Uspevamo da dokotrljamo do Sarande. Ulazimo u sam centar i na prvu nas zaskače gospodin nudeći nam hotelsko prenoćište. Kako inače mrzim sve što se natura i nasilno nudi želim da ga odj...em. - Jeste li turisti? - prilazi nam pitanjem čiji odgovor je tako očigledan. - Jok, pošta Srbije! - ,odgovaram mu na srpskom. Ne razume šta mu kažem, ali ipak kreće napad: - Imam sobe! - Ne interesuje nas. Mi kampujemo. - Hotelski smeštaj je u pitanju za samo dvadeset evra. - Ne, ne interesuje nas. Mi smo turisti ograničenog budžeta i to nam ne odgovara. Odlazi i razgovara sa mlađim kolegom okićenim zlatom sa par nabreklih torbica ispod miške. Sada prilazi on: - Odakle ste? - Iz Srbije. - Daću vam sobu za deset evra po ležaju. Sezona je na izdisaju i hotel mi je prazan. - Koji hotel je u pitanju? Ima li tople vode u tih deset evra? - Naravno da ima. Ovo je hotel. Pokazuje na skroz korektan hotel ispred nas. Deluje odlično i za prvu propuštenu cenu. Piatam ga za garažu i odlazimo iza gde nam je pokazuje. Kaže da će motore čuvati njegov čuvar koji nam je prvi prišao, inače bivši policajac. Verovatno ga okićeni klinac, inače gazda tog hotela, bolje plaća od države. Odlazimo do sobe kojom smo i više nego zadovoljni. Imamo dva ležaja, kupatilo i veliku terasu gde će da odmore jakne i čizme da nas ne bi davile tokom noći. Moto čizme su poznati i obeleženi sadisti svojih vlasnika, pogotovu leti na višednevnim putovanjima. Pokazuje nam i ogromnu zajedničku terasu na tom spratu gde možemo odmarati, jesti i uživati u panorami Sarande. Odatle upire prstom u sve svoje nekretnine koje se vide tu u centru. Hmmm, odjednom deluje kao ozbiljan igrač. Na kraju upoznavanja opet nas pita ono famozno pitanje: - Jeste li turisti? - Naravno. - Da niste došli zbog biznisa? Postaje mi blago sumnjiv: - Ne, nismo. - Ako želite možemo da radimo biznis. Srbi, a još na motoru su odlični za biznis. - Došli smo da obiđemo Albaniju i da potrošimo novac. Ne da zaradimo. - Razmislite dobro! - Razmislićemo. - Evo vam moja biznis kartica i javite mi se ujutru da razgovaramo o biznisu. - OK. Hvala. Vidimo se. Skapirao sam da mu treba neko za ozbiljan šverc. Naravno, ujutru ga nismo tražili. Sređujemo se i opet izlazimo na veliku terasu da klopamo gde nam se pridružuje novi lik. Razmenjujemo par reči i ja ga pitam odakle je: - Prizren! Kosova repablik! - ,odgovara sa oduševljenjem. Odmah zatim i on pita nas za poreklo: - Srbija brale! - ,odgovaram mu na maternjem. Složio je facu kao dete kada prvi put proba gutljaj zrelog rasola. Nismo mu se svideli, a još manje kada sam ga terao da priča na srpskom. Ostavljamo ga sa njegovim ortakom koji je normalniji i kome srpski nije stran, a mi odlazimo u obilazak grada. Naroda na ulicama je mnogo malo. U Sarandu smo stigli oko pola jedanaest, a sada je već ponoć i sav normalan svet već spava ili je u kućama. Mi hoćemo opet da jedemo jer nam po konzerva pasulja dovučena iz domovine ne zatvara jamu koja ove večeri glumi nezatrpavljiv kolubarski kop. Na molu jedemo najbolji giros na celom putovanju. Uspostaviće se za klasu bolji od grčkaog. Sva sreća pa sam odbio šiškebab i tražio isključivo giros iako me domaćin odvraćao napominjući da naručujem svinjetinu. Naravno, mi sa tim nemam problema. Zaspali smo onesvešćeni... Kao da čizme nisu bile na terasi.

Još par fotkica sa tog dela puta.

Ovaj deo puta kroz Albaniju je pun kontrasta. Čas vozimo pored neuglednih i nesređenih naselja, a trenutak posle mimoilazimo kule i gradove. Bogatstvo i beda sa svojim staništima se konstantno smenjuju. Istu situaciju proživljava i put kojim gazimo. Ili smo na modernom auto putu ograđenim staklima u visini od skoro dva metra (zbog bočnog vetra ili zvučne izolacije); ili bez ikakvog znaka upozorenja ulećemo u nove kilometre makadama. Opreznost je ovde glavni saputnik. U neverici pratimo i dešavanja na auto putu. Tu su biciklisti, zaprege koje rade polukružno, razni "mad max" strojevi bez atesta koji kotrljalju protiveći se logici i osnovnim zakonima fizike. Takođe pretičemo i invalidska kolica (na auto putu!). Sve u svemu ozbiljna saobraćajna nekultura i haos. Kasnije i mi poštujemo običaje: obilazimo ostale sa desne strane, pretičemo po mostovima... Tiranu ostavljamo za sobom zaobilazeći je kružnim putem. Periferijom Tirane caruju poslovne zgrade i objekti od ultra modernih materijala, ali bez stila. Nosim se mišlju da i oni ratuju sa Mitrovićevim koncernom – PINKom! Fotografija je preuzeta sa interneta Drač se takođe gradi. Tu je stotine tek izgrađenih turističkih konpleksa. Zgrade su zamenile drvorede! Valona je sledeće veće turističko mesto kroz koje prolazimo i čijom smo lepotom očarani. Put nas vodi u brda iznad grada. Stajemo da se nahranimo pogledom, a par desetina kilometara kasnije i klopom. Konačno pravimo ozbiljnu pauzu ne bi li jeli i popili kafu, i sve to na stolu pored puta koji je neko zaboravio ili sa namerom ostavio postavljen (sa sve stoljnjakom). Ako je tako, onda Albanci misle na svoje turiste. Pridružuje nam se i grupa Nemaca koja besciljno luta Balkanom. Pogled sa te tačke je fantastičan. Nakon najstrmijih serpentina i silazka do mora sustiže nas mrak i premor. Tražimo prodavnicu da kupimo klopu i da legnemo negde na plažu. Jedno za drugim smenjuju su simpatična mestašca od par stotina stanovnika. Prava Italija u malom. Prvu prodavnicu nalazimo u Himari gde kupujemo potrepštine i tresemo pivo ispred prodavnice noseći i na taj način šireći srpsku kulturu i običaje. Kod bakica koje sede za stolom pored našeg, raspitujemo se za put i kilometražu do Sarande. Do izražaja dolazi Brkijev italijanski, koji je negde pokraj životnog puta pokupio. Sad konačno znam zašto sam ga poveo.

Možda i završim. Šalu na stranu, posle ovih redova od pre 2 meseca uhvatio me posao i onda nisam mogao da pišem jedno vreme. Od tad probah da nastavim par puta, ali bezuspešno. Sad ću da iskoristim ovaj talas koji sam zajahao pa dokle me odvuče. Trudiću se da pristanem na plažu.

Ustajemo i pravac auto perionica. Još su samo motori ostali neoprani jer smo sinoć iskoristili blagodeti modernog sveta – veš mašine. Perionicu drži momak koji je dugo godina živeo i radio u Londonu tako da uspevamo da komuniciramo. Ubrzo se skupilo i njegovo društvo koje mu pomaže da što pre opere kacige, kofere, motore. Pranje: 1 euro. Dobio je četiri jer je posle naše posete morao da izriba i samu perionicu. U povratku u kamp svraćam do prodavnice ne bih li uzeo hleba, vode, sunđer za čizme i razmenio nešto eura za leke. Tražim jedan "baka" i jednu "ue" (hleb i voda). Odziv je odličan tako da zaključujem da sam progovorio albanski. Za sunđer sam ipak morao da prođem iza pulta i da ga sam nađem jer se ne odaziva na "sponge" već na "sfungjer". Tako blizu jbg. U kampu pijemo kaficu, cedevitu i opraštamo se od naših fantastičnih domaćina. Hvala vam; doći ćemo opet. Stajemo na prvoj pumpi da se natankamo i da napumpamo gume koje smo ispustili na Prokletijama zbog silnog stenja i kamenja ne bi li ublažili prenos udara na guvernalu i sopstvene guzice. Majstor nam za pumpanje guma uzima nepunih petstotina leka (oko 450 dinara) i shvatamo da je nepošteno naplatio jednominutnu uslugu. Ovo je jedno jedino zavrtanje građana Albanije koje smo upoznali uz put. Dok se pakujemo neko nam svira prolazeći pored pumpe. Inače, nekoliko dana pre našeg puta u radionici poznatog kraljevačkog majstora za motocikle gde smo štelovali mazge, upoznajemo lika iz Beograda koji planira skoro isti put koji je nama na pameti i to sa polaskom identičnog datuma. Pošto Nevoljica (interesantno prezime) vozi ozbiljniji motor, asfaltno orijentisan i pošto putuje sa suprugom, nikako mu ne odgovaraju Prokletije već će u Albaniju ući na drugom civilizovanom prelazu, daje predlog da se nađemo dole i da odvozamo neku deonicu zajedno. Do drugog dana puta sve ostaje na tome... Istog trenutka kad sam čuo sirenu i video mahanje dva čergara na suzuki stromu, shvatio sam da su nas stigli zemljaci sa kojima smo imali plan da se sretnemo. Da nismo stali na toj pumpi pretekli bi nas već negde niz put. Ostajemo tu da se družimo uz kafu, da razmenimo iskustva i informacije. Krećemo zajedno, ali oni idu mnogo brže od nas. Kasnije će se uspostaviti da prelazimo istu dnevnu kilometražu sa tom razlikom što oni na određeno mesto stignu mnogo, mnogo pre nas. Naravno, ne našem iskustvu, već zahvaljujući Brkijevim diznama i trenutnom stanju njegovog motora.

Ja sam na kraju pravio od nule.

Zašto sedište?

2kf je već podignut koliko i Nikolin 3tb nakon zahvata. Mislim da je nepotrebno ići u nebesa.

Zar još nije otišla legenda?

Gde su ti kafici? Ceo život ih tražim!

^ Gusinje - Vermoš.

Bravo kraljevi! Prepoznajem neke predele i vraćaju me na moju muku.

Ovako će i Jager kad se vrati iz Afrike. Još jednom, svaka čast marokanci!

I treba da se čuje.

Fabrički od XTa kome treba.

Predlog: Pregazite Prokletije i siđete u Leshe (AL primorije). U Leshu zabodete kamp (Pishina Riviera) prve klase za 5 evrića i odmorite ko kraljevi.

Ok, tu smo.

^^ To je to. Ovo pucanje u povratu gasa više ne postoji. Falilo mu malo vazduha u smeši tad. Evo i ovde možeš da čuješ kako reži u prvih 10 sekundi (pa ga na 35 sek. preparkiravam ). PS. I meni treba grana pa sam mislio da šaljem moju kao reper (pa da iskoristiš to slanje), ali ne dok još uvek može da se vozi. Tek za mesec-dva kad totalno zagudi.

Da! 8.9. smo prošli kroz Dimitrovgrad i dok smo tražili bankomat neki klinac na trkalici 2-3 puta nametljivo proprda pored nas (naravno bez kacige); ali čini mi se da je žuto crni.

Da l je ista grana kao na mom motoru?

Posle Rožaja.

Odlična ekspedicija Gliga! Junački si ti ovo osmislio i izvozao. Nego reci mi, onaj vozač u Dimitrogradu je bio na žutoj trkalici?

Jbg, široka mi parohija pa nemam vremena. Sledeći put se javljam.

Odatle i dalje makadam, mada sa dosta radnih mašina pored puta. Izgleda da je Skadar rešio da se pobratimi sa selima u brdu. Posle par kilometara puta načetih ozbiljnim inžinjerskim radom – asfalat! Tako širok i bez bele linije da posle šest sati teškog makadama deluje hipnotišiće. Podseća me na manifestaciju veseli spust i trenutak kada iz opasnih i uskih brzaka uletiš u širinu i tišinu. Čist spokoj. Naravno, to ubrzo postaje dosadno pa pronalazim zanimaciju. Po sred naše imaginarne trake je linija čistog žutog peska, mašala široka. Neko se pretovario pa ostavlja trag. Trudim se i održavam ravnotežu na njoj kilometrima iako Brki pokušava da me sruši stalnim sviranjem i ablendovanjem. Dan ranije, Brki mi je pričao da je neki njegov rođak krenuo put Albanije po mladu. Sresti poznanike i rodbinu u toj pustoši, ravno je verovatnoći udara groma u vrganj u stoletnoj, gustoj četinarskoj šumi. Verujte, udario je - pravo u kišobran! Pored puta automobil sa KV tablama i do njega grupa ljudi. Na samoj ivici puta, maše nam Brkijeva rođena sestra! Prepoznala je zelenog transalpa. On pozdravlja, ja upoznajem rodbinu. Ne zna se ko je više u neverici što na ovakvom mestu sreće ove druge. Prepričavaju nam događaje sa svadbe i upoznaju nas sa albanskim običajima. Ja već par minuta ne mogu da se otrgnem činjenice da nešto strašno smrdi. Malo mi glupo da ih pitam ko im se ušteko za vožnju pa auto zrači. Ne mogu više da izdržim: - Šta ovo vonja bre ovoliko?! Ekipa sa četiri točka me začuđeno pogleda, a Brki prsnu u smeh. - Pa je l si gazio govna zadnjih par kilometara? Nisi silazio sa žute trake! Pa sviram ti pola sata da siđeš! Opet se smeje do suza, a ja kapiram da je "pesak" na kome sam održavao ravnotežu u stvari traka proceđenog goveđeg đubreta rasuta iz nekog traktora svuda niz put. Šta ti je težak umor. Opraštamo se sa dragom nam ekipom. Posle desetinu kilometara ulazimo u Skadar (a moj motor vonja na kilometre ). Red je da opet posetimo kafanu i da speremo mulj iz grla. Zadnjih nekoliko sati pijemo samo vruću vodu. Verujem da nam je ždrelo nalik koritu isušene ravničarske reke. Sedamo u baštu nekog skromnog bircuza. Konobar nas zove do frižidera da izaberemo piće jer nas ništa ne razume. Pokazujem prstom na lemon sodu! Uspostaviće se najbolje piće na ovom putovanju (možda deli prvo mesto sa crnim fix-om. ). Za pola sata naše pauze, pored nas je prošlo stotine bicikla i skutera. Skadar ne manjka za dvotočkašima. Moramo dalje jer nas je veče sustiglo. Bukvalno nam gazi pete. Stižemo u Leše. Sve što nam treba je tuš i dobar odmor. Dobijamo upute za kamp od lika iz perionice. Ipak rešavamo da prvo posetimo plažu i vidimo šta ona nudi. Na plaži pesak kojeg nam je i previše za danas. Vraćamo se do pomenutog kampa. Na vratima dva momka: - Miredita! - Mirembrema, - ispravljaju nas da je došlo veče. Sva sreća pa nastavljamo na engleskom: - Treba li vam prenoćište? - Da naravno. Koliko evra po osobi i šta nudite? - Pet evra po osobi. Izvolite uđite i pogledajte. Otvoriše kapiju, a ispred nas pravi mali raj za kampere. Prvo što sam uočio je pod sa smišljeno slaganim betonskim pločama. U gornjem kraju površina održavanog zelenila sa latentnom rasvetom i dosta kanti za otpatke. Sa naše desne strane dva bazena sa tuševima i ogroman kružni šank. Kažem našem domaćinu da je dovoljno i da ostajemo. On ipak želi da nam pokaže i ostatak. Odlazimo do zgrade sa komunalijama a unutra zatičemo prostranu kuhinju, ogromno kupatilo sa čak tuš kabinom za invalide i par veš mašina. Tu je i prostorija sa sefovima. - Sve ovo za pet evra? - Sve, sem bazena koji se doplaćuje peticom. Naravno, tu noć provodimo u Lešu, u kampu "Pishina Riviera". Brki konstatuje da bi možda ovde trebali da završimo putovanje i odležimo desetak dana.

Bio sam par dana u prestonici. Nastavljam sutra.