Bilo negde na forumu skoro, ugrejati pa ohladiti, ulubljenje samo izadje napolje. Okacen cak i film. Potrazi malo.

To moras da pitas Pauka, njemu je oborena kaciga!

Slazem se sa Mixom, pogledaj HJC. Najbolji odnos ulozeno/dobijeno.

Pozdrav!

Sergio, znam koliko je dugo trajalo sve oko kupovine motora. Konacno si resio to pitanje, na svoju i nasu radost. Zelim ti puno srece sa ljutom masinom pa naprolece da se provozamo negde. SRECNO!

Ha-haaa! Drago mi je zbog Rosijevaca, evo digli glavu, kuju planove o tituli! )))))))))))))))

Jos mnogo vise o Tari na http://www.tara-planina.com/

Vracamo se na glavni put i odlazimo na poslednjih 16 km do Kaludjerskih bara, jugositocnog dela planine. Put je nekad bio od granitne kocke, i busom se dosta dugo i mucno truckalo do gore. Sada je to lep put, sa dosta sirokih serpentina i odlicnim asvaltom. Prvo sto moram da uradim je da kupim vuneni pulover, ovde su specijalisti za to. Mali trzni centar u blizini hotela Omorika, je idealno mesto za kupovinu. Pri kupovini mi pomaze Nenad, a i sve prodavacice okolo. Jedna je posebno navalentna, pri tom se interesuje za motocikle. Izjavljuje da hoce da sedne na jedan. Pitam je hoce li na onaj lepsi ili na Nenadov. Kaze da joj se Frivind vise svidja jer je manji. Na Afriku se popela, ali nije mogla da je pomeri iz mesta (na srecu). Zato je presla na Suzuki i sa njim je vec bilo lakse, uspela je da ga podigne sa copaka, ali je pri tom sa retrovizora (opet) spala Nenadova kaciga. Ovome je to bila kap previse. Dobro, malo kasnije, posle ispusene cigare smirio se i sve je bilo OK. Nekako u ovo vreme me zove Squirrel, cuo je da je neko pao na Debelom brdu, pa se uplasio da nismo mi. Kasnije smo saznali da se radi o nekom momku iz Valjeva, koji je lakse povredjen. Spustamo se nesto nize do restorana Jeremicak, koji se nekada, do izgradnje hotela zvao Omorika. Tu je mala prodavnicica u kojoj zelimo da resimo pitanje klope. Ostao je samo jedan hleb, rezervisan za vlasnika susednog lokala. Posle malo sale i zezanja, covek nam ustupa hleb, a vlasnik prodavnice nam se zahvaljuje sto smo ih uveselili. Zatim pravimo mali predah na terasi Jeremicka, jer sam ja tu kao klinac cesto odsedao, valja se. Ljubazni konobar nas je snabdeo artiklom kojeg na celoj Tari nismo nigde nasli - paradajzom. Kako se Nenad osecao, vidi se sa fotografija! Nisam hteo da mu kazem, planirao sam da ga vodim na jednu od najatraktivnijih lokacija na Tari - stenu Vidikovac. Prethodno obilazimo jos neke "mora se videti" lokacije: Planinarski dom, hotel Beli bor, prolazimo pored mini etno sela. Beli bor su pocetkom pedesetih zidali zatvorenici IBovci. Gradnja je stigla do krova, kada su radovi napusteni. Prakticno zavrsena zgrada je propadala, u podrumima je niklo drvece, cobani su cuvali ovce u prizemlju a mi kao klinci smo uzivali jer je na spraovima svako imao svoje sobe. Pocetkom osamdesetih, nekom je dunulo u glavu i hotel je zavrsen. Nesto dublje u sumi, tvrdim kamenim putem stize se do male crkvice. Tu ostavljamo motore i krecemo peske do Vidikovca. Udaljen je oko 1km, ide se kroz gustu, mracnu sumu, kojom ne voli svako da ide, pogotovo ako ima crvenu kapu na glavi. Stena je prilicno opasna, treba biti pazljiv prilok izlaska, jer nisu svi delovi ogradjeni, a ispod je zaista ponor. Slike govore dosta. Uspon nazad je druga prica, ide se uzbrdo. To je dodatno ispraznilo i onako prazne zeluce, to se po tom pitanju moralo odmah nesto uraditi. U tu svrhu je dobro posluzio kameni sto u crkvenom dvoristu, na kome su se brzo nasle dve pastete i stap cajne. Ubrzo smo dobili drustvo u vidu jednog bernardinca, koji je uporno cvileci dobijao parcice hleba i pastete i poneko parce kobasice Ma mogao je da pojede sve sa stola (ukljucujuci i neizostavne ljute papricice) a i nas pride. Popodne je vec bilo na izmaku. Moralo se krenuti dalje, ka Mitrovcu. Na izlasku sa Kaludjerskih Bara prolazi se pored najstarijeg hotela na Tari, hotelu koji nosi ime planine i sagradjen je cak 1935-te. Put do Mitrovca ide kroz zaista jezivu sumu. Ne znam postoji li negde duze parce asvaltnog puta a da ide kroz onakvu prasumu!? Do tamo smo sreli samo dva automobila, pa ne znam sta bi se desilo da se neko u sred nedodjije pokvari... pu, pu, pu. Sam Mitrovac smo samo letimicno obisli, tako da za sledeci put ostaje poseta Zaovinskim jezerima, Tepih livadi i Kozjoj steni. Spust do Perucca zaista nije za svacije nerve. Put ide obodom brda tako da je sa desne strane sve vreme ponor. Ali odmah, posle dvostruke bankine. Cak ni to nije dovoljno, na mnogo mesta stoje rupe, i naravno spomenici. Evo jednog od takvih mesta. Posebno je interesantno videti lakat serpentine koje idu kroz tunel. Jako sam srecan sto smo ovo parce presli pre potpunog mraka, mada, kao sto se vidi jesenje vece se vec spustalo... U samom Peruccu treba posetiti restoran Vrelo, gde je specijalitet pastrmka. Ispod samog restorana je, normalno, vrelo male recice dug 365 metara, pa je neki zovu Godina U Basti pozivam Krceta i saznajem da je vec na putu za Uzice, pa svracamo bez njega u bajkerski kafic. Tu upoznajemo Slobu, vozaca jednog DR800, ali ipak eRovca u dusi Mene je malo zahvatio umor, pa mi je kafa bas prijala, ali sam se ipak pitao kako cemo preci najopasniji deo puta... Zaista ne znam koliko je sati bilo kad smo krenuli dalje, ali smo se dobro ususkali,sipali gorivo i krenuli na mracno Debelo brdo. Posle par kilometara sam se rasanio, i do Pas(i)ne Ravni smo brzo stigli. Stajemo na pumpu da predahnemo, skidamo kacige kad momak iznutra vice "Hocete li jos jedan hleb?" Nadjem se u cudu, odkud zna? Ispostavi se da je covek sedeo jutros pored nas kad smo pili kafu, da je on i vlasnik male prodavnice na Tari gde smo kupili onaj poslednji hleb, da nam se zahvalio sto smo ga razveselili, i evo treci put za danas se srecemo. Sjajan covek, Proka. I on je bajker, ima Jawu 350 koju je kupio osamdesetih godina, novu. I ova prodavnica u Pasnoj ravni je njegova, pa, posto smo ga opet obradovali resio da nas casti Guaranom. Moram priznati da sam ja to pice ovom prilikom prvi put popio i da je zaista dobro! Mogao sam da vozim do jutra, bez problema! Put do Valjeva smo presli rutinski, interesantan detalj je bio tip na motoru kojeg smo sustigli. Vozio je dosta brzo, samo sa prednjom pozicionom sijalicom. Valjevo, Lajkovac, Lazarevac. Nenad je morao da predje jos tih dodatnih 50km do Beograda, sto me je malo brinulo jer je i on sad vec umoran. Ugovorene obaveze inace je mogao da prenoci kod mene. Dan proveden za desetku, lepo od prve do poslednje sekunde. Mislim da ce Pauk ovo ubrzo reprizirati, ukoliko vreme dozvoli. Mada ce biti tesko sa vremenom jer smo vec ugovorili neke voznje u potpuno drugom smeru.

Tara u meni uvek izaziva jaka osecanja. Posebno sam vezan za tu planinu, kazu najlepsu u Srbiji. Kao dete od desetak godina ovde sam leti provodio po mesec dana od letnjeg raspusta. Cini mi se da nema drveta sa kog nisam skidao letece tanjire i loptice badmintona. Svaki odlazak na Taru, u kasnijim automobilskim godinama, je danima sa uzivanjem pripreman. I sam put preko Debelog brda i Bajine Baste je svojevrsno uzivanje. Od Lazarevca do Tare ima oko 120 km, i to se ne moze preci bez 2 sata voznje. Bar ja nisam uspeo. Pa ni ovog puta. Od kako sam kupio motor, mastao sam o odlasku na tu planinu. Sticajem okolnosti, stalno je nesto drugo dolazilo na red. Odlazak gore motorom morao je biti nesto specijalno, jer je to kombinovanje dva velika zadovoljstva. Zato mi je bilo drago sto sam gore isao sa covekom koji tamo nije nikad bio, a zna da ceni lepotu predela kroz koji prolazi. Pauk (Nenad) je dosao ranije nego sto sam ocekivao, tako da se isplatilo to sto sam i ja ranije ustao. Popili smo kafu, malo diskutovali o predstojecem putu i nekim vaznim zivotnim problemima. Za to vreme sam ja ugurao poslednje stvarcice u kofer i bili smo spremni. Neverovatan je taj osecaj polaska na celodnevni put, za koji znate da ce donositi samo zadovoljstvo. Pocetne kilometre smo gustirali, vozili dosta lagano, nebi li taj osecaj trajao sto duze. U takvoj opustajucoj voznji smo stigli do Valjeva. Na ulasku popunismo rezervoare Frivinda i Afrike i prebacismo se u Tesnjar na burek. Bili smo puni pozitivne energije i to se osecalo, jer smo sa ljudima u pekari razgovarali kao da ih vec dugo poznajemo. Sijali smo od srece, mada ja izgleda malo vise jer je burek sa sirom bio masniji. Od pekarice starom kaldrmom krecemo ka izlasku iz Valjeva prema Pocuti. I uhvatismo se puta za Debelo brdo. Ovde jedno upozorenje. Nekoliko kilometara iza Valjeva se na obe kolovozne trake puta nalazi neka crna skrama, kao da je neka vrsta ulja zalepljena na asvalt, tacno po kolotecinama. To je toliko glatko da sam u povratku gledao na toj povrsini svetlo reflektovano sa znakova. Zato se mora pazljivo voziti uskom trakom izmedju crnih tragova.Dolazimo do gradilista brane, gde obilaznica krece desno novom trasom puta. Dan divan, nebo tamno plavo, brda okolo zelena. Asvalt iz snova, oivicen belim linijama. Krivine blage, brze. Pravca skoro da nema, jednostavno se motor prevaljuje iz jedne krivine u drugu, osecaj kao da sam na skijama. Posle desetak kilometara takvog puta nova deonica se vraca na staru trasu. Od tog mesta treba biti oprezan, jer smo vec u planinskom delu, voda na mnogo mesta prelazi preko kolovoza, ima odrona, kamencica, sitnih rupa... ali moze lepo da se vozi. Zastajemo na prvu pauzu posle Valjeva, znate kako je Predeo neverovatan, na tom mestu stajem kad god prolazim. Ovog puta tu pasu bikovi, jedan pod rucnom, drugi ne skidajuci oka sa nas. Ogromno drvo prosto mami da se sedne u hladovinu i blene u plavicastu daljinu... Uzivanje u voznji se nastavlja sledecih dvadesetak kilometara, uz stalno puckanje u usima zbog penjanja na visinu. Dolazimo do malog planinskog mestasca, Pasna ravan. Neko kaze Pasina, neko Pasna ravan. Kazu, Slovenci greskom odstampali natpise na putokazima kao Pasna ravan, mada je tu bilo mesto nekog pase. Posle rata u Bosni, plaseci se ko zna kakvih razloga, mestani se dosete da se tu ipak napasaju goveda i da naziv koji su Slovenci greskom odstampali moze da ostane. Elem, prodavnica, benzinska pumpa, kafanica, cesma sa hladnom vodom preko puta. Mesto moli da se zastane i popije kafa, koju narucujem jos silazeci sa Afrike. Nenad kosultuje konobaricu i saznaje da nas u sledecim kilometrima ceka najvisa tacka puta Valjevo-Basta. 1092 mnv. Ja sam to naravno znao od ranije Od te tacke, krece spust ka Bajinoj Basti, prekidan povremenim uzbrdicama, tek da se, na njihovom kraju, baci pogled u daljinu. To nas cesto usporava, jer mnoga mesta zasluzuju fotografisanje. Asvalt opet lep, odrzavaju ga cuveni uzicki putari. Afrika sama ide iz krivine u krivinu, koci, daje gas... ja se tu mnogo ne mesam, vec gledam okolo. Jedno mesto ipak zasluzuje vise paznje, nadam se da slike pokazuju bar malo zasto. Malo kasnije, ulazimo u prave serpentine, prolazeci kroz zaseok Todorovici. Veci deo vidika je u stvari Bosna, jer je Drina prirodna granica, uglavljena tu negde duboko dole. U svakoj krivini ocekujem da je vidim, kao kada se pri odlasku na more ceka kada ce se plavetnilo ukazati negde daleko. Konacno penusavi smaragdi Drine se pojavljuju, i mi stajemo da to ovekovecimo. Pri tom, Nenad je prosao kroz nesto sto je takodje bilo zeleno i veeliko, a obicno se koristi za djubrenje. Serpentine se nastavljaju ali vise nisu oivicene borovima vec topolama. Stizemo do Rogacice i nastavljamo ka Basti. Stajemo kod Krivog vira, gde je skela za prelazak Drine. Mesto idealno za kupanje, pod uslovom da se iz hidrocentrale ne pusta bas tad hladna voda. Mestani su mesto zaista uredili, tako da je tu i zidani rostilj, i cesma i drveni stolovi sa klupama svuda okolo. Tu smo u plicaku primetili jednog malog plivaca, koji je dognjurao skoro do nasih nogu! Malo dalje, ka Bajinoj Basti: Nedugo posle, vec smo u gradu. Ulazimo u centar, kad iznenada neko vice "Lalajkooo!" Stajemo, i upoznajemo se sa Krcetom, ili Ere031 sa foruma. Malo popricasmo i dogovor je da se vidimo po nasem povratku sa Tare, u bajkeskom kaficu. Neposredno iz Baste, sa puta za Taru, odvajamo se za manastir Racu. "Tokom Drugog svetskog rata u mastiru Raca je u periodu april 1941. – 8.jul 1943.god. cuvana najdragocenija knjiga srpske književnosti – Miroslavljevo jevandelje, koje predstavlja najstariju sacuvanu knjigu pisanu na srpskom književnom jeziku. Nemci su 1941.god. opljackali manastir, a 16.oktobra 1943.god. bugarska kaznena ekspedicija je ponovno opljackala manastir i spaljeni su konaci." Obilazimo, slikamo, konstatujemo da nema nigde nikog i da pored manastira postoji vodenica. Vise o manastiru Raca na http://www.bbasta.org.yu/manastir_raca Nenad prilikom pripreme za polazak neoprezno stavlja kacigu na sediste, tako da ova u jednom trenutku pada pored motora. Sitne ogrebotine su malo oneraspolozile Pauka, ali sta je tuje, nastavljamo.

Pozdrav! Zelim ti da ostvaris svoj san.

Koje potkape??

Mogao si da okacis neki telefonski broj ovde jer imam jednog poznanika zaludjenog za CX500. Trenutno radi generalku, ram i sve ostale delove komplet obnovio. Ja mu skinuh neka dva manuala sa Neta, jedan od 530 drugi 380 MB pa mu nosim kao poklon. Pa da ponesem i tvoj broj.

Pozdrav!

Dobrodosao!

Pozdrav Neso! Samo napred!

Pozdrav!

Mnogo mi je zao sto nisam mogao da ucestvujem... nadam se da cu u sledecoj godini biti u drugoj situaciji.

Pozdrav!

Pozdrav! Voleo bih da jednom vidim slike te VF750S. Taj motor obozavam...

Sale Trstenik, potrazi po forumu.

Pozdrav Krle!

Sezona se polako priblizava kraju. Mnogi su ostvarili veoma lepe ture, mnogi (kao ja) i nisu. Meni je ovo prva sezona na motoru, do sada sam putovao kolima ili biciklom. Ni jedno ni drugo se ne moze porediti sa motorom, mada je svako sredstvo na svoj nacin lepo. Za motor je potrebno dosta pratece opreme, koju ja nisam imao, tako da je dobar deo love za putovanja zavrsio u jakni, kacigi, satoru... Ipak nesto se i ostvarilo. Pamticu voznju i dozivljaje na BJB okupljanju na Fruskoj Gori. Za mene je to prvi odlazak na tu planinu. Pocetak leta, jos ni jednog zutog lista, sjajno drustvo, dobar rostij, zagoreli pasulj, Najzli opravdava svoj nick... fenomenalno! Oko sledeceg okupljanja sam cesto odlazio do Resave, jednog od najlepsih delova Srbije. Jedan od tih odlazaka je bio posebno lep, jer smo ga "overili" dobrim rostiljem i sjajnim provodom. Okupljanje 4/5 avgust je na zalost upropastila kisa. Ko zna, mozda ga ponovimo 2008 ako bude zainteresovanih. Jer, ono sto smo trebali da obidjemo i vidimo je sam mali delic onoga sto nudi prebogata Resava. Kao na primer, ova voznjica http://www.bjbikers.com/smf/index.php?topic=9521.0. Mnogo bih voleo da ovde dovedem ekipu na kampovanje, kod onog letnjikovca, zidanog rostilja i ledene vode iz potoka. Ipak, za mene licno najlepse je bilo na http://www.bjbikers.com/smf/index.php?topic=8598.0 Opustio sam se i odmorio kao da sam bio 20 dana putu Ipak, najlepsi trenutak na motoru sam doziveo nesto kasnije. Aca-pn, Pauk i ja odlazimo na kupanje na jezero Grzu. Pakao od 45 stepeni po Srbiji. Lep dan, prav put pored paracinskog aerodroma, vozim samo u majici (priznajem). 80km/h. Aca ispred mene na Transalpu, Pauk iza mene na Freewindu. Vruc vetar ulazi kroz rukave i izlazi negde dole, na ledjima i oko stomaka, tako da majica leprsa oko mene. Eto, tog momenta i osecaja cu se najvise secati kad pomislim na 2007-mu. Pamticu i majstora koji mi je radio plocice u kujni celo leto.

Mozda i povrsina kontakta izmedju gume i podloge? Za rastresite materijale, bolje je da ta povrsina bude uza i duza. Za tvrdu podlogu, bolje je da bude kraca (lakse okretanje upravljaca) i sira.

Afrika i ja.

Pozdrav Pero!