Na putu, tamo negde izmedju neceg, iza sebe cujem urlik nekog RR a. I kratko sirenu. Ne verujem da me pozdravlja, samo me upozorava na svoje prisustvo. Potom pored mene prolazi takvom brzinom da sam samo video da je bar dobro opremljen za takvu voznju... kaciga, majica i bermude. Ja sam svirnuo da otpozdravim, ali je on u istom trenutku probio zvucni zid pa nisam siguran da me je cuo. Imao sam dobru volju. Samo sam posmatrao kako maksimalno nedozvoljenom brzinom nize kolonu preko pune linije. Mladost... Razmisljam, zasto sine to tako? Zar drvoredi moraju da izgledaju kao letve na tarabi? Cemu zurba? Ne postoje hitne stvari vec ljudi koji su zakasnili. Nisu mene godine ucinile pametnijim vec starijim, ali su donele nesto neprocenjivo- smirenje. Ja ne moram da budem brzi od onog ispred sebe... Ne mogu da zamislim gluplju investiciju od placanja kazni. Budzet R. Srbije najvise volim da punim posredno, preko kafana i benzinskih pumpi. Sada je na snazi brzina ler i gas svalerski. I stigao sam gde god sam naumio i nikad nisam zakasnio. Kaciga puna mirisa, pune oci, puno srce... ne bi ja to menjao. I ono kad dodjemo kuci ja i najbolja zena koja se postara za nesto nakoso seceno. Onda sedimo u dvoristu i sabiramo utiske uz pivo zbog koncentracije i drustvenog ophodjenja. Slozicu se sa mojim drugom. Lep je zivot. Ipak cu prepustiti jednom velikanu da objasni stvar do kraja:

Sati prolaze u razgovoru, vreme nije bas naklonjeno da opisem slikama lepotu ovog zivopisnog mesta na obali Save. Onda cu staviti fotografije od nekog prethodnog, lepseg dana: i kako da odolim jednom selfiju na plazi... Jos jedna slika sa domacinom pa da krecemo: Moji strahovi vezani za Dzimija su bili neopravdani. Provukli smo se a bez da nam je vandalizovao neki komad odece. Verovatno je imao slobodan dan. Da upotpunim pricu o zivotnoj zelji evo slike jedne majke koja odgaja svoju decu kod Pedje u dvoristu i pored velikog hendikepa: nema jednu prednju nogu... Prema kuci isti put samo u suprotnom smeru. Odlicno smo raspolozeni, oblaci su tu samo da nas sakriju od sunca:

Na stolu za kojim sedimo knjiga. Ozbiljno stivo. Od domacina nisam ni ocekivao nista drugo do visokih kriterijuma. Zato je on jedan od malog broja ljudi u mom svemiru koje nazivam duhovnom aristokratijom. Za koje mi nije tesko nista. Jedan od onih sa kojim mogu da sedim satima i da nista ne kazemo. I da se na to smejemo. Nisu to povrsna prijateljstva iz kafana, vec ona koje je vreme, to majstorsko reseto prosejalo. Bilo je dosta zivotnih prilika kad te kuka goni a nevolja lize, ali nismo okretali glavu. To sto je postao od gorostasa hedonizma guru minimalizma ja znam sta znaci. To nije strah. Strah je preteca poraza. On zna ona pravila sa pocetka price. Ni jednog trenutka nisam sumnjao. Ja ga uvek utesim da je bar lep covek al sa ruznim problemom. Znamo da prvo moras da se ucauris da bi postao leptir... Za takve reci utehe Pedja meni pripremi nesto vrlo zanimljivo: sve ovo stane u ovo Naravno bez sokovnika, mada je i on ekoloski prihvatljiv. Razlaze se u prirodi za 2,5 miliona godina.

Moj unutrasnji mir remeti ozbiljan problem... na cetiri noge. Dzimi. Samo ime uliva strah. Bar meni. Prosle godine mi je pocepao nove moto pantalone. Obe nogavice. Vodi racuna o simetriji. Veoma kvaran tip. I lukav... pusti te da sednes i upalis i onda se zaleti, prvo jednu nogavicu pa dok ti gledas cime da ga zgromis on doradi drugu. Upozorio sam Tanju, ali ne znam koliko me je ozbiljno shvatila? Posto mene put ka licnoj sreci obavezno vodi preko makadama, neko u susret mora da zuri u kladionicu... Nije prasina problem, vec jedan terijer koji ceka negde... Mada i njegovo terijersko poreklo moze da se dovede u pitanje. Ima narav i izgled, ali vidi se da je i grupa autora dala svoj doprinos. Ni jednu fotografiju te zveri nemam, zato sto ne dozvoljava. Cim uperis u njega aparat kidne. Mozda neku njegovu sliku ima neka ozbiljna sluzba, ja nisam uspeo da ga ovekovecim. Kako god, sto si blizi Cezaru strah je veci, a moj je na vrhuncu. Ulazimo u dvoriste i na srecu Dzimi je imao neka druga posla... I vreme se prolepsalo. Pozdravljamo se sa domacinom i sedamo za bastenski sto. Izmedju mene i mog greha je sveta Inkvizicija:

Na skretanju za Orasac uvek ista dilema: Nisam strucnjak za marketing, niti sam zlurad i ne podsmevam se, ali se svaki put zapitam da li je vlasnik samo saljivdzija ili je naprosto iskren? Obavezno mi je neka scena u glavi, kao kelner mi posle odlicne partije skembica uz neki becarac recimo: " tetka tecu davila u krecu..." kaze: " za dezert mozete da dobijete jedne batine srednjeg intenziteta... specijalitet kuce." Mada na ovim prostorima ima jos zanimljivih imena lokala pa prilazem: Odagnavam misli i idem na najbolju proju na svetu i u inostranstvu. Sa koprivama, ne zapisavanim. Zbog raspolozenja... Velikom brzinom napustamo blizinu pomenute SUR. Brzina je bila tolika da sam se uplasio da ce doci do savijanja vremena po Ajnstajnu...

Mi se vodimo hipi filozofijom na ovako kratkim putovanjima, dakle nosimo samo ono sto imamo na sebi i vec sam rekao da nije problem da se pokisne. Ali ne bih da provedem letnji dan zabijen u kucu uz sijalicu. Pakujemo se ( u dzepove ) i nastavljamo. Svi koji su me zamisljali kao super heroja... su bili u pravu: A ona kaze: Ajde ocemo li? Da stignemo dok smo jos mladi... Nismo daleko od cilja i nastavljamo odlicnim putem veoma zadovoljni.

Vreme se pokazalo kao savrseno za voznju. Sunce ponekad proviri kroz oblake, temperatura idealna. Vodjeni nasom krilaticom " gde zgodno mesto vidis ti cigaru zapali ", mi pocinjemo tim i da se bavimo. Jezdimo i dalje odlicnim putem kroz jos lepse pejzaze i nesto mi bode oci, prosto me vredja. Toliko je smeca baceno pored puta da je to porazavajuce. Ne mogu da se nacudim da su ljudi bas toliko ekoloski onesvesceni. Ni jednu jedinu fotografiju nismo napravili a da u kadru ne statira neka flasa, kesa, baceni smederevac ili neka druga sekundarna sirovina. Vozimo dok se ne pojavi neko zgodno mesto da nahranimo poroke... ... i evo ga. Normalno, kafa i cigara, samo vinjak fali za sveto trojstvo. Posedesmo neko vreme u gotovo praznoj kafani, tacnije basti od iste, a ja bas opusten... ko kod zubara. Sija mi se ukocila od zveranja u nebo koje se bas zacrnelo.

Voznja kroz grad nije bila vredna pomena osim sto me je neki cale sa kolima punim familije isekao ko burek za ovde dva coska od kuce. Zamalo dizginemo na kucnom pragu... Sta ces, nekima se ne moze dokazati da ogledalo na kolima ne sluzi za cesljanje. Nastavljamo u dobrom raspolozenju i kod Boljevaca mostom prelazimo Savu kod TENT i uzimamo kurs prema Sapcu. Tanja vadi foto aparat i nastaju prve slike iz voznje:

Nastavicu cim provalim zasto ne mogu da postavim slike.

Ako i padne kisa to je najmanje sto moze da se desi. Nece biti ni prvi a nadam se ni zadnji put. Pa leto je pobogu. Uvek moze da se stane negde dok ne prodje najgore. Najveci motiv mi je sto idem da vidim coveka koji tvrdi da je zivot lep. Mada na prvi pogled ne izgleda tako... Naime, pre par godina, izmedju dva nasa telefonska razgovora desila se dijagnoza i operacija i to moto gp brzinom. Ona sto zna svaciju adresu mu nije bila naklonjena. Izvukao je mozda najveceg sampiona u svim kategorijama, zlokobnog imena ( tri slova, nije cir ). I tako je moj drug formirao ratni stab u Orascu, da zivi sa prirodom i od prirode. Iako prerano krcka penzionerske dane nije sebi dozvolio da spusti gard. Ko god se borio da zivi zna za pravila: Ne potcenjuj protivnika, ne okreci ledja- tako napustas borbu, i ma koliko pljustali udarci nemoj da zmuris da nesto ne propustis od borbe. I pozitivan stav, to se podrazumeva kao i dosta tecnosti. Spremni smo da krenemo, samo da uzjasimo jedinog clana porodice koji to dozvoljava i put pod tockove...

Sledeci sadrzaj ne preporucujem citaocima mladjim od 18 godina zbog eksplicitnih scena uzivanja u duvanskom dimu. Sudbina ima svaciju adresu... Imao sam 33 godine kada mi je doktor na uglednoj beogradskoj klinici biranim recima saopstio da sam postao ponosni nosioc teske i ne izlecive bolesti ( kasnije sam dosao do zaklucka i vrlo luksuzne )... Naravno uz reci utehe da se sa tim moze ziveti pod uslovom da mi zivot bude jedna grande restrikcija. Nije mi bilo prijatno, ne moze covek nikad da se spremi za tako nesto. Ne znam kako, ali sam se docekao na sve cetiri i prkosno odgovorio: " Resicu ja to..." Osmehnuo se dobronamerno kao da daje podrsku mom optimizmu, listajuci onu hrpu papira po ko zna koji put, profesionalno zacudjen sto ovaj skelet pred njim prica iako je sa tri noge u grobu. Posto znam da napravim razliku izmedju biti ziv i ziveti, moja borba je pocela... Red laboratorija, red cekaonica i sve vise prirode. Sam sebi uvodim sve vise trapije prirodom i vazduhom. I konacno upoznajem sebe sa sobom. I resio sam ono sto sam obecao doktoru... u svoju korist. Posle sedam godina rvanja sa dostojnim protivnikom u finalu odnosim pobedu brchko - romskim stilom. I sudija je proglasio pobednika... Mislite da sve ovo nema veze sa motociklizmom i putopisima? Ima, ja zivim, vozim jos kako i spremam se sa najboljom zenom da posetim svog druga u Orascu kod Sapca. Mada vreme nesto ne obecava...

Dobro dosao. Meni si vec pomogao naj vise na svetu, nasao si moj novcanik. Kaciga ti je poznata Drago mi je sto si sa nama

Videh i Maroko. Hvala sto si podelio ovo putovanje sa nama.

Maestro, ako je ovo prvi putopis, kakav li ce biti drugi? Duboki naklon i skidam ovu zimsku kapu.

Dobro dosao mladicu! Od entuzijazma pocinju velike stvari. Bice i motor, ne moze se to izbeci...

Procitao sam sve sto si napisao, ali odgovor na kelnerski banditizam sa hlebom me je kupio za sve pare. Gricnes sve sto si platio i posteno. Mada, prevejane su to bitange, naprave oni przenice... pa uvale gostima... Meni je jasno da nisi odrastao na kavijaru, ali si njemu verovatno izgledao kao profesor sa Sorbone, pa ko veli da se nadje za cigarice. Hvala na ovom sjajnom putopisu i jos lepsim slikama.

Gledam kliksa, pa se setim ranih radova. Ja i Tengai, mladi obojca. Mene tek pocela da napusta kosa... eee mladosti pusta... Ovo je bilo odlicno, skoro da sam mogao da osetim mirise prirode. Odlicne fotografije.

Hvala na podrsci dragi prijatelji, pisacu ja ako neko hoce da cita, ne bih da zauzimam spejs badava

Dobro dosla u klub. Ti si naj hrabrija zena za koju znam i napravila si odlican izbor. Bice to duga i iskrena ljubav. Cestitam!

Ozbiljna sprava... nego odoh kuci sa zebnjom u srcu. Sta cu kuci tako rano sta me ceka tamo? Vozim tako, nema nikakvog saobracaja, tek po koje vozilo i brzo stizem. Pre povratka u ring sipam benzin. Ko zna, mozda zatreba da bezim u nesigurni muski sator... Kod kuce uobicajena procedura. Za docek topli zec (ne u tanjiru), onda istraga. Ja se pravdam da sam pobegao da ne dodje do nasilja u porodici, u kome bi ja bio zrtva zasigurno, a najbolja zena temelji optuznicu recima: "Kako si mogao da odes bez mene?" Nisam nista pricao i sa mirom svetitelja odslusao sam seminar o unapredjenju naseg odnosa i uzajamne ljubavi prema motoru. Ja se uhvatim toga u svoju odbranu i vec koliko sutra zajedno zajasimo. Ipak je ona moj najbolji suvozac i logisticar... (u smislu da uvek ima neku kutiju cigara negde, da nisam gladan, da se ne predoziram kofeinom, da ne dehidriram)... Zasto ovo pisanije? Motor posredi nas - jeste i bice. Zahvaljujem svima koji su tracili vreme na ovo literarno nedelo. Samo sam zeleo da ova zimska camotinja brze prodje...

... Sada je vec vreme za dve cigare, i stajem odmah na izlazu iz Obreza sa leve strane puta u hladovinu. Dok purnjam preko puta mi privuce paznju interesantno mesto. Nisam uspeo da dokucim sta tacno predstavlja, ali ima neko znacenje. Rekao bih da je iz nekih starijih vremena, postoji klupa i sto, ali se ne zadrzavam na suncu. Slikam samo drveni krst koji je tu postavljen ne tako davno. Nastavlam dalje prema Pecincima... Sremska sela lice manje vise, za slikanje nije bas zanimljivo , pa nisam stajao do Subotista. Tu se odlucim za jedan gazirani sok u hladu ispred prodavnice. Pecinci su blizu, pa cu odande preko Mihaljevaca, Karlovcica i Preke Kaldrme polako kuci. Ali pre toga kad vec idem u prestonicu juznog Srema poseticu MK Adrenalin. Parkiram ispred kluba i ulazim. Basta ne funkcionise posto je ozbiljna zega. Unutra je samo Luka, moj ljubazni i srdacni domacin. Popricamo se, ja kremiram par cigara, sunem sok i polako se spremam za povratak. Luka me kao pravi domacin isprati i predstavi svoju radost. Ja trazim odobrenje za slikanje i evo nesto za ljubitelje austrijskog proizvodjaca:

U kecu dva ne obrijana tipa u radnim odelima. Izrazi lica govore da se vracaju sa tematskog matinea, a tema je bila Sinan, Mitar i rakije litar. Vozac pokusava nesto da vice kroz delimicno otvoren prozor. Vrata izgleda ne mogu da se otvore. Cenim da je karoserija dozivela plasticnu deformaciju usled tolikog stresa i godina eksploatacije. Suvozac ne radi nista. Verovatno zahvaljuje visoj sili sto kolega nije pomesao gas i kocnicu. I da ja ne bi prisustvovao kako mu oni objasnjavaju gde je to sto on trazi ja polako na drum i sa suncem u ocima idem daljim putem kuci. I sve ovo sam doziveo kao neko prociscenje. Ono breme koje sam vukao ceo dan sa sobom je spalo. I preteko sam. Moji problemi i nisu tako veliki koliki su od onog sto mlatara rukama i vlasnika onog nesrecnog keca koji je jos tog popodneva proglasio 100% stetu, a da nije ni ogrebao kola... I sada mi nije neki problem sto cu kod kuce klecati na cepovima od piva i ici u krevet bez vecere za kaznu. Sada idem prema Pecincima, ali prvo trazim idealno mesto za cigaru. Jos nisam rekao sve...

Jos malo se promuvam po okolini, pa da krenem. Proveravam dzepove, sve je tu, sve je zatvoreno, stavljam kacigu i cujem kako se neki auto naglo zaustavlja. Pogledam na put, stariji gospodin izlazi iz malo mladjih kola vidno uzrujan. Mislim nesto mu se desilo na putu pa da mi se izjada. Prilazi mi siroko gestikulirajuci i nesto prica, ja ne razumem sta. Onda uklavirim da on zapravo prica saputnicama. Pridje mi, nazove dobar dan i kaze: "Obedska Bara?" Ja malo iznenadjen kazem: "Gledate u nju." A on ce: "Znam to, jel ima neki sadrzaj, restoran?" Ja kazem: "Jos kilometar i par metara niz drum, sa leve strane". Po izrazu njegovog lica rekao bih da me je razumeo: "Pre Murmanska levo, pa 12km zemljanim putem." Zahvali se, pozdravi i ode prema kolima udarajuci se rukama po bokovima. Promrmljao je nesto kako je jos jutros krenuo iz Beograda!? Ja se od jutros naziveo a on bas nalutao i ocito demoralisao. Tako covek moze psihicki da strada samo ako krene na izlet sa zenom i nikad udavanom svastikom... Kako god, on odlazi u kola i tamo pocinje ziva diskusija. Sad svi mlataraju rukama. Ubedjen sam da su ga uhvatile u unakrsnu vatru tipa:" Jesi mogao da nadjes neku vecu bitangu od ove hulje na motoru da pitas za put? I sta mislis sta on ovde radi sam? Da ne slika mozda prirodu? Sigurno je pio neku drogu pa ceka putnike namernike da ih posalje krivim putem pravo u provaliju! Jel ima ovde medveda?" I sve tako... Palim motor, pa polako preko travice do puta. Pogled levo, nema nikog, pogled na one u kolima... tamo je unutrasnji retrovizor proglasen za cist visak, pogled desno, nailazi ponos jugoslovenske auto industrije. Bordo kec neugledan iz daleka, nailazi ne velikom brzinom, ali konstantnom. Sad je vec jasno da onaj sto se pridrzava za tocak upravljaca ne preduzima nista, ni da koci ni da obidje ovog sto je zaustavljen na putu. Izgleda da sam ja jedini svestan da ce ovde da se desi fuzija dva krsa. Ja ne mogu nista da preduzmem. Ovde se radi o sekundama. Da nesto startujem sa trave, nema trika. Ako nije tvrda podloga na moju zadnju gumu mogu da se oslonim kao na koru od banane. Samo mogu da padnem na put i onda da me pregaze ko plitak potok. Sad vec nailaze kola iz onog smera gde sam nameravao da krenem. Nista, stojim, pa sta bude. Verovatno u poslednjem trenutku onaj sto je vozio keca shvata da ovaj stoji na drumu a bez da je dao neko obavestenje o tome. Pocinje silovito kocenje uz neko neprirodno uvijanje karoserije. Ja sam pomiren. Danas postajem deo statistike. Zlobnici bi rekli da bi to bila krs fuzija ali sa sasvim dovoljno energije da me odatle odnesu u cebetu. I desilo se cudo. Zubu vremena na tom stojadinu su odolele jedino kocnice. Staje pola metra od ovog sto prica rukama. Ja samo stojim i cvrsto drzim guvernal. Kao hipnotisan. Shvatim da su mi ruke utrnule do ramena. Onda tek vidim kako stvari stoje. Pravi srpski hardcore high.

Odlucim da nastavim pored Obedske Bare, uvek je lepo, u svako doba godine za fotografisanje. Stajem na mestu koje se zove Spomenik. Postoji visoka osmatracnica, namenjena posmatranju ptica, mada po flekama na patosu smeo bih da se opkladim da se koristi za posmatranje pica. Nije da sam cistunac ali nisam imao zelju da sedim na klupi, a ima i sto bas lepo da se covek smesti. Zabava omladine je na visini. Nek su zivi i zdravi. Inace ova suma koja se vidi preko ovog mora trske nije bas obicna suma vec prasuma. Mestani je zovu Debela Gora, jako je stara a to je lako utvrditi po bogatoj populaciji hrasta luzicnjaka. Ako malo poznajete drvece jasno je da hrastu trebaju vekovi da izraste, a par sati beskrupuloznim bitangama da ga poseku. Nesto i o istoriji ovog mesta, i njegovom imenu: Austrougarski prestolonaslednik princ Rudolf je u maju 1885. posetio Obedsku Baru i boravio na ovom mestu. Kao strastvenom lovcu i velikom poznavaocu ptica ovo mesto je sigurno ostavilo jak utisak na njega. Nakon njegove tragicne smrti januara 1889. njemu u cast na ovom mestu je 1890. podignut spomenik u vidu obeliska 4,5m visok i 1,5m sirok. Prilikom prve posete ovom podrucju kralj Aleksandar I Karadjordjevic izrazio je zelju da se spomenik sacuva tu. Pocetkom II svetskog rata spomenik je uklonjen ali postoji inicijativa da se obnovi.

Polako se spremam da napustim to vazno mesto, u saobracajnom smislu, posto odatle saobraca i skela koja vozi svakog parnog sata na drugu obalu Save do mesta koje se gle slucaja zove Skela. Sedam na motor i krecem ali iz pravca sela dolazi dzinovski oblak prasine koji predvodi jedan besan mercedes. Vidi mene sigurno, samo nema ni malo obzira da uspori. U kolima mlada porodica sa malim detetom. Tata ga obucava kako da se ponasa u zivotu koji je pred njim... ili dizes prasinu, ili je gutas. Nema trece. Spustam vizir, stajem i nekoliko trenutaka stojim u takvoj prasincini da nisam znao ni gde je levo. Prasina se polako sleze i ja nastavljam. Neka omladina na biciklima me cudno gleda malo dalje, verovatno sam bio jako prasnjav i nisam mogao brze pa da vetar to resi. Sada pocinje asfalt a ja odmah stajem kod crkve svetog Luke. Odmah na pocetku sela ili na kraju, zavisi sa koje strane se dolazi. Mozda je nekom cudno da je crkva na kraju sela, ali postoji objasnjenje. Podignuta je 1492. i mislim da je najstarija ocuvana u Sremu. Sagradio ju je Djuradj Brankovic na tom mestu zato sto su u njenoj neposrednoj blizini ostaci srednjevekovnog grada koji se zvao Kupinik. Eto i jednog od objasnjenja otkud selu takvo ime. Inace lokalitet je potpuno zapusten i tesko prepoznatljiv, a treba i proci tezak teren do njega. Interesantno je da su na tom tu pronadjeni ostaci rimske tegole, tako da istorija tog mesta verovatno seze mnogo dalje u proslost. Inace crkva je zanimljiva bar meni jer gotovo da nije uopste oslikana. i ikonostas je skroman, taman ono sto treba. Pod je poplocan kamenom i u duhovnom smislu, bar meni vredi mnogo vise nego one okovane zlatom. Tu sam i krsten, mada neki sumnjaju. Sta je tu je, dan mi je bas lepo krenuo, pa sto narod kaze bez nevolje nema bogomolje. Napravim neku fotografiju i idem svojim putem, ne znam gde... Sada vec kad smo kod duhovnosti, u selu postoje i ostaci ckve svetog Duha koja je sagradjena 1803. i u nju su prenete sve dragocenosti iz stare crkve o kojoj sam pricao. Radilo se o starinama iz despotskih vremena. 11. jula 1944. crkva je minirana i tesko ostecena, a svi predmeti iz nje su nestali ili su unisteni. Zemaljska komisija za kulturnu stetu procenila je da su starine visevekovnog datuma i ogromnog kulturnog i istorijskog znacaja. Zahvaljujuci prilozima i dobroj volji mestana radi se na njenoj obnovi.