Napraviću na kraju tranzitnu kartu uz pomoć google maps, a opis puteva biće već ovde. PS. Kome je dosadno nek preispita gradivo: http://forum.bjbikers.com/index.php?showtopic=51534

Stajemo na par mesta da se slikamo (uspostaviće se džaba). Posle nekog vremena kroz relativno slične predele dolazimo do najveće grupisane pustoši na jednom mestu i po nama jednog od landmarka Prokletija – dolina šodera! Na delu zaravni koja je do, nazovi puta, smeštena su dva-tri polu mrtva objekta. Prvi ogroman su jasle, što smo ustanovili kroz napuknuti deo krova još dok smo se spuštali u dolinu. Drugi je pretpostavljamo neka vrsta vojnih spavaona, a sve to đuture još jedna od ludih kreacija paranočnog Envera Hodže. Interesantna činjenica je da pored napuštenog garnizona postoji i pravi fudbalski teren. Tačnije dva gola sa nekako obeleženim pravouganikom. Ovde ne moraš da budeš italijanski glumac/fudbaler da bi onako dobro kukao pri svakom uklizanju; ovde na teren izlaziš plačući. Sat vremena kasnije dolazimo do novih serpentina. Penjemo se i penjemo, pa silazimo, pa se opet penjemo da bi malo sišli i nanovo se popeli. To traje li traje. Osećam da mi uši zaglunjuju od pritiska po sedmi put danas. Stali smo na prevoju da se odmorimo. Više ne ličimo na bajkere, a kamoli na turiste u prolazu. Naši motori i garderoba su prašnjaviji od napuštenog dajca koji godinama leži zaboravljen pored prometnog tranzitnog puta. Prašina nam je u ušima. Prolazimo Hani i Hotit što i nije neki grad... što i nije neko selo. Nije ama baš ništa! Uz put nailazimo na stado ovaca kojima se prikradamo s leđa. Ja spuštam obrtaje kako bi utišao izduv. Kada sam im bio najbliži, odvrćem hiljade obrtaja, izduv urla, ovce lete li lete. Svaka bolje i dalje od mlade u Kustinom filmu (skoro svakom). Pravi spektakl umetničke gimnastike. Brki sirenom pozdravlja akciju.

Bravo Marokanci! idemo dalje.

Ne odaj im sve.

^ Nikakav izbor. Ja bi pivo ako može. Ne propuštajte ovo parče. Mada gledajte to dogodine jer su se zaleteli mašinama odozdo sa Skadra i pitanje je još koliko će vremenski ovo izgledati ovako ruralno. Još par fotki sa tog dela puta: PS. Zar nikog ne interesuje zašto nema Brkija na slikama?

Alah se uvalih. Pa vi ćete me na lomaču ako zastanem malo.

Granicu prelazimo bez ikakvih problema. Albanski graničari su raspoloženi za šalu na svom, ali i na našem jeziku. Utvrđujemo znanje stečeno uz albanski dnevnik: mirdita (dobar dan) i mira pavši (bar sam ja tako izgovarao doviđenja). Od prelaza se pruža dobar, lepljiv i crn asfalt. Poradovali smo se jer ga nismo videli ni u Crnoj Gori zadnjih desetak kilometara. Radost dobrog puta nam razbija ozbiljna makadamčina već posle par minuta vožnje, ali na snagu stupa ono esencijalno enduro veselje sa svim propratnim elemntima (škrgutanje peska pod zubima, iskonski umor i ozbiljne dehidracije... ali dolaze s vremenom). Ni sami ne znamo čemu smo se ceo put više radovali. Da li dobrom i pouzdanom putu ili iznenadnim šamar makadamima koji su se po Albaniji, utvrdićemo, stvarno na prepad pojavljivali? Posle brda-dva nailazimo i na prve meštane. Sa desne strane puta, pri punom trku grudima o ogradu svoje skromne okućnice zaustaviše se dva klinčeta u iscepanim papučicama, čiji zbir godina ne prelazi punoletstvo. Viču nam nešto prepoznatljivo, ali ih opet ne čujem dobro. Gasim motor i kapiram da traže "ćokolate". Beše mi drago što me je Brki u Rožajima častio mars čokoladicom koju sada imam kome da podelim. Sledećeg meštanina upoznajemo par kilometara dalje. Čovek u ozbiljnim godinama izleće iz žbunja na sred puta dernjajući se i odmahujući rukama odručno. Kapiram da mi ne dozvoljava da prođem. E pa nećeš! Blago spuštam glavu ka kormanu, turiram mašinu i naglo popuštam ručicu kvačila uz proklizavanje zadnje gume ne bi li mu dao do znanja da ću da probam da ga zgazim ako se ne pomeri. Nije upalilo. Dodaje novu gestikulaciju: šake na vrhu glave sa brzim širenjem ruku i sve to u više identičnih ponavljanja. Aha, pobedio si matori! Bežim! Kapiram da će upravo nešto da eksplodira. Dok okrećem motor i spremam ga za galop kraičkom oka vidim da mi pokazuje da se bacim pored puta. Brki je polako gazio, tako da ga srećem dvadesetak metara iza i objašnjavam mu situaciju. Dok smo razmatrali šta da radimo onako šćućureni uz kraj puta čuli smo povike sa druge strane, ali ne i "bum". Izgleda da je opasnost prošla i da možemo da prođemo. Gazimo, ali se ne zaustavljamo na mestu gde je stajao razigrani starac. Ne daleko odatle vidimo i prvu, a uspostaviće se i jedinu krčmu u sledećih preko pedeset kilometara. Stajemo da se osvežimo i da probamo po jedno albansko. Za stolom pored nas, pegava majka u dnevnom izlasku sa dvoje malih. U pitanju je pijetren krmača od bar stotinu kila. Naš domaćin Edvard zove ženu koja je tera prutem. Od Edvarda dobijamo željene servisne informacije: do Hani i Hotit još 60 km sve goreg i goreg puta. Veselo! U tom trenutku dolazi bombaš. Smeje se i priča dok ulazi u krčmu. Edvard nam prevodi da je čova redizajnirao deo puta da ga malo sredi pa nas je upozoravao na moguće leteće kamenje. Edvard nam takođe pokazuje i njegovu veštinu izgovaranja srpskih reči. Ide mu poprilično dobro. Drago mu je što ga hvalimo. Ja pokazujem moje znanje njihovog jezika: mirdita i mira pavši. Pita me znam li još nešto. Kako da ne: Uups... Ne, ipak ne znam. Umalo da mu opsujem majku na šiptarskom (ćivša none). Pozdravljamo ekipu, bili su OK domaćini. Nastavljamo dalje. Pored puta, u bližoj ili daljoj okolini dosta je poslastica za oko posmatrača. Od interesantnih kamenih kućica i ograda, preko nestvarno dubokih jama, do nepregledno jalovih terena. U ovom delu puta ljude takoreći i ne viđamo. Domaćini su nam bivolice, magarci, koze i po koja kreatura psa. Ovde su psi evoluirali u neke goniče peska (šta li) sa dugim i vidžljastim telom i nogama. Deluju jako i izdržljivo. Kasnije kapiramo da su u pitanju ovčarski psi koje srećemo širom Albanije. Posle nekih dva sata vožnje po obroncima Prokletija nailazimo na prve veće serpentine. Penjemo se, a ja se nosim mišlju da ću sa tog brda ugledati Hani i Hotit i ravnice Skadra. Ali, sa prevoja samo zgužvani horizont! Pravo ogledalo pradalekih podzemnih, tektonskih procesa.

Besa za ovaj krug je pala dva meseca ranije. Doduše, krug je imao veći obim, a sila koja je trebala da ga okrene – suprotan smer. Sve u svemu, krug je opstao do 1. septembra 2012. kada je ranom zorom i zavrten. Kao i svako moto putovanje i ovo prati dosta stereotipa. Prvi je, polazak sa pumpe. Tu sam pre dogovorenog vremena da bih proverio gume, popio kafu i pojeo dobru zeljanicu. Brki stiže u tačno dogovoreno vreme i uz pomoć OMV šamana obavlja isti ritual, plus tankiranje koje sam ja rešio dan ranije. Simpatična radnica nam blagosilja put i mi krećemo. Samo par kilometara mi je bilo dovoljno da skapiram da sam se grdno prevario ostavivši moto pantalone kod kuće noseći se mišlju da će mi skrotumi prokuvati u njima i da je strašno neiskusno to što sam se okitio tankim, letnjim pantalonama. Gradivo ću utvrditi opet unutar naših granica, ali sedam dana kasnije. Brki je bolje obučen. Ili je iskustvo, ili nepoštovanje sopstvenih skrotuma u pitanju. Stali smo u Plavu da kupimo panju. Iza nas su tri zaustavljanja. Prvo je bilo u Pazaru i za cilj je imalo zaustaviti napad hipotermije, tačnije grčenje i trešenje mišića. Ovaj deo ibarske (tik uz Ibar) je leden noću i rano ujutru. Drugo je bilo odmah po ulazku u Crnu Goru ne bi li pribeležili još jedan od stereotipa koji prati moto putovanja - problemi sa motorom. Brki je nekoliko dana pre puta dobio remontovane gume karburatora koje su se valjda odlepile i počele opet da zadaju probleme. Cena: motor mnogo slabije vuče na uzbrdicama dok mu je prosečna putna brzina od 70 do 80 km na čas. Treći put se zaustavljamo u Andrijevici da čorbiramo rezervoare i popričamo sa sredovečnim i posrnulim vlasnikom yamahe XT500 čija je glavna zabava dobro izmučiti pomenuti stroj po ozbiljnim terenima koje taj deo CG nudi. Plavsku panju seciramo u komšijskom Gusinju na napuštenoj autobuskoj stanici. Još tu osećamo zadah osame i ništavila ozbiljnih Prokletija. Kao i Mordoru, prvi stepen utvrde im je dalekosežna pustoš.

Skupljam snagu. Nadam se da me neće mrzeti.

Prokletije

Kakvi "nerd" radovi.

Pozdrav za ekspediciju! Očekujemo izdašnije javljanje u vidu putopisa po povratku.

Pa svaki staklorezac može to da ti uradi. Meni moj više ni nenaplaćuje.

A par sličica iz Istanbula? Pa ne pratimo mi temu iz čiste kurtoazije.

Zimi se piše, leti se vozi.

A i B - testovi iz prve (max), vožnje iz druge. PS. Na polaganju za A sam prošo kroz debelo crveno.

Neumorne enduro duše. Bravo!

Hvala Marko. Poslaćemo Milošu i tebi razglednicu.

Lalajko, Bugarsku još nismo skroz definisali tako da ćemo ozbiljno proanalizirati tvoje predloge. Iskreno, voleo bih da prođemo bar deo onih jezera koje je vaš konvoj obišao. Severian, to ja zovem servisnom informacijom! Dvadeset izdašnih redova o barovima. Šalu na stranu odličan si. Znače nam mnogo informacije o plažama i mestima iznešene iz "prve ruke". Doktore, vidimo se dole.

Naravno da ćemo obići celu Sitoniju, ali tražeći žurke bogate pivom i estrogenom. Baš sinoć njušismo neke gradiće interesantne za večernje "zgubidane". Predlog? Severian, može li se plaćati evrima u AL ili moramo menjati za LEK-e, i gde to najsigurnije odraditi?

Koje god. beše ta tvoja Žarko?

Evo sta kaze gospoja iz albanske ambasade:

To nam je point of interest. Imaš li kordinate?

Sad guglah malo. Cena vožnje trajektom za Krf iz Igumenice je 10 evra po motociklu i 7 po osobi. Dok je cena prevoza sa Lefkime 2 evra po osobi (cenu za motor nisam našao). Evo interesantne stranice: http://www.mojkrf.info/

Djorke, hvala na informacijama. Vožnja će biti spontana, tako da ako osetimo potrebu da se zadržimo na Meteorima duže od planiranih par sati - ostajemo. Možda se čak Brki i zamonaši. B2man, odličan predlog. Krf i Zejtinlik uzeti u razmatranje.