Uh, top muzički program u Kosjeriću! Samo da se Oliver ne upropasti kao i obično i krene da baljezga između pesama, ima da im se namesti na penal za razvlačenje po "medijima".

Super ti je ova tema, ne zabušavaj, daj dalje

Čekaj, šta je bilo sa Red Bull nalepnicama na motoru?

Dan 10 Veče pre večerao sam tunjevinu, bacio konzervu u kesu za đubre i kesu, pošto sam i sam mogao da osetim da smrdi ona konzerva tunjevine, pomerio nekih 7-8 metara od šatora. Čuvši ovo blisko zavijanje ne-baš-domaćih-životinja, prvo na šta sam pomislio kad sam se probudio je da li su legendice namirisale one ostatke od tunjevine, pa me traže da mi pokucaju na vrata da im predam sve hrane što mi je ostalo. Pošto je ovo poslednje jutro na kampovanju, baš mi i nije mnogo šta ostalo, pa bi jedino na meniju mogla biti moja malnkost . Reći ću samo da do 7h nisam baš više zaspao, mada jesam dremuckao u pauzama zavijanja Pošto je put do Beograda dug, sat sam navio na 7h i planirao sam da budem spreman da krenem najkasnije do devet. Iz iskustva znam da kada kampujem, treba mi oko dva sata da spakujem šator i spremim se za polazak, te sam tako i tempirao ustajanje. Ipak, hendikep danas predstavlja to što u Šavniku građani blokiraju put od podneva do oko šest popodne, pa imam pritisak da prođem Šavnik pre toga. Spremni za polazak Zato, odlažem doručak i već u 8.20h sam na motoru. Bacam pogled na mesto koje me je u potpunosti kupilo. Zapravo, otkrilo mi je lice Crne Gore koje do sad nisam poznavao – neopterećeno turistima, gradnjom i prljavštinom koja neminovno prati horde turista. Čisto, otvoreno, more dalo je poziv da mu se vratim nekad u budućnosti, a na meni je da nađem vreme da ga opet vidim. Dan za polazak kući kao da smo savršeno odabrali. Vreme se malo pokvarilo, pa me do silaska sa Luštice prati oblak kišice i tera me da za svaki slučaj uskočim u kišno odelo. Srećom, kišu ću uspeti da ostavim iza sebe već u Tivtu gde sipam gorivo i nastavljam ka trajektu nakon čije vožnje se osećam mnogo mirnije – uspeo sam da se ukrcam par minuta pre polaska bez bačenog vremena. Sišavši sa broda, pitanje oko toga koliko će mi vremena trebati do Durmitora i da li će me uhvatiti blokada u Šavniku je samo moje. Zbog toga, pratim putokaz za Nikšić i otvaram gas na motoru koji sam do sad dovoljno naučio da mogu da se igram njim. Put u planine je prelep i za vožnju i za uživanje. Na moju veliku žalost, zbog žurbe nisam stao da se slikam na jednom prelepom vidikovcu na Boku. Umesto toga pretekao sam sva kola koja sam mogao da vidim i obrijao gumu. Krivine su lepe i duge, saobraćaj nije previše gust, a kvalitet puta savršen. Jedine pauze koje pratim je da se obučem, jer na visini nije baš za vožnju u majici i jakni, već valja luftere zatvoriti i obući još jedan sloj odeće. Uz maksimalnu koncentraciju i želju da mi ni jedna lepa krivina ne prođe ne iskorišćeno, pretičem sve što uslovi saobraćaja dozvoljavaju i na Durmitor stižem oko 11.20h. Ma šta ja radio, Gugl je bio u pravu da je tri sata neophodno sa Luštice do ove prelepe planine. Već nekoliko mi se puta pokazalo da procena koje mape daju ne greši i da može biti max 10 minuta razlike u moju korist između moje vožnje i njihove procene ili mogu da putujem duže. Stigavši gore, Jaro me čeka na Crnom Jezeru gde konačno doručkujem, pa zajedno nastavljamo ka Pljevljama, rodnom mestu našeg @kokot gde nas on čeka da se svi zajedno vratimo u BG. Usput stajemo da bacimo fotku kod mosta na Tari i bez daljeg okolišanja peglamo ka pumpi gde nas čeka drugar, sipamo gorivo i nastavljamo dalje. Ko je vozio od Pljevalja do granice, zna da je onaj uspon do skoro samog graničnog prelaza prelep za vožnju. Mada sam do sad ja bio prvi i vozio ispred Jarana, prvo mesto u formaciji prepuštam novopridošlom članu današnje ekspedicije, jer vozi kao životinja, a uz to je i na bržem motoru. Njegova Super Tenera i moj BMW mogu da se mere samo po visini . Kako sam pre par dana se trudio da Dekija pratim u stopu, to činim i danas sa @kokotom. On vozi malo agresivnije od Dekija, pa mi tu i tamo i beži, mada to samo treba da poželi i ostajemo svi daleko iza njega. I pored toga ja jako uživam u ovom delu vožnje, a pogotovu zbog toga što po prvi put u životu van poligona i potpuno neplanirano gulim fuzastere. I sam sam se iznenadio kad zagrebah asfalt, te refleksno otpustih ručicu gasa i uspravih motor. Da je bilo planirano, verovatno otpuštanja gasa ne bi bilo Danas je nedelja, 3. maj i jako puno nas koji smo iskoristili ove slobodne dane se vraća kući. To znači da je gužva na graničnom prelazu duža od kilometar. Hvala bogu na dva točka smo, pa se umuvavamo na 2-3 automobila pred kućicu, ali onda shvatamo da je kućica za kontrolu tek ona tamo dalje i da ispred ipak imamo malo više kola. Sve u svemu, malo smo se načekali, ali bez problema uđosmo u Srbiju i nastavljamo put dalje. Kao što znate, ovaj deo puta nije mnogo atraktivan za vožnju, a i u Novoj Varoši ima i kamera, pa ne ludujemo, već se malo opuštamo pred spust u Kokin brod i onaj prelep uspon na Zlatibor. Pre oko mesec dana bio sam na protestu u Pazaru i već sam skoro vozio ovu deonicu. Danas se nadam da ponovim uživanje od tad, ali i od prošle godine kada sam Hondom u dve prilike (za svoje pojmove) proleteo ovom deonicom. Jaran je prvi u nizu, ja sam odmah iza, dok nas Milenko prati. Tu i tamo se nađe poneki kamion ispred nas ikao drugom u formaciji stalno mi je u glavi „ajmo gas Jarane, pretiči sad kad je put dosadan“. Ipak, on je malo oprezniji od mene i neka mesta na kojima bih ja pretekao, on propušta. Uplašivši se da ćemo zaglaviti iza kamiona na najlepšem delu puta, pretičem i Jara i kamione čim se prva prilika ukazala i zavrćem gas i krećem da diktiram tempo. Sa svakim s kim vozim imam dogovor – kada dođu lepe krivine, onaj brži ide ispred i vozi svoju vožnju. Ne gleda se u retrovizor da se vidi gde je onaj drugi. Ako drugom odgovara da prati tempo, odlično. Ako ne, čekamo se kada se lep deo završi. Zato kada sam preskočio Mihaila, ne popuštam gas. Zbog ovog dela puta volim ovuda da idem, pa ako zatreba, tu je telefon, a tu je i Milenko da me stigne ako zatreba. Još jednom u ovoj idili u jednoj od krivina, ponovo nenamerno, gulim levi fuzaster. Osmeh mi ne bi silazio sa lica, samo da mogu da se nasmejem. Fokusiran sam na krivine i moja kamena faca to i pokazuje. Do pauze u Zorinoj krčmi nećemo se svi spojiti, ali Milenko uspeva da me ujuri u zadnji čas da stanem, jer ja o ovoj krčmi ništa ne znam, pa ni da tu treba da ručamo Posle komplet lepinja, svima nam je jasno šta sledi – popeli smo se na Zlatibor i sad dalje ćemo se guziti sa zemljacima koji vole praznike da provedu u Kaluđerici više nadmorske visine. Ovog smo dela bili svesni. Ono čemu se nismo nadali je kolona koja će biti duga od kružnog toka na Zlatiboru, preko spusta u Užice (ovde je uvek kolona), ali sve do Čačka! Eventualno ona zaravan u Sevojnu će biti malo rasterećenija, ali pričamo o par kilometara sve ukupno. Nema nam druge, valja preticati. Tako i bi. Od Zlatibora do autoputa možda smo 10% vremena vozili u svojoj traci. Ostatak vremena i kad god se ukazala prilika bili smo u preticanju. Da nismo, ja ne znam kada bismo došli kući. Bilo je naporno i umarajuće. Konstanta koncentracija, konstantno gas-kočnica-retrovizori-beži u desno da ovaj iza ima gde da se skloni od nadolazećeg saobraćaja. Izašavši na autoput i stigavši na pumpu skidamo kacige, a svakome osmeh i oduševljenje na licu. Srećni što smo uspeli da se probijemo, bacamo koske i pravimo zasluženu pauzu. Pauza na pumpi i manjak entuzijazma na večini naših lica Ne baš najsrećniji momenat predstavlja to što je pumpa zakrčena! Ne točilice, kad smo videli situaciju, nismo ni pomislili da točimo gorivo. Posle onog ludila na Ibarskoj, ovde je stalo par autobusa i ko zna koliko automobila i na pumpu se ne može ući koliki je red na vratima. Uvek spreman na improvizaciju, Jaro vadi plin, rešo i džezvu i kuva dve domaće za kafeljupce. Za mene koji ne je ne pijem, dovoljno je i olakšavanje u travi, jer se do wc-a ne može. Kako to obično bila, izlazak na autoput predstavlja i uvod u sam kraj putovanja. Preostaje nam da poslednja dva sata izvozamo bez bilo kakve presije ili naleta adrenalina. To je to. Od kiše i niske temperature do mora i kupanja u istom, nazad u veliki prljavi grad. Sutra se radi, pa i ovo oduševljenje putovanjem zameniće obaveze, sastanci i povremeno nerviranje. No, to je sutra. Danas imamo još malo vremena da mislimo o prethodnim danima do narednog jutra.

Dan 9 Ustavši iz svojih odabranih spavajućih mesta, zaključujemo da su se skoro svi sa kojima smo delili ovaj pedalj šume spakovali i otišli kućama. Ostali smo samo mi, jedna porodica nedaleko od nas i još neka grupa na drugom delu plaže. I ovog jutra ponavljamo isti ritual – stoličice, plićak, sunce. Sutra bi trebalo da krenemo nazad, ali Mihailo ima drugačije želje – on bi da skoknemo do Durmitora. Kaže ima još snega, pa hoće da ga prođe motorom sad kad je u prilici da ga vidi u tom izdanju. Meni kroz glavu prolazi samo to kako moj saputnik nije normalan – nakon toliko meseci zime i sivila i sve one kiše sa početka puta, on hoće sad i na sneg da ide?! Ma nema šanse… Dolazimo do kompromisa – on će ovog popodneva da se spakuje i da se popne na Durmitor i prespava tamo, porani ujutru i izvoza prsten taman dok se ja popnem do Žabljaka, pa zajedno nastavljamo za Beograd. Za to vreme, ja ostajem da uživam u plavom moru i plavom nebu. Dan prolazi u sunčanju i njegovom pakovanju. Oko 17h već je na putu za Durmitor, a ja na putu za stene – doba dana je savršeno za poslednje kupanje na ovom putovanju. Ostavši sam u mraku, pomalo mi je žao što nisam krenuo i ja na Durmitor. Mogao sam da se okupam prvi put posle nekoliko dana, ali više me jede druga stvar – razmazilo me društvo i sad mi se ne ostaje samom. Zbog toga, dosta rano odlazim na spavanje, već negde oko 21.30h sam u vreći i čitam dok se uskoro ne uspavam. Ova noć je hladnija od prethodnih, pa negde oko ponoći i posle oko 2h mučenja da zaspim kako treba, ulažem napor da se izvučem iz vreće i obučem majicu dugih rukava. Momentalno je postalo toplije i posle 10 minuta zaspaću snom pravednika. Oko 5h ujutru budim se kao i jutro pre u 3h – naspavan. Ipak, rano je za pakovanje, napolju je hladnjikavo, a u vreći tako lepo. I da, napolju šakali zavijaju kao da su na 20m od mene. Još prvog dana dok smo vozili ka ovom mestu videli smo jednog od njih. Ja sam mislio da je lisica, ali me Mihailo ispravi i objasni ko je glavni ovde. Do sad ih nisam primećivao, ali sad kad ostah sam, pa se probudih ovako rano, ne mogu da ih ne primetim.

Ovog puta na vreme vidim temu, ali nisam u prilici da vam se pridružim. Šaljem dobru energiju

Dan 8 I mada mi je noć pre bilo hladnjikavo, ove noći sam se skuvao u vreći. Toliko da sam pred jutro je zbacio sa sebe, legao na peškir, pustivši je preko stomaka koliko da ne bude posle problema. Ko je prehladio stomak na putovanju, zna kakva je to agonija, a pogotovu ovde gde nema pravog wc-a, već je restoran na Žanjicama najbliža opcija za ozbiljnije potrebe. Možda je juče bio plan da uživamo u okolini kampa, ali danas je Jaran odlučio da mi pokaže lepote ovog dela Crne Gore. Zbog toga, negde oko podneva sedamo na motore i idemo u obilazak; prva stanica – sidrište za podmornice. Od našeg kampa do ovog mesta ima oko pola sata vožnje kroz brda Luštice. Vreme je prelepo, tako da ni Jaro ni ja ne oblačimo opremu, pa čak ni jakne. Samo rukavice, kacige, pantalone, patike i kupaći za slučaj da negde poželimo da se bućnemo. Na samom prilazu sidrištu, prestaje asfalt, pa se spuštamo niz makadam, mahom utaban. Međutim, zadnjih pedesetak metara je on jako rastresit, i kako to obično biva kad ne obučeš opremu, ja uspevam da padnem naletevši na jedan deo potpuno rastresitog tucanika. Nisam ni stigao da ustanem i osvestim se šta je bilo, Jaran je već doleteo i podigao mi motor. Od povreda – utučen ponos, a i to onaj u glavi . Uz naučene lekcije, sedam na motor i kažem sebi, čoveče, pa uvek je spust komplikovaniji od uspona, obrati više pažnje! Iz drugog pokušaja, eto i mene na dokovima, parkiran i spreman za foto-sešn. Sidrište je atraktivno, jer na njemu nikad pre nisam bio, ali da se ne lažemo, sve je to jedna količina betona sa nešto malo okolnih tunela sličnih onim u Željavi. Sve smo mi to podrobno istražili za nekih petnaestak minuta, ali sad je vreme ipak nastaviti ka našem sledećem cilju, a to je mesto Rose. Ipak, pre toga, valja se isterati motor uz onaj isti makadam kuda smo došli pre. Jaran je junački krenuo prvi i jedini problem koji je imao je da mu se na jednom mestu motor ugasio. Nakon toga, uz malčice muke uspeva da ga izveze do zaravni i sad je red na mene. Snimao sam ja njega, ali sad je red on da snimi mene. I ja palim svoj GoPro i krećem. Prva – gas, druga – gas, idemo, idemo, idemooo! Sve je lepo krenulo, ali zadnji točak u jednom momentu zaplesa, ja spustih noge, izgubih brzinu, prednji točak se nađe opet u nekom rastresitom makadamu i moglo je biti samo jedno – eto motora opet na boku. Razočaran sam što me je ovo malo makadama pobedilo. Zli jezici su rekli da je trebalo da ustanem dok je motor hitao uzbrdo i da u odsutnom momentu dam gas, i ja se sa tim slažem. Ali druže, da vidim tebe kako stojiš i daješ gas bez ičega od opreme na sebi i sa provalijom sa strane . Bez po muke podigoh motor, sedoh na njega, krenuh par metara i opet padoh. Podigoh motor, sedoh na njega, pokušah da krenem, ali neće prednji točak nigde – zaglavio se u dubokom makadamu, a tačno pred neke kamenčine i ni da mrdne. Jedino što se mrdnulo je tlo pod mojim nogama i evo već četvrti put je motor sobaljen na bok. E sad mi je već ponos sišao u pete, obliva me znoj od dizanja motora i nervoze, ali ne dam se. I poslednji put sedoh na njega, dodah gas i konačno se izvukoh na istu onu zaravan gde me čeka Jaranov motor. Mada, jebe se sad više meni i za njega i za makadam i za sve! Ja hoću asfalt, ali više od toga hoću plažu i pivo! Znojav sam i samo želim da skinem pantalone. Zbog toga, nastavljam dalje sam sve do puta, a Jaro će me stići već, velik je on momak, pa će me i sprovesti do Rosa i piva! Tako i bi… Ulaz u Rose Posle pauze u restoranu sa prelepim pogledom i sušenja pantalona od sveg prolivenog znoja, odlučujemo da idemo dalje. Nekad je bio put odavde do plaže Rose, međutim, taj put je zatvoren kapijom i imamo izbor – ili da tražimo okolni put ili da idemo na Žanjice. Kako su Žanjice lepa plaža blizu nam kampa, odlučujemo da idemo tamo i da se konačno okupamo danas. Na celoj plaži bilo je do petnaestak ljudi, od toga, samo nekoliko u vodi. Čim smo spustili peškire, nismo časili ni časa da overimo more i na ovom mestu i da se kasnije častimo, čime drugim nego – pivom. Posle vožnje, znojenja, kupanja i piva fali nam samo jedno – dremka! A gde se lepše drema nego na popodnevnom suncu? Drugog maja sunce ne bije dovoljno jako da možeš BAŠ da izgoriš, tako da se mažemo ovim faktorom 30 i meškoljimo se po oblucima da nađemo savršenu pozu u kojoj ništa ne žulja. Prva sledeća stvar koje se sećam je Mihailo koji mi javlja da će da skokne do Kotora da se vidi sa drugarom. Meni se ni malo ne vozi, pogotovu kad sam tako blizu kampa, pa ostajem na plaži da se još malo osunčam, počastim se lignjama i vratim u kamp taman na vreme da padne i poslednje kupanje na stenama za ovaj dan. Zbog sve one kreme za sunčanje, ovo popodnevno kupanje taman dođe kao tuširanje. Dok Jarana nema, ja užvam u zalasku sunca Ostrvo gde je drvo, to je Mamula, ono levo je Prevlaka Kada je pao mrak i došlo vreme za večeru, odlučujemo da zapalimo vatru. Ovaj ceo potez lako može da uhvati požar. Borova šuma bacila je dosta iglica koje lako planu, a tankih i suvih grana okolo ima u izobilju. Zbog toga, paljenje vatre u šumarku je strogo zabranjeno i čim neko zapali pojavljuje se čuvar da te opomene da ugasiš. Međutim, ako pališ na plaži, nemaš problem, tako da smo mi iskoristili ognjište nekih klinaca od dana ranije, nakupili drva koliko je bilo moguće i uživali u igri plamenova taman koliko nam je trebalo da Jaro spremi večeru i ubijemo par piva. Već u 22h, moj prijatelj je zadremao u hamoku obešenom između dva drveta i tu će provesti noć. Ja sam otišao u šator i nedugo nakon njega takođe zaspao. Jedini problem ove noći je što se obojica budimo naspavani već u 3 ujutru i treba nam vremena da opet zaspimo do zore.

Upravo sam okrenuo poslednju stranicu da napišem da ovakve postove treba cenzurisati, a autore banovati

Dan 7, Mirište Naš kamp po danu Prva noć u šatoru na pjenu od mora je prošla malčice hladnjikavo. Doduše, čim je jakna završila preko vreće više nije bilo problema. Budimo se ujutru, ustajemo iz šatora, završavamo ličnu higijenu i gledamo se: šta sad? Da se doručkuje malo je rano. Da se pije pivo…pa i za to je i dalje malo rano. Jaran hvata svoju stolicu na rasklapanje i kaže:“Prati me“. Šta ću drugo nego i ja svoju u ruku, knjigu u džep i lagano zapratih prijatelja kroz borove. Nismo daleko odmakli, ali smo se obreli u raju. Krupni obluci na obali čine plažu Mirišta, dok plitko i donekle ravno stenje čine njen plićak. Forma plićaka je takva da dozvoljava taman toliko komfora da možeš da spustiš noge stolice na tvrdo tlo, sedneš i biraš – da li želiš da ti se stopala brčkaju u hladnom majskom Jadranu ili više preferiraš da ih nasloniš na suve stene? Izbor je samo naš još neko vreme dok se slavljenici Prvog maja ne pojave sa svojim porodicama, roštiljem, alkoholom i ponekom buksnom. Sedimo s naočarima na očima u pravcu sunca, ćutimo i uživamo u laganom lomljenju talasa. Za gromadu od čoveka, velika stolica; za mene, ona desno U pravom trenutku, Jaran vadi primus i tiganj, secka svoje domaće suvo meso, baca ga da se prži i brzo dodaje jaja – došlo je vreme doručku. Nikad nisam kuvao na kampovanju, jer nisam dovoljno dugo i daleko od civilizacije kampovao da bih imao potrebe, ali sad vidim da to nije ni blizu zajebancija kakvom se činila u mojoj glavi. U suštini, nije meni zajebancija da skuvam, ali pranje sudova u divljini mi ne zvuči kao zabavna aktivnost. Narednih dana ćemo baš ovako funkcionisati – on kuva, ja pospremim. Zaključićemo da smo se jako dobro uklopili i da bi valjalo da ponovimo ovakvu neku akciju u budućnosti. Pripreme za doručak Tačno preko puta mesta gde kampujemo je Otočić Gospa, malo ostrvo sa manastirom i crkvicom u kom živi samo jedan sveštenik. Kako ga moj „sakampnik“ poznaje od ranije, ne časi časa da proveri kakva je voda, prepliva i pozdravi se sa svojim prijateljem. Za to vreme, ja ostajem na obali dok se ljudi oko mene polako okupljaju, uzimam knjigu i čitam o Serpiku, čuvenom njujorškom panduru poznatom po borbi protiv korupcije u policijskim redovima. Inače nisam neki ljubitelj kupanja, a pogotovu ne kad vidim kamenje, stenje i ježeve koje ono skriva. Nešto kasnije, dolazi i @kokot, baš kao što je i obećao juče. Inače ga gotivimo, ali danas nam je posebno drago da ga vidimo – dopunio nam je zalihe piva. Juče smo se „nakupovali“, ali ni sami nismo znali koliko će nam pivo dobro ići ovih dana, niti koliko ćemo mesta imati u koferima da spakujemo hranu i piće za tri dana kampovanja. Tek na kraju smo shvatili da bi bilo dobro da smo uzeli duplu količinu piva – em smo imali mesta, em smo imali potreba. Jedna od lepota ovog mesta je što je u blizini samo jedna prodavnica, a ni ona ne radi praznicima; prva sledeća je na 45 minuta vožnje. Dobrano vremena smo nas dvojica proveli na plaži, čak smo stigli i da se na brzinu okupamo, a da se ne nabodemo na ježeve kojih ovde ima u izobilju dok nismo videli Jara kako se sprema da dopliva nazad. Bogami, trebalo mu je bar 10 minuta da se nakani da uđe u vodu . Ipak je maj i voda jeste hladna. Štaviše, toliko je hladna da u početku bole delovi tela dok se ne aklimatizuju, tako da imamo razumevanja za svog prijatelja bambija dok se trudi da se skvasi i dođe do nas. Moja sreća kod ulaza u more bila je što sam se na glatke stene okliznuo i bukvalno rečeno, upao u more. Dakle, ja nisam imao problema ni potreba ni da razmišljam da li mi je hladno da se ceo skvasim ili ne, priroda je učinila svoje. Ostatak dana prošao je u, za njih redu kupanja, pa za nas redu piva. Popodne kada je polako krenulo sunce da zalazi za borovu šumicu, reče nam Jaran da uzmemo peškire i po pivo i da ga pratimo. Na špicu rta na kom kampujemo nalazi se kula Arza, nekadašnji ženski zatvor i jedna od tri odbrambene kule koje čuvaju ulaz u Boku: Arza, Mamula i kula na Prevlaci čije ime nisam saznao. Dremka sa Arzom u pozadini Kula spolja jako lepo izgleda, mada se kroz rešetke vidi da je unutra u dosta lošem stanju. No, nama ona nije cilj; cilj su nam stene podno nje. Ovde nema drveća, samo stenje savršeno za skakanje i upijanje sunca. Mesto sa kog se skače je oko metar do metar i po visine u odnosu na površinu vode, uz jednu bitnu stvar: uz samu stenu sa koje se skače, na oko pola metra od površine nalazi se druga stena. Ona je dovoljno kratka da ne predstavlja pretnju pri skakanju, a opet, dovoljno visoka da služi kao savršen podest za izlazak iz vode. Nije oštra, pa nije pretnja koži stopala, a opet nije klizava. Jednostavno, tako je dobro postavljena da je ovo mesto fantastično za ove dane kada sunce ne predstavlja skoro nikakvu pretnju. Kako to obično biva, posle dana kuvanja, sunčanja i pivčenja, valja i pojesti nešto, pa uveče bacamo kobasice na tiganj i gostimo se dok se oko nas grupe ljudi pakuju i vraćaju u grad. Uskoro će i @kokot da pali za HN, a Jaro i ja ostajemo da uživamo u mirnoj večeri. Naš kamp po noći

Bio, probao, ali mi ne odgovaraju. @Mimeola može da preuzme rezervaciju.

Ja sam zainteresovan. Otišao bih sutra da probam ovde veličinu, pa ako odgovaraju, možeš da šalješ. Jel ti ovo zvuči okej?

Dan 6 Stigao je planirani kraj putovanja u ovom sastavu. Lule i Kum idu za Sombor, ekipa iz Beograda za BG, a nas trojica – Jaran, @kokot i ja idemo na more. Jaro već par godina zna za odlično mesto za kampovanje na divlje u blizini Žanjica i ovde dolazi bar jednom godišnje. Ove godine sam odlučio da mu pravim društvo. Znate svi da volim kampovanje, a gde ćeš lepše nego na obali mora. Oprema za kampovanje već danima nam je na motorima i samo čeka da je stavimo u upotrebu. Ulica u kojoj smo spavali je jako uzana, za jedan auto, na brdu i u ne baš sjajnoj kaldrmi, pa smo se baš potrudili da napakujemo svih 7 motora baš ispred kuće Ipak, pre odlaska na more, prvo idemo do vodopada Kravica. Jaran nije do sad ovde bio, pa idemo da mu ispunimo želju, nakon čega se upućujemo ka manastiru Zavala koji se nalazi na 500m vazdušnom linijiom od pećine Vjetrenice u kojoj sam bio prošle godine za vreme motoskupa u Trebinju. Put dovde je malo mučan, jer smo odabrali put kojim se ređe ide videvši na mapi da ima puno krivina. Međutim, pokazalo se da je put uzan i nije u takvom stanju da može da se vozi brzo i lepo. I mada nudi lep pogled na Svitavsko jezero, ipak bih se u nekoj narednoj prilici radije odlučio za glavni putni pravac ka Trebinju. Čudno sesti kod Moska, a da smo jedini motori @kokot, Jaro i ja Vožnju smo danas koncipirali tako da ogladnimo u vreme kada budemo u blizini Trebinja, te da posetimo Moska i uporedimo gde je bolja jagnjetina, tu ili kod Kovačevića dan ranije. Empirijski smo dokazali da je u Jablanici bolja klopa, pa ko bude prolazio tim putem nikako ne sme da zaobiđe već pomenuti restoran. Odužio nam se ovaj dan, ali i pored toga nalazimo vreme da sednemo na piće ispod platana u centru Trebinja. I dalje se divim lepoti tog grada i verovatno ću se diviti svaki put kada ga posetim. Nestvaran grad Negde oko 18h odlučujemo da se nastavak vožnje ne može više odlagati, sedamo na motore i krećemo ka granici i Herceg Novom. Granicu prolazimo bez problema, ali sa kontrolom pregleda tablica. Na našu sreću, ja sam prvi u redu i nemam nalepnice preko tablice koje furam od blokada. S druge strane, iza mene je @kokot koji nema jedan broj da mu se vidi na tablici od nalepnica koje fura od blokada . Pošto su policajci ustanovili da sam ja momak za primer, ove neprimerene iza nisu gledali Na ovom mestu imam sliku svog prvog motora, pa sam iskoristio priliku da i ovaj ovekovečim. Videćemo da li će Honda biti u prilici da se nađe jednoj fotki ovde Nastavljamo dalje spust ka HN, u grad ne ulazimo već idemo pravo na trajekt, pa u nabavku. Sutra je prvi maj i ništa od prodavnica neće raditi, pa se valja opskrbiti pivom i hranom za naredna tri dana. Ovde nam @kokot dosta pomaže tako što deo namirnica stavljamo i kod njega na motor i on će nas ispratiti do kampa iako neće spavati kod nas. On ima sestru u HN i njega čeka mekani krevet kod nje kući. Od Tivta do Žanjica boga mi, ima da se vozi. Skoro sat vremena smo pratili Mihaila kroz verovatno najnerazvijeniji (i to mislim u dobrom smislu) deo crnogorske rivijere. Gradi se i ovde, ali nedovoljno je do sad izgrađeno da uništi prelepu prirodu ovog dela CG-a. Stiglo se do mora, sad još samo malo do kampa U sumrak stižemo u kamp i postavljamo šatore dok se još vidi. Zvanično, ovo je privatni posed i kampovanje je ovde zabranjeno. Čuvar Duje je zadužen za red i mir, ali pošto je dobar sa Jaranom, nemamo problem. Samo dobijemo molbu da se smestimo u malo zavučeniji deo kako ne bismo bili vidljivi sa makadamskog puta koji Mirište povezuje sa glavnim asfaltnim. Sutra je najavljeno da će direktori firme koja je vlasnik zemlje doći, pa nije uputno da nas vide da kampujemo. Zbog toga i motore malo zavlačimo u žbunje i okrećemo tablice tako da se ne vidi da smo iz BG-a. Ako već moraju da vide da smo tu, neka misle da smo došli samo preko dana, kao i još dosta drugih ljudi. Inače, firme vlasnici zemlje ne znam tačno ko su, ali usko su vezani za Beograd na vodi, Lušticu Bay i slične projekte, znači gamad. Kako je dockan, @kokot odlazi za HN, a Jaran i ja ostajemo da uživamo u zvuku mora mrklom mraku prirode. Noć će biti pomalo hladnjikava, ali lepa za spavanje. Narednih dana planiramo da se sunčamo, kupamo i čitamo. Pravi odmor posle sve one kiše i oko 1500 pređenih kilometara do sad.

+1

Dan 5 Titov bunker u Konjicu, danas je turistička atrakcija čije je postojanje relativno skoro obelodanjeno javnosti. Naime, za postojanje ovog kompleksa potkovičastog oblika opremljenog najsavremenijom tehnologijom za drugu polovinu XX veka kada je građen, nije se znalo sve do 2011. godine. Štaviše, ono što je možda još i interesantnije, objekat je bio toliko „top secret“ da se ni u samoj vojsci za njega nije znalo osim ako niste bili dodeljeni da u njemu služite ili bili na nekoj jako visokoj poziciji. Prilikom povlačenja JNA, objekat je bio miniran i planiran za rušenje. Ukupno je šesnaest vojnika bilo prisutno u njemu u tom trenutku. Oni su dobili zadatak da ga miniraju, izvuku se na sigurno kroz jedan od pomoćnih izlaza poput ventilacionog otvora koji vodi vertikalno u planinu i po izlasku, da pozovu telefon koji je bio vezan za eksploziv. Pre svega toga, onesposobljeni su sistemi za gašenje i lokalizaciju požara, a eksploziv postavljen uz dva velika rezervoara za naftu koja su se nalazila u samom objektu. Da se dva vojnika koji su poslednji trebalo da napuste objekat nije oglušilo o naređenje, ARK-D0 doživeo bi sudbinu Željave. Umesto toga, oni su razminirali eksploziv, javili Armiji BiH za njegovo postojanje i stanje u kom je. Dakle, sve do samog kraja niko o ovom objektu nije progovorio i on je čak i za gro vojske bio tajna sve do tog trenutka. Pogled u hodnike bunkera Sigurnosna vrata koja bi se automatski zatvarala u slučaju požara, a kroz koja se ulazi u prostoriju gde se čuvala nafta Rezervoari sa naftom gde je bio postavljen eksploziv Odluka da se ovaj objekat obelodani doneta je imajući u vidu da je projektovan da izdrži udar atomske bombe od xy kilotona. Danas, snaga ovih bombi meri se u megatonima i objekat je označen kao neperspektivan. Četiri i po milijarde dolara potrošeno je njegovu gradnju koja je trajala od sredine pedesetih do sredine sedamdesetih godina, najsavremeniji sistemi su tad u njega ugrađeni i tu mislim na sprinklere za slučaj požara, automatske osigurače, postrojenja za preradu vode, filtraciju vazduha (do te mere da bi dim od požara bio filtriran i napolje ispušten čist vazduh), iskopan je bunar kao rezervna opcija, a vodu je bilo moguće crpeti i iz Neretve na čijoj se obali nalazi; dve trafostanice kojima je opremljen su i dalje u funkciji, a sačuvana je i telefonska centrala koja je u trenutku kada je objekat bio u funkciji mogla da prisluškuje sve telefonske linije bivše SFRJ. Osim tehnoloških čuda, objekat sadrži i dve konferencijske sale od 80 i 60 mesta. Kažu, da u slučaju da ne mogu svi da stanu u jednu salu, bilo dovoljno otvoriti vrata koja ih povezuju (a sale nisu postavljene jedna do druge) i bilo bi moguće bez problema učestvovati u diskusiji i čuti šta se priča u susednoj sali. Nameštaj je u celom objektu jednobrazan, od lepog drveta i i dalje u dobrom stanju. Proizvela ga je slovenačka Lesnina. Naravno, s obzirom da je ovo bila lokacija na koju je Tito trebalo da bude sklonjen u slučaju rata, objekat sadrži i prostorije namenjen za predsednički bračni par. Pod time podrazumevam Titovu kancelariju, Jovankinu dnevnu sobu i njihovu spavaću sobu sa bračnim krevetom. Titova kancelarija Titov i Jovankin bračni krevet Jovankine odaje Za razliku od Željave, ovaj objekat bio je namenjen za korišćenje državnoj administraciji, pa sam zbog toga ARK-D0 doživeo manje uzbudljivo od aerodroma. Ipak je aerodrom grandiozan u svojoj veličini i tami, pa je utisak koji ostavlja jači. Ali, ko zna odakle potiče naziv ARK-D0? Naziv prestavlja skraćenicu punog naziva: Atomsko-Raketna Komanda D0, gde D0 označava najviši nivo tajnosti. U sam objekat moguće je ući kroz tri kuće izgrađene uz stenu tako da neko ko nije upućen u to šta se nalazi u pozadini u utrobi planine ne bi mogao ni da pretpostavi u šta upravo gleda. Interesantno je da su hodnici skoro potpuno ravni i vode u dubinu planine, pa iako si u najdubljem delu tunela na nešto manje od 300m od spoljašnjeg sveta, masiv planine služi kao štit tako da ni atomska bomba iz tog vremena ne predstavlja bilo kakvu pretnju po život. Garažna vrata sa desne strane predstavljaju jedan od tri ulaza u bunker Poseta traje oko sat i po vremena i ograničena je potrebama fabrike za proizvodnju municije koja se nalazi pored. Njihovi kamioni špartaju i njihovo kretanje tako je planirano da se dešava dok posetilaca nema na uzanom putu koji vodi do ulaza u kompleks. Inače, ovo mesto se nalazi u i dalje aktivnom vojnom objektu, pa slikanje spolja nije dozvoljeno, a od samog ulaza u dvorište do ulaza u bunker posetioce nekoliko minuta vozi autobus. Naš je bio pun i bili smo podeljeni u dve grupe – obilazak na Srpskom i Engleskom jeziku. *** Nakon posete bunkeru odlazimo na piće u centar Konjica. Centar gradića je lep, ali ne planiramo da se dugo ovde zadržavamo. Danas nam je plan da spavamo u Mostaru, a do tamo vodi nas put uz Neretvu, a kroz Jablanicu. Posle ovoliko dana u Bosni, neka jagnjetina je morala da se proba. Most u centru Konjica Sedamo u restoran Kovačević u Donjoj Jablanici, mesto koje je prošle godine odron nelegalnog kamenoloma uništio. Posledice i razvaljene kuće su i danas vidljive, put se i dalje sanira, ali je otvoren za saobraćaj. U ovom restoranu sa prelepim pogledom na Neretvu ostaćemo par sati, jer se @kokot udostojio da nam se konačno pridruži makar i na kraju putovanja . Pečenje je fantastično, a dok smo ga dočekali napravili smo mesta i za desert, tako da smo probali baklave sa orasima, sa pistaćima, kao i urmašice; sve je bilo odlično. Poslednje zajedničko veče provodimo u gradu u kom smo bili i pre sedam meseci, smešteni u isti smeštaj ispijajući pivo u istom rokerskom lokalu kao onomad. Ipak, onda je bilo petak veče, a danas je utorak, pa je mesto, za razliku od prošlog puta, prazno. Posle jednog piva premeštamo se na večeru u obližnji restoran nakon čega odlazimo u smeštaj na povečerje. Sutra ujutru se rastajemo.

Vreme ipak obećava Vidimo se u BL