Da podelim moju jeftinu "školu" sa drugima. Učiti na tudjim greškama, ne na svojima:
Lep dan, vikend, Avala, dvojica drugara na motorima i ja na mom Hornetu. Krećemo od skretanja za toranj.
Dogovorena pauza i mesto nalaženja kod skretanja za Sopot i Babe, ako se razidjemo. Do tog trenutka taj potez sam prošao nebrojano puta kolima. Hornetom 30ak, znam svaku krivinu, rupu. Peglam ga jako. Sve više ga obaram, provaljujem koliko znači prebacivanje težine tela sa jedne i druge strane tanka. Ima efekta i ako se malo bulja skine na stranu sa sedišta.... Gde je granica? Iz onog što sledi zaključićemo da nije pametno ispitivati je, jer se jako lako prekorači i donese probleme.
Mašina zuji medju nogama, četiri grla karburatora vrište dok je kazaljka u crvenom, opa 180+ na pravcu. Adrenalin u crvenom, kazaljka za obrtaje isto.
Skretanje za Sopot, stajem... kaciga istačkana od bubica, ostavljam motor da radi. Stižu i drugari, pauza. Tučemo po Guaranu, merimo čiji je duži, bespotrebno loženje u zrelim godinama. Chiken strips kaže još 7,8mm do Z falca na gumi. Nije loše.
Idemo dalje, manje poznat deo puta. Adrenalin ostao i dalje visoko. Krećem, manje oštro nego ranije, ali daleko od laganog.
Prva krivina, druga, treća...sužavamo vremensku liniju, duga desna krivina, mali pravac, kreće leva, ulazim unutrašnjom, kočenje, šaltanje u nižu, krećem u obaranje, sec, zaigra zadnji kraj motora, debalans, ispravlja mi se motor, kasno je za kočenje, ispravljam krivinu.....
Sekunda kao godina.
Prednji točak zakucava u betoski kanal duž puta, prelećem kao katapult preko volana, crno, belo, crno, belo, crno, belo....duge godine bavljenja borilačkim veštinama su me naučile kako padati, ne zezam se, nema kočenja, i odupiranja, prepuštam se kotrljanju, zarivam kacigu i rame u zemlju, zaustavljam se. Gotovo.
Ustajem, presabiram se, skidam kacigu, noge, ruke na broju, sve mrda, sve radi, laaaaagan bol u kolenu, savijam ga, radi.
Motor 10ak metara dalje od mene, ugasio se, ulje po kanalu.
Dotrčava ekipa, drago im je da sam ok. Drugar s kojim se vozim, znamo se 10+ godina, žene nam se druže izgovara kako bih joj rekao da te nema, čovek vozio iza mene, bled, gledao kako letim ko kifla, i noge koje lete za mnom.
Motor brzopotezno sklanjamo iz kanala, saobraćaj funkcioniše nesmetano.
Voda, umivanje, sve ok.
Najava adrenalinskog šoka, nema ga. Sve ok.
Bacimo pogled na motor.
Stop svetlo.
....jedino preživelo.
Motor se bočno rotirao po betonskom V kanalu, i u krug ga udaralo. Tank zgužvan, korman, tabla, far, vizir, prednja felna, nosač čeljusti, blok pukao, remenica sa radilice sljuštena, svukao lanac sa agregata, predpostavka da je iskrivio ventile, zadnja felna, guma, sedište pocepano, migavci vise, rep slomljen.
Da, stop svetlo, čitavo.
Motor kao da je bačen sa Beogradjanke.
Put je na mojoj liniji kretanja bio krpljen, sa laganom uvalom koja me je izbacila iz balansa, i "stepenikom" ka suprotnoj traci koja mi nije omogućila da oborim motor. Splet okolnosti, uz manjak iskustva, brzinom kretanja, gopro kamerom (da, otežavajuća okolnost) itd.
Ubrzavamo vremensku liniju, auto prikolica, garaža, isto popodne rasturanje, sabiranje utisaka...
Dečački dugo očekivani san odlazi u kobasice...na otpad.
Uz ugruvano koleno, malo podliva i modrica, preogromna duševna bol.
Izigrano poverenje ljudi oko mene.
Koga su još podržali da vozi motor?
Šta bi bilo da sam pao ranije gde sam vozio još agresivnije!?
Škola!!!
Zaključio bih jeftina...materijalna šteta naspram mog fizičkog stanja je u tom trenutku zanemarljiva.
Tu i tamo, kraj je sezone. Dižem ruke od svega, s motorom je gotovo....
Poklanjam sve što mi je preostalo.
Ali......
Želja, genetika, duša traži...ove sezone, pametniji nego "juče" kupujem Fazera. Sa drugačijim pristupom...idemo sve izpočetka. Da za 50god kažem sebi sedeći na motoru da zahvaljujući onoj školi i dalje vozim, tučem kilometre i radim samo male servise.
Ukratko.
Edit: