Ne idemo po blatnjavim putevima, ogromnom vecinom smo na asfaltu. Sto se kamp opreme tice, nije puno skupa, a preporucio bih topliju vrecu za spavanje jer smo na oko 1500 metara nad morem. Pored jezera. U sumi. Punoj vukova. Ja taman razmišljam kako se uklapam u ovo putovanje sa moji godinama, kad evo vukovi! Mene su prepali i čopor pasa u Rumuniji! Inače me veoma privlači ovaj planirani put, ako izuzmemo vukove, medvede i sl. Ne znam dolazi li u obzir i saputnik u "zrelijim" godinama (62 ). Inače bio sam na oba relija i niko se nije žalio na mene. Dakle rado bi išao ako me primate. Opremu imam svu. Interesuje me da li se isključivo kampuje u "divljem" kampu ili će biti i poneki pravi. Jako mi se dopala podrška koju je obećao Panda.

eto vec smo dvojica "poznatih"! danijel ce dobiti godisnji da ide i on?! Naravno da ide i Danijel, ali ovaj put bez cure

Bilo bi zgodno da objavite listu prijavljenih kandidata za reli. Čisto da se može videti ko ide od starih poznanika. To naravno ako ne znači dopunski posao, jer imate dosta za uraditi i bez toga.

Hvala na marsruti. Snacicu se! Jovan

Vrlo lep putopis i još lepša priroda. Čestitam. Upravo planiram putovanje po Alpama, pri čemu bi svakako hteo obuhvatiti i okolinu Grossglocknera u Austriji. Bilo bi mi korisno, a bio bi ti i zahvalan da svoj put prikažeš na Googleu ili još bolje kao GPX fajl za Garmin. Jovan

Fantastične slike! Bravo!

Ja tim putem ne bi ni za živu glavu! Jel to mnooogo bolje znači asfalt? U tom slučaju bi zaista i meni bilo zadovoljstvo provozati se tuda.

Vrlo lep putopis i slike! Sad tek vidim šta sam propustio kad sam prošle godine iz Višegrada produžio prema Užicu, a ne preko Tare. Moraću tamo ponovo! Što se Drvengrada tiče, potpuno se slažem! I za mene je bilo razočaranje!

Lep putopis, još lepše slike. Moraću i ja tamo na proleće. Vinski podrum neću nikako promašiti.

Ja sam prosle godine vozio u zutoj grupi i odajem svo priznanje redarima, koji su tako dobro radili svoj posao, da su neki put postupali kao pravi policajci. Kad se setim 1. relija, kada je moju zelenu grupu vodio saobracajac, koga su zvali teča,smatram da smo ipak bili bezbedniji, jer su oni "cistili" put ispred nas, na sto redari na zalost nema ju pravo. Radovacu se pratnji, ali to nikako neće biti razlog za moj nedolazak i ove godine. U stvari jedva čekam! Pozdrav

Zahvaljujem. Staviću sve na Google pa ću da planiram!Ako Bog da, vidimo se i ove godine na reliju. Pozdrav

Odlične snimke i montaža, sa super muzikom! Ove godine opet nameravam na dužu turu po Rumuniji, pa predlažem da sastaviš maršrutu po Karpatima od nekih 1.500 do 2.000 km. Mene prvenstveno interesuju lepa priroda i vožnja po dobrim planinskim putevima. U gradovima bi razgledao samo ono što je manje-više usput i traje koji sat. Puno bi mi pomoglo, a verujem i drugima koji prate ovu temu. Unapred zahvaljujem.

Našao si pravu usporedbu za put kojim silaziš do Locul Rosu! Ove godine ponovo nameravam voziti po Karpatima i rado ću primiti sugestiju za interesantne predele ili maršrute. Pozdrav

Hvala. Biće korisno. Upravo planiram put za Grossglockner i okolinu.

Da li je ova tema prekinuta ili je samo pauza? Mene veoma privlači ovaj put. Neću valjda morati sam?

Koristi se. KochaMatori je prošle godin planirao koristiti veći deo te maršrute. Moj je cilj bi što kraćim putem izaći iz Srbije i stići do Karpara. Iduće godine ću preći granicu kod Bele Crkve i spustiti se do Dunava, kroz Đerdap do Oršove, pa dalje putanjom koju ti spominješ

Kao što sam napisao, nisam imao unapred određena mesta za prenoćište, već sam ih birao po tome gde me zatekne mrak. Za razgledavanje gradova kao što su Brašov, Temišvar, Sibiu treba bar jedan dan prenoćiti u njima. Jako su lepi i manji gradovi sa svojim zgradama građenih u stilu baroka i secesionizma. Novu arhitekturu ne podnosim! Na šta to liči možeš videti na slikama iz Kine, gde sam u decembru 10 dana boravio poslom, u 5 gradova. Evo linka http://www.facebook.com/album.php?aid=103373&id=1300670458&l=daa55ba9bc

2000 KM PO RUMUNIJI Prošle godine, u ovo vreme, odlučio sam, da na leto te godine, moram svakako obići Rumuniju, tačnije Karpate. Pre toga sam dosta čitao razne putopise, koji su me ubedili da se to vredi učiniti. Prijavio sam se grupi koju je KochaMatori planirao, ali kad sam zaključio da od toga neće biti ništa, odlučio sam se na vlastitu varijantu. Nabavio sam dve knjige, turistička vodiča, sa preporukama za ture, detaljne mape u maloj razmeri Transilvanije i cele Rumunije. Tako «naoružan» krenuo sam u palniranje. Izrada plana puta je trajala, sa prekidima par meseci i na kraju sam se odlučio na sledeću maršrutu: Sombor-Temišvar- Lugoj-Petrošani- Curtea de Arges- Transfagarasan- Fagaras-Bran-Brašov- Bacau-Piatra Neamt-Gheorgheni-Mieracurare Ciuc-Odorheiu-Praid-Sovata-Sigishoara- Medias-Sibiu-Sebes-Hunedoara- Deva-Faget-Lugoj-Timisoara-Sombor. Ukupna planirana kilometraža, bez skretanja, 2.054 km. Planirano trajanje puta je bilo 7 do 8 dana. Planirani put je prikazan na priloženoj slici. Maršrutu sam uneo u G.E. a odatle u Garminnov program GPS XT na mobilnom Nokia 79, i na pravi GPS «Medion» kojeg imam već 5 godina. Nokia se na ranijim putovanjima pokazala odlično, pri čemu sam najviše koristio govorna uputstva, jer ekran je premali da bi se u vožnji motorom koristio, a «Medio» ima dobar program, ali samo za zemlje EU. Cilj putovanja je bilo što više se voziti po interesantnim predelima i lepoj prirodi, ne zadržavajući se nigde previše, a ponajmanje u razgledanju gradova. Zbog toga sam usput i naparavio relativno malo fotografija, više u stilu «bio sam ovde» kao dokaz drugarima. Kad budem želio gledati znamenite građevine i sl. putovaću turističkom agencijom, koja mi pokaže sve što treba videti! Zbog vremenskih prilika na Transfagarasanu i poslovnih obaveza, planirani termin polaska je bio sredina augusta. Mesta spavanja nisam unapred odredio, već sam planirao da oko 18 sati, gde se zateknem, počnem tražiti prenoćište, neki hotel ili motel. 16. augusta počeo sam sa pakovanjem, koje je trajalo celo popodne, jer sam barem tri puta vadio i ponovo slagao stvari pokušavajući odrediti šta će mi stvarno trebati. Tako sam se odlučio za sledeću varijantu. Ispod sedišta motora uvek imam pribor za krpanje guma sa patronama CO2, manometar, prvu pomoć, rezervne sijalice, pripadajući osnovni alat, komplet za popravku sajli na motoru, ručice kuplunga i prednje kombinacije, sigurnosni prsluk, 2 bravice sa sajlom. Možda se nekom čini čudnim da stalno nosim rezervne sajle i ručice kuplunga i prednje kočnice. Na sajle kvačila i gasa me davno naučio moj stari NSU, na kome su često pucale sajle. Rezervne ručice kvačila i kočnice nosim sa sobom od kako mi se srušila Yamaha na parkiranju u Han Pijesku, kada se ručica prednje kočnice prelomila na pola. Možete misliti kako je bilo vratiti se kući praktično samo sa zadnjom kočnicom. Bravice sa sajlom služe za privezivanje jakne i kacige za motor, da ih neko ne mazne na parkiranju. U levi kofer sam stavio garderobu i pribor za higijenu. Sa garderobom ne treba preterivati, jer na kraju se vidi da pola od toga nije ni trebalo. Zato sam poneo 4 kompleta donjeg veša, 3 majice, 3 kopleta tankih «helanki» sa majicama sa dugim rukavima (sve «Louis») kakve uvek nosim ispod zaštitnog odela, 3 tanke podkape, farmerice, gornji deo trenerke, teksas jaknu, par patika i peškir. U desnt kofer sam stavio dodatnu zaštitnu opremu, kišni kombinezon, termo uloške za pantalone i jaknu, termo štitnik za grudi i vrat, tople čarape, debele rukavice (mislio sam da u palninama na visinama od 2.000 m može biti hladno), rezervni vizir kacige. Hvala Bogu ništa od ovog mi nije trebalo, jer je bilo toplo, a ni kiše nije bilo. Naglašavam važnost rezervnog vizira kacige. U to sam se uverio na prošlogodišnjoj turi po Srbiji, kada je kod Borskog jezera jednom učesniku kaciga tako nezgodno ispala iz ruke da se vizir slomio, pa je tražio da kupi novu kacigu. U top case sam stavio futrolu sa alatom kopletiranog za moj motor (za manje popravke) sprej za krpanje guma, sprej za lanac, ½ lit. motornog ulja, 6-7 konzervi mesnog doručka i paštete, malo slanine i kulena (ne kvari se ni na vrućini), 5-6 kifli (u njima ima toliko aditiva i da su posle nedelju dana mekane) i 2 lit. vode. Moglo bi se reći da sam izjelica, ali u stvari sam diabetičar na insulinu, pa ne smem preskakivati obroke. Zbog toga u svakom džepu imam i po kesicu šećera! U tank torbi je uglavnom bila razna elektronika, mobilni, razne žice i punjači, putne mape, mokre maramice za brisanje vizira, flaša vode i slično. Lekove sam rasporedio na tri mesta, pošto ni dan ne mogu biti bez njih, pa se moram osigurati. Da sam baš hteo mogao sam sve strpati i u dva kofera ili top case i veću tank torbu. Pod pazuhom nosim futrolu kao za pištolj (Louis) u koju stavljam dokumenta i novac. Sve ovo deluje kao puno, ali mislim da ništa nije bilo viška, samo srećom nije mi sve trebalo. Ovim tekstom nisam hteo biti zamoran, već samo prikazati moj pristup pakovanju za ozbiljnije putovanje prema vlastitom i tuđim iskustvima. Naravno, pre svakog dužeg puta, treba proveriti ceo motor i izvršiti potreban servis. 17. augusta je svanulo davno očekivano jutro. Motor je napakovan čekao u garaži i nakon doručka, kafice i oblačenja odela, sa puno radosti i andrenalina u krvi sledilo je paljenje mašine! U 6 sati sam, s verom u Boga i Yamahu, krenuo na davno priželjkivano putovanje. Na žalost na sva putovanja idem sam, jer matorcu kao što sam ja, nije lako pronaći odgovarajućeg partnera. Prijatelji, a naročito moja supruga, misle da sam «otkačen» što umesto komotnog putovanja kolima, ja se «zlopatim» na motoru. Put me vodio na granični prelaz Srpska Crnja-Jimbolija, gde sam stigao oko 10 sati, posle beskrajno dosadne vožnje, lošim vojvođanskim putevima. Pre granice sam, za svaki slučaj, dopunio razarvoar. Na granici me naš policajac pitao gde idem tako napakovan, i nakon mog odgovora, promrmljao je da bi mogao imati i pametnija posla. Rumuni su bili ladni k'o špricer i za par minuta sam jezdio prema Jimboliji, mojoj prvoj stanici. Naime, na granici nema menjačnice, pa sam za početak odlučio u tom gradiću zameniti 300 Eura. Gradić ima lepu glavnu ulicu, punu kafića i iznenadilo me da sam jedva našao slobodan sto, iako je bilo pre podne i radni dan. Posle kafice sam u banci, uz duže čekanje, zamenio novce i krenuo prema Temišvaru. Do Temišvara je put bio sličnog kvaliteta i dosadan kao i do granice. Očekivao sam da je Temišvar neki osrednje veliki grad, tipa Sombor, Kikinda i sl., ali sam se jako zaprepastio kad sam video kako je velik i kakva je strašna saobraćajna gužva. Bilo bi jako teško proći kroz njega da nisam imao jedan GPS na volanu, a drugi u džepu. Nisam se ni malo zadražavao, već sam grad razgledao iz vožnje i produžio prema Lugoju. Na ovoj deonici je put još bio stari, ali na mnogim mestima su se izvodili radovi na obnovi. Bliže Lugoju asfalt postaje sve bolji i u daljini se pokazuju Karpati. O tom delu puta su sledeće slike Kod Caransbesa skrećem prema Hategu i ulazim među prava brda. Konačno više nije dosadno voziti, jer se nižu brze krivine po dobrom asfaltu, kakav se kod nas može samo sanjati. Kasnije će se pokazati, da je najveći deo asfalta na mom putu potpuno obnovljen kvalitetnom crnom oblogom, po kome je milina voziti. Po celoj Rumuniji možda 100-nak km je bilo lošeg puta i to na sporednim deonicama, koje malo ko koristi. Posle komotne vožnje, sa povremenim kraćim zaustavljanjima, pre 18 sati stižem u Petrošane, gde sam odlučio prenoćiti. Na izlasku iz grada odsedam u motelu sa slike. Smeštaj je bio odličan: ogroman dvokrevetni apartman, sa klimom. Ljubazna recepcionarka je obezbedila parking za motor u susednom stovarištu građevinskog materijala. Nakon što sam se smestio, osvežio i presvukao, krenuo sam u obilazak grada, koji se proteže ca. 5 km uzduž neke reke. Hodajući prema centru prošao sam kroz pravu radničku četvrt, bivših radnika, bivše ogromne koksare. Slika je bila prilično sumorna. Sive oronule stambene zgrade, totalni haos u uličnim gasovodima, prljavština. Iz priloženih slika je to prilično vidljivo. Naročit utisak su ostavili gasovodi (profesionalna deformacija). Pošto se bavim projektovanjem termotehničkih objekata i instalacija, to mi je bilo posebno interesantno i napravio sam seriju slika, da kod kuće pokažem našoj distribuciji, kako neki na neverovatan način rešavaju gasne instalacije, a meni prigovaraju za sitnice! Nije na odmet pogledati i efekat donacije EU za prikupljanje kućnog smeća. Badava lepa oprema, kad nema ko da lepo ubaci đubre. Centar grada je solidan, sa novim zgradama, gde sam navratio na večeru. Umoran, vratio sam se u motel, gde sam pre spavanja, porazgovarao sa recepcionarkom o lokalnim prilikama (govorim, nemački engleski i mađarski). Potom sam platio 32 Eura za smeštaj. Nije baš jeftino, a ni tokom daljnjeg puta nisam našao sobu za 5 ili 10 E. kako sam na forumu pročitao. Pokazalo se da je u Rumuniji običaj plaćati unapred. Verovatno imaju loše iskustvo sa gostima. Na žalost uveče sam dobi poziv, da 22. augusta moram biti u Zagrebu. Znači preostalo mi je još sam 3-4 dana, umesto planiranih 7. Nisam hteo odustati od isplanirane maršrute, pa sam odlučio da ću obići sve što sam naumio, makar vozeči bez zaustavljanja do besvesti! To je razlog što sam sa kasnijeg puta napravio malo slika, sve u «letu». Na kraju prilažem kartu pređenog puta, dužine 424 km Sledeći dan sam u 6 bio na motoru, nestrpljiv da započnem pravo putovanje. Krenuo sam prema jugu, ka Targu Jiu i ubrzo sam se priljučio toku reke Jiu, koja je krivuda među planinama. Ubrzo sam se zaustavio na jednom odmorištu da naprvim sliku reke. Sa uživanjem sam udisao sveži vazduh, kad sam začuo grmljavinu auspuha nekog motora. Ubrzo sam ugleda mali Pegueot skuter, a na njemu dva slabo i oskudno obučena mlađa muškarca. Stali su pravo pored mene i istovremeno počeli uzbuđeno nešto pričati, pokazujući na svoj motor. Shvatio sam da se radi o auspuhu, ali ništa nisam razumeo šta hoće od mene. Na kraju je jedan, na užasnom mađarskom, objasnio da im trebaju alati za popravku auspuha koji je visio. Izvadio sam smotuljak sa kompletom alata koji sam imao u top casu i dao momcima. Već samo zbog njihovog sretnog osmeha, vredelo je što sam poneo alat. Bolje da ga koristi neko drugi nego ja! Nakon tog susreta produžio sam put, koji je vodio kroz gustu šumu. Bio je dosta uzan i krivudav, tako da se nije baš moglo juriti, ali je bilo uživancija voziti. Pre puta su me neki zezali, da se čuvam medveda u Karpatima, koje uzgred ni na slici nisam video. Bolje da su me upozorili na čopore pasa lutalica, kojih je bilo dosta. Na jednom oštrom zavoju, napao me jedan takav čopor od 5-6 pasa i jedan me uspeo uhvatiti za desnu čizmu! Srećom čizma ima uložene štitnike, tako da nije mogao progristi, a sam Bog zna, kao nisam pao! Pitanje da li bi napisao ove redove da su me uspeli srušiti. Nastavio sam voziti be zaustavljanja. U Targu Jiu skrenuo sam lepim, krivudavim putem prema Ramnicu Valcea i dalje prema Curtea de Arges. Napustivši C.de Arges, uskoro sam stigao na prilaz zaštićenom parku prirode i reci Arges. Stao sam samo da se slikam u maniru «bio sam tu» Tu se nalazi i poludivlji kamp, za koji treba platiti 5 Eu ekološke takse. Inače primetio sam, da su Rumuni pasionirani kamperi, jer sam celim ovim putem, do izlaska na put prema gradiću Fagaras i Brašov, često viđao «divlje» postavljene šatore, po principu ko gde stigne. Produžio sam divnom dolinom reke Arges, sve do akumulacionog jezera Vidra. Konačno sam stigao do brane jezera. Na prilazu brani je promet bio pojačan, a kod same brane zatekao sam mnoštvo ljudi. Tek tu sam sreo prvu grupu motorista iz nemačke. Pozdravili smo se i malo popričali, a zamolio sam i da me slikaju. Na žalost, kao što se sa jedne slike vidi, ni ovakva mesta nisu pošteđena raznih reklamnih panoa, pa se iza moje glave lepo vidi «CERESIT». Brzo sam produžio dalje uz obalu jezera, uz poneki slap Put je bio sledeći ca. 20 km katastrofalno loš, sa toliko rupa, da ih nisam mogao sve ni zaobići, a i jezero se slabo vidilo od šume. Ovim putem sam sreo još 5-6 motorista. Uskoro sam stigao na uspon prema vrhu planine Fagaras, preko kojeg vodi čuveni Transfagarasan. Na visini od približno 2.000 m (ima tabla sa tačnom visinom, al' sam zaboravio šta piše), blizu vrha planine, nalazi se divan slap koji se sliva sa velike visine. Tu se nalazi i parking sa prelepim pogledom na dolinu prema jugu. Interesatno je da ni na toj visini nije bilo hladno, pa se pokazalo, da sam potpuno badava poneo termo uloške i ostale tople stvari! Nije mi ni malo žao zbog toga! Ubrzo sam uz ozbiljan uspon stigao do ulaska u tunel, dužine oko 700 m, koji vodi kroz vrh planine i izlazi na severnu stranu planine Fagaras. Put do tunela je bio fantastično dobar, ali je kroz tunel katastrofa. Rupe kao dečji grobovi! Jako sam se bojao da ću se u mraku (nema osvetljenja) uz moj slabašni reflektor, opružiti u nekoj od njih i da će me neko još i pregaziti. Interesantno je znati, da je tunel probijen 1974, kao deo puta čija gradnja je započet 1969. god., nakon sovjetske invazije na Čehoslovačku. Čaušesku se bojao da je Rumunija sledeća na redu, a Transfagarasan je trebao poslužiti za prebacivanje trupa preko planinskog masiva. Jako interesantna zamisao, ako se uzme za obzir, da sam i motorom često mora u 2. brzinu! A tek da su ruski helikopteri «visili» nad putem! Na drugoj strani me dočekala maglica. Na vrhu planine nalazi se i meteorološka stanica Napokon se otvorio nezaboravan pogled prema severu, niz dolinu, kroz koju trebam po neverovatnim krivinama sići u ravnicu! Na žalost reklama Coca Cole je i dovde stigla! Čudi me kao je Neil Armstromg nije poneo na mesec i zatakao je umesto američke zastave. Tu sam sreo jednog usamljenog motoristu iz češke, s kojim smo se zajedno divili pejzašu. Putevi su nam na žalost bil suprotnog smera, pa je svako nastavio svojim. I to je bilo sve! Nisam više sreo ni jedan motor sve do klanca potoka Bizac, a očekivao sam da će ovi krajevi vrveti od motorista. Spustivši se u ravnicu izlazim na magistralni put Arad-Brašov. Pre toga uz jezerce sam popio kaficu i bacio još jedan pogled na masiv planine Fagaras Sledio je nov-novcat ravan put prema Brašovu. Promet je bio dosta gust, ali sam ipak mogao voziti sa 140-150 km na sat. Malo da izduvan ventile, a radara ni od korova! Usput sam skrenu samo za Bran, gde sam s puta snimio dvorac, pa teraj dalje. Brašov me je još više iznenadio svojom veličinom, nego Temišvar. Šteta što se već spuštao mrak, pa sam žurio da ga prođem čim pre. Na žalost u tome nisam uspeo! Primetio sam, da glasovne komande GPS sa mobilnog, ne odgovaraju onome što drugi GPS pokazuje, pa sam se «smotao» i promašio put. U to se već skroz smračilo, a i GPS na volanu se ugasio, jer je ispao napojni kabel, a baterija se ispraznila. Moglo bi se reći da me pomalo uhvatila panika, jer nisam znao kako izaći u velikoj saobraćajnoj gužvi iz tako velikog grada. Pokušao sam pitati prolaznike, po principu: «ako drukčije ne ide pitaj seljaka» ali se nisam nikako moga ni sa kime sporazumeti. Na kraju sam ipak izašao iz Brašova, nakon što sam ponovo uspeo priključiti GPS. Kasnije sam ustanovio, da ca. 15 minuta pre nego što se isprazni baterija na mobilnom, GPS «pobenavi» i počne pričati bez veze, dok se skroz ne ugasi. Inače puna baterija izdrži dobrih 8 sati rada (isključen ekran). U noćnoj vožnji iza Brašova prekrili su me razni insekti i kroz vizir praktično nisam ništa video. Tek tada sam počeo razmišljati, šta bi uradio, kraj sve opreme što imam, da mi se probuši guma. Kako pronaći rupu na gumi, po gotovo ako nemaš lampu? Odlučio sam ubuduće i to poneti, kao i bocu sapunice, ali i to da više neću putovati po mraku! Oko 21 sati sam stigao u Sfantu Gheorghe, gde sam se smestio u novi hotel, na koji sam naišao. Soba je bila lepa dvokrevatna, ali je i cena bila lepih 35 Eu, sa doručkom! U restoranu sam večerao i nakon toga mrtav umoran pao u krevet. Drugi dan sa vozio oko 500 km. Maršruta 2. dana je prikazan na karti Treći dan sam u pola sedam krenuo na sledeću etapu, prema Bacau I Piatra Neamt. Asfalt je bio nov i fenomenala, a na putu brze krivine, kakve najviše volim. Posle 30-tak km počeo je uspon za još jedan prelaz preko Karpata. Usledile su guste šume, oštrije krivine i ulazak u okrug Bacau. Sledi slika kao dokaz :-)) Silazak na drugustranu Istočnih Karpata, je bio dosta strm, sa nizom najrazličitijih krivina, tako da je trebalo dosta «raditi» i bilo je fenomenalno lepo voziti. U «hvatanju» krivina mi je dosta pomogao i GPS, jer sam unapred mogao videti 2-3 krivine. Promet nije bio gust i mogao sam opušteno spuštati motor. Iza gradića Onešti, na jednoj visoravni, stao sam kod novog restorana sa velikom terasom, da se osvežim, ispružim noge i uradim što-šta. Iz ovog poslednjeg sledi slika, kako je «majstor» rešio povezivanje radijatora u sanitarnom čvoru (opet profesionalna deformacija) Sa tog odmorišta se i video neki industrijski kompleks, verovatno termoelektrana Ubrzo je sledio ulazak u Bacau, poprilično veliki grad, sa neopisivom saobraćajnom gužvom. Vrućina je postala nesnosna, a primetio sam da ni benzina skoro da nemam više! Zaneo sam se vožnjom i zaboravio sam na tu «sitnicu»! GPS se opet pokazao vrlo korisnim. Koristivši funkciju POI, video sam da u blizini, tako reći na mom putu, stoji benzinska puma. Inače po Rumuniji, tačnije po mojoj maršruti ima sasvim dovoljno pumpi i nema nikavih briga oko toga. Cena je bila približno ista kao i kod nas, a ni kvalitet nije lošiji. Uglavnom sam se opredeljivao za OMV pumpe, gde se može osvežiti i pojesti nešto na brzinu. Od Bacau presekao sam put preko gradića Buhusi, za grad Piatra Neamt. Put je jako kvalitetan, ali i jako prometan, a i dosadan. U Piatra Neamtu se nisam ni zaustavljao, nego sam produžio prema sledećem cilju, najdubljoj surduk klisuri u Karpatima, klisuri potoka Bizac, ili Bekaš kako ga mađari zovu. Predeo kroz koji sam prolazio je bio lep i zastao sam kod jezera Pangarati Uskoro sam se našao predu ulazom u klanac Bizac (Bekaš soroš) Na ulasku u klanac ukupne dužine 5 km, čiji prvi deo dužine 1,5 km nosi naziv «grlo pakla», uzdiže se kamena litica visine 350 m, zvana oltar Dalje se klanac sužava, mestimično i na samo 6-7 m, sa liticama na obe strane visine 250-300 m. Put je napravljen tako da su ljudi deo klanca «oteli» od potoka i napavili uzani put. Mestimično ni to nije bilo dosta, već su morali uklesati proširenja u zidove klanca. Potok «divlja» u koritu širine od samo 1,5 do 2 m, trudeći se da vrati što mu pripada. Prema učestalim odronima i radovima na putu, to mu izgleda i poprilično uspeva. Iako sam bio u žurbi, u klancu sam se na nekoliko mesta morao zaustaviti, da se divim prizoru. Na izlasku iz klanca, može se reći i ulasku ako posmatramo tok potoka, koji se zove «kapija pakla», nalazi se vrlo interesantana prirodna pojava. 1837 godine, usled silnih kiša, odronio se deo planine iznad potoka i survavši se u klanac, zatvorio je vodotok. Tako se stvorilo prirodno akumulaciono jezero Locul Rosu. Površina jezera je 11.000 m2, dubine do 9 m kod zapreke, sve to na 980 m nadmorske visine. Ono što je najinteresantnije, i posle 170 godina iz vode vire ostaci borove šume koja je bila na mestu jezera. Podvodni delovi stabala su se do današnje dana održali Na proplanku iznad jezera se razvija turizam. Izgrađeno je više hotela, restorana, ogorman parking itd. Prosto šteta na taj način uništavati tako nešto lepo. Iza jezera sledi veoma veliki uspon, sa silnim oštrim krivinama, tako da sam mestimično, u desnim krivinama morao skretati u 1. brzini, s nogom spremnom da se oslonim! U dužini od 5-6 km popeo sam se 300 m. Odatle se pružao lep pogled na guste šume i spust prema gradu Gheorgheni Tu sam dopunio rezervoar i napravio na motoru mali obilazak po centru grada. Vidi se po starim baroknim zgradama, da je nekad ovo mesto bilo bogato, ali na žalost danas je pomalo sve oronulo. Sličan utisak ostavljaju i gradovi Miercurea Ciuc, te Odorheiu Secuiesc, kroz kroje sam posle «počasnog» kruga produžio dalje prema Sovati i krajnjoj tački puta toga dana, malog mesta Balausani. Osim prvih 20-tak km katastrofalno lošeg puta nakon spusta sa Karpata, ostali su bili fenomenalno dobri, sa mnogo brzih zvoja i kroz guste šume. Bilo je već naveliko mrak kad sam našao smeštaj u usputnom motelu u Balausani. Soba je bila dvokrevetna, takođe vrlo uredna, a i cena je bila svega 17 Eu. Motor sam parkirao u dvorištu motela, gde je već stajao jedan TDM 900 talijanske registracija. Na žalost nisam upoznao vozača, jer dok sam se ja vratio sa večere, talijan je već spavao, a u pola 6 ujutro, kad sam ustao već ga nije bilo. Nisam ni čuo kad je otišao iako je motor bio parkiran ispod mog prozora. Tri dana forsiranog putovanja su već ostavili traga na meni, tako da sam se umorno i probudio. Treći dan sam prešao isto oko 500 km, po dosta teškom terenu. Maršruta tog dana je prikazana na donjoj slici Nakon doručka, kifla od kuće i mesni doručak, krenuo sam dalje, prema Sighisoari i preko Mediasa za Sibiu. Planisnki put je bio vrlo prijatan za vožnju, sa lepim predelima i šumama, kao i ostacima starih utvrda na usvisinama. Na žalost nisam imao vremena da ih obiđem, iako me to veoma privlači. U Sibiu me dočekala strašna saobraćajna gužva, jer sam kroz grad trebao izaći na magistralni put prema Devi. Ovaj put je inače jako opterećen, jer je glavni pravac iz istočne i jugoistočne Rumunije prema Mađarskoj i EU. Izvranredno je kvalitetan i širok, sa blagim krivinama, pa sam celim putem do skretanja prema Hunedoari mogao voziti tempom od 120 km/h , naravno ne i kroz usputna naselja. Nakon skretanja, posle nekih 15-20 km stigao sam do Hunedoare, gde sam samo sa puta bacio pogled na prelepi dvorac, nekada vlasništvo Hunjadi Janoša ili Sibinjanin Janka, kao su ga Srbi zvali. Dvorac je jako dobro očuvan, ali bi trebalo nekoliko sati da se obiđe. Ja za to na žalost nisam imao vremena, jer sam odlučio taj dan stići kući. Nisam hteo prenoćiti negde kod Temišvara, jer dalje na zapad nisam našao ništa posebno vredno pogledati. Zbog toga sam, po već poslovično odličnom putu, produžio za Devu, gde sam skrenuo u palnine, preko Fageta za Lugoj. Na žalost ova deonica ne spada u poslovično dobre, nego veoma loše, još stare puteve. Nakon dolaska u Lugoj «raspalio» sam prema Temišvaru, koji sam opet zahvaljujući GPS-u bez većih problema prošao i bez stajanja produžio do granice. Granicu sam prešao bez poteškoća. Samo su Rumuni proveravali poreklo mog motora starog 10 godina (mož' mislit jaka mašina za lopove). Granicu sam prešao već sasvim umoran i do Sombora sam stao samo jedanput, da dolijem gorivo i pojedem nešto. Do kuće sam vozio kao u transu i stiga u svoju garažu, uveče u pola 10. Kako sam neprimetno i bez ispraćaja otišao na put, tako sam se i vratio. Poslednji dan sam prešao 640 km, što priznajem, prevazilazi moje normalne mogućnosti. Pre polaska na put merač km sam stavio na 0, a na povratku je stajao na 2.112 km. Zahvaljujem Bogu i mojoj Yamahi što su me srteno doveli kući. Ovde prilažem sliku maršrute 4. dana REZIME PUTOVANJA Rumunija, tačnije Karpati, su jako lepi, sa puno toga za videti. Fantastični predeli, stari dvorci i utvrde, lepi gradići (velike gradove ne volim pa makar bili i lepi). Putevi su najvećim delom odlični, sa lepim krivinama za interesantnu vožnju motorom. Rumuni su za nas dosta opasni vozači jer na motoriste uopšte ne obraćaju pažnju. Ili nisam imao sreće u komunikaciji sa ljudima, ili vrlo malo njih govori strane jezike (uglavnom recepcioneri hotela i mlađi ljudi). Benzinskih pumpi uz važnije puteve ima sasvim dosta, ali ako skrenet sa njih, bolje da vam je rezervoar pun. Na put ne krećite bez GPS sa dobrim kartama, jer će prolaz kroz veće gradove biti vrlo mukotrpan. Uz to vam trebaju i papirnate karte u maloj razmeri. Cene hotelskog smeštaja (3 zvezdice) su relativno skupe. Hrana u restoranima je jeftinija nego kod nas, dok za prodavnice ne znam, jer nisam kupovao. Smatram je bezbednom zemljom i ni u jednom trenutku se nisam osećao ugroženim. Sve u svemu, vrlo sam zadovoljan i sretan što sam prešao taj put. Maltene jedinom svojom greškom smatram što sam sve to prevalio za 4 dana, a ne za 8, koliko sam i planirao. Ovako je bilo ubitačno zamorno za dedeka kao što sam ja, a propustio sam pogledati neke zaista vredne objekte. Ukupno sam potrošio 250 Eura, pri čemu sam spavao u hotelima, gde sam i doručkovao i večerao. Ručao sa, suvu hranu na OMV ili od kuće. Za 8 dana mislim da je komotno dovoljno 600 Eu/osobi. Toplo preporučujem svakom motoristi da se provoza Karpatima. Treba to uraditi što pre, dok je zemlja netaknuta i pre nego što je zahvati izveštačeni turizam sa zapada, umotan u celofan. Možda se i sretnemo sa nekim, jer ja ove godina opet nameravam ići, ali barem 7-8 dana.

Nije sasvim bez osnova ono sto je TomoB napisao. 1994. sam licno doziveo reketiranje i od policije (da bi me pustili na granicni prelaz) i od carinika. Prve sam resio sa 20 DM, a druge sa bocom viskija i boksom cigareta. Ipak nadam se da je to proslost. I za Rumuniju sam slusao slicne price, ipak ove godine sam sam presao 2.000 km po Karpatima, bez ikakvih problema. Inace veoma sam zainteresovan za ovo putovanje, s tim da bi jao isao na 7-8 dana i pokusao obuhvatiti sto veci deo prirodnih lepota. Rado bi se prikljucio grupi, makar i jednim delom puta. Prosle godine sam se hteo prikljuciti KochiMatorom za Rumuniju i na kraju sam moram ici sam. Nadam se da cu ove godine imati vise srece. Volio bi da oni koji su prosli planine Bugarske daju svoje sugestije kuda ici. Pozdrav

Dobro da sam pogledao snimak RTS o reliju. Sad bar znam da je za rucak u S. Mitrovici bio svinjski parpikas! Sve do sada sam se pitao sta li sam to rucao! Inace u svemu podrzavam stav koji je i umesto mene izneo Vlajko! Moze biti da sam u zabludi, ali ja smatram da reli ima cisto turisticki karakter, na kojem se uz voznju nesto i vidi, druzi i zabavlja. Ko zeli dokazivati svoja umeca na motociklu bilo bi bolje da se prijavi na neku moto trku ili cirkusku pretstavu. Suludom jurnjavom se ugrozava i svoj i tudji zivot. Imao sam srece da je i ove godine u mojoj, zutoj, grupi vecina vozaca bila iz Slovenije, jer je sa njima zadovoljstvo voziti (bez obzira sto sam se sa jednim od njih "kvrcnuo"). Zavrtanje gasa sa dve ruke, paljenje guma i slicne "vestine", za mene su samo dokaz nezrelosti doticne osobe koja to radi.

Vrucina je bila nesnosna, pa je i voznja bila teska. Ipak sve je bilo lepo i vredelo je! To ne obezvredjuje ni to sto sam u ranije spomenutoj krivini imao bliski susret 3. vrste sa motoristom ispred sebe. Oklop motora je vec kod majstora, pa cu iduce nedelje opet u "sedlo". Prilikom sudara posteno sam raspalio po putu i obrisao asfalt! Pao sam na levi lakat, rame i bok, a i kaciga mi je ogrebana. Ipak nije mi se desilo nista, jer me zastitila kvalitetna oprema na meni. Mogao sam bez problema nastaviti voznju. Ovo bi trebala biti pouka nekim vozacima koji se vozaju u gacama i majici. Bez obzira na desavanja, redarima i svim organizatorima odajem priznanje, sto su nas uspesno sproveli po Srbiji i bez pratnje policije, te zahvaljujem na ulozenom trudu. Ne mogu da shvatim neodgovorno ponasanje pojedinih rukovodecih policajaca i drugih odgovornih lica, koji nisu shvatili da se na putevima krece kolona, u vrednosti od oko 1,5 miliona eura, koja je opasnost i za sebe i za sve ucesnike u saopbracaju sa kojima se susrecemo. Po tim merilima broj nezgoda koje smo imali su zanemarivi. Na kraju lep pozdrav gospodji Mateji iz zute grupe, koja me je na nekoj benzinskoj pumpi,dok sam umirao od vrucine, napojila hladnom vodicom. Necu joj to nikad zaboraviti

Oblacim se i krecem za Bg. oko 19 h, sam u hotelu Slavija. Sutra se vidimo na startu. Pozdrav

Mozda nisam razumeo, ali ja sam mislio da se okupljamo u 8 a krecemo do 9. Ne bi da budem dosadan, al bi voleo da znam u kojo sam grupi pre nego sto stignem na start. Tim vise sto sutra spavam u Bg. a necu imati mogucnosti za internet.

Ha Ha e moj Jovane opet treba da poneseš onaj tvoj survival pack. Pozdrav Arpad Zdravo Arpad Nadam se da cemo se videti i ove godine na reliju. Klopu za svaki slucaj nosim. Jel ti ide i sin sa nama? Pozdrav, Jovan

Ovo je jako dobro pitanje! Mene vec sramota pisati o klopi, al`to je strasno interesantna tema! ;D