Prolazak biciklom kroz tunel Aleksandar na Sarganskoj osmici, u vreme dok nije pocela obnova pruge:
Posle stotinak metara, kad su mi se oči sasvim privikle na tamu i kad sam se uverio da se biciklom može relativno sigurno upravljati, prvi put sam umesto u slabašni otisak koji je moja "rudarska" svetiljka ostavljala na tlu, pogledao napred. I video kako nam se sa suprotne strane primiče sitno, bledožuto, još uvek daleko svetlo. Auto? Nismo znali da li da se radujemo ili da strepimo, stali smo. Ko to pokušava da autom prođe ovuda, možda prvi put za poslednjih nekoliko godina, i to baš sad kad smo i mi tu? A kamo zvuk motora?? Tišina je ležala između nas i već udaljenog i poluudavljenog kapanja vode. Tišina, i možda još malo konstantnog blagog šuma negde sa spoljašnje strane opne tunela - planina je nešto varila. Stali smo, svetlo se zaustavilo. Krenuli smo. Svetlo je počelo da podrhtava. Stali smo. Svetlo se umirilo.
Već je izgledalo da stvar traži oho-hozbiljan pristup, kad je najednom postalo jasno šta gledamo. A postalo je jasno i da smo tu stvar mogli videti još na samom ulazu u tunel, samo da nije bilo svetlosti dana koja nam je otupljivala vid: Aleksandar je svih svojih kilometar i šest stotina šezdeset metara dužine skucao u jednu jedinu pravu liniju. Ono u šta smo gledali, ono što je u mraku titralo u ritmu našeg drmusanja na sedištima bio je, tada više od kilometar i po udaljeni - izlaz.
Čuđenje je postepeno ustupilo mesto zaprepašćenju: nismo mogli da verujemo da nešto što izgleda tako blizu, može biti tako daleko. Gledali smo na brzinomere, mislili da je neka greška u pitanju, da tunel u kome se nalazimo još nije Aleksandar nego neki drugi, mnogo kraći... Otvor na izlazu je uvek izgledao kao da je nadomak ruke, najviše stotinu-dve metara udaljen. A ipak nam je iz minuta u minut izmicao, jednako nas varajući, ostajući nedostižan i ne uvećavajući se ni malo. Nismo mogli razabrati detalje na njemu - vide li se to svetle krošnje drveća ili komad neba, ili je to tamo naprosto reljef osvetljene stene? Šta god da je bilo, bilo je u ravnomernom crveno-žutom tonu; ako je tamo bilo drveća i neba, bili su spaljeni u rumenkastoj vatri optičke varke, ostavljajući samo pegave obrise sagorelih lunarnih kratera i mrtvih planinskih venaca. Taj daleki krug se u naglo proširenom mraku podigao u visine naše vrtoglavice, i mi smo nad glavama konačno gledali sitni, puni mesec. Onakav kakav se u zimskoj noći škrto nakači nad neku smrznutu planinu, smežuran i iskipeo od silne hladnoće. Pod njegovom neobjašnjivom težinom ponirali smo u začaranu snažnu tminu u kojoj su se naša besmislena svetla topila kao led na jeziku. Ne mogući više da izdržimo mračno lelujanje u koje nas je gurao taj titravi mesec, u neko doba smo se okrenuli ka ulazu, tražeći sa te strane malo čvrstog tla pod nogama. A ugledali smo onde još jedan mesec, samo neznatno veći. Bili smo nadomak sredine tunela, u blizini tačke na kojoj se dešavaju potkovani događaji.
Na ulazu u svaki tunel biva da dnevno svetlo uspeva da se sa putnikom ušunja unutra. Odbijajući se o glatke strane kamenja (tamo gde se nađu), cureći unutra sa žilom vode (tamo gde je ima), padajući kao fotonska prašina sa odeće, obuće i sjajnih metalnih delova, snalazeći se još i na neke nauci nepoznate načine, svetlo uspeva da postoji još stotinak metara od ulaza. Posle toga nastupa vreme u kome mrak natapa i izjeda sve, vreme u kome kroz razmicanje zidova u ogromno i zapanjujuće ništavilo polako prestaju da postoje i putnik i tunel. Bili smo odavno načeli taj deo i nalazili smo se u mračnom vilajetu velikom kao svet uzajmljen od nekoga, sa dva meseca na utrnulom nebu ispred i iza nas. Naše putovanje kroz tamu imalo je da traje godinama, ako se ikada i završi.
Kako smo došli nadomak izlaza, ne vredi se prisećati: ne može se budan kroz sredinu tunela. Na tom mestu svako će zaspati; mašinovođa tada ne zna kuda vozi, putnici zaborave kuda su i zašto krenuli. I u tom malom, neizlečivom trenutku koji će putnika u vozu, a onog na biciklu jašta i pogotovo, doživotno ostaviti u raskoraku i u tihoj zavadi sa spoljašnjim svetom - odlutaće misli, reči i dela kao trošarina za prolazak kroz dugačku oprljenu cev. Tuneli menjaju ljude, i ko god je tamo ušao nije isti izašao. Unutra je ostavio delić svog života, neprimetno ostrugan sa kazaljke sata. Ostavio pomisao na nešto. Ostavio želju za nečim. Ispustio delić razuma, potrošio nekoliko za crne dane čuvanih otkucaja srca. Od toga brašna će se onda ispeći, i nekom neimaru u snu javiti, slika o novom smelom tunelu kroz neku planinu.
Naravno da je zato i ovde bilo još nečega osim tame i hladnog strujanja noći iz špilja koje su nekada služile da se u njih sklanja od nailazećeg voza, a u koje je sada netragom i atlantidski propao čitav svet. Postojalo je to uznemirujuće blago godinama taloženo u ovom muzeju, plen iz džepova posetilaca izložen na hrapavim policama. Svaki od bezbrojnih prolazaka voza ostavio je trag, svaka od hiljada duša i sudbina što ih je voz proneo ovuda dodala je zrno u koru koja je debljala na zidovima. I kao što odžačar u dimnjaku četkom podiže stare tajne ukućana, tako smo i mi, prteći nevidelo dovoljno sporo, osećali da mreškamo ono što se tokom pola veka sakupilo i sačuvalo u tom zagaslom ognjištu u srcu planine. Iz nepojamnih crnih visina vlažno je kapao svaki pisak lokomotive, iz neizmernih gustih dubina odbijalo se još uvek dahtanje njene mašine dok se u tom uzanom brlogu urivala u zemlju. Budili smo ogromno skladište tuđih osećanja, tuđeg vremena - nekada dragocenog i usplahirenog trnja, a sada, bez mahnitih vlasnika, mirno poleglog žita na poljima prohladne tmine. Dvoje se poljubilo u neosvetljenom kupeu koji seče prazninu, i smola tog poljupca stvrdla se u izbočinu na koju ruka naleti kad se posrne. Neko nekoga nije voleo - beznadežna laž tog odnosa je još uvek visila u zagušljivom surogatu vazduha. Neko je na nekoga mislio - veo čežnje je ostao u tunelu. Neko je nešto rekao - reči su još plovile ispod dva sitna meseca, izobličene do neprepoznatljvosti tokom dugog traženja parnjaka u odgovorima koji nikada nisu došli, ili su bili dati kada su sagovornici već bili napolju. Nekoga koga je svetli kvadrat prozora jednom proneo ovuda, neko je čekao; grešna slast tog saznanja u kome je putnik uživao pala je na stenu i moglo se dlanom preći preko neravnina lica čiji je vlasnik verovao da je bilo budno i neprozirno za saputnike. A upravo tom trenutku nesvesti i male smrti bilo je isisano kroz prozor, i u ogromnoj kameri-opskuri bila je eksponirana fotografska ploča u četiri dimenzije.
Ono što nadomak izlaza prvo izroni iz tame nije stvarno: senka na zidu nije senka, šara na tavanici nije odsjaj. To samo svetlucaju obrisi želje za nebom i danom, a iz pomućujućeg vrtloga tuđih života i tuđih uspomena cedi se sećanje na sebe i na ono što jesmo. Sve dok neprimetno, u jednom neuhvatljivom kada, prva prava svetlost ne uprede svoje konce među strune opsene. Ona najzad izvede teturavog putnika, obnevidelog od privida i zbilje, pod nebeski svod.
Kad smo već bili sigurni da ono što gledamo i ono preko čega se truckamo nisu fantazije nego stvarnost, naišli smo na deo na kome je vožnja postala nemoguća: iz polumraka je, na dužini od dvadesetak metara, sa poda štrčalo veliko, grubo kamenje. Bili smo na mestu onog doskorašnjeg odrona i tu se još nije moglo nesmetano proći. Žurno smo pregurali pedarala, nemajući ambicija da se zadržavamo i ispitujemo strpljenje tona kamenja i zemlje iznad nas. Došli smo do rama sa platnom na kome je bila naslikana šuma, i kročili u bleštavo sunčano popodne. Iako nam se činilo da je prošla večnost, satovi su pokazivali da smo unutra bili nešto više od dvadeset pet minuta. Kao da satovi mere vreme... šta li smo od sebe dali, ostavili tamo?
Ohrabrujuće smo ličili na naše fotografije iz ličnih karata (stali smo da proverimo) a jedina promena koju smo mogli da primetimo je bila na Salkanu. On je usled tunelskog sindroma čitavih pola sata posle izlaska bio skupi i nadmeni trkački "Colnago", sve dok se nije prizvao svesti i ponovo pretvorio u magarence kakvo je i pre bio.
Opsirnije na:
http://www.ciklonaut.com/Turoteka/1999/Chira/2_mokra.htm
