Благонаклоно гледам на појаву мечића, вероватно је слична прича као и подно Јастребца, као мали скоро сваки дан гледао како јастребови надлећу над кућом и ту и тамо покупе неку кокошку, то ником није толко сметало, у малој реци потоку под сваки камен биле су пастрмке, и веће јединке, ракови, било је свега у изобиљу, ловили смо их рукама као да убереш јабуку, дивљачи такође, никад се није десило да вук убије човека, долазили су до куће понекад.
Десило се да људи прсли, пуцали у гнезда птицама, биљкама опијали пастрмке отребили отровали младице, од високих шума остала гола брда и ерозија, и шта се десило.
Неко ће рећи карма, Такав распад преселио се у оближње вароши и градове да тамо дочека физички, село опустело и природа живнула, сада поново лете птице, врло ретко виђао по неког рака и пастрмку, одсуство штете увек је добро дошло