Celim putem ima i automobila, kampera i motora u oba smera. Izlazimo na skywalk i moram priznati da sam se prvih minut-dva čvrsto držao za ogradu dok se malo nisam opustio. Nije naivno kad se pogleda dole. Uživamo još malo u pogledu pošto se do Svetog Jure ne može izaći, jer se trenutno radi put. Krećemo nazad i na izlasku na magistralu ponovo kontrolišemo gumu. Ne deluje da mnogo ispušta, ali je ovo bila kratka deonica. Nastavljamo prema Splitu. Gde ponovo stajemo na pumpu i kontrolišemo gumu. Sada je već spala za skoro jedan bar. U Splitu je jako sparno i velika je gužva u saobraćaju. Nervozni od svih okolnosti, samo gledamo kako da što pre napustimo grad. Od Splita do Krke odlučujemo da izađemo na autoput kako bi izbegli gužve kroz naselja na Jadranskoj magistrali. Izlazimo nakon mosta preko Krke i idemo na sever prema Kistanju. Tamo se nalazi pravoslavni manastir Krka. Stajemo kod manastira i odmah smo očarani atmosferom. Manastir izgleda jako lepo i ušuškan je pored reke. Klima je vrlo prijatna. Silazimo i do same vode gde sedamo na klupe da malo odmorimo. Priključuje nam se još jedan motorista, malo razmenjujemo utiske i krećemo dalje. Guma je opet osetno popustila i ovaj problem definitivno mora što pre da se reši. Srećom, kod sebe imamo džepni kompresor i možemo ovako sa dopunjavanjem još malo da se šlepamo, ali treba voditi više računa o gumi. Pošto već znamo da je za ceo sutrašnji dan najavljena kiša, odlučujemo da onda uzmemo smeštaj 2 noći. Taman možemo taj kišni dan da iskoristimo malo da odmorimo i rešimo problem sa gumom. Rezervišemo smeštaj u mestu Posedarje i krećemo tamo lokalnim putevima preko Obrovca. Put je lep i ali i prilično pust. S vremena na vreme se može sresti neki poskok koji se sunča na asfaltu. Stajemo ispred Obrovca da ponovo proverimo gumu i uživamo malo u pogledu na Tulove Grede i Velebit. Odatle se uključujemo na magistralu kojom jako brzo stižemo u smeštaj. Apartman je jako velik, prostran, iznad marketa i sa terasom sa pogledom na motore. Idealno, a po ovoj ceni ni u Kraljevu ne bi mogli da noćimo. Standardna rutina, tuširanje, odlazak po klopu i u nabavku u market. Konstatujemo da možemo sutra da skoknemo do vulkanizera u Zadru i da zamenimo gumu kad uhvatimo prozor od 2 sata bez kiše. Pljuskovi i grmljavina već uveče kreću.   Dan 4 Probudio me je udar groma. Imao sam utisak da je puklo tu negde u 100 metara od smeštaja. Dobro me je prepalo. Nije to baš najbolji način da se čovek probudi. Vidim da je i Đoleta probudilo ali je on nastavio još malo da spava. Ja sam opet ustao kao vampir pa sam upijam jutro na terasi gledajući vremensku prognozu. Nakon možda sat vremena ustaje i Đole. Idemo zajedno po doručak i planiramo prema vremenskoj prognozi odlazak kod vulkanizera. Deluje da će od 2 popodne biti jedno 3-4 sata mirno. To je naša prilika. Stižemo i kod vulkanizera u Zadar. Nije ga bilo teško naći jer se nalazi na ulasku u grad. Odlično bar se nismo morali zavlačiti po gradu, to baš ne volim. Na recepciji ugovaramo uslugu i stajemo ispred garaže. Ubrzo nam prilazi i radnik. Krećemo na našem jeziku u razgovor, ali vidimo da čovek zna samo osnove. Došao je sa istoka. Nekako smo se sporazumeli, ajde valjda zna sa gumama. Dok čekamo ceo proces, prilaze i 2 momka sa litvanskim tablicama. I oni imaju problema sa gumom. Ulazimo u razgovor dok se Đole snalazi sa majstorom za gumu. Momci iz Litvanije su braća, naših godina. Došli da voze TET i slična ih je nevolja zadesila, samo oni imaju malo veće mašine. Kontstatujemo da smo se i mi i oni upustili u avanturu malo nespremni i pričamo kako ćemo uzeti malo da vežbamo zamenu gume kad dođemo kući, u mirnodobskim uslovima da bi bili spremni za sledeći put. Naravno hvatamo se i teme košarke, ipak su nam to stari rivali. Ni ovde nisam propustio priliku da im preporučim i prolazak kroz Srbiju. Evo samo na ovom putu sam uradio više za naš turizam nego celo ministarstvo u godinu dana. Đoletov motor je taman završen pa polako prekidamo razgovor i rastajemo se. Moramo ka smeštaju dok nas ne uhvati kiša. Nismo ni par kilometara odmakli, a Đole mi signalizira da stanemo. Kaže da mu kočnica ne hvata kao ranije. Nije da ne koči, ali ne hvata kao ranije. Ja verujem da su samo zamazane kočnice ili da treba zategnuti malo samo sajlu. U svakom slučaju nešto što možemo rešiti u smeštaju. Kažem mu da bude spreman i malo ranije koči i da ih opipava do smeštaja. Možda to i legne na mesto. U smeštaju dogovaramo kako izmeniti rutu da nadoknadimo ovaj jedan dan koji nas je kiša zaustavila. Teška srca odlučujemo da nećemo voziti majstorsku cestu i makadame po Velebitu, već ćemo samo proći preko Jadranske magistrale do Senja. Đole nije mogao miran zbog kočnice, pa pronalazi savet na internetu da na motoru u što uspravnijem položaju ostavi preko noći stisnutu prednju kočnicu. Odlazi to da namesti dok opet nije krenula kiša. Ostatak večeri smo posmatrali krajeve Velebita sa terase uz lokalno pivo. Ovaj put pijemo Karlovačko, Ožujsko smo pili u Pločama i nije nam se nešto svidelo. Pa nije mi ni Karlovačko nešto posebno, ali mi delule bolje od žuje. Ajmo polako spavati, sutra bi mogao biti dug dan.   Dan 5 Kao po običaju, ustajem pre alarma. A dobro, već sam ok sa tim da ću se propisno naspavati tek kad dođem kući, euforija zbog vožnje je izgleda jača od sna. Pogled kroz terasu mi kaže da će dan biti fenomenalan. Koristim priliku da malo očistim opremu kad sam već ranije ustao i bar deo stvari spakujem. Ustaje i Đole, pa kuvamo kafu i finaliziramo pakovanje i pripreme za polazak. Motori su nam u hladu, pa ni pakovanje torbi na motore nije palo toliko teško. Sve izgleda dobro, čak i ta kočnica izgleda bolje hvata. Dogovor je da prvu pauzu napravimo u Karlobagu gde ćemo dosuti gorivo. Prelazimo Maslenički most i pratimo putokaze prema Senju i Istri. Put je jako dobro obeležen ali su kamere za brzinu česta pojava. Ruku na srce, svaka kamera je obeležena unapred znakom i nalazi se na razumnom mestu, u naseljima, blizu pešačkih prelaza. Ubrzo naselja postaju sve ređa, pa se i može voziti malo oslobođenije. Odjednom prolazimo pored saobraćajnog znaka koji vidim prvi put u životu: „Oprez, zahtevna deonica za motocikle”. Vidim da kreću ozbiljnije krivine i mislim se kako bi trebao razumeti ovaj znak. Prvih par krivina prolazim jako obazrivo, očekujući neki šljunak, udarne rupe, izlivanje tečnosti na kolovoz, kontra nagib krivine ili tako nešto... Ali ne, put je u odličnom stanju i jedino što su krivine dosta česte. Mislim se, pa nije ovo zahtevna nego zabavna deonica i otvaram gas. Ovo je jedan od onih puteva za koji motorciklisti žive. Krivina za krivinom nakon kraćih pravaca, asfalt u odličnom stanju, temperatura idealna za vožnju, a saobraćaja i nema mnogo. Ti koji kažu da se sreća ne može kupiti novcem, očigledno pogrešno ulažu. Ja sam danas srećan kao malo dete. Nego počinje da me muči da tu sreću Đole baš i ne deli jer nešto i ne pegla krivine i vidim u retrovizoru da zaostaje. Samo se nadam da ga ne zeza kočnica. Stajemo na pumpu u Karlobagu po dogovoru. Na pumpi bar dvadesetak motora. Uglavnom „sportaci“ i ekipa u kožinim kombinezonima. Punimo gorivo i vidim da je Đole nervozan i zagleda oko prednjeg točka. Pitam ga nisu li valjda kočnice počele zezati. Psuje i kaže nisu, al brzinomer je na pola puta samo prestao da radi i ne okreće kilometražu. Dok je nešto petljao oko točka, Đole nasloni i jaknu na auspuh pa i nju progore. E sad je popizdeo skroz. Nervira se i pita se šta će ga još da ga snađe. Ja da ga malo ohrabrim, kažem mu da je bitno da je guma ok i da kočnica radi, za brzinu ću ja ići ispred i sve je ok. Hajde da uživamo u putu, ko zna kad ćemo opet biti u prilici da u ovakvim uslovima opet prođemo ovde. Đole se slaže i nastavljamo. I deonica od Karlobaga do Senja ima ponovo onaj znak za zabavnu deonicu. Već uigrani od prošle deonice, sada znamo šta da očekujemo i uživamo maksimalno. Levo Jadran, desno Velebit a ispred idealan put sa uzbudljivim krivinama. Ova deonica sigurno ide na moju listu legendarnih puteva. Od tolike zabave, nismo ni osetili da smo već u Senju. Odavde treba okrenuti ka Željavi i Bihaću. Od kako smo malo izašli iz Senja, kreće drastična promena okruženja u kom vozimo. Mora više nema, a ova strana Velebita je pod šumom, pa se odmah oseća nešto niža temperatura. Kada smo se popeli kod Žute Lokve, stajemo u restoran Gacka Dolina da se malo okrepimo. Ispred ima dosta parkiranih motora kao i lepa drvena terasa. Sedamo da jedemo. Komentarišem kako mi ovo liči na Kotu 555 kod nas. Odmorni nastavljamo prema Plitvicama. Iako su bile u inicijalnom planu, zbog vremenskih ograničenja, nećemo ih posetiti. Još uvek nas prati sreća i nema mnogo gužve na putu pa možemo držati dobar tempo. Kako prilazimo skretanju za Ličko Petrovo Selo, srećemo sve više motora na putu. Generalno nema posebnih obeležja na putu koja ukazuju na sam aerodrom Željava, pa moramo povremeno proveriti i mapu. Stižemo konačno do jednog skretanja gde uočavamo dosta motorcikala i konačno vidimo avion Douglas C-47 Dakota, jedan od simbola podzemnog objekta 505, Klek ili u narodu poznatijeg kao podzemni aerodrom Željava. Stajemo da bacimo koju sliku i ulazimo u kratak sa jednim momkom koji je pored nas. Proveravamo da li se moramo vratiti nazad za prelazak u Bihać ili možemo preko aerodroma do graničnog prelaza. Ipak se moramo vratiti nazad. Nije problem, ali hajde da prvo pogledamo same podzemne delove baze. Od Douglas Dakote krećemo prema pistama i ubrzo sa desne strane vidimo otvore u planini u silueti aviona. Ako se ne varam, ovo bi trebalo da je projektovano za legendarne MIG 21 lovce. Ulaz u prvi tunel je urušen ali je ulaz u drugi očuvan. Prolazimo motorima kroz avionski ulaz. Jako je mračno unutra, ne pomaže mnogo ni dugo svetlo na motoru. Stižemo do kraja gde na desno vodi tunel. Neki posetioci nastavljaju peške kroz taj tunel. Zbog slabog svetla na motoru, ipak okrećemo motore i stajemo na izlaz kako bi pozirali za neku sliku. Nakon fotkanja, obilazimo i samu pistu i gledamo šta ima od ostalih objekata. Deluje da se na samoj pisti održavaju povremeno neke trke, a tu je i neka ekipa momaka sa supermoto mašinama. Vežbaju vožnju na zadnjem točku kao i stoppie manevre na prednjem. To izleda jako impresivno. Sa Đoletom komentarišem da je velika šteta što su motori već na rezervi sa gorivom, jer ova pista izgleda kao idealno mesto da se potrkamo na pravcu, ali ja bi radije da stignem do Bihaća nego da dokažem koja je Honda brža. Sa upaljenom rezervom se može solidno preći, ali kad god vidim da je rezerva u meni proradi anksioznost. Ne želim da budem taj debil koji će ostati bez goriva na motoru koji ima indikator goriva i gde imaš pumpu na svakih 50-100 kilometara. Stižemo na granični prelaz. Na ovom su obe strane integrisane u jedan objekat. Imam osećaj da je to najlakše za nas na 2 točka jer brzo prođemo oba i možemo se odma obući. Mala je gužva na prelazu, ali mi brzo prolazimo. Primećujemo da su carinici ovde vredni i često proveravaju vozila. Već vidimo nekoliko boca zaplenjenog alkohola. Mislim da se i graničar ovde nešto zbunio kada pa je udario i pečat, koji do sada nigde nisu udarali. Par stotina metara nakon granice imamo i benzinsku pumpu. Stajemo da dopunimo gorivo, malo se osvežimo i pronađemo smeštaj za večeras. Benzinska pumpa ima i kafić, pa smo uzeli hladnu kafu i vodu na pumpi i seli za slobodni sto. Iz kafića istrčava indijac i pokušava da nam objasni da su to dva različita objekata i da baš ne možemo tako da sednemo. Osim nas i jedne ekipe od 3 momka koja je sela sto do nas, nema nikog pa nas mnogo i ne interesuje šta indijac priča. Sedam godina sam radio sa njima i najmanje što mi sad treba je da mi neki indijac objašnjava kako se stvari rade na balkanu. I ekipa koja je sela pored nas kreće da zeza indijca i kreće da ga ispituje koliko je platio da ga dovedu u ovu zabit. Nakon indijca kreću u diskusiju sa nama. Po izgledu a i govoru, rekao bi da smo upoznali autentične švercere iz Cazinske krajne. Ako se sećate onog legendarnog klipa o evropskom prvenstvu, gde momci mezete, e pa ovi su me jako na taj klip podsetili. Nakon kraćeg razgovora sa njima, gledamo da mi ipak negde rezervišemo smeštaj. Zaključujemo da nismo umorni i da smo još raspoloženi za vožnju pa smeštaj rezervišemo tek u Mrkonjić Gradu. Penjemo se na motore i krećemo. Snalazimo se lako da izađemo iz Bihaća i pratimo putokaze prema Bosanskom Petrovcu. Put je u jako dobrom stanju, širok i relativno prav, sa dugačkim i brzim krivinama. Mali intenzitet saobraćaja retka naselja omogućavaju da se kilometri prelaze jako brzo. Nisam ovako zamišljao Bosnu. Ovo mi više izgleda kao put kroz neku visoravan u USA ili neki put kroz centralnu aziju. Sve do Ključa je skoro pa fenomenalan put. Malo nakon Ključa, put deluje da je više ispucao i za nijansu uži, ali se kilometri još brzo prelaze. Stižemo i u Mrkonjić Grad gde lako pronalazimo smeštaj koji smo rezervisali. Vrlo apsurdno, ali ovo je ubedljivo najskuplji smeštaj koji smo platili na celom putu. Nakon šetnje kroz samo mesto, brzo shvatamo da je ovo Grad u imenu naselja jako zavaravajuće. Za mene je ovo značenje reči kasaba. A za snalaženje se može koristiti ista tehnika kao i u Užicu, baci kliker ispred sebe i prati ga, ako se izgubiš. Danas smo oborili i lični rekord u kilometraži za dan. Vozili smo nešto preko 400 kilometara, u moto opremi od 10 ujutru do 8 uveče, sa svim pratećim pauzama. U smeštaju klasična rutina, sređivanje, neko pivce i plan za sutra pa laku noć.   Dan 6 Za danas je plan prilično lagan. Želimo da probamo ćevape u Travniku, da se popodne sretnemo sa mojim bivšim kolegom u Sarajevu i nakon toga vidimo gde ćemo spavati. Put do Travnika ide sasvim dobro. Na pola puta samo sipamo gorivo i bez nekih problema dolazimo do Travnika. U samom Travniku je neka gužva. Đole je uradio istraživanje unapred i markirao nam ćevabdžinicu Hari. Do nje baš nije bio moguć prilaz motorima pa motore parkiramo pored magistrale i peške prilazimo. Ispred same ćevabžinice je bilo previše dece. Izgleda da su neke ekskurzije danas tu. Već mislim da ćevapi nisu vredni jer organski ne podnosim ove gužve. Usaglasili smo se da ih uzimamo za poneti i da ćemo sesti u neki hlad pored motora da ih potamanimo. Đole uzima na sebe da ih poruči i izbori se sa gužvom dok ja pušim cigaretu napolju po strani. Na moje iznenađenje, Đole izlazi sa ćevapima tačno kada sam ja gasio cigaretu. Hvali radnice unutra, kaže da rade kao mašine, jako uigrano. Pronalazimo hlad preko puta motora, okrećemo neke dve gajbice i sedamo na njih da jedemo. Ćevapi su toliko dobri, da mi je žao što sam uzeo samo 5, ali ne volimo da se prejedamo dok vozimo pa je ovo ok. Sledeća destinacija u Travniku su Plave vode, da se uživa u tradicionalnom ispijanju kafe u autentičnoj atmosferi pored potoka. Uživajući uz kafu, čitamo zanimljivosti o samom mestu i dogovaramo gde da se nađemo sa kolegom u Sarajevu. Vreme brzo leti, pa moramo nazad na motore kako bi se i vozili danas. Od Travnika kreće katastrofa. Ogromne kolone i saobraćaj je stani kreni. Ni velika vrućina ne pomaže. Kroz Bilu i Vitez se nastavlja isto. Postajem strašno nervozan. Konačno vidim priliku na jednom semaforu i obilazimo značajan broj vozila u koloni i izbijamo do samog semafora. Uskoro dolazi i malo olakšanje, skretanje ka Zenici gde vidim da većina saobraćaja ide. Đoletu signaliziram da mi idemo desno, preko Busovače. Ova deonica je makar malo rasterećenija ali ni ona ne predstavlja neko zadovoljstvo. Stižemo prema Sarajevu. Sve je više traka i potencijalnih pravaca ali je i sve više gužve. Ni vrućina baš ne pomaže. Baš ne volim velike gradove i ovoliku gužvu. Malo bi mi bilo lakše u ovom trenutku da mi je telefon sa GPSom zakačen pa da makar znam gde idem. Vidimo jednu NIS pumpu na kojoj stajemo da sipamo gorivo i orijentišemo se. Radnik nas odmah podseća da ne primaju kartice, pa odustajemo od sipanja goriva. Pitamo ga kuda najlakše do Istočnog Sarajeva i on nam pokazuje najkraći put. Sipamo gorivo na pumpi posle aerodroma i dogovaramo sa kolegom tačno gde da se nađemo. Konačno na piću i klopi sa bivšim kolegom odbacujemo svu tu nervozu koju smo nabili od Travnika do ovde. Jako lepo smo ovde napunili baterije, ali smo se zadržali malo više nego što smo planirali. Verujemo da možemo stići do Višegrada, pa tamo i rezervišemo smeštaj. Kolega nas upućuje na izlaz i put preko Trebevića. Kaže da obavezno moramo stati do amfiteatra Beli Vuk i baciti pogled na grad odatle. To je bila jako dobra preporuka i jako mi je žao što smo već bili u škripcu sa vremenom pa nismo mogli malo više gore da se zadržimo. Razlog više da dođemo opet. Odatle se spuštamo na Pale pa preko Rogatice. Put je podnošljiv i krivine drže pažnju, ali mi deluje da nećemo pre mraka stići do Višegrada. Malo pojačavamo tempo i pratimo auto nekih lokalaca koji poznaju put i voze dobro. Brzo izbijamo na Drinu odakle mi nastavljamo sami skoro potpuno čistim putem, bar u smeru koji mi vozimo. Možda bi i malo više uživao u pogledima uz Drinu, ali za to sada nemamo vremena. Stižemo u Višegrad sa poslednjim zracima sunca. Pobeda! Sada lagano možemo da se raspakujemo, sredimo i izađemo da sednemo negde pored Drine da uživamo. Iako nije bilo mnogo kilometara, dan je nekako bio iscrpljujuć. Odavde je lagano, treba samo 3 sata aktivne vožnje do Kraljeva. Sutra je lagan dan.   Dan 7 Mislim da jutros nismo ni navijali sat, ali se već standardno ja automatski budim. Noćas sam imao seriju nekih bizarnih snova kojih se prisećam na terasi konzumirajući jutro. Napolju je baš sunčano i izgleda da ćemo imati još jedan prelep dan pred nama. Ustaje i Đole pa zajedno idemo u obližnji kafić. Ne mogu da izbegnem kombinaciju ceđenog soka i kafe za dobar start. A posle se čudim što me muči želudac ponekad. Šta ću kad mi je tako merak da počnem dan. Dogovaramo da udarimo jedan zlatiborski doručak pošto nam je to blizu pa da se spustimo lagano kućama. Brzo dolazimo do granice, na kojoj je mala gužva. Prvo smo stali na kraj, u nadi da ćemo brzo proći, ali su nas vrućina i sporo kretanje naterali da se provučemo malo napred. Samo jedna kućica radi, a ima i autobusa i kamiona. Srećom uspevamo da izađemo bez problema. Izgleda da nismo nigde slikani. Mada to i ne čudi mnogo, jer i pored suludog broja kamera, skoro sve su jasno obeležene unapred i većinom na smislenim mestima. Našu granicu još brže prolazimo i ponovo smo na naplati za nacionalni park. Ovaj put me ova pojava mnogo više iritira. Moderno drumsko razbojništvo uvijeno u priču o ekologiji. Malo ispred mene neka dizel džipčina se uključuje sa lokalnog puta i zasipa me oblakom dima. Psujem i ove eko razbojnike i vlast i državu dok pretičem ovaj džip, ne bih li mogao ponovo da dišem. Đole je markirao kafanu Kod Loja na Mačkatu gde i stajemo na doručak. Konobar kaže da više od doručka samo služe komplet lepinju. I nije mi se jelo nešto toliko teško ali ajde. Komplet lepinja nije loša, čak i nije bila toliko masna koliko negde znaju da je naprave, ali je opet težak obrok. Još samo 108 kilometara do kuće. Pošto sam samo ja imao komunikaciju, Đole nije montirao svoju pred put, odlučujem da je malo i upotrebim za slušanje muzike. Puštam nešto brzo da nam dam tempo i potpomognem varenje ove teške hrane. Uz uobičajnu gužvu oko Užica, ostatak puta nam je prilično čist i prolazi jako brzo. Uvek se ponovo oduševim Ovčarsko-Kablarskom klisurom. Šteta što ovde uvek ima dosta saobraćaja. U Čačku okrećemo ka starom putu za Kraljevo. Na izlazu srećemo 3-4 šlepera sa šljunkom, svaki natovaren do vrha, bez cerade i sa šljunkom i na samim stranicama. Samo gledamo da ih što pre obiđemo jer već dobro znamo kako izgleda kad pređu preko neke neravnine. Ovo je jako česta pojava u ovim krajevima već zadnjih nekoliko godina. I niko ih ne dira. Jedan prijatelj je 3 puta menjao šoferku u razmaku od godinu dana zbog ovoga. Počinjem da se pitam da li je i Bosna postala funkcionalnija od ove zemlje. Konačno ulazimo i u Kraljevo. Na satu je 29837. Stižemo kući nakon 1737 kilometara. Lepa tura. Pozdrav na poslednjem semaforu i svako svojoj kući da se odmori i sumiraju utisci. A sutra, sutra ću verovatno opet po navici ustati rano i gledati na kartu, da vidimo gde bi mogla sledeća avantura ići. Hvala na čitanju i bajkerski pozdrav!

04.06. voženo. Ceo prethodni dan su bili pljuskovi i grmljavina u regionu, pa je to verovatno pomoglo. I mi smo kontali da nam je ovo poslednji voz da odvozamo ovo pre nego što krene totalni haos dole. Generalno sve od Ploča nije bilo nekih gužvi, osim samog Splita. Edit da dodam još jednu lepu deonicu: Bihać - Bosanski Petrovac - Kljuc - Mrkonjić Grad - Оцена: 4, osim zadnji deo Ključ - Mrkonjić Grad, tu može 3. - Асфалт: Nov, osim na zadnjem delu - Саобраћај: Minimalan (Mada sam vozio oko 6 popodne) - Кривине: Dobre, dugačke i brze krivine uglavnom - Напомена: Utisak skoro kao autoput. Prav put, širok i prilično dobro obeležen put. Lako se jedu kilometri.

Ja sam prvi put bio i definitivno ću ići opet. Zbog ovakvih puteva poželim jedan supermoto setup uz klasičan dualsport

Jadranska Magistrala, deonica Starigrad - Senj, prava poslastica - Оцена: 5 kao kuća - Асфалт: Нов - Саобраћај: Srednji - Кривине: Одличне - Напомена: Iz krivine u krivinu, levo Jadran, desno Velebit. Put fenomenalno označen, nema mnogo priključnih puteva. - Ажурирано: Jun 2026. Vrlo moguće da sam imao sreće pa nije bilo gužve, bar u smeru koji sam ja vozio. Ko god bude u tim krajevima, ovu deonicu nikako ne treba da preskoči. Osmeh mi je bio razvučen od uveta do uveta ispod kacige

Od sada je ovo moj omiljeni saobraćajni znak. Može se slobodno čitati zabavna umesto zahtevna

@lemy 2/4 pogodjeno. Blizu, ali može pivo za dobar pokušaj Ništa nije u Srb. Ide detaljan izveštaj kad dodjem kući

Na pola smo avanture od nedelju dana. Malo TETa, malo magistrala. Blizu 1000km za sad i bar još toliko će biti nazad. Hondica jede bez greške sve što joj se servira. Danas pljuskovi i grmljavina ceo dan pa smo uzeli taman dan da ne mrdamo i odmorimo malo. Ako neko pogodi sve lokacije, častim piće po izboru! Jedna lokacija je jako očigledna da malo olakšam Biće video materijala kad se vratim kući.

Jedna od najboljih stvari koje možeš da radiš svake sezone je da nadješ neki poligon i sam malo probaš da zaletiš motor i kočiš sto jače da što bolje upoznaš kočnice i stekneš osećaj. Na početku ti savetujem da to vežbaš sto češće, kako bi ti to postalo refleks kada se desi panična situacija. Posle možeš i da to ponavljaš samo početkom sezone ili kada malo duže ne voziš. Meni je navika čim malo duže nisam na motoru da tako probam kočnice u kontrolisanim uslovima. Em se ja prisetim kako rade, em tako proverim koliko sve radi kako treba. Možda ja ovo radim pogrešno, ali ja (sa mojih 3 godinice iskustvava) uglavnom 90% kočenja radim prednjom. Ali je jako bitno da se stekne osećaj i za zadnju kočnicu. Jednom kad sam samo naglom kočio prednjom, motor se "upredao" i imao sam utisak ko da će ram da se savije. Zadnja kočnica u ovim situacijama daje jako puno stabilnosti. Moram da se nateram malo više zadnju da koristim ne bi li intuitivno osetio benefite gde je treba pravilno koristiti. Kao vežbu najbolje izabrati neku deonicu i samo sebi reći na ovoj deonici ću pokušati samo prednjom/zadnjom da kočim kako bi je vežbao (imati na umu da zadnja pruža mnogo manje kočione sile). I još jedna, možda i bitnija stvar od kočnica: treba vežbati da u paničnim situacijama ne udješ u grč. Tu se pada i nastaju razne pizdarije Toliko od mene i onoga što sam ja opazio u ove 3 godine vožnje. Verujem da će ti iskusnije kolege dati još dobrih saveta ili ispraviti mene ako grešim. Srećno i čuvaj se