@doktor ono sto misli, rekao bih, starija populacija i ono sto im je realnost su dve malo suprotne stvari. Do sada sam dobio gomilu pitanja "kako otici u Nemacku" i "kakav je zivot tamo". Uzgred, cini mi se, oni su im najbrojniji turisti. A ni njihova tehnologija im nije strana niti odbojna...kao kod nas, preslikana prica. Zaboravio sam da kazem, a nesto je sto, zapravo, najvise utice na to da se osecamo kao kod kuce - ko god da je cuo da smo iz Srbije, svi su bili odusevljeni! Nebrojeno puta sam dobio kao odgovor "Serbian brothers", "Orthodox brothers". Elektricari, monteri, fizikalci na poslu, koji su iz cele Grcke, imaju poseban odnos prema kolegi (iz Sapca je) i meni.

...kao i mi...ali i oni, kao i mi, brze-bolje jure poslove po Nemackoj...i da provozaju GS-a po kritskim putevima

@PremieRacing zanimljivo pitanje! O tome sta je ovaj objekat, najslikovitije je objasnjeno upravo ovde: Home | Ariadne Interconnection WWW.ARIADNE-INTERCONNECTION.GR The implementation vehicle of the Attica-Crete Electric power interconnection (prim. aut. trudim se da sto manje pominjem imena preduzeca i projekta, jer i ako pomenem neki detalj, ili u buducnosti podelim neku fotku koja je u nekakvoj vezi sa ovim, zelim da sto vise izbegnem ''search engine'' google-a ili nekog drugog softvera, jer postoje neki delovi tehnologije koji su ''intelektualna svojina'' preduzeca u kom sam zaposlen (сименс енерџи), tako da ne zelim sebe da izlazem ''opasnosti'' da sam objavio nesto sto je ''copyrighted''...inace, projekat je apsolutno legalan i javan) Koliko sam uspeo da shvatim do sada, stanovnici Iraklia su dosta upoznati da se ''nesto veliko gradi za struju'' i ok su skroz, jer je objekat smesten duboko u ostrvu i ne smeta pogledu. Lokalci lokalci su u pocetku imali problema da prihvate planove i ciljeve sopstvene drzave. Pre svega su postojali problemi oko eksproprijacije zemljista, jer zemljisne knjige su im kao kod nas - postoje, ali je zvanicni vlasnik umro pre 200 godina Recimo, primer - sva ova brda i planine, koja su manje - vise pustos, kamenjar sa sitnim zbunovima, mogu da pripadaju jednom coveku, ili paru rodjaka, sto uopste nije nemoguca situacija. Tako su mi rekle neke kolege. A da se dodje to tog nekog zvanicnog vlasnika, koji se uopste ne navodi u knjigama je blisko radjanju mecke. Nista neobicno za Balkan, rekao bih. Generalno, da bi privolili lokalno stanovnistvo, koliko sam upoznat, dogovoreno je i da im se izgradi novi put, koji ce biti oko objekta (vidi se na fotografiji) i povezati Damastu sa selom Fodele, koje je na glavnoj magistrali Iraklio - Retimno. Nije nemoguce da su im obecali i izgradnju neke skole, Doma kulture, sta god da im je bilo potrebno. Takodje, obnovljen je i vec postojeci put koji postoji odvajkada. Takodje, obecano im je, i prilicno se postuje, zastita zivotinja, tj. koza i ovaca koje lutaju i brste po okolisu. Zato s vremena na vreme dobijamo upozorenja da neko vozi prebrzo po putu-tucaniku do objekta, jer lokalci cesto bleje i posmatraju svoje zivotinje, tako da vide da neko brzo dize prasinu dok vozi. Zadatak nas 5-6 koji smo dosli iz ''centrale'' (Nemacke) je da, sve to sto se vidi na fotografiji, testiramo, potvrdimo funkcionalnost i pustimo u pogon. Prosto ko pasulj

Damasta Verovatno niko od vas nije cuo za Damastu. Nisam ni ja, sve do pre nekih 2 i po - 3 godine, kada sam prvi put cuo za to ime. Cak nisam ni znao gde se tacno nalazi, osim sto sam na prvu shvatio da je u Grckoj. Nalazi se na nekih 30ak kilometara istocno od Iraklia, na Starom nacionalnom putu ka Retimnu (Παλιά εθνική οδός 90 Ηρακλειου Ρεθύμνου). Selo je vrlo malo, danas nekih 100-nak stanovnika, mada verovatno i manje. Smesteno je na interesantnom delu puta, prakticno na litici. Pogled na selo odozdo. U podnozju, i na litici je maslinjak. Put do samog sela je vrlo zanimljiv za voznju, iako kratak na papiru, bezmalo je potrebno 40-45 minuta voznje da bi se do njega doslo. Cim se izadje iz gradske zone Iraklia, zapocinje uspon pracen mnogobrojnim krivinama, serpentinama, relativno uskog kolovoza i prilicno kratkim pravcima. Krivine su skoro pa sve vreme vezane jedna na drugu. Kvalitet asfalta u prvoj polovini zadovoljavajuc, sa blagim valovima, dok je druga polovina perfektna, jer je put renoviran pre par meseci. Reljef je takodje zanimljiv jer se smenjuje kamenjar i sitno rastinje, prilicno podseca, bar mene, na kanjon Morace u Crnoj Gori. Kako Vas put vodi obroncima planina, u dolinama, ali i na mnogim padinama su smesteni maslinjaci, sto upotpunjuje impresije. Kako kroz selo vodi glavni put, a sa druge strane je litica, sama priroda je nametnula geografiju sela. Kuce su zbijene, kao da su nacickane jedna preko druge. Ulazak u selo iz pravca Retimna Odmah sledi krivina u desno sa poglednom na tavernu DaMa Zatim izlazak iz sela. Levo (ne vidi se) je spomenik u centru (sledeca fotografija iz kontra-smera) Centar sela - spomenik i taverna DaMa. Selo je poznato po tome sto je dozivelo stravican masakr u 21. avgusta 1944. od strane nacisticke Nemacke, kada je streljano 30 muskaraca i kada je bilo u potpunosti spaljeno, kao znak odmazde, jer su 8.avgusta iste godine mestani, tj. Pokret otpora, sabotirali nemacki konvoj koji je imao nameru da okupira selo Anoja (Anogia). Tada su unistili nekoliko vozila i likvidirali nekoliko desetina nemackih vojnika. O tom masakru svedoci i spomenik smesten uz put par kilometara ka Irakliu Primeticete da su otisci stopala postavljeni samo u jednom smeru... Na ovom istom putu, ka Irakliu, mogu se i primetiti 2 zanimljive crkve. Zapravo, meni su zanimljiva mesta koja su odabrana za njihovu gradnju. Jedna je crkva Proroka Ilije (Προφήτης Ηλίας), (nisam uhvatio dobro kadar - iza drveta je) a druga je Casni krst (Timios Stavros Ι.Ν. Τιμίου Σταυρού) Crkvu Proroka Ilije mi je pokazala koleginica Anna, jer ju je njen tata rekonstruisao. Kada se nastavi dalje putem u smeru ka Irakliu, nailazi se na usamljenu tavernu Doxa, koju vodi jedan stari bracni par. Cenim da su u kasnim 70-tim godinama. Nisam jos uvek probao klopu, ali sam od njih kupio med, jer i ujedno gaje pcele. Cim se prodje Doxa, pruza se predivan pogled na Iraklio i maslinjake ... Zasto bas Damasta? Pa zato sto u podnozju sela provodim sate i sate radeci na projektu Ja u punoj "ratnoj" opremi. ... jos par zanimljivih fotki Preporucio bih selo Drozija (Drosia), 5-6km udaljeno od Damaste u smeru ka Retimnu, kao cek-point za odmor, jer se tu nalazi 3-4 taverne sa ozbiljnom prasetinom i jagnjetinom. Ujedno moze da se napravi krug nazad ka Irakliu preko sela Aloides i Zises (Sises) i taj put je vrhunski za voznju, uz predivan pogled na more.

@Forsberg da izbrisemo sivilo, makar na momenat...pogled na Iraklio sa broda I pogled iz dvorista kuce u kojoj smo ziveli prvih mesec dana. Ligaria, Mades sa sve rostiljom

@Forsberg Kao u onom vicu - vise izgleda nego sto je lepo Da me ne shvatite pogresno, jer znam da zvuci snobovski, ali nakon piva iz Frankonije, prestao sam da pijem pivo bilo gde. Kod nas mi je jedino prihvatljivo craft, kao i bilo gde drugde, a da nije Frankonija. Nemci, Bavarci, a narocito Franci su izmislili pivo i ne moze niko da im primirise. Ovo je vise bilo kao dobrodoslica samom sebi nakon vise od 24 sata putovanja

Sredinom avgusta konacno, nakon skoro 2 godine odlaganja, dobijamo zeleno svetlo od menadzmenta projekta da mozemo jedno po jedno, iz tima koji je planiran da bude delegiran na Krit, da zapocnemo sa zvanicnom delegacijom. Moj, tj. nas termin bio je 1.septembar. Druga polovina avgusta provedena u spremanju, planiranju i pakovanju svega sto treba poneti. Prioritet su deca i njihove potrebe, a onda mi. Dolazi 30. avgust, supruga i deca krecu avionom za Iraklio, doduse uz pratnju moje mame, jer je gotovo nemoguce bilo da supruga sama izvede sve - 4 kofera, kolica, dvoje male dece. Ja krecem automobilom sam. Prethodno sam se pakovao gotovo 5 sati - dupke pun XC60, plus krovni kofer od 580L. Za mene taman toliko prostora da udobno vozim i slobodno suvozacko staklo kako bih imao kakvu-takvu preglednost. Ostatak pun do krova! Krecem na put dug 2500km, Erlangen - Iraklio! Nek' ide zivot, avantura! Pravim pauzu na pola u Beogradu, gde spavam u svom domu, tj. domu mojih roditelja. Kako su jos uvek bile aktuelne one ludacke guzve na granicnim prelazima ka Grckoj, planiram da bas bas rano ujutru zapocnem put ka Pireusu (Pireju), jer mi u 21h krece trajekt ka Irakliu. Ujedno cu tokom voznje s vremena na vreme motriti na kamere sa prelaza kako bih odlucio kojim putem da idem. Interesantan je osecaj preseljenja iz jedne strane zemlje u drugu zemlju, a sopstvena domovina ti je samo "tranzitna stanica". Ostavljas za sobom neki prostor i rutine na koje si se navikao, ides u novo, nepoznato, a putujes kroz sopstvenu zemlju, koja ti je apsolutno poznata i tvoja, a znas da se tu neces zadrzati. Koliko god moja dusa da uziva u hardkoru, regeu, metalkoru, upravo taj cudan, nesvakidasnji osecaj me tera da pustim radio Lolu, na trenutak, i da uzivam u iskrenoj srpskoj emociji Odlucujem se za Prohor Pcinjski i za Dojran jer je stanje na glavnim prelazima bilo katastrofalno. Odluka se pokazuje kao ispravna, jer sam se na Prohoru zadrzao 5min, a na Dojranu oko 1-1,5 sat. Put do Atine nista specijalno drugaciji i zanimljiviji, uz jednu malu razliku - kvalitet asfalta je na vrhunskom nivou. Stizem u Pireus na vreme, oko 17:30h. Parkiram se u blizini luke. Cascavam se girosom i pivom koje je realno krs, ali je zadovoljstvo na vrhuncu jer cu za malo vise od 12 sati videti porodicu i konacno stici u "novi dom". Oko 20h hvatam red za trajekt - Minoan Lines, plovilo Knossos Palace. Prethodno sam bukirao i krevet u cetvorokrevetnoj sobi, iako sam mogao da uzmem i jednokrevetnu. Satro da ustedim firmi koji evric - bolid Soba je sasvim korektna, ima i malo kupatilo. Temperatura tokom noci je prijatna i uopste nije hladno, iako sam se bojao da ce da nadrukaju klimu. Toalet Napomena: cena "aranzmana" u jednom smeru je 206eur. S tim sto sam ja morao da platim kartu za kampersko vozilo jer su gabariti Volvoa sa krovnim koferom premasivali max gabarite za normalno vozilo. Ako planirate da putujete trajektom, planirajte da spakujete u ranac stvari za licnu higijenu, jer cesto se desi da ne obezbede sapun/sredstvo za kupanje. Peskir je obezbedjen. Imajte na umu da, kada jednom napustite vozilo, ne smete vise da se vracate u garazni prostor, sve do zavrsetka plovidbe. Zato lepo isplanirajte sta cete sve poneti sa sobom. Takodje, rezervisite kartu znacajno unapred, jer se sobe popunjavaju vrlo brzo. Polazimo tacno u 21h i plovidba protice neosetno, jer sam vec u 22h zaspao. Stizemo oko 6:30h u Iraklio. Posmatrajuci grad kako se budi, pomislio sam isto sto i pre nekoliko godina, kada sam izasao iz voza u Erlangenu, u mometnu preseljenja: "Dakle, ovde cemo sada da zivimo...bolje vas nasli..."

@živke apsolutno ste u pravu! Cak i da Vam niko nije dao savet, sami biste to shvatili. I ovo vazi prevashodno za gradske sredine. Naime, asfalt u gradovima, u dobrom delu, toliko je uglacan i sjajan da i pod obucom osecate kako proklizava noga, i to kada je suvo! Verovatno zbog visokih temperatura i zbog izrazito frekventnog saobracaja, asfalt je dobio tu notu, koju mnogi motociklisti egzibicionisti koriste da proklizavaju zadnjim tockom impulsivno dodavajuci gas i cesto mi padne na pamet: "samo da ih ne highside-uje, jer ce biti belaj". Na putu ka stanu imam jedno parce puta u gradu koji je na strmoj uzbrdici i bukvalno svakodnevno osecam kako prednji tockovi proklizavaju prilikom penjanja, kako god da doziram gas. Izvan gradova, koliko god da je dobar i renoviran asfalt, sitna prasina od suve zemlje zbog cestih vetrova ispunjava sve pore asfalta, tako da pri prvoj i manjoj kisi ta prasina se pretvara u smesu koja smanjuje hrapavost. @admiki kao sto rekoh, u gradovima je manje-vise stanje puta kao u Beogradu, Novom Sadu i slicno. Magistrale i lokalni putevi su znacajno bolji i renovirani, sto ove godine, sto prethodnih godina, tako da sam siguran da bi voznja motociklom bila pravo uzivanje. Kao sto @živke rece, sa kraja na kraj ostrva je 250+ km, sto je nekih 5 sati voznje sigurno, iako postoji duga deonica moto-puta sa razdvojenim trakama. Cak i rute ka jugu ne mogu da se izvezu za krace od jednog sata, iako su po 40ak km. O duzim da i ne govorim.

Da zaokruzim malo duzu uvodnu pricu najbitnijim detaljima, a to su: Ljudi Sto se tice Grka, u ovom slucaju Kricana - najveca, i skoro pa jedina, razlika izmedju "nas" i "njih" je, zapravo, jezik. Od prvog dana, otkako smo krocili na tle Krita, utisak o ljudima koji ovde zive je tako pozitivan i samo se popravlja iz dana u dan. Da nije njih, tranzicija i period adaptacije na nove zivotne uslove bi neuporedivo teze palo kako mojoj porodici, tako i meni. I od prvog dana se osecamo kao kod kuce! U odnosu na Nemacku, tacnije Bavarsku, gde, uzgred budi receno, ljudi su otvoreniji i prijateljski nastrojeniji nego u ostatku Nemacke, dolazak na Krit je pravo energetsko osvezenje. Pre svega nama Balkancima. Jos uvek nisam osetio pogled "stranci", "auslenderi" upucen nama, i mislim da necemo nijednom osetiti ubuduce. Mogu slobodno da kazem da se osecamo dobrodoslo. Da budem iskren, prvih mesec dana nam je bilo izuzetno stresno, tesko, jer nije nimalo lako sa dvoje male dece preseliti celo, kako bi braca Hrvati rekli, pokucstvo, i to ne iz jednog mesta u drugo unutar Srbije, pa ni iz Srbije u drugu zemlju, vec iz jedne strane zemlje u drugu stranu zemlju. Taman smo se potpuno adaptirali na nemacke uslove (doduse to nije dugo trajalo i tada jos nismo imali decu), kako bi sada morali sve to isto, samo uz dva mala najdivnija cuda, plus potpuno novi i drugaciji zivotni uslovi. Tu su nam pomogli, indirektno, ljudi koju ovde zive. Nema dana da nam se neko ne obrati, da se ne nasmeje, pita odakle smo, sta radimo. Do sada nam se desilo par puta da nam neko samo uzme mladjeg sina, koji sada ima 8 meseci, u narucje i pocne da se igra da njim. Svi zivi "bacaju pet" starijem sinu, pitaju ga kako se zove, zbijaju neke sale i slicno. Ta prijateljska, iskrena energija je u svima, narocito prema deci i ne mozes da ostanes imun na tako nesto. Kao sto rekoh - samo mesec dana nam je bilo potrebno da nam se duse smire i da opet dozivimo tas osecaj doma, koji je preko potreban za normalan zivot. I sto je najbitnije u celoj prici, nasoj deci ova tranzicija nije tesko pala, narocito starijem sinu, koji je vec svesno bice sa svojim rutinama, zeljama, navikama. I zato smo presrecni i prezadovoljni. Sve negativne aspekte zivota u Irakliu, ili Kritu generalno, a kojih ima dosta, ljudi koji ovde zive potiru svojom energijom. Recimo sva ta haoticnost, neuredjenost, djubre, smrad macije mokrace skoro pa u svakoj ulici, kako cemo - lako cemo koncept, flasirana pijaca voda o kojoj moras da mislis i da planiras, i jos gomila toga, sto je u potpunoj suprotnosti onome sto smo imali u Nemackoj, zaboravi se, ili se prosto naviknes i ignorises, sve zbog toga sto su ljudi otvoreni, pozitivni, veseli, nekako tvoji! Opet, prilicno suprotno od onoga sto smo imali u Nemackoj Kada smo se uselili u novi stan pocetkom oktobra, vec prvog dana, nekoliko komsija iz zgrade su nam se obratili sa osmehom uz recenicu :"Yassas! (pozdrav na grckom) You are in Nikos' apartment? Welcome!!!" Svi su obavesteni i znali su da imaju nove komsije. Zar nije dovoljno?

Da potvrdim pricu o stanju saobracaja jednim screenshot - om. Salman, kolega Indus iz Zapadnog Bengala, koji je sa mnom na projektu, stigao je na Krit mesec dana nakon nas. To je njegova prva poseta Grckoj u zivotu. Inace, ziveo je i u Svedskoj, Engleskoj, naravno zivi u Nemackoj u istom gradu gde i mi.

@admiki nakon posete Akvarijumu, nije nam vise bilo do kupanja kada smo videli sta sve zivi u okolini Krita i u Mediteranu vrlo brzo nas je strah pustio, tako da smo koliko sutra brckali noge na plazi ispred kuce u kojoj smo ziveli prvih mesec dana

Cisto da vam zadrzim paznju Jedna od plaza u Gournes-u, nalazi se iza Akvarijuma Krita, najveceg u Grckoj, cini mi se. Fotografisano 14. septembra. Duvalo je prilicno, otuda i ovi lepi talasi.

.. strpite se jos malo, uskoro slede price, pricice i putesestvija, uz fotografije, naravno. Mozda ceo ovaj pocetak deluje suvoparno, gomila teksta, ali bih voleo da sazmem i podelim sto veci broj detalja svima, kako biste se sto lakse i brze adaptirali na Krit, onog momenta kada Vasa noga kroci na tlo i sto manje energije i vremena utrosili na snalazenje u novoj sredini.

Saobracaj Verujem da je dobar deo clanova foruma na ovaj ili onaj nacin ucestvovao u saobracaju u Grckoj, tako da sam siguran da vec postoji oformljen utisak kako izgleda voziti po grckim drumovima. Reklo bi se da se Krit ne razlikuje mnogo od ostatka Grcke, s tim sto bih mogao da naglasim par specificnih detalja koji mogu da olaksaju prezivljavanje. Ujedno ne mogu da pobegnem od poredjenja sa Centralnom Evropom, pa ni sa nasom domovinom, jer proteklih 7 godina sam ozbiljne kilometre presao sto po Holandiji, Austriji, Madjarskoj, malo Belgije, malo Ceske i poslednje 4 godine, svakodnevno, po Nemackoj. Generalno, voznja u naseljenim mestima, narocito u gradovima, zahteva znacajno vecu koncentraciju. Gradovi, tj. ulice u gradovima su manje ili vise, pa cak i veoma stisnjene, uske, narocito u centralnim zonama gradova. Automobili su parkirani svuda i nalazenje parkinga zna da bude veliki problem. Doduse, ovo zavisi od toga u kom se delu grada nalazite. Uglavnom, u najvecem delu grada, bilo kog, parking na ulici je besplatan. U uzem centru se naplacuje, ili je cak zabranjeno i ne preporucuje se eksperimentisanje, jer kazna moze da stigne u roku od 10ak minuta. Ukoliko biste dosli na Krit sopstvenim vozilom, uzmite prvo u obzir koje vozilo posedujete i u skladu sa tim planirajte gde cete ici. Ukoliko je Vase vozilo vece od B segmenta, ne pokusavajte da ulazite dublje od zidina starog grada Iraklia i Retimna. O Sitiji da i ne govorim - skoro ceo grad je na padini i ulice su bas, bas uske. Jednom sam ukrkao naseg XC60 u centar Iraklia i to prvog dana kada smo stigli, jednom prosao kroz Sitiju i ne pada mi na pamet vise Zato nam sluzbena Opel Corsa olaksava zivot (ne sto je sluzbena, vec njena velicina). Ivicnjaci su posebno visoki, cenim 20-30ak cm, mozda i vise, verovatno da se ne bi peli po trotoaru, tako da vodite racuna o vratima prilikom otvaranja. Da me pogresno ne shvatite - voznja nije nemoguca, ali je malo patnja skrenuti iz jedne ulice u drugu uz takve visoke ivicnjake, stalno ste na kvacilu i gledate levo-desno...prosto, da bi izbegli mentalni umor i strepnju, lakse je peske. Ukoliko bi rentirali automobil - znate sta Vam je ciniti. Motocikala ima kao mrava, vozi se i levom i desnom stranom trake, tj. zaobilaze te gde god da vide slobodan prostor. Deluje da su svi naviknuti na to. Uglavnom nose bar kacigu, dok puna oprema se vidi samo na onima koji idu na neke ture po ostrvu, ili su stranci. Vidjao sam, ne tako retko, i motocikliste bez kacige. Vozi se sve zivo. Sreo sam dosta CF Moto, Benelli, Voge. Naravno, klasika je tu - Japanci, GS, KTM. Najmanje R motora, tj. bas ih retko srecem. Cene rentiranja nemam pojma, jer se nisam raspitivao. Saobracajni propisi se postuju selektivno. Pesacki prelaz skoro da i ne postoji kao institucija. Kruzni tok zna da bude konfuzan, jer kod nekih Stop znak zna da bude u sred toka. Pravilo desne strane se postuje i to dosta uliva poverenje i sigurnost od neocekivanih bocnih izletanja. Crveno svetlo se prilicno postuje, mada sam video par puta i lagane prolaske kroz isto, cak i po 2-3 auta u nizu. Vozni park Kricana je sarolik. Posebno se isticu kamioneti, kojih ima milion. Svih generacija, od onih od pre 30+ godina koje vidjamo po ratnim reportazama, najcesce sa Bliskog istoka ili Afrike, do najnovijih Hiluxa, Rangera, Raptora, Navare i slicno. Najcesce ih voze ljudi sa sela i njih cete najcesce sresti na lokalnim putevima unutar ostrva. Ima ih i po gradovima, ali bih rekao da su oni tu kao statusni simbol. Unutar ostrva su vise kao radna vozila, jer se lokalno stanovnistvo intenzivno bavi uzgajanjem sitne stoke - ovaca i koza. Ovih vozila i njihovih vozaca se pazite kada se vozite lokalnim drumovima, jer oni znaju da voze i po sredini puta, krate krivine, parkiraju 'de 'oce, cak i u slepoj krivini, jer posmatraju svoje koze kako brste neke zbunove po kamenjaru Bogu iza tregera. Pored njih, jos veca pretnja su upravo te domace zivotinje, koje mozete da sretnete u svakom momentu, u bilo koje doba dana i to da ih nadjete kako se izlezavaju po asfaltu, prelaze put ili pak brste nesto uz sami drum. One poseduju neku nepisanu zastitu, tj. lokalci su vrlo osetljivi na njih, tako da ih posmatrajte kao njihovu "svetinju". Jedinu pozitivnu stvar koju mogu da istaknem o saobracaju na Kritu je to sto se truba bas, bas retko cuje i nekako nisu agresivni, bezobrazni i drski kao sto smo mi, narocito u Beogradu. Koliko god haoticno saobracaj delovao, lakse mi je voziti po Irakliu, nego po Beogradu. Jednostavno, ne isecaju jedni druge, nisu bezobrazni i deluju mi tolerantniji jedni prema drugima, nego sto smo mi prema nama. Stanje asfalta je kako gde. U gradovima kao kod nas, izvan gradova je stanje znacajno bolje. Da li bih se vozio motociklom po Kritu? Da, apsolutno, uz obracanje posebne paznje na detalje koje sam naveo iznad. Ima predivnih puteva sa sjajnim krivinama, ne tako male kilometraze. I to ne mali broj takvih ruta. Recimo jedan takav je i put kojim svakog dana idem na posao - stari put Iraklion - Retimno, o kom cu malo kasnije.

Ako imate volje i zelje, slobodno se javite, pa makar da popijemo po neko vino, uz masline i sir. Mi smo u Irakliu. Naravno, ako treba krevet da se prespava - tu smo