Pozdrav i dobrodosao!

Pozdrav!

Opis puta Kragujevac - Jagodina: Iza Donje, počinje uspon do... ha? Do Gornje Sabante, i ka dragocenoj svetlosti koja se već bila počela da hladi, sažima, zgrušava u zalazak. Treba se peti tri-četiri kilomera, završni deo (posle prvih kuća u Gornjoj) je baš strm. Ali je put, pogotovo kada se izađe na visoravan, čista radost. Sve na njemu i oko njega postoji radi zadovoljstva, pa je i kolovoz fin, osim par stotina metara u centru Gornje (provirila kocka) i krpljenog dela dugog dva-tri kilometra, negde na visoravni. Gore, na iznova osvojenom suncu, kreće igra preko, između, i oko dobroćudno zaokrugljenih zelenih talasa, plivanje kroz gotovo stalno otvoren vidik na Gledičke planine desno, na Crni vrh levo, na dolinice posute zaseocima, na livade, na lugove. Često se uzana vijugava traka, uglačana do savršenstva niskom svetlošću koja dolazi iza leđa, sa zapada, penje samo par metara, da bi se odmah spustila par metara - ne, suviše je grubo za ovakva mesta reći "penje", "spušta": više je to lagani uzdah puta ispod točkova, potom njegovo poslušno predavanje mekim oblinama livade. Sav je on od krivudanja, ali pitom, umiljava se, više nizbrdan nego uzbrdan da bi bio što lakši za prelaženje, da bi ostavio noge i ruke nezaposlenima a pluća slobodnim za Veliko Udisanje. Mirisa večeri. Mirisa lenje trave koja se sita najela krava. Trake dima koji se u svom sakrivenom brlogu pretvorio u cepanicu. Ponekog zvuka, koji još ne ume ni u šta da se pretvori. Udisanje. Mirisa sopstvene dugačke senke koja pokazuje put, prednjačeći i trljajući se kroz jendeke. Tamno crvenog neba sa kuglom sladoleda od višnje, iza leđa. Bledo plavog neba, nisko ispred. Modro plavog neba, iznad, sa dugim oblacima uzalud pobeglim na istok - rubovi im se upravo rastapaju u zlatnoj vatri koja ih je stigla sa druge strane sveta. Mirisa još nečega... jednog blago oporog začina svoj lepoti unaokolo, potrebnog da bi se ukus sreće bolje istesao i izdvojio od svakodnevnih surogata, mirisa koji je bio položen ispod svih ostalih, njihovog kontrapunkta i tajnog konca koji ih je spajao u jedno tkanje: mirisa malog zrna usamljenosti, očvrslog od prvih svetala u prozorima doboko dole. To se zrno sa mnom sjurilo divnim, dugačkim, brzim spustom iz već ugaslog neba, kroz već hladni suton, pravo u veče prostrto pred dremljivom Jagodinom - i tamo otopilo u senkama prvih prolaznika. Opsirnije na: http://www.ciklonaut.com/Turoteka/1998/Sumadija.htm

Danas sa mailing liste, pominju se predeli iz naseg buduceg okupljanja: Meni je bilo zanimljivo, mada dim iz TE Drmno definitivno čini... atmosferu... specifičnom Ne znam otkud starim Rimljanima ideja da tako značajan grad podignu u blizini termoelektrane - ali da u toj istorijskoj fazi već nisu bili perverzni i dekadentni, ne bi ni propali. Stigli smo sa dva auta vrlo kasno (oko deset) pa su koncert klasične muzike i svečana parada već bili završeni. Ostalo je samo gromoglasanje Van Goga, poneka nepropisno parkirana rimska dvokolica i tu i tamo, iz čista mira, poneki legionar u punoj opremi koji se tetura kroz gomilu i dim Mesusa cirkulusa uhlebusa (iliti pljeskavica), ispijajući Pivus Leonus ili Pivus Embeus, zavisno od legije kojoj pripada. Kupole ispod kojih se nalaze arheološka nalazišta su sjajne, ali treba ih posetiti kad je tamo mir - koncertus rokus ne doprinosi baš mnogo da se oseti dah davnih vremena. Šta je onda te večeri bilo najbolje? Za mene definitivno 2km pešačenja od parkinga do Viminacijuma, kroz nepregledna kukuruzna i pšenična polja iznad kojih se diže samo enormno velika zgrada elektrane, sablasno osvetljena žućkastim reflektorima. Iz njenog ogromnog dimnjaka se pravo među bezbrojne, bezbrojne zvezde dizao takođe ogromni luk dima, koji je imao boju i sjaj Mesečeve svetlosti - katastrofična, svečana, strašno - očaravajuća slika, nešto poput scenografije za "Mad Max" ili "Vodeni svet", ili neki drugi od filmova tipa "a onda su se oni koji su preživeli atomski rat i nestanak civilizacije nastanili na ruševinama, braneći se od lutajućih bandi mutanata..." Posle smo Supur i ja sami produžili do Ćuprije, pa do Ivankovca, i tamo oko tri ujutro raspalili šator u spomen parku posvećenom čuvenoj bici sa Turcite. Ujutro nam se pridružio drug Dejan iz Paraćina, te smo otišli do Strmostena i konačno se bacili na pedafiliju. Do Resavske pećine, a onda poslastica - uspon kamenitim puteljkom koji se vrlo strmo penje na Veliko brdo, potom opušteno krivuda kroz lepe predele, i najzad se spušta u gornji deo kanjona Kločanice. To je odličan šortkat od pećine do kanjona, i bili smo baš zadovoljni što smo ga prošli. Na vrhu kanjona smo napustili put koji nastavlja za Valkaluke i posle oko dva kilometra probijanja kroz zelenu džunglu spustili se oko 200m niže, do puta koji vodi ka kanjonu Resave i do manastira Mikulj. Trebalo je da tu postoje puteljci ali su bili dobro zarasli, te smo se sat vremena batrgali kroz gustiš, improvizujući "trasu" prema trenutnoj inspiraciji i uz pomoć GPS-a. Dobra stvar: toliko smo se ispopecali u koprivama da smo se sigurno obezbedili od reume ove zime. Loša stvar: divljih malina je bilo toliko da smo izgubili previše vremena pokušavajući da izađemo na kraj sa tim ozbiljnim problemom. Do manastira se stiže predivnim putem kroz gustu šumu, a odmah iznad mesta na kome stoji sićušna, tek podignuta drvena crkva, diže se veličanstvena kruna Mikuljskog kamena. Manastir je ženski, zilotski (SPC ne prihvata zilotsku verziju pravoslavlja pa su monahinje, reče nam Supur, praktično oterane iz manastira Stjenik, na planini Jelici iznad Čačka) i zove je još i sveti Jovan. A mogao bi da se zove i Šarplaninski - toliko ovih umiljatih kućnih ljubimaca šetka po njegovom dvorištu da nije loša ideja da se vreme tamo provede u stanju duboke molitve, to jest - nepomično. Kao što sam pomenuo u prošloj poruci, Supur odranije ima dobre kontakte sa igumanijom pa su nas srdačno dočekali i ponudili nas onim što su bili spremili za manastirsku slavu prethodnog dana. No pre toga smo se popeli na Mikuljski kamen: od manastira do vrha trebalo je oko 15 minuta hoda i relativno lakog pentranja kroz mali kuloar-ključaonicu u naizgled teško pristupačnoj litici. Gore, na vrhu krune, čekao nas je zatravljeni prostor i krunski dragulji: divan pogled u daljine, na Rtanj, na krševe Tupižnice i na Staru planinu. Bilo je to vreme za sakupljanje onih trenutaka od kojih se posle pravi turšija za svakodnevni život u gradu: zlatno sunce kasnog popodneva, beskrajni prijateljski prostor za igru oka, zaglušeno teturanje srećno probuđene dece Zemlje kroz travu koja uramljuje sve to. Bilo je već sedam uveče kad smo se vratili u manastir i bilo je jasno da nam ne gine vožnja po mraku. Zato smo se opustili, žvakali, mljackali i razgovarali polako, pa konačno krenuli tek malo pre devet sati i malo pre nego što su šarplaninci izgubili strpljenje. Čekalo nas je još četrdesetak kilometara makadama do Strmostena, uključujući i spust kroz čitav kanjon Resave. Trebalo nam je oko tri sata da stignemo tamo, a pomoglo je što je to bila jedna od onih noći u kojima zvezde tako dobro rode da ti cure za vrat i kaplju niz leđa umesto znoja. Glava ti se sasvim zaglavi među njima, golicaju te i grebuckalju po licu, ulaze u uši i tamo zveckaju sitnim, svečanim, srebrnim zveketom koji ti poklanja čitavu planetu. Ronili smo kroz poklonjene iskre Kumove slame i prašine sa puta (koja je takođe postala kosmička sila) i učestvovali u okretanju velike nebeske preslice, tražeći što i argonauti. I baš u najdubljem viru noći, onde gde se ona lomi i odlučuje da krene ka jutru, trojica ciklonauta su namotali po klupko runa od koga su se posle mogle plesti košulje za snove, ili struk za pecanje onih riba što ispunjavaju tri želje. Kad smo stigli u Srmosten u glavnom sokaku nije bilo nikoga osim osamnaestog rođendana jedne tamošnje galaksije zvane Milica. A u Beograd smo stigli taman na rođendan trećeg sata ponedeljka. Skoro sam siguran da nas je Supur dovezao kući, mada on tvrdi da uopšte nije bio u autu i da je došao kasnije, letećim tanjirom. Nije ni bitno, to su ionako tehničke sitnice. ---- Jone

Bicu tako slobodan da ovde povremeno objavim neke tekstove sa sajta iz mog potpisa, koje veoma nadahnuto pise moj drugar Jone, vozeci nama rodjacko vozilo na dva tocka - bicikl. Uzivajte!

Nisu uvek pljackasi...

Duse, zaista porazgovaraj sa Copetom, odnosno neka Cope porazgovara sa Transom.

Planirajte mesta za odmor i tank pauze...

Pozdrav i dobrodosao!

Imao si adresu u postu za pumpanje prednje viljuske, a glasi: http://www.adventurer.com.hr/index.html

Dobrodosao!

Ajde pozurite, treba mi filter za ulje... i ulje.

Ja od "napustamo Krf" ne mogu da vidim dalje put. Desava li se ovo jos nekom ili samo meni na "zadovoljstvo"?? E, svaka cast za putovanje!

E, hocu i ja u Radjevinu...

Samo jedno da se razumemo: ja sam taj motor hteo da kupim prosle jeseni dok je vlasnik bio Laki TC, ali nisam dobio kredit od banke za lovu. Laki mi je rekao da se cuje to lupkanje i bio vise nego korektan prema meni, i motor mi je nudio za odgovarajucu cenu za stanje: 1400e. To je bila cena koju je dao za sve sa foruma. Kasnije je novi vlasnik prodao Duhu motor, izgleda ne rekavsi za problem, sto nije u redu. Ja sam inace, motor poznao na FG i kad sam cuo za cenu, ponadao sam se da je problem resen i nisam hteo Duhu da kvarim srecu. Zao mi je sto je doslo do ovoga...

Pozdrav i dobrodosao! Daaaaaaaaaj putopise, daaaaaaaaaj!

Clanak se verovatno odnosi na eRove. Uz rizik da budem napadan izjavicu da bih mogao da potpisem gornji pasus. Evo da dodam jos jedan: "Mladost se najčešće povezuje s emocionalnom nezrelošću (nemogućnost iskazivanja vlastitih emocija i upravljanja njima), a većina vozača motocikla su mlade ili čak vrlo mlade osobe (18 do19 godina). Mladi često ignoriraju norme, odbacuju i preziru ograde, zabrane i pravila. Mladost je želja za dokazivanjem, isticanjem. Biti najbrži, biti najluđi, biti najopasniji često su svjetionici ponašanja mladih vozača motocikala. Precjenjivanje svojih sposobnosti nikako ne idu zajedno s neiskustvom ili nedostatnim iskustvom tih mladih ljudi. Ako čak i imaju nešto vozačkog iskustva nedostaje im onog pravog, životnog, koje je također neophodno za upravljanje takvim snažnim i prebrzim vozilima. " Ovo je recimo tacno od reci do reci. To sto mnogi to ne vole da cuju, druga je stvar. Vidjao sam ovde clanove od 20-tak godiina sa R1! Sve ovo gore je potpuno tacno, svidelo se to nekom ili ne. PS. Sad procitah clanak do kraja i mogu da kazem samo - fenomenalno. Pa tu se daju odlicno, zaista odlicni saveti kako da se sacuvaju NASI zivoti! A da li ima agresivnosti, pogledajte par gornih poruka...

Evo jos jednog putopisa koji sam sa zadovoljstvom smestio u folder na svom racunaru gde cuvam samo ovakve stvari. Bravo Mina i Yomane!

Pozdrav bezimenom!

Izvini Gordane, ali gore pise: "Ajmo ljudi predlog!". I predlozio si Cer. Ja sam predlozio Resavu. Ne vidim nikakav problem. Pa sam si pozvao na davanje predloga! Da si napisao "Sledece okupljanje na Ceru." ja se nikada ne bih mesao. Zao mi je ako sam nesto poremetio, sto se mene tice ne moramo ici u Resavu, nikakav problem, cak mi je i lakse.

Ja cu ici na skup.

http://fodi.frubar.net/files/09D6BFE6-3AB9-EE46-9448-DAF6F1D8414B.jpg O toj slici govorim, ovo je na Ohridskom jezeru?

Srecno!

Makedonac, kakvo je to jezero u Strugi? Moze li tu da se pliva? Vidim da se tu suncaju ljudi...

Pozdrav!