Razgledanje Bolonje. I Bolonja ima svoj krivi toranj, malo manji nego onaj u Pizi. Probali smo u svakom gradu i ustanovili da je bolonjski sladoled ubedljivo najbolji. Neki moj imenjak. Priprema rute od Bolonje ka Rimu. Ideja nam je bila da od Bolonje do Firence idemo regionalnim putem i tako smo i pošli. Međutim, ovako natovareni prošli smo nekih 50-60 km i shvatili da bi taj put trajao bukvalno ceo dan. Put je lep, ali ima dosta jakih krivina, uspona, prolazaka kroz naseljena mesta, što je nama odnosilo baš puno vremena. Preporuka za nekoga ko je sam na motoru ili bar malo manje natovaren. Posle toga smo se vratili na auto-put. Auto putem smo išli do mesta Orvieto i tu smo se ponovo isključili na regionalni koji je išao kroz predivnu prirodu Toskane i Lacia. I konačno- hotel! Pogled s terase. Informacija oko saobraćaja. U Rimu svi voze doslovce kao na trkama. Brzo se polazi sa semafora, vozi se iznad ograničenja (ne mnogo) ali se poštuju nepisana pravila i vrlo su fer vozači. Niko ti ne svira, ne ablenduje ako pogrešiš, niko ti ne seče put ako se uključuje u glavni tok. U par navrata sam pogrešio ( a bilo ih je iza i oko mene), niko se nije drao zbog toga, niti na bilo koji način pokazivao da mu smeta moja greška. Skuteri i motocikli (kao i u drugim italijanskim gradovima) imaju svoja mesta za parkiranje i tu automobili ne smeju ni da privire. Ona su besplatna i ima ih na svakom koraku. Što se bezbednosti tiče, skoro svi stavljaju sredstva obezbeđenja na motocikle, ali kofere ne skidaju, tako da sam se i ja vladao na isti način i ostavljao kofer sa kacigama na motoru.Da li sam samo imao sreće ili nema toliko krađa sa motora, sve jedno-nas niko ni za šta nije orobio.

Ja kol'ko sam pročitao, čovek ima devojku-ženu iza sebe. Što će reći: treba mu i dovoljno veliko sedište za oboje. SM motocikli baš i nisu nešto poznati po veličini sedišta. Al' s druge strane, šta ja pa znam?!

Kao što sam i najavio http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=58693.0 , moja “Mileva” (inače kršteno Jelena) i ja smo se čvrsto dogovorili da ove godine odmor provedemo na motoru. Oboma nam je davna želja da idemo u Rim,tj. da se vozimo do Rima i u njemu provedemo nekoliko dana. Prvo što smo uradili je da smo rezervisali hotele na putu, jer ni jedno od nas nije baš ljubitelj kampovanja i do sada nismo imali takvih iskustava (što ne znači da jednog dana nećemo). Sve sam to obavio preko www.booking.com i mogu vam reći da nismo pogrešili ni kod jednog hotela. Hoteli su bili za niži budžet, ali su svi bili vrlo uredni. Noćenja sa doručkom su koštala od 36 evra u Bolonji (za dvoje), preko 50 u Rimu, 56 u Riminiju, do 66 u Opatiji. U svim hotelima, osim u Rimu, doručak je bio u vidu švedskog stola sa svim slanim i slatkim varijantama koje mogu da se ponude za taj obrok. U Rimu (bar za ovaj hotel ), treba pri rezervisanju odrediti varijantu “američkog” doručka jer je “kontinentalni” u ponudi imao samo slatku varijantu (kroasani, džemovi, med…). Itinerer puta je bio: 22.08. polazak iz Beograda za Drenovac (selo između Sremske Mitrovice i Šapca) oko 90 km 23.08. Drenovac-Opatija 500 km 24.08. Opatija-Bolonja 400 km 25.08. Bolonja-Rim 400 km 30.08. Rim-Rimini 400 31.08. Rimini-Vićenca 300 km 02.09. Vićenca-Opatija 300 km 03.09. Opatija-Drenovac 500 04.09. Drenovac-Beograd Da krenemo… Pošli smo iz Beograda popodne 22. Avgusta, natovareni kao nikada. U bočnim koferima garderoba, pozadi u koferu priručni alat i pribor, a u torbama sitne potrepštine. Rano ujutru 23. smo posle (bezmalo) neprospavane noći, puni neke pozitivne treme krenuli na naše prvo veliko putovanje motociklom. Mogu vam reći da takvo uzbuđenje nisam osećao nikada u životu, iako sam tri četvrtine svog života proveo putujući po raznim zemljama Evrope i ostatka sveta. Čak ni pred put u Australiju (koja mi je i danas najupečatljivije mesto na kom sam bio) nisam bio u ovakvom raspoloženju. Put je krenuo malo čudno. Pošto sam se malo zamantao oko pakovanja, nisam sipao benzina na polasku i pri silasku sa mitrovačkog mosta osetim da je motor malo “zaštucao”. Setim se šta je u pitanju i okrenem na rezervu. Tako dođem do sela i pošto je bila nedelja (pumpa nije radila)-ne sipam ni tada, računajući da ću imati nazad do Mitrovice. Zafalilo mi je za 300 metara!!! No, nismo se dali omesti i posle tankovanja krećemo dalje. Do granice auto-put-ravan I dosadan, stajemo u kolonu i sa mišlju da što pre pređemo (a i da budemo pripremljeni za policiju) ja dajem Jeci uz pasoše, saobraćajnu i vozačku. No, ni naši a ni hrvatski policajci nam osim pasoša ništa ne traže. Naravno između granica se vozimo bez kaciga u kojima su rukavice i potkape, a u njenoj i dva gore pomenuta dokumenta. Kad smo ušli u Hrvatsku, Jeca mi vraća saobraćajnu ali ne i vozačku. Na moje pitanje ”a vozačka?”, dobijam odgovor “jel me zezaš?!”. Tu kreće blago panična pretraga džepova, novčanika, kaciga čak i samog motora ali badava. Nje nema pa nema. Tu padne dogovor da ona krene natrag ka prelazu, ne bi li našla roze papirić. Hrvatski policajci je puštaju da ode ka našoj granici čak i oni sa njom pregledaju okolinu kućice, naši poprilično nepoverljivi i “u gardu”, ali moje vozačke dozvole nema! Čujemo se par puta telefonom (jer to traje oko pola sata), ja hoću da okrenem nazad ali mi ona neda i bukvalno mi naređuje da ostanem gde sam jer ona “nema nameru” da se vrati kući. Po njenom povratku, dogovaramo se da krenemo, a ako nas negde uz put zaustave da lažemo kako je “malopre bila tu”. Imao sam međunarodnu, pa šta bude! Krećemo dalje i posle nekih 30-40 km ja primetim da ispod gornjeg trougla nešto roze “igra” na vetru i provaljujem da je to moja vozačka! ‘Ladno je ispala iz kacige i ostala na onom snopu kablova što idu ka faru. Nije propala pored štapova nego ju je vazduh podigao do gornjeg trougla i tu zalepio. Mojoj sreći nema kraja! Nekako je uhvatim levom rukom i stegnem iz sve snage da mi ne bi ponovo nestala. Pokazujem je preko ramena Jeci i čujem kroz kacigu kako vrišti od sreće. PosleZagreba kreću lepše deonice, malo uspona, malo spustova, Gorski kotar, Delnice, “Kapelski kresovi”, Dimnjačar, Lugar… Popodne stižemo u Opatiju i smeštamo se u predivan stari hotel “Belvedere”, gde smo Jeca i ja bili jedni od najmlađih gostiju. Aj’ što je ona- al’ ja među najmlađima?! Tetka Švabice za čuvanje, na izvol’te i kol’ko ‘oćeš! ;D Naravno GospoDŽa je jedva čekala da se bućne u more, a i mene je uspela da natera. Predveče odlazimo u grad na večeru i malu šetnju Opatijom. Ležemo rano, jer rano ujutru treba putovati dalje. Jutro nad Kvarnerom. Ustajemo oko pola sedam i posle doručka krećemo ka Sloveniji i Italiji. Od Opatije se penjemo ka graničnom prelazu Rupa i ulazimo u Sloveniju bez, skoro, ikakve provere i pitanja. Lupili ljudi pečate i teraj dalje! Samo da napomenem, ako idete na tu stranu, kroz Sloveniju vam nije potrebna vinjeta jer ne izlazite na auto-put. Lep magistralni put vodi od Rupe do Kozine i posle nje ulazite u Italiju. Udaljenost Opatije i Trsta je oko 60-ak kilometara. Jedna od narednih želja. Ono što je nekad bio granični prelaz između Slovenije i Italije. Može ovako. :o A i ovako. Mala pauza tokom puta. Hotel i soba u Bolonji. Ko bi rekao da žuljevi mogu da se zarade tokom vožnje motorom?! Posledice "prijatne šetnje" između granica u moto čizmama. ;D

Za čoveka od 193, sa suvozačem, moja preporuka bi bio Versys, Pegaso ili TDM. Visoki motocikli, sa dobrom preglednošću i pristojnim potezanjem u gradu a pri tom dovoljno mesta za suvozača, koji nije na mnogo višoj poziciji od vozača.

Ko god ima bilo kakve veze sa Zvezdom, zna šta znači broj 91 u našoj (Zvezdinoj) istoriji.

Mis'im stvaaarno!!! Em si uzeo karticu, em zamalo da te ubije rampa. Neko ovde stvarno nisam normalan?! ;D ;D ;D ;D

Što se tiče skretanja u levo, uz Bulevar je skretanje za Tršćansku i za Batutovu. Niz Bulevar ne sme nigde da se skrene levo. Uz to su zabranili da se izađe iz Milana Rakića u Bulevar, mora se desno u Tršćansku, pa odmah levo u Đevđelijsku i ponovo levo u Branka Krsmanovića. Onda imaš opciju i preko Bulevara i uz i niz Bulevar.

Nije to toliko ni skupo, ni daleko. Može da bude i jeftinija varijanta (kampovanje), ali ni kao što smo mi išli nije preskupo. Sve nas je "izašlo" oko 1300 evra. Hoteli, benzin, putarine, hrana, muzeji...

Drage kolege Aprilijaši. Samo da vam se pohvalim da smo GospoDŽa, Pegaz i ja prešli ravno 3371 km za nekih 12-13 dana bez ijednog problema, na ruti Beograd-Rim-Beograd. Inače, konjče je 92-o godište i proslavilo je (bar po satu) 50-u hiljadu pri kraju putešestvija.

Bogu hvala što nije bilo gore.

Blago vama! Jedna od mojih želja. I nadam se da ću je ostvariti. A meni će ove godine San Marino izmaći za jbnh PET dana!!!! Trka 05. septembra a ja 31.avgusta u San Marinu-Riminiju. 'Bem ti pos'o!

Sa Hondom i Suzukijem nisam imao kontakata, ali Virago ne bih baš zbog malih gabarita. Nju inače zovu Burago (po onoj firmi što pravi modele automobila). Inače, nije loš motorin.

Nadam se da će da ga pronađu, ali ne panduri. > Pokojniku Bog dušu da prosti i da nađe rajsko naselje.

Nosači bočnih kofera postoje http://www.oemmotorparts.com/oem5.asp?M=Aprilia&T=Pegaso%20%20650&Y=2000&L=AP_PEG2&O=Acc.-Top/cases,side%20cases%20var&F=AP_PEG2_FI&L2=AP_PEG2_FI a mogu da se naprave i u kućnoj radinosti. Ja na svom imam iz kućne radinosti i OK su i po izgledu i po praktičnosti.

Đomla je prs'o skroz-naskroz! ;D

Bravo momci!!!!! Ko kaže da ne može?!

E, pa srećan put i da se sjajno provedete! A za Severinu ne brini staraću se ja da joj ništa ne fali, dok si ti na putu. ;D

Proverena informacija iz Parking servisa je: -možete parkirati motocikl na bilo kom parking mestu, u zonama ili ne i za to vreme motocikli NE plaćaju parkiranje. Informacija dobijena na telefon 011 3035400.

Fala Miloše! Gde si ti, nema te na bel' dan da se vidiš?

Eeeeej doktore!

Sale, da li ti znaš kako se kamion nalazi u levoj traci (na snimku)? Meni nikako nije jasno ko je iz kog smera išao?

Zahvaljujem doktore. Vrlo verovatno da ce tako i biti.

Bera radi, danas smo se čuli. 0628240866

Jedno od prvih obećanja koje sam dao svojoj "Milevi" bilo je: čim budu ukinuli vize vodim te u Rim! Došao je i taj trenutak! 23.08. tekuće godine krećemo za Večni grad. Putovanje bi trebalo da traje nekih 10-11 dana i ovako bi izgledalo. Prvi dan, Beograd- Opatija. Nekih 570 km, sve auto-put. Jeste dosadno, ali efikasno. Drugi dan, je isplanirano putovanje od Opatije do Bolonje. Naravno, ne auto-putem, jer se sada vozamo zarad uživanja. Treći dan, Bolonja-Rim, preko Firence i Sijene. Malo Ređo Emilija, malo Toskana... Narednih 5 dana bi trebalo da ostanemo u Rimu i dobićete (Bože zdravlja) kompletan turistički izveštaj. Nakon toga, vraćanje kući ali malko drugačijim putem. Prvi dan: Rim-San Marino-Rimini. Drugi dan: Rimini-Ravena-Vićenca. Za treći dan se još nismo dogovorili, a možda bude i neki četvrti, peti... To ćemo još da vidimo. Eto tako, to je naš plan za ovo leto.

Eeeee, sad već ima 27 protiv. Bolidi, bre!