Gazimo najmoderniji autoput u ovom delu Evrope. Grci su ga završili pred olimpijadu 2004. godine, a naš prijatelj Nevoljica (koga smo sreli u Al) konstatuje da su upravo zbog njega upali u ogromnu dužničku krizu.
Par okom zabeleženih detalja:
- na svakih 10 metara je ulična rasveta u skoro celoj dužini auto puta;
- gledali su da ga isprave do krajnjih granica i nisu birali mesto za most ili tunel; mostovi su -nestvarno duboki, dok su tuneli dugački i do 5 km;
- umesto klasičnih obaveštenja na aluminijumskim tablama ovde su korišćene led table junačkih kvadratura;
- kamene odbrane od odrona i erozija su čak slagali po boji kamenja (red od 3 metra belog, zatim 3 metra tamnog stenja...)...
Na tom delu puta Brkijev motor kulminira. Nikako mu ne ide preko 60! Pošto je to za moj motor gušenje (visoka treća) odlučujem da se odapnem vozeći petom u niskim obrtajima (oko 90) i da ga sačekam na 20-30 kilometara. Taj ciklus toga dana ponavljamo u nedogled. Malo vozim sa njim, zatim u par ciklusa hladim mašinu. Na Brkijevom licu se ogleda prvi ozbiljan umor i nezadovoljstvo. Nije mu lako...
Posle nepunih sto kilometara odvajamo se za Janjinu nadajući se da će maler da produži put Soluna. Tražimo prodavnicu hondinih delova ili kakav ozbiljniji servis. Dobijamo upute na paprčetu papira i stižemo do ozbiljne radionice ispred koje je parkiran buljuk jednocilindraša. Grci uglavnom voze enduro i hard enduro motore. Na njih smo ubedljivo najviše nailazili. Brki pokušava da otvori vrata, ali JOK! Maler je ipak pošao sa nama i to neraspitujući se za put do servisa, stigao tačno pre nas da pomogne vlasniku da zatvori radnju i da ode na popodnevni odmor od par sati. Ok maleru, pobedio si. Vraćamo se autoputu i našoj prežvakanoj agoniji nadajući se novom zalogaju sreće već negde niz put...
I dalje teramo sami u ciklusima. Na jednoj od zajedničkih pauza Brki se po prvi put žali da se ne oseća dobro. Nekako uspevamo da istrajemo do Metsova. Tri je posle podne i red je da jedemo. Stali smo pored puta u neki polu šumarak i debelu hladovinu. Vadim konzervu ćufti u sosu i već dlanovima počinjem da je varim. Pored nas se zaustavljaju dva momka na motorima bez kaciga – lokalci. Brki razvlači kore sa njima i traži majstora:
- E, ajmo sa njima. Njihov ortak popravlja motore i ima radionicu. Ajde da vidimo da li može nešto da uradi.
Gledam u ćufte; gledam u Brkija. Sa suzom u oku ih vraćam u kofer. Idemo ka majstoru... Momci nas vode do obližnje taverne gde se okuplja lokalna enduro banda.
Brki se nalazi sa majstorom i počinje o problemu. Ja naravno, vadim ćufte. Krajičkom oka vidim spakovanu mašinu koja potseća na xt600. Prilazim i tražim vlasnika. Od onolike rulje javlja se baš naš majstor sa rečenicom da ga je on lično sklopio od više različitih motora i agregatom XT600. Pružam ruku da se upoznamo:
- Marjan.
- Zoran.
Čudno ime za Grka.
- Je l znaš ti srpski Zorane?
- Kako ne bih znao! - odgovara na srpskom. Ja sam Makedonac!
Opa brale. Pa naš majstor je NAŠ majstor! Istog časa nas poziva u tavernu da uz piće porazgovaramo o motoru. Uz svaku turu piva stiže i fina zakuska. Ili je to džiga sa roštilja, tost hleb i paradajiz, ili prženi krompir sa sirom i krastavcom... Kaže da je ovde običaj da putniku izneseš jelo. Sedeli smo preko dva sata čekajući da Zoranov gazda otvori servis. Ovde svi rade dvokratno i beže sa sunca i svojih radnih mesta od tri do pet. Za to vreme Zoran je toliko navalentno hvalio svoje veštine da je postao ozbiljno sumnjiv. Kulminirao je sa rečenicom: Ja sam najbolji majstor za motore od Igumenice do Soluna! Hmmm, videćemo.
Došlo je pet. Sprovodi nas kroz uličice Metsova. Nisam ni znao kakav fantastičan gradić leži na par stotina metara u rupi od nas. Ulice su uske asfaltne ili popločane kaldrmom. Sve su strme i krive, a ograđuje ih specifična arhitektura – kuće od kamena i drveta. Prava mediteranska bajka.
Zoran blago pripit tera XTa nezdravo po njega i sredinu. Moramo da jurimo da nam ne pobegne. Imam utisak da ću nekom koferom da odnesem, bar nogu. Stižemo do radionice koja se nalazi na prirodnoj terasi i sa koje puca neverovatan pogled na grad i okolinu. Ja konačno zaskačem haubu rashodovanog automobila i napadam moje ćufte. Brki oslobađa karburator i gume u njemu za nepunih deset minuta. Šta ti je trening... Vrtimo se po radionici jureći Zorana koji se zavlači po nekim prostorijama odlažući da nam pruži pomoć. Napokon se sudaramo sa njim i u par rečenica u imperativu dobijamo njegovu pažnju i vreme. Gospodin majstor vadi sanitarni silikon i u debelim namazima maže li maže osteljive gumice! Sve mi se smračilo. Već vidim Brkija i sebe kako kampujemo ovde bar deset dana dok nam orginalni delovi ne stignu poštom.
- Ej bre! Da l si normalan! Pa gde toliko silikona! Ta guma mora da radi i da se izvrne kao čarapa pri najslabijem vakumu.
Ne vredi mu objašnjavati. Brkiju je još više pozlilo pa napušta odaje... Pokušavam da naš boravak ovde svedem na minimum i teram Zorana da spakuje sve nazad ne bi li videli da li upšte imamo makar onakav motor kakav je do tog trenutka bio. Zoran me uporno ubeđuje da prenoćimo u Metsovu i da sutra na tenane rešimo problem. Naravno odbijam ga jer mi se obrće želudac od muke.
Sve je vraćeno nazad i Brki pali mašinu. Opet dimčina na visokim obrtajuma, ali za divno čudo motor je u voznom stanju. Ćao Zoki!
Želimo da se oprostimo i od Metsova ali nam ne ide. Tražimo pumpu u ulici od stopedeset metara u koju smo upućeni, ali pumpu po treći put ne vidimo. Da li nas svi građani ovog grada zafrkafaju ili smo u zoni sumraka? Stajemo na pola pomenute ulice i opet pitamo za pumpu. Kažu da nam je iza leđa. Iza naših leđa stvarno pumpa – aparat i pištolj u kući! Ćao Metsovo!
