Trećeg dana smo ustali oko pola sedam gledajući da se organizujemo i što pre pođemo. Ispred nas je Krf, a ako vreme dozvoli i deo kopnene Grčke. Pakujemo sve stvari nazad u kofere i iz više puta snosimo svu robu do motora. Doručak i kafa i već je devet! Ipak nismo ustali na vreme. Naravno, ne tražimo vlasnika da se oprostimo, kao i komšije vrata do nas – Prizrence.
Saranda nas neko vreme vrti u krug, ali na kraju uspevamo da se iskobeljamo put granice. Ispred nas je odličan put i pravo vreme za vožnju. Kasno jutro sa svojih dvadesetak i nešto stepeni je istiniti ambasador vozačke nirvane. Šteta što takvi uslovi leti veoma kratko traju. Vrlo brzo se čovek oseti kao beduin, kamilar u sred nepregledne severnoafričke dine gde mu ni beli ogrtač ne pomaže da se izbori od navalentne zvezde koja prži i suši.
Saranda - fotografija je preuzeta sa interneta
Ubrzo opet makadam. Albanija nas izgleda ispraća istim običajima kojim nas je dočekala. Lepa brašnjavita podloga, i opet pesak u zubima. Dolazimo do starog ilirskog, kasnije rimskog, vizantijskog i mletačkog grada Butrint. Turista je skoro pa ništa tako da smo u nedoumici. Pažnju nam privlači mala skela koja vuče vozila preko kanala sa slanom vodom. Skeledžija nas zove da se uglavimo ako hoćemo u ovoj turi. Hoćemo!
Skela - fotografija je preuzeta sa interneta
Dalje vozimo kroz vinograde, voćnjake, livade i njive. Oseća se prisustvo agrarne kulture Grčke.
Na albanskoj granici pešaka nosimo dokumenta do granične patrole zaobilazeći kolonu i nadajući se da ćemo biti ispoštovani kao bajkeri. Tako i biva. Čas posla završavamo neizbežnu granično-birokratsku politiku i službenik nam pokazuje da idemo. Sedamo na motre i dolazimo nazad do rampe. Niko je ne diže ceo minut i ja počinjem da sviram. Sviram opet; Brki takođe negoduje. Iz glavne zgrade istrčava graničar vičući i gestikulirajući nešto. Ja mu objašnjavam da smo prošli sva sr..nja sa dokumentima. Tera me da ugasim motor i da otvorim kofere. Brkiju ne želi da buta po vešu i stvarima. Otključao sam kofere i pustio ga da rovari. Počeo je od znojavih neopranih čarapa i gaća koje su bile u kesi, preko konzerviranih pasulja i graškova do alta i rezernih unutrašnjih guma. Najviše pažnje mu je privukla cigla od kila cedevite. Hmmm, treba mu objasnit da je to sok:
- Gospodine, to je sok od limuna. Taj prašak pomešan sa vodom daje odličan napitak.
Otvara je i miriše. Opet viče i zove kolegu da mu prevodi, a ja ponavljam:
- To je ekstrat soka. Donesite vode da vam napravim po jedan.
- Jel nosite drogu? - ,pita ovo drugo, veselije službeno lice.
- Ne!
- Zašto ne? Trava je npr. super. - ,dodaje sa ozarenim smeškom.
- Pa, - šta da mu kažem - prestali smo. Odavno smo postali ozbiljni. Može pivo ako imate!
Prevodi kolegi i zajedno se smeju. Dižu rampu i mašu nam da prođemo.
Do grčke granice razmišljam o ovom zaustavljnju. Motam po glavi i zaključujem da su im moje manjerke sa katancima bile sumnjive. Takođe razmišljam i o sinoćnjem susretu sa gazdom hotela i njegovom ponudom za biznis. Da smo je prihvatili, sigurno bi u prethodnom pasusu završili ovaj putopis.
U Grčku ulazimo sa blagim zadržavanjem, ali bez ikakvih problema. Nekako nam se tu ponovo prikrao osećaj slobode i spokoja i ponovo smo kao kod kuće. Ubrzo kroz seoske lavirinte stižemo do Igumenice. U gradu, u glavnoj ulici do doka je saobraćajni kolaps, ali Grci imaju poštovanje prema vozačima na dva točka. Bukvalno nam svi mašu da se promuvamo, uglavimo, prođemo da nas je prosto sramota. Ulazimo u luku i u prvoj trafičici za prodaju karata se raspitujemo za trajekt i vožnju do krfa. Mlada i simpatična biletarka (ako je tako mogu nazvati) pokazuje prstom preko naših ramena na trajekt koji upravo kreće. U deliću sekunde smo opet na sedlima i jurimo ka vratima koja se dižu. Sviramo i vičemo. Primećuje nas službenik koji vadi pištaljku i signalizira sledećem, koji takođe pištaljkom signalizira sledećem... Trajekt je ogroman i ovo je valjda provereno najbrža metoda slanja informacija na glasnom brodu te vrste. Trajekt utišava motore, vrata se spuštaju. Nisam stigo ni drugi točak da popenjem, a već su mi tražili kartu:
- Nemamo karte. Kupićemo na brodu.
O neeee. Naljutio sam dosta ljudi koji stoje do samih vrata. Što službenika sa oružijem, što turista. Izbacuju nas nazad uz salvu psovki pretpostavljam. Sve što sam u tih par sekundi razumeo je da se karte ne mogu kupiti na brodu, već isključivo u trafičicama gusto naseljenim na ivici doka.
Opet tražimo kartu, ali ovog puta za prvu sledeću vožnju jer nam je ova otperjala ispred nosa. Sati je podne i minut, a prva vožnja za Krf je u dva, plus dva sata do tamo, plus dva do Vida, plus dva za obilazak Samog Krfa i plus dva za nazad. Počinjemo da se pitamo koliko je pametno čekati skoro ceo dan a ne pomeriti se iz mesta. Sa jedne strane tasa je obilazak mauzoleja i odavanje pošte palim srpskim borcima u prvom svetskom ratu, a sa druge je vreme provedeno u potrazi za hondinim servisom i konačnom sređivanju Brkijevog transalpa. Velika nedoumica, ali ipak teramo dalje i idemo da sredimo makinu kako bi ostatak puta provezli kao ljudi. Krfu obećavamo da ćemo se vratiti.
