Ovaj deo puta kroz Albaniju je pun kontrasta. Čas vozimo pored neuglednih i nesređenih naselja, a trenutak posle mimoilazimo kule i gradove. Bogatstvo i beda sa svojim staništima se konstantno smenjuju. Istu situaciju proživljava i put kojim gazimo. Ili smo na modernom auto putu ograđenim staklima u visini od skoro dva metra (zbog bočnog vetra ili zvučne izolacije); ili bez ikakvog znaka upozorenja ulećemo u nove kilometre makadama. Opreznost je ovde glavni saputnik. U neverici pratimo i dešavanja na auto putu. Tu su biciklisti, zaprege koje rade polukružno, razni "mad max" strojevi bez atesta koji kotrljalju protiveći se logici i osnovnim zakonima fizike. Takođe pretičemo i invalidska kolica (na auto putu!). Sve u svemu ozbiljna saobraćajna nekultura i haos. Kasnije i mi poštujemo običaje: obilazimo ostale sa desne strane, pretičemo po mostovima... Tiranu ostavljamo za sobom zaobilazeći je kružnim putem. Periferijom Tirane caruju poslovne zgrade i objekti od ultra modernih materijala, ali bez stila. Nosim se mišlju da i oni ratuju sa Mitrovićevim koncernom – PINKom! Fotografija je preuzeta sa interneta Drač se takođe gradi. Tu je stotine tek izgrađenih turističkih konpleksa. Zgrade su zamenile drvorede! Valona je sledeće veće turističko mesto kroz koje prolazimo i čijom smo lepotom očarani. Put nas vodi u brda iznad grada. Stajemo da se nahranimo pogledom, a par desetina kilometara kasnije i klopom. Konačno pravimo ozbiljnu pauzu ne bi li jeli i popili kafu, i sve to na stolu pored puta koji je neko zaboravio ili sa namerom ostavio postavljen (sa sve stoljnjakom). Ako je tako, onda Albanci misle na svoje turiste. Pridružuje nam se i grupa Nemaca koja besciljno luta Balkanom. Pogled sa te tačke je fantastičan. Nakon najstrmijih serpentina i silazka do mora sustiže nas mrak i premor. Tražimo prodavnicu da kupimo klopu i da legnemo negde na plažu. Jedno za drugim smenjuju su simpatična mestašca od par stotina stanovnika. Prava Italija u malom. Prvu prodavnicu nalazimo u Himari gde kupujemo potrepštine i tresemo pivo ispred prodavnice noseći i na taj način šireći srpsku kulturu i običaje. Kod bakica koje sede za stolom pored našeg, raspitujemo se za put i kilometražu do Sarande. Do izražaja dolazi Brkijev italijanski, koji je negde pokraj životnog puta pokupio. Sad konačno znam zašto sam ga poveo.

Možda i završim. Šalu na stranu, posle ovih redova od pre 2 meseca uhvatio me posao i onda nisam mogao da pišem jedno vreme. Od tad probah da nastavim par puta, ali bezuspešno. Sad ću da iskoristim ovaj talas koji sam zajahao pa dokle me odvuče. Trudiću se da pristanem na plažu.

Ustajemo i pravac auto perionica. Još su samo motori ostali neoprani jer smo sinoć iskoristili blagodeti modernog sveta – veš mašine. Perionicu drži momak koji je dugo godina živeo i radio u Londonu tako da uspevamo da komuniciramo. Ubrzo se skupilo i njegovo društvo koje mu pomaže da što pre opere kacige, kofere, motore. Pranje: 1 euro. Dobio je četiri jer je posle naše posete morao da izriba i samu perionicu. U povratku u kamp svraćam do prodavnice ne bih li uzeo hleba, vode, sunđer za čizme i razmenio nešto eura za leke. Tražim jedan "baka" i jednu "ue" (hleb i voda). Odziv je odličan tako da zaključujem da sam progovorio albanski. Za sunđer sam ipak morao da prođem iza pulta i da ga sam nađem jer se ne odaziva na "sponge" već na "sfungjer". Tako blizu jbg. U kampu pijemo kaficu, cedevitu i opraštamo se od naših fantastičnih domaćina. Hvala vam; doći ćemo opet. Stajemo na prvoj pumpi da se natankamo i da napumpamo gume koje smo ispustili na Prokletijama zbog silnog stenja i kamenja ne bi li ublažili prenos udara na guvernalu i sopstvene guzice. Majstor nam za pumpanje guma uzima nepunih petstotina leka (oko 450 dinara) i shvatamo da je nepošteno naplatio jednominutnu uslugu. Ovo je jedno jedino zavrtanje građana Albanije koje smo upoznali uz put. Dok se pakujemo neko nam svira prolazeći pored pumpe. Inače, nekoliko dana pre našeg puta u radionici poznatog kraljevačkog majstora za motocikle gde smo štelovali mazge, upoznajemo lika iz Beograda koji planira skoro isti put koji je nama na pameti i to sa polaskom identičnog datuma. Pošto Nevoljica (interesantno prezime) vozi ozbiljniji motor, asfaltno orijentisan i pošto putuje sa suprugom, nikako mu ne odgovaraju Prokletije već će u Albaniju ući na drugom civilizovanom prelazu, daje predlog da se nađemo dole i da odvozamo neku deonicu zajedno. Do drugog dana puta sve ostaje na tome... Istog trenutka kad sam čuo sirenu i video mahanje dva čergara na suzuki stromu, shvatio sam da su nas stigli zemljaci sa kojima smo imali plan da se sretnemo. Da nismo stali na toj pumpi pretekli bi nas već negde niz put. Ostajemo tu da se družimo uz kafu, da razmenimo iskustva i informacije. Krećemo zajedno, ali oni idu mnogo brže od nas. Kasnije će se uspostaviti da prelazimo istu dnevnu kilometražu sa tom razlikom što oni na određeno mesto stignu mnogo, mnogo pre nas. Naravno, ne našem iskustvu, već zahvaljujući Brkijevim diznama i trenutnom stanju njegovog motora.

Ja sam na kraju pravio od nule.

Zašto sedište?

2kf je već podignut koliko i Nikolin 3tb nakon zahvata. Mislim da je nepotrebno ići u nebesa.

Zar još nije otišla legenda?

Gde su ti kafici? Ceo život ih tražim!

^ Gusinje - Vermoš.

Bravo kraljevi! Prepoznajem neke predele i vraćaju me na moju muku.

Ovako će i Jager kad se vrati iz Afrike. Još jednom, svaka čast marokanci!

I treba da se čuje.

Fabrički od XTa kome treba.

Predlog: Pregazite Prokletije i siđete u Leshe (AL primorije). U Leshu zabodete kamp (Pishina Riviera) prve klase za 5 evrića i odmorite ko kraljevi.

Ok, tu smo.

^^ To je to. Ovo pucanje u povratu gasa više ne postoji. Falilo mu malo vazduha u smeši tad. Evo i ovde možeš da čuješ kako reži u prvih 10 sekundi (pa ga na 35 sek. preparkiravam ). PS. I meni treba grana pa sam mislio da šaljem moju kao reper (pa da iskoristiš to slanje), ali ne dok još uvek može da se vozi. Tek za mesec-dva kad totalno zagudi.

Da! 8.9. smo prošli kroz Dimitrovgrad i dok smo tražili bankomat neki klinac na trkalici 2-3 puta nametljivo proprda pored nas (naravno bez kacige); ali čini mi se da je žuto crni.

Da l je ista grana kao na mom motoru?

Posle Rožaja.

Odlična ekspedicija Gliga! Junački si ti ovo osmislio i izvozao. Nego reci mi, onaj vozač u Dimitrogradu je bio na žutoj trkalici?

Jbg, široka mi parohija pa nemam vremena. Sledeći put se javljam.

Odatle i dalje makadam, mada sa dosta radnih mašina pored puta. Izgleda da je Skadar rešio da se pobratimi sa selima u brdu. Posle par kilometara puta načetih ozbiljnim inžinjerskim radom – asfalat! Tako širok i bez bele linije da posle šest sati teškog makadama deluje hipnotišiće. Podseća me na manifestaciju veseli spust i trenutak kada iz opasnih i uskih brzaka uletiš u širinu i tišinu. Čist spokoj. Naravno, to ubrzo postaje dosadno pa pronalazim zanimaciju. Po sred naše imaginarne trake je linija čistog žutog peska, mašala široka. Neko se pretovario pa ostavlja trag. Trudim se i održavam ravnotežu na njoj kilometrima iako Brki pokušava da me sruši stalnim sviranjem i ablendovanjem. Dan ranije, Brki mi je pričao da je neki njegov rođak krenuo put Albanije po mladu. Sresti poznanike i rodbinu u toj pustoši, ravno je verovatnoći udara groma u vrganj u stoletnoj, gustoj četinarskoj šumi. Verujte, udario je - pravo u kišobran! Pored puta automobil sa KV tablama i do njega grupa ljudi. Na samoj ivici puta, maše nam Brkijeva rođena sestra! Prepoznala je zelenog transalpa. On pozdravlja, ja upoznajem rodbinu. Ne zna se ko je više u neverici što na ovakvom mestu sreće ove druge. Prepričavaju nam događaje sa svadbe i upoznaju nas sa albanskim običajima. Ja već par minuta ne mogu da se otrgnem činjenice da nešto strašno smrdi. Malo mi glupo da ih pitam ko im se ušteko za vožnju pa auto zrači. Ne mogu više da izdržim: - Šta ovo vonja bre ovoliko?! Ekipa sa četiri točka me začuđeno pogleda, a Brki prsnu u smeh. - Pa je l si gazio govna zadnjih par kilometara? Nisi silazio sa žute trake! Pa sviram ti pola sata da siđeš! Opet se smeje do suza, a ja kapiram da je "pesak" na kome sam održavao ravnotežu u stvari traka proceđenog goveđeg đubreta rasuta iz nekog traktora svuda niz put. Šta ti je težak umor. Opraštamo se sa dragom nam ekipom. Posle desetinu kilometara ulazimo u Skadar (a moj motor vonja na kilometre ). Red je da opet posetimo kafanu i da speremo mulj iz grla. Zadnjih nekoliko sati pijemo samo vruću vodu. Verujem da nam je ždrelo nalik koritu isušene ravničarske reke. Sedamo u baštu nekog skromnog bircuza. Konobar nas zove do frižidera da izaberemo piće jer nas ništa ne razume. Pokazujem prstom na lemon sodu! Uspostaviće se najbolje piće na ovom putovanju (možda deli prvo mesto sa crnim fix-om. ). Za pola sata naše pauze, pored nas je prošlo stotine bicikla i skutera. Skadar ne manjka za dvotočkašima. Moramo dalje jer nas je veče sustiglo. Bukvalno nam gazi pete. Stižemo u Leše. Sve što nam treba je tuš i dobar odmor. Dobijamo upute za kamp od lika iz perionice. Ipak rešavamo da prvo posetimo plažu i vidimo šta ona nudi. Na plaži pesak kojeg nam je i previše za danas. Vraćamo se do pomenutog kampa. Na vratima dva momka: - Miredita! - Mirembrema, - ispravljaju nas da je došlo veče. Sva sreća pa nastavljamo na engleskom: - Treba li vam prenoćište? - Da naravno. Koliko evra po osobi i šta nudite? - Pet evra po osobi. Izvolite uđite i pogledajte. Otvoriše kapiju, a ispred nas pravi mali raj za kampere. Prvo što sam uočio je pod sa smišljeno slaganim betonskim pločama. U gornjem kraju površina održavanog zelenila sa latentnom rasvetom i dosta kanti za otpatke. Sa naše desne strane dva bazena sa tuševima i ogroman kružni šank. Kažem našem domaćinu da je dovoljno i da ostajemo. On ipak želi da nam pokaže i ostatak. Odlazimo do zgrade sa komunalijama a unutra zatičemo prostranu kuhinju, ogromno kupatilo sa čak tuš kabinom za invalide i par veš mašina. Tu je i prostorija sa sefovima. - Sve ovo za pet evra? - Sve, sem bazena koji se doplaćuje peticom. Naravno, tu noć provodimo u Lešu, u kampu "Pishina Riviera". Brki konstatuje da bi možda ovde trebali da završimo putovanje i odležimo desetak dana.

Bio sam par dana u prestonici. Nastavljam sutra.

Napraviću na kraju tranzitnu kartu uz pomoć google maps, a opis puteva biće već ovde. PS. Kome je dosadno nek preispita gradivo: http://forum.bjbikers.com/index.php?showtopic=51534

Stajemo na par mesta da se slikamo (uspostaviće se džaba). Posle nekog vremena kroz relativno slične predele dolazimo do najveće grupisane pustoši na jednom mestu i po nama jednog od landmarka Prokletija – dolina šodera! Na delu zaravni koja je do, nazovi puta, smeštena su dva-tri polu mrtva objekta. Prvi ogroman su jasle, što smo ustanovili kroz napuknuti deo krova još dok smo se spuštali u dolinu. Drugi je pretpostavljamo neka vrsta vojnih spavaona, a sve to đuture još jedna od ludih kreacija paranočnog Envera Hodže. Interesantna činjenica je da pored napuštenog garnizona postoji i pravi fudbalski teren. Tačnije dva gola sa nekako obeleženim pravouganikom. Ovde ne moraš da budeš italijanski glumac/fudbaler da bi onako dobro kukao pri svakom uklizanju; ovde na teren izlaziš plačući. Sat vremena kasnije dolazimo do novih serpentina. Penjemo se i penjemo, pa silazimo, pa se opet penjemo da bi malo sišli i nanovo se popeli. To traje li traje. Osećam da mi uši zaglunjuju od pritiska po sedmi put danas. Stali smo na prevoju da se odmorimo. Više ne ličimo na bajkere, a kamoli na turiste u prolazu. Naši motori i garderoba su prašnjaviji od napuštenog dajca koji godinama leži zaboravljen pored prometnog tranzitnog puta. Prašina nam je u ušima. Prolazimo Hani i Hotit što i nije neki grad... što i nije neko selo. Nije ama baš ništa! Uz put nailazimo na stado ovaca kojima se prikradamo s leđa. Ja spuštam obrtaje kako bi utišao izduv. Kada sam im bio najbliži, odvrćem hiljade obrtaja, izduv urla, ovce lete li lete. Svaka bolje i dalje od mlade u Kustinom filmu (skoro svakom). Pravi spektakl umetničke gimnastike. Brki sirenom pozdravlja akciju.