1. Markez 2. Dovi 3. Rosi

*ring ring* *ring ring* Hola? Hola! Okay, the Pramac idea didn’t work. And the Petronas people didn’t phone back. But I have great news! Que? There’s a Factory team looking for a top rider Who? KTM Y’know what? Suddenly that Honda doesn’t look so bad *click*

1. Markez 2. Dovicioso 3. Vinjales

Da li posle prvog konvertuju i sve ostale moje filmove u vp9? Vidim da su mi neki filmovi posla i ranije vec u vp9 ali ne svi.

Uspeo sam da posaljem film koji ce biti u VP0 codecu. Renderovao sam ga u 4K, zasto to ranije nije radilo, nemam pojma. Medjutim, kad ga gledam, izgleda podjednako lose kao i sa avc. Gde gresim?

Kako da forsiram YT da koristi VP09 codec za film koji saljem?? Vidim da su mi filmovi u avc codec sto izgleda ocajno. Opcije od ranije da se recimo promeni saturizacija za 1% vise ne funkcionise. Pokusao sam da saljem i u 2.5K i u 4K i opet sve dobijam u avc.

1. Markez 2. Doviciozo 3. Rins

Izmedju ostalih, imam i ovaj sator, sjajan je, ali nezgodan za pakovanje na motor. Kad idem autom na kampovanje, on je prvi izbor. Bez ikakvih problema preziveo celonocno nevreme i pljusak, lak za prostiranje i pakovanje (kad se covek malo uvezba). Rajsferslusi rade odlicno, dobra ventilacija, dobar cak i za hladnije vreme jer malo naginje na cetvorosezonske standarde, bar sto se debljine platna tice.

John Gemi, Grk koji pravi one cuvene cipove za 1100/1150 seriju, i ja, Solun, pocetak jula 2019.

Zar nije lakse zacas skinuti maglenke i ksenone??

1. Markez 2. Rins 3. Vinjales

1. Markez 2. Rins 3. Vinjales

Zna li neko koji kanal u Makedoniji prenosi treninge i kvalifikacije? Imaju svu silu SK kanala.ali nigde MotoGP... Ps. Sipali su mi toliko cimeta na kapucino da sam napravio scenu "cinnamon contest" tipa...

Taj put Ivanjica-Sjenica je prilicno opasan zbog mnogo rizle u krivinama. Narocito je nezgodno spustati se ka Ivanjici. Oprez!

Dan 2. - Negotin - Zajecar, al skroz pored Dunava voznja koliko je moguce - Jagodina, muzej - Despotovac, vodopadi, resavska pecina - Kragujevac, sumarice - Cacak spavanje Nema sanse da ovo prodjes za jedan dan. Ako nocis na Srebrnom jezeru, podrazumeva se Dunavskom magistralom do Kladova, pa u Negotin. Meni samo za taj deo treba ceo dan. Kapetan Misin breg, kamp Toma, Tekija i brojni vidikovci iznad Kazana. Pa glavna ulica u Kladovu, Rajacke pimnice, manastir Vratna sa prerastima. Ja sam nedavno prosao kroz Albaniju i isto tako video nista nisam, nedostatak vremena. Zato mozda bolje da taj drugi dan podelis na dva dana i znas da si negde bio.

Nece nas pobediti neka vatica sa malo voska...

Da li je ovo resenje iz Japana?

Spremno sve!

1. Markez 2. Dovicioso 3. Rosi

Koji zivac ovaj Kvartararo

Kol'ko vidim, ako padne sutra kisa, Markez ide u Q1 Odrace ih!

Opipavao sam slatkise ali ih nisam kupio, sledeci put na "natenane". Ovo je bila samo izvidnica.

Modifikovani rezervoar i sediste za Horheta...

2.5.2019. Budim se naspavan. Ivan je to jutro bas, bas lose izgledao, kaze da nije trenuo. Ne verujem bas da moje hrkanje ima veze sa tim pa zakljucujem da putovanje lose utice na njega. Ispred hotela nas cekaju cvrkut ptica i rajski mirisi. Gazdin otac se uskoro pojavljuje i krece da pokazuje bungalove koje zavrsava i koji ce biti spremni za udarni deo sezone. Na zalost, ne zna ni rec engleskog, kao ni ja albanskog, ali se nekako sporazumevamo mahanjem rukama i nogama. Pila mi se nasa domaca, turska kafa, pa sam iz kofera izvadio moju opremu za kuvanje. Punudio sam i gazdu da popije jednu, sto je on sa osmehom prihvatio. Ne znam koliko je njemu takva kafa prijala, nisam pratio njegovo kretanje, ali se ubrzo vratio sa praznom soljom. Da li je popio ili prosuo, za mene ce ostati tajna. Tumarao sam dvoristem fotografisuci, kad zacuh taktove srpke pesme, mislim da peva Viki, "Coca Cola, Marlboro, Suzuki"! Muzika se cula po celom dvoristu! Nije da slusam takvu vrstu muzike, ali me je pogodilio to sto su komsije, kada su saznali da dolaze gosti iz Srbije, skidali srpsku muziku sa Youtube i dali gazdi da nam pusti dok smo tu! Kako god, snimak mi je Youtube obrisao jer krsi prava Grand produkcije... Za to vreme, servirali su nam dorucak u basti. Bilo je tu svega i svacega, pite, neka vrsta mekika, slatka od sargarepe (!) smokvi i tresanja, przena jaja sa sirom, nekoliko vrsta sireva i kackavalja, salate, fantastican caj... ma svega. Na kraju su nam doneli veliki tanjir sa vocnom salatom. Dok smo doruckovali, nikog nije bilo oko nas, da nam ne smetaju. Posto je u planu da danas predjemo celu Albaniju, odmah posle dorucka smo se spakovali, pozdravili sa domacinima i krenuli na sever. Tek po povratku sam saznao sto-sta o Beratu - najlepsi grad Albanije, grad hiljadu prozora, nekad postojalo preko 60 crkava i samo jedna dzamija koju su u tvrdjavi iznad grada napravili Turci za svoje vojnike, grad cije ime prevedeno na srpski znaci - Beograd. Put kroz centralni deo Albanije nije bio posebno zanimljiv. Putevi su odlicni, nigde ne zalaze u gradove vec idu obilaznicama koje su vecinom pretvorene u industrijske zone. Tu su obicno perionice i benzinske pumpe od kojih je bar jedna Kastrati. Skoro sve vece raskrsnice su u formi kruznog toka, tako da cekanja nema, a nema ni nekih velikih guzvi. Svracamo na espresso u restoran pored jedne od bezbroj benzinskih pumpi. Zaista, svaka cast onome ko u Albaniji ostane bez goriva! Ivan odlazi do WC-a, a ja pokusavam da ojasnim konobaru sta zelim. U to covek za susednim stolom na albanskom jeziku objasbi konobaru o cemu se radi, a potom nastavi da razgovara samnom na srpskom. Ispostavilo se da je sa Kosova, iz Vucitrna. Nedugo potom nas odlican put uvodi u Drac, ili Dures kako se pise na albanskom. Kazu da su gradovi na juznom delu albanskog mora jos lepsi, ali me je i ovo fasciniralo! Nove zgrade, bezbrojni hoteli, bulevari oiviceni palmama, skupi automobili... Nekako sam ovako zamisljao Majami, ili neki grad na Azurnoj obali. Nalazimo zgodno mesto za parkiranje i pesice odlazimo do obale. Tu nisam bas bio odusevljen cistocom, kazu da se sve to za sezonu ocisti i sredi. Potom smo prosetali do obliznjeg mola nakrcanog kaficima, normalno, na espresso i "watter with gas". Na ociscenom delu plaze bilo je i kupaca. U povratku ka motorima, nailazimo na ovo: Izlaz iz Draca ka severu je katastrofalan! Put ubrzo postaje zanimljiviji, u daljini se pojavljuju planine... A i putevi su bolji! Malo pre Skadra, susrecemo se sa starim poznanikom, koji se ovde zove samo Drim. Ono Crni se izgubilo posto se kod Kukesa ujedinio sa Belim Drimom. Na kraju mosta, desno se skrece za Skadar, a levo ka granici sa Crnom Gorom. Par stotina metara u desno nalazi se hotel pa svracamo da vidimo. Prilicno opterecenim uskim putem ubzo smo na albansko-crnogorskoj granici. Posto je drugi dan praznika, kolona na granici je velika, ali je mi obilazimo. Na par stotina metara od prelaza, stajemo da razmislimo, ali nam policajac uz povik "Motori, motori!" signalizira da produzimo dalje. Na granici, zanimljivo postoji prelaz samo za motocikliste, na kojem naravno nema nikog sem policajca koji nas rukom poziva da pridjemo! Predajem na salteru dokumenta i cekam da mi ih policajac vrati, medjutim oni se pojavljuju u ruci koja par metara dalje viri kroz prozor. U tom trenutku jos nisam ukapirao, ali albanski i crnogorski policajac su u istoj prostoriji pa se sve zavrsava zacas. Ukapirao sam o cemu se radi tek kad sam se zahvalio na engleskom, a iznutra dobio odgovor "Ma sto to pricas??" Ivan me potom uvodi u Bar nekom precicom kojom se strmo spustamo skoro do centra. Zatim se uskim ulicicama penjemo do njegove vikendice, a potom pored silnih ruskih vila silazimo do obale. Odmah se vidi da je u turistickom smislu grad daleko vise profi i od Draca i svega ostalog sto smo posetili na putu. Nema tu "bice ocisceno" i slicno. Jednostavno, sve je perfektno cisto, uredno. I pored toga sto jos nije pocela sezona, puno turista, cuje se dosta i ruskog jezika. Ma zalost, nisam mogao da se zadrzim duze, pa sam oko 20h krenuo dalje, dok je Ivan ostao u vikendici. Prolazim kroz novi tunel koji dosta skracuje put i krecem u crnogorske planine. Put vise nije tako dobar, a vrhunac uzitka je pravi vodopad kroz koji sam prosao, a koji pada sa svoda u jednom tunelu. Odmah sam se setio tunela sa autoputa ka Janjini... Vozio sam negde do Mojkovca, gde sam resio da prenocim u motelu Tara. Od znacajnih stvari jos samo fantasticna komplet lepinja ma Belim vodama ispred Zlatibora. Negde oko 2 po podne sam stigao kuci. Elem, bilo je to za mene jedno sjajno putovanje, nesto preko 2000 kilometara. Komplet trosak je za 5 dana izneo oko 250e sto zaista nije puno za ovoliko zadovoljstva. Ipak, ovo je bilo samo izvidjacko putovanje. Svud bili, nista videli. Jednostavno, za svaki grad u kojem smo prespavali je potrebno provesti bar jedan ceo dan, da bi se nesto ozbiljnije videlo i posetilo. Narocito me je zainteresovao Berat i tu moram da se vratim ponovo i obidjem ga detaljno. Turu bih prosirio i za posetu morskoj obali, narocito me zanima Sivota i Parga u Grckoj i Sarande u Albaniji. To je odlican motiv da se sve ovo ponovi.

1.5.2019. Ovog jutra nije bilo nikakvog zuborenja i klokotanja, mada su oblaci brzo prolazili nebom. Ivan se iz nekog razloga opet probudio umoran. Pakujemo se i relatvno kasno, oko 10h sedamo na motore. Krecemo ka izlazu iz Janjine, ali se setimo da na grckim autoputevima nema benzinskih pumpi pa se okrecemo nazad na tankovanje. Prvi put sipam na Shell benzinskoj pumpi i testiram placanje Mastercard karticom. Sve prolazi bez problema, osim sto je devojka na pumpi zapenila objasnjavajuci nesto na grckom - na kraju smo skontali da ne dozvoljavaju sipanje goriva dok se sedi na motoru. Potom svracamo u jedan kafic na izlasku iz Janjine na dorucak i dupli espresso. Sva sreca te sam se vec rasanio jer od ovoga ne bi bilo vajde. Svo vreme pokusavam da pronadjem neku prodavnicu koja radi, ali se izgleda grci strogo pridrzavaju Praznika rada. Moja zelja da kupim bocu Metaxe ostace neispunjena. Kako god, put ka granici je dobar, nije autoput, ali asfalt je odlican, krivine vise nego blage. Treba biti oprezan... Brzo stizemo na granicu. Obilazimo kolonu, i stajemo iza grupe Ukrajinaca na motorima. Saznajemo da su vec 4 dana na putu i da im je kao i nama za danas cilj Berat. Sem jednog Transalpa, sve ostalo su BMW, cak i jedan K1600GT i jedan novi R1200GS LC. Inace, tokom celog puta smo sretali pretezno GS-ove, u svim varijantama, 1100-1150-1200. Video sam i par Stromova, Transalpa i NC750. Elem, nismo dugo cekali na granicnu proceduru. Ovo je jedini mesto gde su mu trazili ovlascenje za upravljanje tudjim vozilom u inostranstvu, to je zanimalo grkinju policajku. Jedva smo se objasnili. Potom kroz kratko parce nicije zemlje stizemo na albansku granicu. Docekuje nas jaka ograda sa bodljikavom zicom. Opet smo iza Ukrajinaca... I ovde je sve proslo brzo i bez trzavica. Albanci na granici uredni, sluzbena odela, govore engleski. Dobar pocetak. I prvi metri u Albaniji. Ej, Albanija! Moram da priznam da sam imao malu tremu, kako ce sve ispasti, sta ce nam se dogoditi. Putevi za pocetak odlicni! Pratimo reku koja se, zanimljivo, zove Drina! Ukljucujem kameru da snima, medjutim, ubrzo je iskljucujem. Nema niceg narocitog za snimanje. Sela ko sela, ljudi ko ljudi. Prvi veci grad iza granice Djirokaster, tako nekako. Ivan je tu planirao da posetimo staru tvrdjavu, ali sam ja na to potpuno zaboravio. U Albaniji ima puno kruznih raskrsnica, pa na jednoj od njih skrecemo uzbrdo, ka tvrdjavi. Ispod tvrdjave ogroman parking, pretezno naseljen sa: Nalazimo mesto za parkiranje, ja tu kao skidam navigaciju, pripremam se za setnju, ali se predomisljam. Da ostavimo motore na milost i nemilost? Neka hvala. Odustajem od setnje i kazem Ivanu da cu ostati pored motora. Ubedjivao me je da krenem, da je bezbedno, da je u blizini policajac... ali moja paranoja je bila jaca. Tako da... sledecih pola sata sam proveo ovako: Mada, i ja sam napravio po neku fotografiju... Zaista, pola sata kasnije, Ivan se vraca pun hvale, objasnjavajuci mi sta sam sve propustio. Verovatno je u pravu, ali obzirom da sam na put posao samo sa kamerom u telefonu i Gopro kamericom, mozda i bolje sto nisam isao. Kad budem imao pristojan fotoaparat, vraticu se ovde da obidjem sve kako treba. Na izlazu iz Djirokastra video sam krajickom oka ovaj bunker. Mislim da je to najjeziviji bunker koji sam video u Albaniji. Mislio sam da mi kamera nije ukljucena, ali pregledom snimka sam utvrdio da jeste. Inace sam mislio da se vratim ovde prvenstveno da obidjem ovaj bunker... Nastavljamo glavnim putnim pravcem ka Beratu. Ivan je imao ideju da prvo obidjemo jedan od nacionalnih parkova, a da kasnije idemo prekim putem ka Beratu. Zato smo se nesto kasnije odvojili sa glavnog pravca i krenuli preko mosta. Pratimo tok reke... Posle dobrih 20-tak kilometara stizemo u mesto Këlcyrë, ne znam kako se cita. Prolazimo ga i odlazimo ka ulazu u nacionalni park. Ipak, kada smo videli kako izgleda sam ulaz u park, odustali smo od obilaska. Put je prilicno los, motori optereceni, kisa nas sustize a vremena malo. A bilo je i malera... Zato se vracamo u Këlcyrë, gde pravimo pauzu za rucak. Na meniju samo piletina i jagnjetina, sa kojima ja nisam bas odusevljen, tako da narucujem samo pomfrit. Ivan je smazao pola pileta I ako je mesto bas malo, trude se da bude sredjeno. Obe ulice na slici, preko puta naseg restorana se poplocavaju kamenim plocama. Posle rucka, pokusavamo da pronadjemo izlaz ka Beratu i posle malo lutanja ga nalazimo. Na kraju asfalta pocinje makadam. Pitamo nekog momka da li je to put za Berat, kaze da jeste, i pri tom rukama pokazuje talase, sto se odnosilo na kvalitet puta. Hocemo, necemo, hocemo... hocemo. Ivan se nada da put nije celom duzinom ovakav, jer je na mapi predstavljen kao bolji. Medjutim... To sto smo videli na pocetku je bila magistrala za ono kasnije. Put se svo vreme penje, i sa svakim kilometrom je sve gori. Podloga je cas kamenita, sa krupnim komadima koji vire iz podloge, cas zemljana sa dubokim kolotrazima. Pomisljam sta bi bilo na zemljanim deonicama da udari pljusak. Pri tom, vozimo sa brdom na desnoj strani i provalijom sa leve strane. Ta leva strana skoro nigde nije ogradjena, a kamenje i kolotrazi nas bacaju levo desno. Jedna greska i .... ne znam sta bi bilo. Sem toga, ima i raskrsnica pa treba izmozgati kojim pravcem dalje. Put cesto urusen sa leve strane ili na mostovima tako da nedostaje vise od pola sirine... Posle negog vremena Ivan staje i kaze da priznaje poraz Do Berata sa ove tacke ima jos oko 130km i zaista ne bismo stigli tamo pre mraka. A voziti ovim putem nocu bi bilo bas ludo, uz mogucnost kise... Zato se okrecemo i vracamo nazad. Ipak, moram da priznam da bih voleo da prodjem ovaj put u celini. To je put SH74, ko je zainteresovan, a vidim da postoje i filmovi na Youtube o njemu. Vidim da je kasnije ka Beratu cak pitomiji od ovog dela kojim smo mi krenuli. Po treci put prolazimo kroz Këlcyrë, ovog puta ka glavnom putnom pravcu ka Beratu i severnoj Albaniji. Na ovom delu puta opet stajemo da natocimo gorivo. Svidelo mi se sto radnici na tocenju imaju bezicne citace kartica pa se placanje sprovodi na licu mesta. Do duse, Ivan se zalio da mu je racun sumnjiv jer je platio oko 10e vise od mene, a zajedno smo tocili u Janjini. Kako god... ... zadovoljan sam potrosnjom obzirom da su na nju uticali i puni koferi kao i voznja makadamom. Pored pumpe je restoran, pa smo predahnuli uz dupli espresso naravno, i uz: Ovaj kolac je albanski specijalitet kako rece Ivan, ali sam zaboravio kako se zove. Nesto kao koh od griza ali sa prelivom i jos nekim dodacima. U ovom delu puta me je Garmin razbijao. Iz nekog razloga mi je na svakoj raskrsnici savetovao da skrenem desno. Na ekranu navigacije vidim da ocekuje da se odmah posle skretanja vratim na glavni pravac i nastavim. Sigurno sam preko 100 puta slusao skreni desno, a onda skreni desno... Uzasno. Na kraju, vise nisam znao da li je upozorenje lazno ili zaista treba skrenuti desno, pa sam cesto stajao da proverim. Na kraju se ispostavilo da treba da skrenemo zaista desno. Put nas nas je vodio u planine. Kapiram da je Garmin izracunao da je ovo precica ka Beratu. I jeste bila, ali je diskutabilno da li smo ovuda stigli brze nego da smo nastavili sa 120km/h glavnim putem. Negde pred prevoj, primetio sam sa leve strane jedan zaostali bunker! Pre polaska na put sam zacrtao da moram da pogledam poblize kako izgledaju, i evo mi prilike! Bunkeri su gradjeni u vreme vladavine Enver Hodze. Bilo ih je oko 700.000! Prevedeno, na svaka cetiri stanovnika bio je jedan bunker. Ili 5 komada po kvadratnom kilometru. Bilo je tri vrste bunkera, ovaj na slici je najmanji i predvidjen za jednog do dva coveka. Bunker iz Djirokastra je komandni bunker. Ne znam koja je treca vrsta. Hodzin projektant bunkera je kasnije zavrsio na robiji iz nekog razloga. Pravljeni su u fabrikama i odvozeni na lice mesta. Svaki ima alku za sajlu kojom se spustao na svoje mesto. Velika vecina je izvadjena, korisceni su za ojacavanje nasipa na rekama, a preostali su ili zapusteni ili preuredjeni kao spomenici jedom vremenu. Inace, sa ovog mesta smo prvi put videli more i Krf u daljini. Put se dalje spusta ka dolini koja nas vodi ka Beratu kroz ceo niz manjih gradova. Nista specijalno nije bilo da se primeti sem jakog mirisa plina u blizini rezervoara pored kojih smo prosli. Kada nema plina, svuda se osecao sladunjavi miris nekog specijalnog voca, predpostavljao sam. U prvi sumrak stizemo U Berat, nas danasnji cilj. Dok smo pronasli smestaj vec je bio potpuni mrak. Kada sam video smestaj, pomislio sam da je Ivan pogresio ili da je stao da se raspita za pravac. Na zalost, bilo je jako tesko za fotografisanje jer u dvoristu koriste LED sijalice... Nasi domacini, otac i sin, docekali su nas na kapiji imanja. Angazovali su i jednog momka iz komsiluka kao prevodioca. Do duse, sin govori pomalo engleski, ali otac ni slovca. Onaj pomenuti sladunjavi miris se i ovde jako osecao, pa sam morao da pitam o cemu se radi. Mirisale su pomorandze, limunovi i mandarine, koje su bas tada cvetale. Domacini na imanju imaju preko sto stabala tih vocki. Kod kuce imam jedan limun, i znam kako mirise kada procveta, on sam. Ali preko sto stabala... to udara pravo u glavu. Nikad tako nesto nisam osetio. Dobili smo sobu u prizemlju. Perfektno uredjeno, TV, klima, WiFi. Sve novo, uredno, cisto da bolje ne moze biti. Potom nas domacini pitaju da li zelimo da veceramo i sta bi smo zeleli. Dok smo se isturirali i sredili stvari, vecera je bila spremna. Gde su nasli svinjske snicle nemam pojma... Ostali smo prilicno dugo, oni su sedeli sa strane i niko nas nije uznemiravao. Kod parkiranih motora bio je vezan nemacki ovcar, kapija zakljucana. Preko zaista brze Wifi konekcije sam saznao da je u Srbiji i dalje kisa. Potom, spavanje...