7. dan. Posto sam prosle godine bio na Ohridu pet dana (u pauzi izmedju dva moto-skupa) i obisao sto se obici moglo, ovaj dan posvecujemo lencarenju, suncanju, plivanju, ispijanju piva, setnji... Vece nam donosi promenu planova. Ideja je bila da sa Ohrida idemo, preko Albanije, za Crnu goru. Hteli smo malo da osuncamo “bikini zonu” na nudistickoj plazi u Ulcinju. Medjutim navlace se oblaci, pocinje jak vetar a povremeno i seva. Da na kraju ne bi zajebali, skracujemo rutu. Nastavlja se...

@farbach Odusevljen sam Prevezom. Atmosfera je tako opustena da je prosto neverovatno. Cak ni na obali nije bilo preteranog tuc-tuc. Ali zapamtio sam jedan kafic, vec na izlazu iz grada, gde su ljudi cekali na red da udju. Strasno! Ja mislio da je to samo fora na filmu. Nikad ne bih cekao da se smiluju da me puste da potrosim pare!

Kolegama zelim brz oporavak! A sto se tice izletanja, jedva cekam da krenu u patrolu sa novim motorima BEZ OZNAKA, koje su kupili nas da jure, pa kad ih pokupe par puta sto NJIHOVI u pezoima, sto ostali "vozaci", valjda ce da im dodje iz dupeta ispod sapke !

Svaka cast. Posto imas nov motor, para, zenu koja voli da se vozi... ja ti zelim samo sto vise slobodnog vremena da sve to maksimalno iskoristis!

E sad... Ovim slikama mutis mi planove. O Svedskoj nisam uopste razmisljao, ali... Odlican putopis. Hvala sto si ga podelio sa nama.

6. dan. Sa 0 metara nadmorske visine odlazimo na planinu. Prolazimo kroz oblake. Put do vrha je vijugav. Jedino zivo bice koje smo sreli. Vrh. Nazalost nisam imao kod sebe nijednu nalepnicu. A onda… Ne postoje reci kojim bih ja mogao opisati izgled ovih stena. Totalno van prostora. Kao da ne pripadaju tu, vec kao da su donesene. Slika govori hiljadu reci, ali u ovom slucaju i to je nedovoljno. Jednostavno treba videti uzivo. Ne, nije terorista! To je samo Marina. U tom mestu stajemo da natocimo gorivo. Jedan stariji lik pita radnika, sa kojim sam se sporazumevao na Engleskom, odakle smo. Ja odgovaram - Srbija, a on k'o iz topa: "Slobodan Milosevic!" Nisam mogao da prestanem da se smejem. Tito je pao sa trona. Odatle nastavljamo najkracim putem do Makedonije. Isli smo na prelaz Niki. Krajolik nikakav. Kao da nismo u Grckoj. Prelazimo granicu... ...i ubrzo stizemo u Bitolu gde pravimo pauzu. Osecaj kao da smo u Srbiji. Zastave (automobili) na sve strane, jezik nas, njihov, ma sve jedno. Cilj za danas. Nastavlja se... P.S. Zbog velikog broja slika, nastavljam kad predjemo na sledecu stranicu.

5. dan. Dok pijemo kafu na terasi i gledamo more, odlucujemo da dan provedemo na plazi, a putovanje nastavimo sutra. Verujem da bi i Suzukiju prijao odmor. Do sada smo presli nesto vise od 1500 km i ovo nam je sada najduze zajednicko putovanje. S' vremena na vreme malo prosetamo po novu kolicinu hladnog piva i nesto nam privuce paznju. Obisli smo i grad. Uvece smo otisli do obliznje tvrdjave. Na usamljenoj plazi odgledali smo fantastican zalazak Sunca. Dozivljaj je pojacalo i to sto nam je ovo poslednje vece u Grckoj. Nastavice se...

4. dan. Ujutru, odmorni, shvatamo zasto soba toliko kosta. Hotel Apolon. Malo kupanja i suncanja pa nastavljamo nas obilazak dalje. Nafplio. Mikena. Posle obilaska svih tih istorijskih mesta starih vise od 2000 godina, dosao je trenutak da vidimo nesto svezijeg datuma ali nista manje grandiozno. Most Rio – Antirio. Najduzi viseci most u Evropi! Pogled na zaliv sa udaljenosti od oko 20 km. Nastavljamo dalje, kao nekad John Wayne, u zalazak sunca. Cilj za ovaj dan je Preveza, grad na zapadu Grcke. I stizemo taman na vreme da isti odgledamo sa terase nase nase sobe. Sredjujemo se i odlazimo u laganu setnju do grada. Gladni, trazimo mesto gde cemo da veceramo. Biramo mesto u kome goste cine Grci. Uvek se drzim toga da kad sam negde prvi put jedem u restoranima gde se hrane lokalci, majstori, taxisti... tu je hrana uvek kvalitetna i jeftina. Izbegavam mesta u koja dolaze turisti. Ovog puta odluka je pala da veceramo u Fast food-u "cisto" grckog etno naziva: "ELVIS" Utisci: NAJBOLJA USLUGA NAJBOLJA HRANA NAJOBILNIJA HRANA NAJLJUBAZNIJE OSOBLJE Punih stomaka, a bilo je i za poneti, nekako se dovlacimo do hotela. Nastavice se...

Tu prisustvujemo neprijatnoj situaciji koju stvari jedan veoma mlad americki par (imaju oko 20 god.). Ovo nije prvi put da, tokom godina, prisustvujem situacijama gde amerikanci prave sr..a!Iako ne volim da generalizujem, dosad sam stekao utisak da su strasno nadmeni i nevaspitani, ali da ne skrecem sa teme. Napustamo spomenik i odlazimo do motora, gde utvrdjujemo da smo presli skoro 1000 km. Mali jubilej se blizi! Ponovo guzva, sirene i gas, i ubrzo izlazimo iz Atine. Ubrzo smo na Peloponezu. Sledeca lokacija Epidaurus. Konacan cilj za taj dan je Tolo. Tu utvrdjujemo veoma bitnu cinjenicu da Tuborg nije samo PIVO! Zahvaljujuci ljubaznosti gazdarice jednog od hotela i Marininih pregovarackih sposobnosti, u drugom hotelu pronalazimo smestaj i sobu koja kosta 100e/noc placamo 40e. Ostvce u blizini Tolo-a. Parkirao kolega! A pala je i prozivka! Nastavice se... P.S. Hvala svima koji prate i hvala na komentarima. Moracu da vam se izvinim i zamolim za strpljenje jer imam neke probleme sa internetom tako da pauza mozda traje nekoliko dana. Pozdrav.

Ima veoma lep osmeh, ali aparat nije bio kod mene. Inace ne preporucujem kretanje kroz Atinu bez GPS-a, pogotovo ako ste tamo prvi put kao ja. Nokia je odlicno odradila posao, tako da smo uz 2 pogresna skretanja ( mojom krivicom ) dosli do cilja. Akropolj. Ulaznica 12e po osobi ali moze da se koristi vise dana (4-5). S' vremena na vreme i ja se dokopam aparata

U Atini ulazimo u saobracajni haos. Tamo je voznja ludilo. Gomila jednosmernih ulica, zagusenje i LUDACI na skuterima za koje pravila ne postoje! Voze po trotoaru, provlace se izmedju redova automobila ne gledajuci. Samo sirena i gas! Na semaforu su uvek prvi, odjednom se pojavi njih 20. Od semafora do semafora podseca na drag trke! Cim se upali zeleno – pun gas i tako do narednog gde svi koce u poslednjem trenutku. Jednom recju LUDNICA! Osecao sam se veoma prijatno tamo.

...

3.dan. Vreme je da nastavimo dalje, pakujemo se i odlazimo na dorucak. Svako doruckuje on sto voli. U ovom delu Grcke tursku kafu zovu vizantijska, a u ostalim delovima grcka kafa. Sledece odrediste Atina.

Nalaze se 20-ak km od Kamene vourle. Obilazimo detaljno taj deo. Muzej je jos uvek u izgradnji. Mene interesuje vise kross koji se nalazi parkiran u dvoristu nego spartanci. Negde sam cuo da su imali neprirodne sexualne navike tako da nijedan film, glumci, specijalni efekti ili ne znam sta ne mogu da me nateraju da se vise zainteresujem. Nailazi i jedna Americka porodica, sa teskim juznjackim naglaskom (kol’ko sam naucio kroz filmove). Veoma su razocarani, jer na tom mestu sem tog spomenika nema niceg. Na obliznjem brdascu ima neki kamen koji oznacava mesto utvrdjenja i to je sve. Valjda su ocekivali McDonald’s ili Starbucks. Odlazimo I do vidikovca odakle se vidi koliko se voda od tog perioda (pre 2500 god) povukla. Sva ravnica, put, mesto gde je spomenik, Kamena vourla… je nekad bilo pod vodom. I tad su imali problema sa globalnim zagrevanjem. Po povratku parkiramo motor i ceo dan provodimo na plazi, koja je iznenadjujuce prazna uzimajuci u obzir da je spic sezone, i u upoznavanju mesta. Nastavice se…

2. dan. Marina ustaje veoma rano, u svitanje. Ubrzo sam i ja prinudjen da ucinim isto. Soba i nije tako losa. Hotel u kom smo odseli. Ovaj dan posvecujemo odmoru, suncanju i plivanju ali ne pre nego sto posetimo najpoznatije mesto poslednjih godina! Tu je kazu poginuo Gerard Butler (filmski!) Termopili!

Tako se putuje!

Svedska iz totalno drugog ugla, barem za mene. Ja sam do sad znao samo za Svedjanke! Samo nastavi!

18:30h, 720 km, Kamena Vourla. Informisemo se o cenama u hotelima ( tu spada i privatan smestaj) i sa nekom idejom krecemo u potrazi za smestajem. Odlazimo 2 ulice iznad glavne koja ide uz plazu i nalazimo, tj. Marina nalazi smestaj za 25e/noc za oboje. Soba je 2-krevetna, terasa, sopstveno kupatilo i garaza za motor. To je kod njih 2*. Bolje nam ne treba. Odlucujemo da tu provedemo 2 noci. Napokon zasluzena klopa. Normalno prvi obrok u Grckoj je kombinacija Giros – Mythos! Kraca setnja da upoznamo mesto, koje je inace veoma simpaticno, i odlazak na spavanje. Nastavice se...

Nastavljamo ne smanjenim ritmom ka Larisi. Ionako nema sta da se vidi usput. Levu traku auto-puta ne vidimo zbog visokog zida koji razdvaja trake i rastinja na njemu, sa desne strane pogled na udaljene planine. Na zalost nemoguce je ovog puta posetiti Olymp I Sport Bily-ja. Taj decacki san odlazem za neku drugu posetu. Predeli postaju interesantniji kad nestane auto-puta, ali to kratko traje. Stajemo na jedno od odmaralista na auto-putu da protegnemo noge. Tu vidim jednog “kolegu” na GSXR-u sa grckim tablama. Nervozan je. Pitam ga da li je sve u redu i da li mu mi mozemo pomoci. Kaze da je ostao bez goriva i da ceka njihov AMS da mu donese. Razmisljam koliko sam bio blizu njegove situacije, a sto je najgore u zurbi sam zaboravio da skinem broj njihovog AMS-a. Posle 220 km, ispred Ankialosa, nailazimo na jos jednu Benzinsku pumpu. Presli smo 660 km, do Atine ima jos 230. Bas mi se i ne vozi jos 2 sata, ispao sam iz trenaza, pa guzva u Atini… E tu se desila prekretnica tipa: ”Sreca prati hrabre!” Skidam tank torbu i kazem radniku: “Full.”. Prilazi njegov kolega uzima mu pistolj, pocinje da tanka i pita me: ”Nislije?” Odgovaram potvrdno i pitam odakle zna srpski, a on kaze da je pre 20 godina studirao u Nisu ( kao i svi Grci). Povedemo mi tu razgovor i kad je cuo da idemo za Atinu kaze mi sledece: “Zajebi Atinu, skupo je i guzva. Nego idi ti u Kamenu Vourlu, a kad odes na Peloponez idi u Tolo. To su mirna, mala i lepa mesta bez previse turista.” Poslusali smo ga i bio je covek i vise nego u pravu. Hvala mu.

Nastavljamo ka nasem "cilju" – Atina. Do odvajanja za Solun imam osecaj da se nalazim u Srbiji! Na jednu grcku registraciju ima deset nasih. U manjem odnosu to se nastavlja do Paralije. Odatle nase tablice naglo nestaju. Na auto-putu ima par zagusenja jer su u toku neki radovi. Kuvam se ispod opreme, przi Sunce (ima oko 40 stepeni), oko nas usijan metal automobila ciji su vlasnici zatvorili prozore i pustili klime na najjace, kamioni, Suzuki jos uvek izdrzava ali ovo ne kretanje mu sigurno ne prija. Vreo vazduh koji se podize od motora i asfalta samo pojacava nervozu. Pokusavam da se probijam. Negde uspevam, negde ne. Ne znam koliko vremena gubimo probijajuci se, ali smo se na kraju oslobodili! Suzuki je prosao, po ne znam koji put, jos jedan test uspesno. Pocinjem da primecujem da ( i da se brinem jer) nema benziskih pumpi. Poslednji put sam tankao u Makedoniji pre nesto vise od 230 km i od kad smo usli u Grcku (vec 90 km) nisam video ni jednu pumpu. Konsultujem GPS i vidim da u narednih 10-ak km ima pumpa. Tu odlucujemo da napravimo jednu duzu pauzu. Suzuki u zasluzenoj hladovini. I ja se hladim. Kazu da podsecam na mrsavu verziju klinca iz filma "Tito i ja" Pauza od oko sat vremena je prijala svima, ali zbog guzve na autoputu zbog radova, vremenske razlike od 1 sata i cinjenice da nemamo tacno odredjen cilj (smestaj) moramo da nastavimo. Presli smo 440 km, do Atine ima jos toliko, a vec je skoro 3h popodne.

1.dan. Oko 6:30 odlazim po Marinu i odatle pravac pumpa. Tankamo do vrha, podesavamo se i u 7:00 krecemo. Pocetna kilometraza Dogovor je da prvog dana predjemo sto vise kilometara ka Atini, pa kad se umorimo potrazimo smestaj u prvom mestu koje nam se svidi. Zbog velikih guzvi koje su na granici, a i ja ne volim da stajem, malo se pozurilo preko juga Srbije. Za nekih sat i deset minuta stizemo na granicu sa Makedonijom. Posle sat vremena uz probijanje, muvanje, sviranje i sve ostalo sto mi je palo na pamet nalazimo se u Makedoniji. Nastavljamo brzim tempom uz jedno kratko zadrzavanje za popunu gorivom. Ispostavice se da je to SAMO jedno stajanje moglo da bude VELIKA greska. Na Makedonsko – Grckoj granici prolazimo skoro bez zadrzavanja i u 11:15 zvanicno smo u Grckoj.

Posle mnogo procitanih putopisa na ovom sajtu, sa velikim zakasnjenjem, nasao sam vremena da se i ja upisem i postavim jedan od svojih putopisa. Zbog obaveza na poslu od leta sam imao samo 4 nedelje, a od toga je 10 dana padala kisa! Ali! Nisam vise zavisio od papira, agencija, potvrda i vize… Putovanje je moglo da traje max. 10 dana, jer sam se 16. jula vratio sa terena, a vec 27. jula mi je isticala registracija. Za vreme mog odsustva, moja saputnica Marina, je pripremila neku vrstu rute, tj. spisak stvari koje bi voleli da posetimo dok smo tamo i uzela putno zdravstveno osiguranje (za koje smatram da je OBAVEZNO jer po ceni od oko 100 din. dnevno glupo je ne posedovati ga!). Sto se tice rute, znali smo sledece: - Idemo da obidjemo sto veci deo Grcke; - Moramo da se okupamo u sto vise mora; - Hocemo da vidimo deo istorije (Akropolj, Mikenu, Termopile, Epidaurus…); - Hocu da predjem preko najveceg viseceg mosta u Evropi (Rio-Antirio); - Poseticemo Manastire Meteore; - Ovog puta ne nosimo sator. Koristimo oproban metod: NE PLANIRAJ PREVISE! Uvek nesto krene po zlu, ovako sve je pustolovina. Uopste nismo imali nikakav plan ni ideju gde cemo da odsednemo sto je ovom putovanju dalo posebnu draz. 17. 07. dan pre polaska. Kako nisam bio tu mesec i po dana, koristim taj jedan dan da pregledam motor, ugradim uticnicu od 12v, proverim alat (koji mi u sustini ne treba ) i spakujem stvari.