Nije mi sada tu kutija da pogledam kako se tačno zove i šta piše. Inače i Pitura na Batajničkom drumu prozvodi i prodaje epoksi prajmer za metal. Njihov tehnolog mi je rekao da može da se koristi za ovu namenu, ali razređen da bi se lepo i u tankom sloju razlio, kao i da mora dugo da se suši u provetrenoj prostoriji. Jedino što je najmanje pakovanje 2lit, ali cena je OK za tu količinu.

@ Dzambo Ako ti treba povremeno, hobistički, ne moraš da kupuješ. Samo se javi, imam.

Ima grčki epoksi prajmer u farbari Kolaž kod okretnice 7-ce.

Ne nađoh na vašem sajtu cene karata. Interesuju me poslednje dve predstave koje si naveo. Naravno, ne više za džabe.

Od Ohrida se može u Albaniju u dva pravca. Na zapad, preko Elbasana do Tirane i dalje, odličan put, dobar asfalt, krivudav. Od Elbasana može da se preseče prema autoputu između Drača i Fira. Ili južno, Pogradec, Korč, Erseke, Leskovik. Lep put, ali podloga nije baš najbolja. Od Leskovika se može levo, malo kroz Grčku pa prema Sarandeu. A može i desno pored reke, preko Permeta i Tepelene do Valone, ili do Đirokastra i Sarandea. Inače, vredi otići i do Berata.

Svi smo različiti. Doživljavamo stvarnost na različite načine. I svoje doživljaje prenosimo različito. To je bogatstvo. Ima ovde (na forumu) mesta za sve. I svako može da nađe nešto za sebe.

Mauritanija jeste nebezbedna, ali se može i kroz nju. Idu ljudi (i devojke). Kontrolni punktovi na 20km. Nego, ja ne videh da je neko iz Tunisa ušao u Alžir, a nije da nisam tražio.

A kažu da u Zemun ne samo ovi iz Borče, nego ni Sunce ne sme da zađe.

Pitanje za karbija: Ručica gasa (komplet) i ručica prednje kočnice za Pretisa?

Super je. Kako smo već i navikli od tebe. Ima puno vrhunskih fotografija. Ne samo zato što su mesta na kojima ste bili lepa, nego zato što vi umete da tu lepotu i "uhvatite". Ti uživaš u ovim avanturama, ali umeš to i da podeliš sa drugima. Vidi se da ti izrada ove prezentacije nije samo uloženi trud, nego i zadovoljstvo da učiniš nešto za nas. Hvala ti na tome. Ti si uz Severijana i Pandu najsjajniji dragulj ovog foruma.

Svakako ne koliko ja u tvojim. A delimicno si saucesnik i u ovom.

Šta ćemo da radimo u petak ako nam do tada sve otkrijete?

O povratku autoputem nema smisla da trošim vaše i svoje vreme. Pri izlasku iz Termopila svratio sam u manastir Sv. Petke. Sećam ga se kao tihog i mirnog mesta posebne atmosfere, okruženog gustim zelenilom, pored vode. Sada je to samo još jedna od pretrpanih destinacija verskog turizma. Ipak, majci i poslednjoj tetki uzimam po ikonicu zaštitnice žena. Usput svraćam kod roditelja. Majka je još ispijenija, manja, pogrbljenija nego par nedelja ranije. Lekarski nalazi kažu da je potpuno zdrava. Dvadeset dana kasnije ponovo ulazim u njenu sobu. Tetka me nestrpljivo dočekuje, kaže da majka, čije dečije telo leži mirno u krevetu, stalno pita da li sam stigao. Poslednjih deset minuta, dok mi izdahnjuje u naručju, držim njeno lice u rukama, šapućem joj blage, utešne reči i posmatram oči koje se gase. Dva meseca ranije držao sam u rukama tek rođenog unuka. Posmatrao tamnu dubinu u očima tog bezvremenskog mudraca. Pasus koji su već citirali mladi a mudri Severijan i predobri Žarić: "Ako je tačno da nam se u životu uvek dešava ono što i treba da nam se desi jer je to najbolje za nas, (a tačno je) onda to mora da uključuje i odlazak sa ovoga sveta – isto kao i dolazak. Iz beskraja večnosti dolazimo, u njega se vraćamo" nije moj. Davno je ispisan. Ja sam ga samo prepisao. Iz dva najdraža para očiju. Živi bili, bezbedno vozili i sretali se na putu.! U krivini!

24.-30. avgust Totalni relax. Na pravom smo mestu za to. (Malo da nadoknadim nedostatak slika) Lep pogled sa terase. Između čempresa, borova i maslina stepenice strmo vode do hotelske plaže. Šljunak, prijatan za hodanje. Čista, providna voda. Zato više volim „grublje“ od pešćanih plaža. Mala uvala štiti od ud udara prilično jakog, svakodnevnog vetra. To ublaženo strujanje vazduha čini izdašno sunce uvek prijatnim. Takva je i temperatura vode. Pre podne je površina mora staklasto mirna, a od podneva talasi iz pravca sredozemlja počinju da rastu. Volim da dugo plivam kroz njih, a onda mirno plutajući pustim da me izbace na obalu i zapljuskuju. Raj na Zemlji. Čini mi se da tako i zovu ovo ostrvo. Doručkujemo u obližnjim selu. Raznih poštovalaca bavarske mehanike ima svuda. Večeri u Halkidi i Eretrii. Odlična riba. Cipura (orada) na gradele, uz istarskog brancina najbolja od svih koje pamtim. Odlična bela, i samo prosečna crna vina. Celodnevni izlet u Atinu. Trajektom je mnogo bliže. Volim Atinu, mogao bih da živim u njoj. „U svakoj tragediji pravi Atinjanin će pronaći komediju“. Možda je to ono što ovde privlači i ovog crnca što na trgu prodaje đinđuve, Hindusa sa zmijama, nasmejanu Japanku, debelog Kanađanina, ružičaste Skandinavce, čak i ovu kovrdžavu arapsku bebu. Parkiram lepotana na trgu Sintagma... Naravno, turistički krug otvorenim autobusom (ubi me vrućina)... I neizbežni Akropolis... Precizno obrađeni, u lepu celinu složeni kameni blokovi me zaista više ne privlače previše. Ali ima nešto u tim, hiljdugošnjim korišćenjem uglačanim stepenicima. I toj neprekidnoj reci turista iz celog sveta koja se njima strpljivo penje ka vrhu. Dok činim isto, kao da se tu, pomešani sa nama, tiskaju i „oni“. Obučeni u toge, Sokratovi i Platonovi sugrađani. Takve misli mi prekida piskavi glas uniformisane devojke. „No, no! That's forbidden! Drop it, please.“ Stvorila se pored nas samo tren pošto se moja žena sagla da pokupi kamenčić za uspomenu. Danijela se skrušeno izvinjava, zamahuje rukom i baca ga. Šeretski mi namiguje. Naivna Atinjanka ne zna na koga se namerila. Ni manje ni više nego na dorćolsku učenicu OŠ Braća Baruh. Šibicarskom veštinom kamenčić se stvorio u drugoj šaci, onoj iza leđa, koju malo kasnije sa neskrivenim ponosom pokazuje. Korim je. Pa, kada bi svako poneo samo zrnce prašine ovo mesto više ne bi postojalo. Sve je na Akropolju perfektno organizovano. Armija ljudi brine o svemu. Nisu mi dali da unesem kacigu, ali je obezbeđen poseban objekat za odlaganje takvih "nepoželjnih" stvari. U ovom moru ljudi više me ne čude brojna ambulantna kola pred ulazom. Po ovoj vrućini ni ona „mrtvačka“. Da ne bih završio u njima pozajmio sam šeširić od žene. Vredni mladić razvlači debeli konopac. Potiskuje u stranu bujicu ljudi koja se tiska ispod lučnog svoda. Dečko pokušava da u njemu napravi dvosmerni prolaz. „Keep right, keep right!“ viče. „ Jes', ti će mi kažeš“. Ostajem levo od crvenog kanapa. E, jesmo prokleti. „Isprobavanje“ štramplice, kupljene u Atini za unuka. (Samo za Marokanca ) Pri svakom prolasku kroz hol hotela, punog mačaka, bivamo zaustavljani od strane vlasnika istog. Kao i svi ostali gosti. A gosti su uglavnom Grci, pristojni porodični ljudi. Uopšte, u ovom delu ostrva čini mi se da stranaca gotovo i nema. Pogotovo naših ljudi. Konobari u restoranima tvrde drugačije. Cene su u svakom slučaju, protivno logici, nešto niže nego na kopnu. Dakle, u tim presretačinama, čestim ali zato dugim, Tasos (tako se zove vlasnik, recepcionar i šta sve ne hotela) se uvek ljubazno raspituje da li je sve u redu, da li smo zadovoljni...bla, bla, bla... Ali i otkriva po delić svog života. Posle nekoliko dana imamo ceo životopis. Kao petnaestogodišnjak, zbog nemogućnosti da ga dalje školuje, otac ga šalje kod svog brata u Atinu. Stric ga vodi kod svog prijatelja, Onazisovog rođaka, gazde velike brodarske firme. Karijeru pomorca počinje kao perač palube. Marljivo uči, brzo napreduje. Sa 20 godina dobija zapovedništvo nad prvim brodom kao kapetan. U narednih tridesetak godina više puta obilazi ceo svet. Kaže:“ U svakoj luci u kojoj sam bio znam da za novac koji dajem nešto i dobijam. Piće, večeru, kurvu, bilo šta... Samo kada platim sobu u hotelu imam osećaj da za uzvrat ne dobijam ništa“. Ponovo uči, polaže ispite u Londonu i dobija diplomu menadžera hotelijerstva. Otac mu daje deo imanja i 1974. niče hotel, koji se do danas nije bitno izmenio. Ženi se, dobija sina i ćerku koji sada žive u Atini. Žena ubrzo umire. Nastavlja da sam vodi hotel... A pored hotela je mala crkva, crkvica. Jednog dana, zaskočeni u holu, raspitjemo se o njoj. Kapetan Tasos nam daje ključ. „Uđite, uđite slobodno. Pa vi ste moja pravoslavna deca.“ Okruženi ikonama iz svih krajeva sveta palimo sveće. Molim se za majčino zdravlje. Poneti svetošću kojim mesto zrači, opijeni romantičnom atmosferom okoline obnavljamo svoje bračne zavete. Smatramo se ponovo venčanim. Ovog puta pred Njim. Još uvek uzbuđeni vraćamo ključ. „Sedite, sedite da vam ispričam priču o toj crkvi.“ Jednom prilikom, poslednje godine provedene na brodu, napušta đenovsku luku, rastaje se od brata koji živi u njoj. Narednih dana neprekidno pokušava da ga kontaktira . Zna da je bolestan. Brat se ne javlja. Počinje ozbiljno da brine. U nekoj afričkoj luci, nedelju dana kasnije, bez ikakvih vesti o bratu (i otac ne zna ništa) pomišlja na najgore. Te noći u san mu dolazi prikaza ogrnuta belom togom, sa licem sveca, zaštitnika pomoraca. „ Ništa ne brini, brat je dobro“. Mesec dana potom opet je u Đenovi. One iste noći, na operacionom stolu, brat je bio u kliničkoj smrti. Tasos se zaklinje da će jednog dana sagraditi crkvu Svetom Nikoli. A onda mi pripovedamo našu priču i naš doživljaj crkvice. Nakon prikladnog govora, sa ovlašćenjima koje mu daje njegovo zvanje, kapetan Tasos nas svečano proglašava mužem i ženom. „ I neka niko i ništa ne rastavi ovaj brak, sklopljen božjom voljom!“ „Matičar“ sa „mladencima“ Deset minuta kasnije prijatno sam okružen morskom vodom. Opušteno plutam. U trenutku doživljavam duhovno iskustvo, do tada meni nepoznato. Kroz strujanje mora osećam vezu, „jednost“ sa Egejskim, Sredozenim i svetskim morem. I „prvobitnim buljonom“. I još dalje, (kroz plavetnilo neba koje se na horizuontu stapa sa morskim) sa Univerzumom. Ne smatram sebe nekim vernikom. Ako jesam, onda sam vernik svih vera. Poštovalac i Amon Ra-a, Zevsa, Jupitera, i Svaroga, i Bude , Šive, i Jahve, Isusa, Muhameda ... Kako god, nikada nisam bio bliže Univerzumu, Stvoritelju, Sili, kome god, nego tada. Ona druga polovina mog hrišćanskog dela rekla bi HVALJEN ISUS !

Subota, 23. avgust 2014. Vadim iz kofera “ratne rezerve“, dvopek i med, koje uvek nosim na iole duži put. Ne kvare se, dobro dođu u „vanrednim situacijama“ i brzo daju energiju. Miris mora i borova, cvrčci. Sekirom zasečeno deblo ogromnog bora. Iz velike rane polako se cedi „krv“. Malo niže zakucana limena kanta do pola je ispunjena smolom. Vraćam se na put, brzo shvatam, uz ozbiljnu planinu. Neverovatan put. Krivinama nema kraja. O ovome pričam: Četrdesetak minuta kasnije stižem u Prokopi. Dok ispijam kafu još treperim od uzbuđenja i radosti. Možda je ovo vrhunac, kruna, šlag na torti, ovog putešestvija. Vadim kartu. Shvatam, po ko zna koji put, da sam kažnjen zbog svoje lenjosti. Nisam se dobro pripremio za Eviu. Do pre desetak dana, kada sam počeo da tražim smeštaj u blizini Atine, nisam ni znao da postoji. A ostrvo je stvarno veliko, posle Krita verovatno najveće u Grčkoj. Dugačko oko 100 kilometara, dobrim delom je jedna velika planina sa brojnim vrhovima. Skoro je deset i shvatam da je vrag, ili možda uvređeni Zevs, odneo šalu. Nema šanse da odvozam planirani krug u preostalih 5 sati. Jeste, biću ovde još nedelju dana, ali ne sam. Oboje naporno radimo da bi sebi priuštili mala zadovoljstva, poput ovog. Zajednički trenuci su nam dragoceni. Mlađi čovek se vrti oko mog motora. U ćaskanju preko ograde bašte odajemo poštu „starim, dobrim gvožđurijama“. Malo kasnije ulazim u njegov mali market preko puta. Dok kupujem cigarete razmenjujemo par šala o ostavljanju pušenja. Bivši bajker. Žena, deca....Klimam glavom sa razumevanjem. Deca brzo porastu, tešim ga. Pomaže mi da isplaniram novi put do hotela. KRUG NA EVII https://www.google.rs/maps/dir/Khalkis+%CE%A7%CE%B1%CE%BB%CE%BA%CE%AF%CE%B4%CE%B1/Prokopi+%CE%A0%CF%81%CE%BF%CE%BA%CF%8C%CF%80%CE%B9/Stavros+%CE%A3%CF%84%CE%B1%CF%85%CF%81%CF%8C%CF%82/Metochi+%CE%9C%CE%B5%CF%84%CF%8C%CF%87%CE%B9/Kymi+%CE%9A%CF%8D%CE%BC%CE%B7/Avlonari+%CE%91%CF%85%CE%BB%CF%89%CE%BD%CE%AC%CF%81%CE%B9/Velos+%CE%92%CE%AD%CE%BB%CE%BF%CF%82/38.417295,23.6889105/@38.5991752,23.7768012,10z/data=!4m45!4m44!1m5!1m1!1s0x14a1164bc2d6174b:0x380b0a5f7b34c904!2m2!1d23.6050695!2d38.4645245!1m5!1m1!1s0x14a12ec57140e2ff:0x321ce2684e1f0dc6!2m2!1d23.4902994!2d38.7332366!1m5!1m1!1s0x14a13af354bcd437:0x1c5933696289fae6!2m2!1d23.6144508!2d38.6364434!1m5!1m1!1s0x14a14e2ac24a3703:0x2eec1665e15913b6!2m2!1d23.9528396!2d38.6232807!1m5!1m1!1s0x14a15692cf9bb937:0x400bd2ce2b98670!2m2!1d24.1027745!2d38.636131!1m5!1m1!1s0x14a1583d34d92881:0xb23007e3080033c9!2m2!1d24.1217553!2d38.5030873!1m5!1m1!1s0x14a16081ab515469:0x8ceb2da24a68fd6!2m2!1d24.0904888!2d38.3888011!1m0!3e0?hl=en Vraćam se delom već pređenog puta i skrećem prema istočnoj obali. Na putokazima mreže lokalnih putića primećujem odsustvo latiničnih natpisa. Suprotno od Bugarske. Ali ovde stranaca, turista i nema. Krećući se celim ovim putem, od Beograda dovde, takve gotovo da nisam ni sretao. I motore. Pored ona tri KTM-a još samo par ukupno, ne računajući one u većim gradovima. Nisam „trkač“. Moto sport je davno prestao da me interesuje. Nisam ni neki naročiti vozač. Imam iskustvo. I veštine prosečnog vozača. Ustvari sam samo sredovečni moto putnik. Lokalni. Motam se tu, po Balkanu. Ali, još uvek se radujem krivudavom putu. Osećam vibriranje telefona. Zove me otac. Ništa ozbiljno. Dok mi je telefon još u ruci hvatam delić divote, negde između sela Metohi i grada Kimi. Ovu nadmorsku visinu nisam očekivao. Pogled sa litice prema moru delimično zaklanjaju beli, paperjasti oblačci. Prelazeći preko narednog prevoja prolazim kroz jedan veći, koji obavija nekoliko susednih vrhova. OVO je zaista prava kulminacija, vrh vrhova celog ovog puta. Smirujem se i opuštam u Kimiju, paradigmi grčko-mediteransko-ostvrskog grada. Posle odlične musake nastavljam spuštanje u vrelinu južne obale. Mestašca pored obale žive od turizma, ali nemaju da ponude bog zna šta. I plaže su od one vrste koju većina turista ne voli. Male, stenovito-šljunčane ili kamene. Od Eretrie ide trajekt ka obližnjem kopnu preko puta. Par kilometara pre sela Vasiliko tabla sa strelicom i natpisom Chalkidiotis Village Hotel me usmerava na cilj. Pošljunčani put kroz porodično imanje. Kroz krošnje drveća nazirem, kao kontrast plavom, sunčanom nebu, dvospratni beli hotel na obali. Kojini ( Disciplina kičme) stihovi sami nadolaze. Čuo sam ih samo jednom u životu. Deca su mi bila još vrlo mala. Voleo sam da im ih recitujem. Tiho, polako, kao uspavanku: Iza devet brda, iza devet gora Ima jedna kućica na obali mora. Dok na plavom nebu žarko Sunce sija, Topli vetrić nežno ćarlija. Ispred kuće ima jedan stari bor, A na njemu čuči neki čudni stvor. (Basom, strogo) To je stari đavo pogleda blaga, (Glasno, naglašeno) ON ĆE TI REĆI GDE JE TVOJA SNAGA ! Sve je tu. I brda i nebo i Sunce i vetrić i kuća i bor. Fali samo stari đavo. Aaa...Evo i njega. Osamdesetogodišnji sedi starčić mi želi dobrodošlicu. I zamućeni pogled mu je blag. Vlasnik hotela. I što šta drugo. Raspremam stvari, razgledam okolo. Sve sobe su sa terasom i pogledom na more. Plaža u uvali tridesetak metara niže. Mirno i tiho. To smo i tražili. Odlazim u Halkidu. Nakon sat vremena stiže prvi autobus iz Atine. I donosi mi Danijelu. 250 kilometara, ipak taman, odlazi u drugi plan.

Vidimo se

2 stari roker Sa 600 ccm i šiber karburatorima vožnjom na 4-4,500 obrtaja potrošnja mi je bila 5 lit (4,8 najmanje zabeležena), na 5,500 - 6000 obrtaja oko 6 lit, prosek proseka 5,5 lit. Sa 750cmm i vakum karburatorima potrošnja je neznatno viša. Prenos je 32/9. Karburatori su od R65, ali sa većim diznama od R75. Trudio sam se da zadržim što originalniji izgled serije 5, meni najlepše. Diskove i karburatore nisam mogao da sakrijem. Ali se povećana kubikaža i petobrzinski menjač i ne primećuju. Osim na ručici gasa. Ako imaš originalnih 500ccm možda bi vakumskim karburatorima i nadalje istom vožnjom malo smanjio potrošnju, za recimo 0,1 -0,2. Možda. Odnos uloženo - dobijeno je ?. A šiberi su ti skoro večiti, a sadašnja potrošnja odlična. 2 jovan.v Hvala. Ako misliš na spajanje Pandine (bugarske) rute i grčke probaj ovde: https://www.google.com/maps/dir/43.8489799,22.3806545/Belogradchik,+Bulgaria/42.8608096,23.1019029/42.2934117,22.7199112/Blagoevgrad,+Bulgaria/38.474768,23.6044304/@39.8629802,22.8370483,9z/data=!4m31!4m30!1m0!1m5!1m1!1s0x47548d77af8c7307:0x42563d798e916dd0!2m2!1d22.682956!2d43.6278347!1m5!3m4!1m2!1d22.6301713!2d42.4567595!3s0x14aaa09aeb572051:0x9cd2e130fcd1edd2!1m0!1m10!1m1!1s0x14aaf6008f7f0f63:0x417cdcb68440f58d!2m2!1d23.0943385!2d42.0208569!3m4!1m2!1d23.2326771!2d41.2623806!3s0x14a98500ccaac1df:0x847f56f9bda50312!1m0!2m2!1b1!2b1!3e0 Nadam se da sam uspeo.

Svako ima svoju računicu i moto filozofiju. Vozim motor striji od 40 godina. Ne vredi puno, ali mogao bih sa njim oko sveta. Oprema, koja se nakupila godinama, je mnogo vrednija. Sebe, svoju bezbednost, zdravlje i komfor volim ipak više nego motor. A njega baš, baš volim.

Koliki je unutrašnji prečnik ovog dela što ide na glavu?

Tuđa dela ne vidim kao alibi za svoja. Svako je odgovoran samo za svoje postupke. I svako za njih odgovara, ovako ili onako, ovde dole ili tamo gore. Nisam kivan na komunizam. Nije važno kako se sistem zove i koje je boje. Dobro bih se osećao u svakom koji svojim građanima garantuje bar elementarnu bezbednost i bar približno jednake šanse za dostojanstven život. Najgori sistem je onaj koji ne funkcioniše

Nadmorska visina pada. Pada i adrenalin. Temperatura raste. Zeleno postaje žuto. Kvalitetan lokalni put, koji me vodi na jugoistok, kao da deli dva sveta. Sivo – zelene južne padine Olimpa i naizgled pustu i spženu ravnicu. Nije ni pusta, ni spržena. Nailazim na traktore, vredne farmere. I poneko malo selo. Za razliku od naših, ili bugarskih, nisu pusta. Vidi se život. Ljudi tu žive, marljivo rade i opstaju. Svaki kvadrat obradive, a naizgled neplodne zemlje je iskorišćen. Nagli skok temperature me upozorava da ulazim u veliki grad, najveći između Soluna i Atine. Držim se obilaznice i propuštam mediteransku vrevu Larise. Prav put, odličnog asfalta, sa malo saobraćaja vodi me pravo na jug. Sunce me nemilosrdno prži i uspavljuje. Spuštam naočare, odvrćem gas. Na par mesta, posle dugih pravaca, iznenađuju me nelogično oštre krivine. Zamalo da me izbace u okolne njive. Monotoniju razbijaju ... pa recimo...brdašca...ako se tako mogu nazvati uzvišenja od 1-2-3m, preko kojih put talasa. Dremljivost pokušavam da odagnam fokusiranjem pažnje na okolinu. Velika ravnica. Zemlja je pomalo crvenkasta, šljunkovita, posna, reklo bi se neplodna. Demanti je očigledan u odličnom stanju useva. Sve je pokriveno sistemima za zalivanje. Zaključujem da je poljoprivreda mnogo bolje organizovana nego kod nas. Brzo odustajem od namere da determinišem okolne kulture. Završio sam Poljoprivredni fakultet, a o poljoprivredi i dalje nemam pojma. Iako sam dobio devetku, na fakultetu mi je najteža bila Botanika. Botanika... Nju mi je predavao Živketov ćale...Živke – Marjanin dečko... Marjana – družila se sa Benitom...Benito - vozio je BMW R69... Kako sam mu samo zavideo... (Tako se sa kilometrima nižu i moje misli)...A svi su oni ušli u moj život sa Danijelom... Danijela - majka naše dece... Nedostaje mi. Upoznali smo se u diskoteci na Vlasinskom jezeru. Mršava, mršava, kratko podšišana, odrpana pankerka i alkoholičarski ispijen, mršav, dugokosi, odrpani hipik. Studentkinja psihologije i nesvršeni srednjoškolac, koji za nekoliko dana treba da polaže popravni iz Računarskih sistema i Numeričke analize u avgustovskom roku. Posle mog redovnog jutarnjeg izbljuvavanja svega juče popijenog (ničeg drugog u stomaku i nema) šetamo do Crne Trave. Pričam o „vodimo ljubav a ne rat“ pogledu na svet, Morisonu, Tomasu Dilenu, Džeku Keruaku, a ona o koncertu "neke" riječke grupe Paraf u SKC-u, Frojdu i Jungu. Dok pokušavam da odgonetnem da li se 33 godine i 5 dana kasnije razumemo bar malo bolje, kroz treperavu podnevnu jaru nazirem obrise gradića na brdu, pravom brdu. Vrlo strma ulica me dovodi na centralni trg Farsale. I on je lepo uređen. Cveće, Gradska većnica, crkva, par kafića. Ali su Grci nekako ipak zadržali osobenost, identitet. Ne radi se samo o arhitekturi, klimi. Ljudi su radosniji, opuštenije i bolje se odnose prema sebi i drugima. I nekako lakše doživljavaju život, ma koliko kukali na isti. "Ja sam rođen da mi bude lipo", što bi rekli Dalmatinci. Dve kafe, šveps, 3 cigarete i hitam dalje. Vrelina odozgo, sa neba i odozdo, sa asfalta. I iz usijalih cilindara, užarenih izduvnih grana. Nigde hlada, nigde drveta. Uspon krivudavim, treba li da kažem odličnim, asfaltnim putem ne donosi osveženje. Samo me dopamin i adrenalin vraćaju u život. Ali, ubrzo ponovo silazim u ravnicu. Stajem u senci drvoreda neke farme. Ispijam toplu flaširanu vodu do poslednje kapi. Put nastavljam u majci kratkih rukava. Da već nisam iskusio opekotine na stopalima iza bokser cilindara i čizme bih zamenio papučama. Narednih sat vremena do Lamie pripada Danu mrmota. Krivinarenje po brdskom putu smenjuje ravnica. Ravna kao tepsija. Ali, nema dosade jer se na njenom kraju nazire sledeće brdo. I tako nekoliko puta. Saobraćaj je redak. Asfalt i dalje odličan Po ovoj vrućini gume se lepe za njega kao žvaka. Ako izuzmem autoput, čini mi se da je grčka mreža puteva najkvalitetnija na Balkanu. U jednoj od tih „tepsija“ vidim u retrovizoru farove koji se brzo približavaju. Ubrzo čujem i neki drndavi zvuk. Prestižu me tri austrijska KTM-a, bez pozdrava. Gledam na sat, idem 120, a k'o da stojim. Od Lamie, u kojoj samo obnavljam zalihe vode, kao da su graditelji puta imali pri ruci samo lenjir. A onda su se napili i zaturili ga. Serpentine prelaze sa obronaka jedne planine na drugu. U početku put je uzak, a onda prelazi na odličnu magistralu. Šta ću, dodajem gas. Negde blizu vrha sustižem poslednji od tri KTM-a. Eh, deco, deco. Pa nije valjda danas postala najveća zabava da odvrneš gas na pravini? Usporavam. Mislim se, možda bi im bilo neprijatno da ih prestigne vremešni plavo-beli propeler. Ne želim da se bilo ko oseća neprijatno zbog mene. Spuštajući se tako niz planinu osećam da me nešto peče po rukama. Stajem na pumpi, ionako treba da dopunim rezervoar. Skidam rukavice i vidim da sam postao zvezdaš. Bele šake-crvene podlaktice-bele nadlaktice. Oblačim duks i kožni prsluk, počinje da pirka topli vetrić. U ravnici prema Tivi olujni vetar me gotovo baca sa puta. I zasipa prašinom. Borim se, vozim sve vreme nagnut na desno. Posle nekog vremena ovo rvanje me potpuno iscrpljuje. Srećom tu je neka Kantina. Treba mi odmor, okrepljenje. Iskušavam sreću još jednom. Uzimam sendvič sa piletinom. Podnošljiv, Kafa je OK. Posebno bokal vode sa ledom koji dobijam uz nju. Kao i svuda u Grčkoj. Valjda bez toga ne bi ni preživeli? U toku polusatne regeneracije posmatram lokalne farmere. Nikog drugog i nema. Dojure u svojim izraubovanim Datsun dizel kamionetima (dizel je ovde znatno jeftiniji od benzina), pokupe kafu“za poneti“ i hitaju svom poslu. I letnji dan im je kratak. Samo je par njih selo za sto. Iznošene majce, isprane, flekave, ne retko pocepane farmerke. Spečeni od sunca, kose ulepljene od znoja. Lopatastih, ogrubelih šaka sa debelim prstima. Poput mojih. Markantna, odlučna lica. Izborana čela i vratovi. Rednecks, rekli bi pogrdno Amerikanci. A ja im se divim. I u sebi zahvaljujem. Ovi ljudi „u znoju lica svog“ na najpošteniji mogući način zarađuju „hleb svoj nasušni“. I ne samo svoj, nego i naš. Kod Tive prolazim ispod autoputa i penjem se pustim,uskim putićem do nekog sela u brdu. Dok se umivam na česmi razgaljuje me vesela dečja graja iz dvorišta obližnje škole. Sreća da se bar u ovom selu čuje. Sve su to naša deca. I ova zemlja je naša. I Zemlja. Svih nas. Granice - kakva glupost. Eto retke prilike da se zahvalim EU. Brisanje granica nije mala stvar. Dok nastavljam krivudanje uzbrdo pomalo me obuzima tuga. Kao i uvek kada se bliži kraj puta. Izbijam na prevoj. Dećja radost i smeh od srca. Posle skoro 1400 kilometara konačno vidim more. Kao prvi put. Zašto li to beskrajno plavetnilo tako deluje na nas? Prvo u sebi, a onda naglas urličem rečenicu uzetu iz usta Entoni Hopkinsa: OOO LEPOTO, OOO ENERGIJO, UĐITE U MENE !!! Strmi, ne baš naivni spust. Putić niz liticu izbija u kopnenu polovinu Halkide, grada koji je jedno ostrvo pretvorio u poluostrvo. Uz brundanje boksera, pojačano ogradom mosta dugog desetak metara, prelazimo na ostrvo, ponosno stupamo na tlo Evie. Dok ispijam kafu, i sve draži bokal vode sa ledom, okružen ventilatorima, onim sa prskalicama, sumiram današnji dan. Malo iscrpljujuće, ali predivno! Uz picu pravim plan za sutra. Prijavljivanje u hotel, na južnoj obali, desetak kilometara odavde je od 14 sati. Avion sleće u Atinu u tri. Danijela će biti ovde oko 5-6 popodne. Zaključujem da imam dovoljno vremena da napravim krug oko ostrva. A imam i ceo sat do mraka. Krećem na sever. Već u predgrađu počinje uspon. Put je naravno odličan, širok, brz, ali već pola sata se samo penjem uz brdo. Izgleda da nije samo brdo. I da ovo neće biti samo lagani krug u dokolici. Maslinjak je odlično mesto za kampovanje. Tai či da povratim gipkost, tuširanje. Nisam ni dotakao vreću već sam zaspao. 400 kilometara. Taman.

I dodatno objašnjenje. Moja refleksna, preterana, panična i ishitrena reakcija na Severijanov post, sada ublažena do krajnosti brojnim prepravkama, bila je posledica činjenice da u životu nisam radio samo dobre, pametne, lepe i korisne stvari. Nedugo nakon čvrste rešenosti da postanem monah odao sam se potpuno raskalašnom životu. Alkohol, motor, r&r i tako to... Uopšte, bio sam sklon krajnostima, i još uvek sam, samo se dobro pretvaram. Taj period se završio kada sam, kao već oženjen čovek pravosnažno osuđen na 6 meseci zatvora. Sa grupom prijatelja iz srednje škole, a zbog krivičnog dela KRAĐE (40 litara benzina iz vozila Beobanke), učinjenog dok smo još gulili školske klupe. Olakšavajuća okolnost- mlađi punoletnici. Otežavajuća - u vreme prve nestašice benzina u SFRJ to je postala učestala pojava kojoj se moralo stati na kraj. Ne pravdam se, čovek treba da plaća svoje greške. Iz toga se puno uči. No, ovaj putopis postade moja ispovest, a to mi nije bila namera. Htedoh samo da prenesem svoj doživljaj jednog običnog odlaska na more.

Veliki Mali prinče, Kao očito dobar poznavalac tog dela sveta, da li bi bio ljubazan da nam objasniš sukob između Maroka i Mauritanije oko Zapadne Sahare. Znam da to mogu da izguglam, ali bih voleo da čujem od tebe. I zašto u tome "navijaš" za Maroko, osim što znamo da si u njemu odrastao. I kad već pitam da pitam i ovo, a bilo bi korisno za sve koji bi da krenu tvojim stopama. Postoji li bilo kakva veza između Maroka i Tunisa, odnosno mogućnost da se zaobiđe Alžir, a da se ne vraća u Evropu? Ako smatraš da bi ovo poremetilo tok putopisa - ignoriši...do sledeće prilike

Da se nadovežem na Pronta. Ako ti obuća, i uopšte oprema, treba za ozbiljan turing čuvaj novac koji imaš i nastavi da štediš. Bolje je da kupiš jednu kvalitetnu stvar, nego pet jeftinih. Dovoljno je da te jedan dan na putu daleko od kuće prati kiša, ili paklena vrućina, da shvatiš zašto.

Nisam odmah shvatio šta sam to opet "zgrešio". Tek se sada setih da si već video ovaj šator, i gde i kada. Dobro, ja sam ga samo kupio pa je naš. Inače, šator je Sande, i odlično se pokazao. Svakako dobar odnos uloženo-dobijeno.