U međuvremenu, moj prvi geokeš na Kučaju je pronašao šumarski inženjer Nenad Jevtić, koji kaže: Nije mi bila želja da od geokešinga napravim ekstremni sport, pa imajte u vidu Nenadov savet. Nenad dalje kaže: Unapred se radujem novim keševima na Kučaju, jer ko bolje poznaje ovu planinu od šumara kome je ova planina radno mesto.

Hvala Jecka, jedva čekam sledeći vikend. @ostali... u planu je Stara planina. Probaću Picassu ubuduće. Vidim da se sad vide i ove fotke, tako da ću ipak završiti ovaj putopis. Nije problem ovo videti uživo. Kučaj nam je relativno blizu. Stanica je UHF od 4W, model Puxing PX-888, programirana PMR frekvencijama što znači da može da se koristi legalno za internu komunikaciju na PMR frekvencijama, a u hitnim slučajevima, neovlašteno, za poziv u pomoć na celom opsegu. Detaljniju moralno tehničku raspravu možeš pročitati ovde: http://forum.bjbiker..._px888__st__200 Hvala Dorćolac

Upravo sam provalio da mi se ne prikazuje gomila slika. Slike koje su se u jednom momentu videle, sad odjednom imaju grešku. Neke fotke sam ponovo upload-ovao na i onda su proradile. Opcija kopiranja albuma sa Facebooka takođe radi totalo nepouzdano. Prvobitno sam mislio da je samo to problem, ali se ispostavilo da odjednom prestanu da se prikazuju fotke koje su uploadovane direktno sa računara. Izvinnjavam se svima, ali trenutno sam totalno demotivisan da krpim rupe i dalje nastavim putopis. Mrzim da radim istu stvar 10 puta. Smrdljivi Photobucket!

Ovo mesto deluje savršeno za sledeći geocache:. http://www.geocachin...33-10834a56c413 Mrtva stabla ustupaju svoj prostor i postaju dom ili hrana mnogim vrsama. A ima i zmija

U ovoj šumi rastu i mnogo čudnija stabla. Ova tanka izgleda rastu zasebno, reklo bi se svako iz svog semena, a onda srastu u jedno, deblje stablo. Možda je ipak najčudnije ovo stabo. Kao da ne može da se dogovori sa sobom šta je gore, šta levo, a sta desno...

Sledeći dan, vijugavom cestom koja prati Pek, odlazimo u pravcu Majdanpečkog jezera Veliki Zaton (Valja Fundata). Čuvena zlatonosna reka nastaje spajanjem Paskove i Rajkove reke koje zajedno čine Mali Pek. Mali Pek se uliva u jezero Veliki Zaton odakle otiče kao Pek. Stižemo do Rajkove pećine koju ne obilazimo ovaj put, već skrećemo levo u prašumu da ispravimo nepravdu sa nedostatkom slika sa pečurkarenja. Inače, Rajkova pećina nije otvorena stalno, već je neophodno ugovoriti njen obilazak sa lokalnim vodičem. Sa 2.304 metra, do sada istraženih kanala, najduža je pećina u Srbiji. Između pećine i jezera se nalazi manji asfaltiran parking i velika livada sa nekom vrstom bine. Svake godine, za prvomajski uranak ovde se skupljaju ljubitelji krkačine i alkohola u prirodi. Ponekad se održavaju i svirke na pomenutoj travnatoj bini. Inače, ova livada je idealna za postavljanje većeg broja šatora. U blizini postoji nekoliko izvora, kontejner za smeće, a u jezeru je dozvoljeno kupanje, čini mi se i ribolov. Majdanpek je na svega 2 km. Sve u svemu, jako dobro mesto za kampovanje srednje velike grupe bajkera. Unapred se izvinjavam za veliki broj fotografija. Pokušao sam da smanjim već probrane fotke, ali je isuviše zanimljivih stvari koje bih želeo da vidite. Vegetacija je u nekim delovima šume izuzetno bujna, ali su putevi prohodni, pa nam ovaj put ne trebaju mačete. Jedna od najstarijih biljaka na svetu, koju svaka ozbiljna šuma koja drži do sebe mora da ima jeste Paprat ili Bujad. U istom obliku kakvu je danas znamo, se nalazi u stotinama miliona godina starim fosilnim ostacima. U periodu pre oko 300 miliona godina one su zajedno sa drvenastim i drugim biljkama gradile velike vlažne šume, čiji fosilni ostaci sada predstavljaju naslage kamenog uglja. Do skoro bih se i sam pitao gde je na sledećoj fotografiji Paprat. Odgovor je, na sred fotografije. Saznao sam sa je u pitanju je mlada Paprat, čiji se listovi, kako sazreva, cepaju na manje segmente, i dalje, poput fraktala na još manje listiće. Ako se još dobro zagledate, videćete da je najmanji list sačinjen od još manjih listića. Zaista zanimljiva biljka. Jelena se izvinjava što je upropastila sledeću fotku. A zamolio sam joj da se kreće sporije. Ovo je mesto gde ponire Paskova reka, i ulazi u Rajkovu pećinu. Udružiće se nešto kasnije u mali Pek. Ovakvo, zagrljeno drveće se može videti na sve strane. A ima i onih koji unose razdor.

Neverovatan putopis i odlične fotografije. Svaka čast!!! Kapadokia mi je odavno na listi mesta koja se moraju posetiti za života.

Još nekoliko krivina dalje, ka Rudnoj Glavi nailazimo na vikendaše... Hm, treba da se vratimo 2 krivine nazad. Zveramo okolo, ništa ne liči na prilaz koji vodi negde. Pitamo seljaka koji je primetio da nismo baš odavde i saznajemo da za put do izvora mora da se prođe kroz ovu kapiju. Ali to vodi u dvorište... Da li je to privatna zemlja ili je "privatizovana" po starom srpskom običaju, ne znam, ali da nas čovek nije uputio nikad mi nebi palo na pamet da tuda treba da idemo. Prolazimo, kroz veliko dvorište, pozdravljamo ljude i pitamo ih možemo li tuda do izvora... može, samo pravo uz reku. Da li i ovo "pravo" da uzmem sa rezervom? Sudeći po fotografijama sa interneta, Beli izvor bi trebalo da je značajna atrakcija, ali put koji do njega vodi govori da se ovde ne prolazi baš često. Vadimo mačete i krećemo dalje u pohod. Kao i na putu do prerasti, i ovde se put i rečica ukrštaju nebrojeno puta. Jedino što nije neophodno ići kroz reku... ...jer postoje i mostovi. Ovde malo driblam ženu da trči sa puškom iznad glave. Šalu na stranu. Taman kad se opustimo i počnemo da hodamo normalno, među pitomim rastinjem se nađu, dosta visoke koprive. Na putu nailazimo na par napuštenih kućica sa bašticama, reklo bi se da sad služe kao ostava za alat. Nakon neka 2km teren se menja. Vraćamo mačete u korice, krčimo suvo granje i preskačemo oboreno drveće koje nam se nađe na putu. Kako se približavamo izvorima sve je više suvog granja razbacanog na sve strane. Prava je šteta da to niko ne dovede u red. Iako volim netaknuti izgled okoline, ovde sve odiše nebrigom i nezainteresovanošću lokalaca da ovom mestu daju slavu kakvu zaslužuje. Kao što ste videli na onoj tabli iz prethodnog posta, u okolini se nalazi dobar broj izvora, pećina, vrhova itd. koji su idealni za pešačke ture. Kad bi se samo malo raskrčile ove suve grane, izvori bi zablistali u pravom sjaju. Kako se približavam izvorima, sve sam više razočaran. Nekad je ovo mesto sigurno bilo sređeno jer zatičemo oronulu klupu i smeće koje su tu ostavili neljubitelji prirode jer im neko nije obezbedio kantu za smeće Kako je bilo za očekivati, vodopad je prilično siromašan vodom u ovo doba godine, ali ipak, sad već suva mahovina, najavljuje njenu prolećnu lepotu. Trebalo je doći ranije, ali ne može godišnji odmor baš kad ja hoću. Kad se nastavi dalje uzbrdo pored ovog vodopada dolazi se na pomenuti platoa sa klupom, a put preko reke vodi do izvora. Stižemo na izvor. Sa okamenjenog slapa, u tankim mlazovima curi voda... lepa, čista i hladna, ali siromašna. Menjamo podgrejalu, planinsku izvorsku, za vodu iz kamena. U okolini se nalaze i pećine, ali nam je avanturistički duh malko splasnuo, pa se vraćamo nazad jer nemamo pojma na koju stranu bi krenuli u potragu, komarci su nam dokazali da su vladari ovog dela šume, a i dosta je traženja za jedan dan. Pošto smo na dolasku raskrčili džunglu, povratak je mnogo lakši. Stajemo povremeno da uberemo po koju jagodu. I nailazimo na plantažu. (Izvin`te za sliku van fokusa.) Ovo je u stvari puzavica koja samo liči na onu lekovitu biljku. I tako završismo današnju avanturu. Vreme je bilo pakleno, velika vlaga nije nam išla u prilog. Komarci i neke male, nervozne muve su nas uništili na putu do izvora, ali i pored toga, jako lepa tura po komšiluku. Žalim što ne možemo da odvojimo više vremena za detaljnije obilaske. Stvarno mnogo toga ima da se vidi ...i dobro je zalutati! Iznenađenja su uvek iza ćoška, samo ako im damo priliku. Na nekim mestima prosto želim da ostanem duže i uživam u pogledu i zvukovima iz okoline... npr. livada sa osamljenim drvetom. Dolazimo ponovo, sigurno, samo zbog nje. Možda tu podignemo i šator. Tabla na vrhu brda me još više zainteresovala za okolinu. Nikako da prestane da me iznenađuje lepota ove zemlje a toliko malo je upoznamo. Priroda, u njenom neiskvarenom obliku nam je svima još uvek jako blizu. Iskoristimo to.

Hvala batakole, jeste, sreli smo se na pumpi u Majdanpeku. Pozdravljam te do narednog puta kad budem imao vise vremena, pa idemo negde na kafu. Kao što sam na početku pomenuo, kampovanje je i bilo u planu. Potraži Lalajkov putopis, videćeš da su spavali u šatoru. Doduše, odmah pored brvnare, verovatno da imaju gde da zbrišu kad međed zakuca na vrata šatora. Od opasnijih životinja ima vukova, divljih svinja i veverica. Medvede su, kako šumar kaže, izgleda odstrelili. Na žalost sve više stvari se na Kučaju radi mimo zakona. Od eksploatacije šuma do krivolova. Ne verujem da će te iko smarati za šator, pre će ti pomoći da ga postaviš. Jedino vatru baš nebi ložio bilo gde. Autom bi trebalo da možeš u Kučaj, lagano, ako nije baš nizak.

Muke su nestale kad smo izašli na krivinu, sa čije desne strane se pojavila livada sa osamljenim drvetom kao iz reklame za Fructal. Sa livade puca pogled na okolna brda. Livada je prepuna cveća, a kako se približavam drvetu zujanje pčela koje su tu na ispaši, postaje sve jače. Pitam se da li je dobra ideja što sam se malopre skinuo do pojasa. Nadam se da nisu one afrikanizovane... Pogled puca na okolna brda U daljini se vidi Deli Jovan I Straža Pored pčela tu su i leptiri koji, u ovim predelima nemaju prirodnog predatora, pa se ne plaše ni ljudi. U stvari, čak nas i napadaju. Malo smo napunili baterije, pa krećemo dalje uzbrdo. Drvo i livadu ostavljamo iza sebe. Pored puta nalazimo ovu družinu pečuraka. Toliko su male i neprimetne... mora da su u pitanju Tartufi. Mislimo naglas... da bar naletimo na nekog lokalca. Ko zna gde ovaj put vodi. Već znamo da ne vodi do Belih izvora, ali ovako dehidrirani pristali bi i na neku drugu boju. Odjednom vidimo tablu. Na ovoj lokaciji postoji mnogo znamenitosti koje treba posetiti. Ono što nas je više obradovalo je kuća koja se nalazi nešto dalje, a u kući živi deda od 80 i kusur, par svinja i kokošaka. Ostao je sam, ali nije hteo da napušta planinu. Hoće da umre gde i žena. Sin ga obiđe vikendom i donese mu šta treba. Sreća što je vikend, pa je bio tu, pošto deda ništa ne čuje. Pitam za vodu i očekujem neki bunar, kad ono... `ladna izvorska, dovedena plastičnim cevima do slavine u dvorištu. Eto, nije baš Beli, ali nađosmo mi izvor. Pričamo malo o životu u tom kraju, oklolini i znamenitostima. Na brdu je ostalo je svega 3 kuće, još u jednoj neko živi. Kaže, nekad ih je bilo dosta. Bavili se uglavnom ovčarstvom. Raspitujemo se za onaj beli izvor sa početka priče... upućuje nas na put ispod voćnjaka kojim reče da idemo samo levo. Izbijamo na veliku i malu pećinu, pa na Beli izvor. Pretpostavih da je to onaj donji put sa račvanmja i pominjem mu to... samo levo. OK idemo levo i izbijamo, gde drugo nego na račvanje. Nema veze, nastavljamo istim putem kojim smo došli sa rezervama sveže, hladne vode sa nekog drugog izvora. Donji put je malo više obrastao... jedan od onih puteva kojim se ređe ide. Nalazimo kornjaču koju pokušavam da hipnotišem pogledom. Skotrljasmo se do magareta, sedlamo ga i nastavljamo dalje potragu za Belim izvorima.

Napuštamo livadu i rećemo ka sledećoj atrakciji - Belim izvorima. Ponovo presecamo Šašku reku 5 puta, prelazimo drveni mostić, pa ponovo na asfalt. Nekoliko krivina dalje, u pravcu Rudne Glave uočavamo natpis Beli izvori na autobuskoj stanici. GPS takođe potvrđuje da smo tu negde. Parkiramo pored puste vikendice i počinje penjanje uz brdo jedinim putem. Tačne GPS koordinate lokacija nismo imali, a za grubo određivanje sam koristio fotografije u google maps, i to po principu, gde ima najviše fotki, tražena lokacije je negde u blizini. Kad postoji svega par fotki, kao u našem slučaju, to može da bude prilično nepouzdan način, jer ljudi pozicioniranje najčešće rade ručno i ne obraćaju pažnju na preciznost. Put je od tvrdo nabijene zemlje sa debljim slojem fine prašine i šljunka ponegde. Na pojedinim strmim deonicama bi verovatno bio dosta klizav za vožnju, pogotovo pri spuštanju, ali ništa strašno. Generalno dobar put. Kako god, ovo je ipak pešački pohod. Okolina je na momente suva i rustična... a, na momente zelena i plodna. Vlažnost je velika pa nam visoka temperatura još teže pada. Penjanje je zbog toga prilično naporno iako je teren tehnilki nezahtevan. Sve više razmiljam o motoru kog sam ostavio u podnožju. Baš bi mi leg`o... Rezerva vode (1,5l) brzo se smanjuje, pa na kraju samo mućamo usta. Ipak smo krenuli na obližnji izvor, ne treba nam mnogo vode za usput. Jel` da..? Da mi muka bila još veća, dolazimo do račvanja. S obzirom da je u pitanju izvor, logičnije je da nastavimo donjim putem, ali je mene ipak nešto vuklo uzbrdo. Nismo se tolko peli da bi se sad spuštali.

Hvala svima na lepim recima, nastavak cim ugrabim vremena. GPS lokacije i rute cu objaviti na kraju.

Na obližnjoj livadi smo proveli dobar deo vremena. Livada je prebogata vegetacijom. Branje Hajdučke trave Prerada na licu mesta Evo i dokaza da je ova lokacija idealna za kampovanje i roštiljanje. Pored ovog čepa nismo u blizini videli nikakvo smeće što je prava retkost posebno jer je mesto relativno blizu civilizacije. Smrdljiva zova, takođe lekovita biljka od koje se mogu praviti sokovi. I da ne bude baš sve samo vceće...

Sledeći dan odlučujemo da posetimo 2 obližnje znamenitosti. Na 13tak km od Majdanpeka se nalazi Šuplja stena. Od asfalta se skreće desno na makadam koji vodi do bogate livade u neposrednoj blizini Šuplje stene. Potrebno je pregaziti Šašku rečicu ukupno 5 puta i dolazite na lokaciju idealnu za kampovanje. Livada, hladovina, rečica... sve što treba je tu. Sa livade se vidi Šuplja stena do koje je potrebno doći preške. Prerasti ili prirodni kameni mostovi su najređi oblik kraškog reljefa.Ovi lučni,krečnjački svodovi javljaju se najčešće u klisurskim suženjima kraških reka, natkrivajući ih kao mostovi. Zbog svoje velike vrednosti zaštićeni su zakonom. Šuplja stena svojom visinom od 37m (unutrašnji luk) i 44,8m(spoljašnji luk) najviša je prerast u Srbiji. Nastala je poniranjem rečice Valja prerast na mestu gde je sada prerast. Daljom erozijom kanal je produbljivan u pećinski kanal da bi se konačno proširio i formirao pravi most. Da bi se obišao nainteresantniji deo kanjona potrebno je ili pregaziti rečicu ili se prećihratajući se za zidove, što nije ni malo jednostavno jer je sve obraslo u finu vlažnu mahovinu i jako je klizavo. Nakon što sam prešao kritične deonice dobacivali smo se kamerom. Kanjonom se nižu proširenja u kamenu koja se nazivaju kotlovi. Neki su dovoljno duboki da se u njima može kupati. Svod Okolina

Sledeći dan nakon doručka (specijalitet od Vrganja) i kafice, krećemo u lov na pogađate...pečurke. U toku je sezona, pa idemo da se oprobamo i u tome. Naš vodič je teta Ljubinka koja je veoma iskusna u branju pečuraka i odlično poznaje okolne šume i brda. Pakujemo vodu, bonžite, kameru, rezervne baterije i krećemo prema Majdanpećkom jezeru veliki Zaton. Vadim kameru i shvatam da mi je memorijska kartica ostala u laptopu. Bitno da sam poneo rezervne baterije. Tako da sa ove zanimljive ture, na žalost, nema fotografija. Stižemo do Rajkove pećine odakle skrećemo u šumu. Pojedini tereni su pomalo zahtevni, od klizavih strmina pokrivenih lišćem, do močvarnog tla i blata, ali i prelepih livada. Ženi koja može majka da nam bude teško pariramo kondicijom. Štap je obavezan za podbačanje i rasterivanje zmija. Teren ima dosta krpelja. Mislili smo da su duge pantalone dovoljna zaštita, ali smo se prevarili. Na kraju dana smo svi imali slepe putnike. Uočavanje Vrganja uopšte nije tako jednostavno kako se činilo. Iako nisu mali, kapa im je identične boje kao opalo lišće koje ih okružuje, a ako nije list, bude ona nejestiva vrsta. Potrebno je strpljenje i istrenirano oko. Do kraja dana dana sam čak i ja uspeo da pronađem koju. Ulov nije bio naročito bogat, ali jecelo iskustvo bilo veoma dragoceno, a predeli kroz koje smo prošli fenomenalni. Šteta za karticu. Uspeli smo da izanaliziramo i poredimo Vrganje sa naizgled sličnim pečurkama i sad već možemo sa sigurnošću i samopouzdanjem da krenemo u samostalnu berbu, bar kad su Vrganji u pitanju. Osim pečuraka, brali smo i Zovu. U BG-u je Zova već prošla. Inače imamo sreću da nam raste u šumi iza kuće (Zvezdarska šuma). Uspeli smo da napravimo par litara soka koji se brzo popio/podelio. Na Kučaju, a i u ovim šumama je još ima, pa odlučujemo da napravimo dopunu. Ulov... A ovo je nova tura sirupa od zove. Za razliku od ostalih domaćih voćnih sokova, sirup od cvteta zove se ne kuva, već se samo potapa u hladnu, prethodno prokuvanu vodu, pa sve lekovite komponente ostaju sačuvane. Pored cvetova u vodu se dodaje šećer, limuntus i limunov sok. Tokom perioda natapanja povremeno promešati smesu, na kraju procediti i imate zdrav i ukusan potpuno prirodan sok bez hemije. Ovaj sirup nije naročito trajan, pa je dobro koristiti samo 1 fašu dok je ostatak sirupa zaleđen. Kako bi ispravio propust zbog nedostatka slika od ovog dana, postavljam par ranije fotografisanih sa pravca prema Jezeru eliki Zaton.

Evo, još par slika sa Kučaja... Ovo je Zova. Od nje smo napravili sirup, a može i da se suši za čaj.

Jelena pronalazi mikro pečurku i pita se da li je jestiva. Kako, još uvek, nismo neki stručnjaci za pečurke (što će kasnije da se promeni), ostavljamo je gde jeste, a vakuum u stomacima nadomešćujemo pečenim kikirikijem i bonžitama. Bliži se vreme ručka koje je planirano kod lovačkog doma Valkaluci. Ali do tamo nas čeka još jedna atrakcija. Stižemo na Prskalo. I Uviralo i Prskalo su obeleženi tablama, pa ih ne možete promašiti čak i bez navigacije. U stvari navigacija mi je više služila da prikaže blizinu POI i tracklog od prošle vožnje jer Kučaj nije skoro uopšte rutiran (igo). Nije mi se nešto prelazila reka sa suvozačem ovako natovaren, pa sam pokušao da popravim improvizovani most kako bi Jelena prešla peške, a ja preko reke. Balvan, težak i klizav kao i kamenje na kom stojim. Bio sam siguran da je kupanje neizbežno ako dalje nastavim, pa batalim mostogradnju i odlučujem da prođem jednom motorom i vidim kakva je podloga, tj. može li se preko, udvoje.U međuvremenu, Jelena pronalazi normalan prelaz i oboje smo se našli na drugoj strani. Prskalo je predivan i veoma neobičan vodopad. Relativno uzak greben na čijem vrhu je korito koje celom dužinom grebena vodi vodu do ivice deluje kao da je ljudskih ruku delo. Nekako pravilno i simetrično. Do vrha i same ivice se može prići sa gornje strane, ali treba biti oprezan jer je obrasao mahovinom, a visina nije baš mala. Pad bi bio fatalan. Sa leve strane vodopada se nalazi rupa u kojoj je nekad bio postavljen geocache. Ni prošle godine ga nije bilo, a na žalost ni ove nije obnovljen iako sam prijavio da ga nema. Zvanična geocache strana: http://www.geocachin...b8-863bb2b404ff Freebiking strana: http://www.freebikin...vi/prskalo.html Jelena bira suvenir Mora se dalje... Par slika sa sledeće atrakcije, dok je još uvek tu. Nakon prskanja nastavljamo dalje ka lovačkom domu Valkaluci. Brvnara se dimi... neko je tu. Zatičemo šumara sa kojim provodimo prijatan razgovor. Pričamo o zivotu na selu, Kučaju i divljači koje ovde ima u izobilju. Čovek se žali kako mu je posao dosadan, dok ja pokušavam da ga utešim pričama o gradskom i poslovnom stresu... ne vredi, zaboravio čovek kako je to. Unutrašljost brvnare ni ovaj put ne uspevam da fotografišem jer pijani snajpšerista (lovac) nije hteo da spava u domu već unutra.Više voli čovek da zaspe uz TV Pink sa plazme koja visi na zidu. Taj TV je jedina bespotrebna stvar koja ruži izuzetno lep enterijer. Nakon kratkog odmora i ručka, pozdravljamo se sa šumarem i nastavljamo dalje do livade Valkaluci ili kako je neko nazva polje smrti. Zaustavljamo se na najlepšem vidikovcu u ovom delu Kučaja - "luksiznoj" lovačkoj čeki. Za razliku od ostalih čeka koje smo viđali, ova ima, terasu, a i krevet. Čeke su idealno mesto za urbane lovce koji na Kučaj dolaze šminkerskim terencima. Ne moraju da se sunjaju po neprohodnim terenuima pazeći na krckanje grančica, ili sa koje strane vetar duva. Jednostavno se pozicioniraju i čekaju da životinja izađe na hranilište. Veoma human vid lova. Pogled sa terase na magare i na livadu I jedna zajednička, za spomenar. Odlučujem da na ovoj lokaciji postavim svoj prvi geocache: http://www.geocachin...aspx?wp=GC3NHMY Nastavljamo dalje putem koji vodi do raskršća. Levo je velika Brezovica, a desno Pasuljanske livade. Naravno, idemo na Brezovicu spektakularnim putem koji prolazi kroz najgušću šumu koju sam ikad video. Toliko je gusta da ne propušta ni tračak svetlosti i posle svega par koraka ste u najdebljoj hladovini, takoreći u mraku. Pored puta pronalazimo ogroman mravinjak koji svojim dimenzijama više liči na termitnjak. Posle par stotina metara izbijamo na Veliku Brezovicu. Velika brezovica je 3.5km duga livada na kojoj u letnjem periodu borave pastiri koji žive na salašima. Ovčarski psi su neophodni, ali zbog gonjenja ovaca već zbog odbrane od vukova koji ovde ima dosta. Na livadi zatičemo krdo divljih konja. ...koji vole da poziraju Odlazimo u potragu za izvorom. Odjednom se livada pretvara u močvaru. Sreća, čizme ne propuštaju i uspevamo da je pregazimo. Na žalost mostića koji vodi preko rečice do izvora na rubu šume više nema. Verovatno je i voda iz rečice ispravnija nego vodovodska, ali svejedno nismo želeli da rizikujemo i pokupimo neke parazite. Nismo na rezervi, pa se vraćamo prazne flaše, ponovo preko močvare. Zastajemo kod pastira i raspitujemo se o putevima koji nastavljaju dalje. Ideja je da nastavimo prema serveru ka Borskom jezeru.Ne znam kako, ali pastir nama pojma i upućuje nas na gazdinstvo Srbijašuma na kraju brezovice. Punimo do čepa na obližnjoj pumpi gde koristimo besplatan Wi-Fi da proverimo mailove. Kod radnika se raspitujemo o putevima i prohodnosti objasnivši im kuda smo krenuli. Od puta koji nastavlja pravo nas odgovaraju, kažu, bolje da ne idete tuda, ali zato možete desno i izbijate u selo, pa na asfalt. Put kojim smo krenuli se uduljio, i nemamo jasnu predstavu gde ćemo izbiti. Na drumu sretosmo samo kornjače. Kad smo se napokon spustili u civilizaciju i izbili na čistinu imali smo šta i da vidimo. Pred nama se ukazao Rtanj. Ovo kao da je bilo po kazni. U fazonu... jeste li nešto zaboravili? Naime, Rtanj smo planirali da ispenjemo na ovoj turi, ali smo penjanje na kraju ostavili za posebnu turu. Treba poraniti i biti odmoran. Planirasmo da odemo do sela Vrmdža, upoznamo se sa ljudima koji tu žive ekološkim životom, bave permakulturom, izradom domaćih proizvoda. Za Vrmdžu sam se zainteresovao nakon gledanja dokumentarca Pod oskorušom. Vrmdža@FB: http://www.facebook....za/220212226558 Iako nas je planina htela, uz izvinjenje joj okrećemo leđa i vozimo dalje prema Boru i rodnom gradu moje lepše polovine, Majdanpeku, koji će nam biti baza za okolne vožnje i šetnje. Sledi nastavak.

Sredina nedelje, zove Lale kaže, Kučaj u nedelju. Idu Boboska i on i fali im treći. Prošle godine planirasmo tu vožnju, s tim što se nebi noćilo kod Race u Strmoštenu, na čijem se imanju već standardno postavlja bazni kamp, već u divljini, međ` vukovima. Još onomad smo izabrali lokaciju za šatore pod velikim usamljenim drvetom na proplanku. Vožnja je već jednom odložena zbog lošeg vremena, ali kako kaže Lale, ovaj put ide makar sekire padale. Na žalost, sad ja ne mogu idealno da se ukombinujem, a Lale još reče da planirana tura i nije najbolja za tandem vožnju. Želim im sretan put do neke naredne zajedničke vožnje i ostajem sa osećajem praznie u grudima. Žena mi govori da ipak idem, ali sam stvarno želeo da vidi bar deo Kučaja. Prođe vikend, dotegao motor zahvaljujući Vuku (Zool) i čika Slavi, a sve više me svrbe gume za Kučajem. Zovem Laleta da proverim kako su se proveli, na šta odgovara... E Sale, zajeb`o si se što nisi išao, našli smo i manastir i ovo, i ono... hvala druže, baš si me utešio... Pitam ga za stanje nekih ruta, i bi li se moglo udvoje sa punom opremom. Kaže, bez problema, a ja već na Kučaju u mislima, sa osmehom na licu. Zovem ženu i saopštavam joj da idemo nas dvoje sami, pa kud puklo da puklo. Na žalost, bez kampovanja. Ipak je u pitanju najveća nenaseljena oblast Evrope gde vukovi i divlje svinje nisu na listi ugroženih vrsta. 1 motor, nas dvoje samih, naoružanih samo željom za avanturom, pa planiram vožnju poznatim, putevima bez mnogo istraživanja. Za svaki slučaj nosim i radio stanicu. Kako smo se preselili u kuću, napokon mogu preko noći da ostavim natovaren motor, spreman za polazak. Ujutru dodajemo samo tank torbu i pravac planine. Kratku pauzu za kafu pravimo u etno restoranu na ulasku u Svilajnac. Restoran je ujedno i sportski centar i mini zoo vrt. Najinteresantniji je izgleda magarac. U rodnoj mi Dalmaciji ova enduro životinja nekada je bila od neprocenjive vrednosti. Sjurismo se do Kanjona Resavice odakle zvanično počinje vožnja za uživanje. Moja lepša polovina, iako voli prirodu nije imala tu sreću da je obiđe na motoru. Ne računajući kratke silaske sa puta, ovo joj je prvo off-ovanje. A i meni u paru. Sama vožnja sa suvozačem i full natovarenim motorom nije zabavna kao kad si solo, ali li ceo doživljaj lepši udvoje. Malo jesmo tromiji, habasti i mora sve vreme da se vozi sedeći. Sa druge strane, vozi se prelepim predelima, put je solidan, sa vrlo malo blata, pa mi ni malo veci teret nije mogao pokvariti uživanje. Osvežavamo se na reci Neki peru "kosu". Idemo dalje ka prvoj atrakciji u nizu. Stižemo na Uviralo - ponor reke Nekudovo. Parkiramo se propisno kako nebi ometali saobraćaj i krećemo u spuštanje ka ponoru. Da nema korenja stabala koje viri iz zemlje spuštanje bi na nekim mestima bilo prilično nezgodno. Meni su lično atraktivniji vodopadi od samog ponora. nastaviće se...

Bravo Lale! Bas mi zao sto nisam mogao da vam se pridruzim ovoga puta. Provozao sam kucaj sa zenom par dana posle vas. 2 bocna kofera, topcase i tank torba dosta otezavaju voznju, ali ipak nisu mogli da pokvare zadovoljstvo koje ova divljina pruza. Nismo lutali nepoznatim putevima, ipak smo se vozili sami, a ne treba podceniti divljinu.

Hvala tebi Zorane! Drago mi je da si zadovoljan.

Poslao sam ti PM Sto se drugog dela pitanja tice ...nije tacno da sirena oslabi pri ugradnji, cuje se isto kao i pre. Evo video (by davidoff)...

A kakva si creva koristio? Ona tvrda za pneumatiku?

Uvodnici za kablove mi bas i ne ulivaju poverenje. Ipak im to nije namena. Kablovi nisu suplji za razliku od gumenog creva. Je li ovo provereno u radu pri povisenoj temeratori elektrolita? Inace, na bubanj potoku imaju da se kupe klasicni metalni uvodnici (pravi i pod uglom) na koje se naticu creva.

Dieselman, hvala na odgovoru. Bacicu se na detaljnije istrazivanje.

Mozes li mi malo pojasniti sta znaci "ako varnica okine u pogresno vreme" i "siromasna smesa"? tj. kako to moze da dovede do detonacije creva? Ako na neki nacin varnica ipak moze da dospe u crevo, to se moze spreciti flashback arrestorrom (ne znam kako se na Srpskom zove) koji se uspesno koristi za sprecavanjem eksplozije hidroxy gasa. Hidroxy iliti HHO je veoma eksplozivan i u sastavu pored vodonika ima i kiseonik, tj. sve sto je potrebno za uspesnu detonaciju. Nebih rekao da LPG u crevu moze tek tako da eksplodira, cak i da se zapali. Ne vidim kako i gde bi mogla da se napravi ta kriticna smesa plina i kisika da bi do detonacije doslo. Nista ne tvrdim, samo ne vidim kako to moze da se desi. Rado bih cuo opravdan razlog.