Svi ste vi mala deca za Ivana iz Bugarske. Lik je sa curom i sledećom GOMILOM stvari krenuo na more: dva šatora, dve vreće, dve podloške, ostala kamp oprema, šerpe (lonci i poklopci), brdo hrane, garderoba za 10 dana, bajk oprema, alat (svašta nešto), rezerni delovi, dva harpuna, kompet oprema za ronjenje i 8 KILOGRAMA OLOVNOG BALASTA!

Forsirao sam bisage i super su mi služile za odlazak na po neku endurijadu i vožnje do mora. Koferi su počeli da mi opsedaju pamet kada sam počeo da razmišljam o višednevnim turama sa svakodnevnom vožnjom. Na takvim turama treba nešto i obići, a ne samo stajati pored motora i čuvati prtljag. Po meni je to jedina prednost kofera. Jednostavno možeš da se opustiš i da obilaziš šta si naumio bez bojazni da te neko može osloboditi prtljaga u samo dve sekunde.

U pravu si. Okrenuću ih.

Od kojeg godišta je obr? Ima li sajle?

Gde da kupim lanac bregaste narode?

Prelepo. Bukirao sam gospođa Staru planinu za sledeću godinu. Ima li još onakvih avetinjskih sela? Tamo bi extra bilo da se noći.

Mislim da ćemo u sledećoj epizodi da je opravljamo u Mecevu.

E pa nek je sa srećom.

Da, otvarao sam i nešto je tu gorelo. Takođe mu i pokazivač (kazaljka) fali. Jednostavno nema mu pomoći i mora da se menja.

Ima da ga oglođemo do koske.

Ja se malo kreativisao. I malo apokalipse.

Možda još neka sitnica, ali daj prvo da vidimo robu.

Meni bi trebala obrtaljka sa sajlom, ali samo ako radi.

Da, VFR 1000r iz 85. Mnogo, mnogo opako izgleda. http://icon1000.com/bike/the-magnificent-bastard/

Ili ovako nešto od ICON-a. A u šta bi ste svrstali ovu životinju? Je l ovo neki fancy rat?

Mlađi Ugac, iliti moj bratić je otvorio školu fleg fudbala za klince od 5 do 15 godina. Ukoliko imate klinčariju tog uzrasta u porodici ili u komšiluku prošetajte sa njima i upoznajte dečicu sa ovim sportom. Prvi mesec je za sve klince besplatan! Klub "SOKO" je klub američkog fudbala i fleg fudbala zasnovan na američkom programu vežbanja. Cilj škole je poboljšanje motoričkih sposobnosti dece školskog uzrasta kroz razne vežbe kao i igre sa loptom. Kao jedan od metoda koristimo igru fleg fudbala koja u velikoj meri pomaze poboljšanju svih motoričkih sposobnosti poput snage, brzine, koordinacije, gipkosti i izdržljivosti. Školu pohadjaju kako dečaci, tako i devojčice! Fleg fudbal je verzija američkog fudbala koja se igra bez kontakta. Dečaci mogu a i ne moraju nastaviti nakon 14 godine sa takmičenjima u američkom fudbalu dok devojke se takmiče samo u fleg fudbalu. Za sve ostale informacije i galerije posetite: http://klubsoko.rs/ https://www.facebook.com/flegfudbal PS. Nadam se da tema ne krši neko od pravila foruma.

Au brale al si razbio. Svaka čast! Radiš li tuning i styling ostalih enduro modela?

Sat je čista epska fantastika. Pošto jedan?

Aj završi to pa da ti doteram moj na generalku. Drugi ćeš verovatno još bolje da ulickaš. Šalu na stranu, gde i koliko za lanac bregaste?

Evo ti tema: http://forum.bjbikers.com/index.php?//topic/29952-xtz-660-tenere-redesign/

Konačno iščita sve. Svaka čast Deskripcijo! Imaš moje poštovanje za ova spontana višednevna rolanja.

Trećeg dana smo ustali oko pola sedam gledajući da se organizujemo i što pre pođemo. Ispred nas je Krf, a ako vreme dozvoli i deo kopnene Grčke. Pakujemo sve stvari nazad u kofere i iz više puta snosimo svu robu do motora. Doručak i kafa i već je devet! Ipak nismo ustali na vreme. Naravno, ne tražimo vlasnika da se oprostimo, kao i komšije vrata do nas – Prizrence. Saranda nas neko vreme vrti u krug, ali na kraju uspevamo da se iskobeljamo put granice. Ispred nas je odličan put i pravo vreme za vožnju. Kasno jutro sa svojih dvadesetak i nešto stepeni je istiniti ambasador vozačke nirvane. Šteta što takvi uslovi leti veoma kratko traju. Vrlo brzo se čovek oseti kao beduin, kamilar u sred nepregledne severnoafričke dine gde mu ni beli ogrtač ne pomaže da se izbori od navalentne zvezde koja prži i suši. Saranda - fotografija je preuzeta sa interneta Ubrzo opet makadam. Albanija nas izgleda ispraća istim običajima kojim nas je dočekala. Lepa brašnjavita podloga, i opet pesak u zubima. Dolazimo do starog ilirskog, kasnije rimskog, vizantijskog i mletačkog grada Butrint. Turista je skoro pa ništa tako da smo u nedoumici. Pažnju nam privlači mala skela koja vuče vozila preko kanala sa slanom vodom. Skeledžija nas zove da se uglavimo ako hoćemo u ovoj turi. Hoćemo! Skela - fotografija je preuzeta sa interneta Dalje vozimo kroz vinograde, voćnjake, livade i njive. Oseća se prisustvo agrarne kulture Grčke. Na albanskoj granici pešaka nosimo dokumenta do granične patrole zaobilazeći kolonu i nadajući se da ćemo biti ispoštovani kao bajkeri. Tako i biva. Čas posla završavamo neizbežnu granično-birokratsku politiku i službenik nam pokazuje da idemo. Sedamo na motre i dolazimo nazad do rampe. Niko je ne diže ceo minut i ja počinjem da sviram. Sviram opet; Brki takođe negoduje. Iz glavne zgrade istrčava graničar vičući i gestikulirajući nešto. Ja mu objašnjavam da smo prošli sva sr..nja sa dokumentima. Tera me da ugasim motor i da otvorim kofere. Brkiju ne želi da buta po vešu i stvarima. Otključao sam kofere i pustio ga da rovari. Počeo je od znojavih neopranih čarapa i gaća koje su bile u kesi, preko konzerviranih pasulja i graškova do alta i rezernih unutrašnjih guma. Najviše pažnje mu je privukla cigla od kila cedevite. Hmmm, treba mu objasnit da je to sok: - Gospodine, to je sok od limuna. Taj prašak pomešan sa vodom daje odličan napitak. Otvara je i miriše. Opet viče i zove kolegu da mu prevodi, a ja ponavljam: - To je ekstrat soka. Donesite vode da vam napravim po jedan. - Jel nosite drogu? - ,pita ovo drugo, veselije službeno lice. - Ne! - Zašto ne? Trava je npr. super. - ,dodaje sa ozarenim smeškom. - Pa, - šta da mu kažem - prestali smo. Odavno smo postali ozbiljni. Može pivo ako imate! Prevodi kolegi i zajedno se smeju. Dižu rampu i mašu nam da prođemo. Do grčke granice razmišljam o ovom zaustavljnju. Motam po glavi i zaključujem da su im moje manjerke sa katancima bile sumnjive. Takođe razmišljam i o sinoćnjem susretu sa gazdom hotela i njegovom ponudom za biznis. Da smo je prihvatili, sigurno bi u prethodnom pasusu završili ovaj putopis. U Grčku ulazimo sa blagim zadržavanjem, ali bez ikakvih problema. Nekako nam se tu ponovo prikrao osećaj slobode i spokoja i ponovo smo kao kod kuće. Ubrzo kroz seoske lavirinte stižemo do Igumenice. U gradu, u glavnoj ulici do doka je saobraćajni kolaps, ali Grci imaju poštovanje prema vozačima na dva točka. Bukvalno nam svi mašu da se promuvamo, uglavimo, prođemo da nas je prosto sramota. Ulazimo u luku i u prvoj trafičici za prodaju karata se raspitujemo za trajekt i vožnju do krfa. Mlada i simpatična biletarka (ako je tako mogu nazvati) pokazuje prstom preko naših ramena na trajekt koji upravo kreće. U deliću sekunde smo opet na sedlima i jurimo ka vratima koja se dižu. Sviramo i vičemo. Primećuje nas službenik koji vadi pištaljku i signalizira sledećem, koji takođe pištaljkom signalizira sledećem... Trajekt je ogroman i ovo je valjda provereno najbrža metoda slanja informacija na glasnom brodu te vrste. Trajekt utišava motore, vrata se spuštaju. Nisam stigo ni drugi točak da popenjem, a već su mi tražili kartu: - Nemamo karte. Kupićemo na brodu. O neeee. Naljutio sam dosta ljudi koji stoje do samih vrata. Što službenika sa oružijem, što turista. Izbacuju nas nazad uz salvu psovki pretpostavljam. Sve što sam u tih par sekundi razumeo je da se karte ne mogu kupiti na brodu, već isključivo u trafičicama gusto naseljenim na ivici doka. Opet tražimo kartu, ali ovog puta za prvu sledeću vožnju jer nam je ova otperjala ispred nosa. Sati je podne i minut, a prva vožnja za Krf je u dva, plus dva sata do tamo, plus dva do Vida, plus dva za obilazak Samog Krfa i plus dva za nazad. Počinjemo da se pitamo koliko je pametno čekati skoro ceo dan a ne pomeriti se iz mesta. Sa jedne strane tasa je obilazak mauzoleja i odavanje pošte palim srpskim borcima u prvom svetskom ratu, a sa druge je vreme provedeno u potrazi za hondinim servisom i konačnom sređivanju Brkijevog transalpa. Velika nedoumica, ali ipak teramo dalje i idemo da sredimo makinu kako bi ostatak puta provezli kao ljudi. Krfu obećavamo da ćemo se vratiti.

Samo napred! Albanija je kao neistražena škrinja. Taman misliš da više nema šta da te oduševi, a ono iza krivine iskoči potpuno novi i drugačiji horizont. Ne znam da li sam negde pomenuo da smo na putu izubili (izgubio ) primarni aparat. Ostao je jedino Brkijev koji je korišćen velikom većinom za sličke iz vožnje. Primetićeš da sam na 99% slika isključivo ja i to u vožnji. Sve grupne i iscenirane fotke, kao i video materijali su ostali negde u Deskati. :'( @ srrdjan, Gliga, Dr.Mracni, JohnyB Hvala na čitanju i podršci.

Uspevamo da dokotrljamo do Sarande. Ulazimo u sam centar i na prvu nas zaskače gospodin nudeći nam hotelsko prenoćište. Kako inače mrzim sve što se natura i nasilno nudi želim da ga odj...em. - Jeste li turisti? - prilazi nam pitanjem čiji odgovor je tako očigledan. - Jok, pošta Srbije! - ,odgovaram mu na srpskom. Ne razume šta mu kažem, ali ipak kreće napad: - Imam sobe! - Ne interesuje nas. Mi kampujemo. - Hotelski smeštaj je u pitanju za samo dvadeset evra. - Ne, ne interesuje nas. Mi smo turisti ograničenog budžeta i to nam ne odgovara. Odlazi i razgovara sa mlađim kolegom okićenim zlatom sa par nabreklih torbica ispod miške. Sada prilazi on: - Odakle ste? - Iz Srbije. - Daću vam sobu za deset evra po ležaju. Sezona je na izdisaju i hotel mi je prazan. - Koji hotel je u pitanju? Ima li tople vode u tih deset evra? - Naravno da ima. Ovo je hotel. Pokazuje na skroz korektan hotel ispred nas. Deluje odlično i za prvu propuštenu cenu. Piatam ga za garažu i odlazimo iza gde nam je pokazuje. Kaže da će motore čuvati njegov čuvar koji nam je prvi prišao, inače bivši policajac. Verovatno ga okićeni klinac, inače gazda tog hotela, bolje plaća od države. Odlazimo do sobe kojom smo i više nego zadovoljni. Imamo dva ležaja, kupatilo i veliku terasu gde će da odmore jakne i čizme da nas ne bi davile tokom noći. Moto čizme su poznati i obeleženi sadisti svojih vlasnika, pogotovu leti na višednevnim putovanjima. Pokazuje nam i ogromnu zajedničku terasu na tom spratu gde možemo odmarati, jesti i uživati u panorami Sarande. Odatle upire prstom u sve svoje nekretnine koje se vide tu u centru. Hmmm, odjednom deluje kao ozbiljan igrač. Na kraju upoznavanja opet nas pita ono famozno pitanje: - Jeste li turisti? - Naravno. - Da niste došli zbog biznisa? Postaje mi blago sumnjiv: - Ne, nismo. - Ako želite možemo da radimo biznis. Srbi, a još na motoru su odlični za biznis. - Došli smo da obiđemo Albaniju i da potrošimo novac. Ne da zaradimo. - Razmislite dobro! - Razmislićemo. - Evo vam moja biznis kartica i javite mi se ujutru da razgovaramo o biznisu. - OK. Hvala. Vidimo se. Skapirao sam da mu treba neko za ozbiljan šverc. Naravno, ujutru ga nismo tražili. Sređujemo se i opet izlazimo na veliku terasu da klopamo gde nam se pridružuje novi lik. Razmenjujemo par reči i ja ga pitam odakle je: - Prizren! Kosova repablik! - ,odgovara sa oduševljenjem. Odmah zatim i on pita nas za poreklo: - Srbija brale! - ,odgovaram mu na maternjem. Složio je facu kao dete kada prvi put proba gutljaj zrelog rasola. Nismo mu se svideli, a još manje kada sam ga terao da priča na srpskom. Ostavljamo ga sa njegovim ortakom koji je normalniji i kome srpski nije stran, a mi odlazimo u obilazak grada. Naroda na ulicama je mnogo malo. U Sarandu smo stigli oko pola jedanaest, a sada je već ponoć i sav normalan svet već spava ili je u kućama. Mi hoćemo opet da jedemo jer nam po konzerva pasulja dovučena iz domovine ne zatvara jamu koja ove večeri glumi nezatrpavljiv kolubarski kop. Na molu jedemo najbolji giros na celom putovanju. Uspostaviće se za klasu bolji od grčkaog. Sva sreća pa sam odbio šiškebab i tražio isključivo giros iako me domaćin odvraćao napominjući da naručujem svinjetinu. Naravno, mi sa tim nemam problema. Zaspali smo onesvešćeni... Kao da čizme nisu bile na terasi.

Još par fotkica sa tog dela puta.