Од посљедњег „великог“ путовања прошле су 4 године. Таман када сам одлучио да кренем ка истоку, 2020. године, десила се чувена пандемија, а затим и низ лијепих ствари - вјенчање, усељење у стан и на крају рођење ћерке Макрине. За све то вријеме точкови нису мировали али нису ни ишли на далеке путе. Жеље су се преносиле из годину у годину све док се није створио прави тренутак. Жељан нових изазова, путева и држава одлучио сам да искористим неколико дана старог одмора и провозам се до Солуна и Зејтинлика и онда преко Сјеверне Македоније до Косова и Метохије, до наших највећих светиња. Сваког дана сам одвајао мало времена не би’ ли у тих 8 – 9 дана уклопио што је више могуће планираних посјета. И таман када сам помислио да је план завршен десила се нова политичка криза на Косову и Метохији и мој боравак на територији јужно од Ибра доведен је у питање. Уз консултацију са супругом одлучио сам да одлазак у Дечане, Велику Хочу, Призрен, Штрпце и остале градове и села на Косову и Метохији оставим за неки други пут. Одмор је већ био одобрен, на пут сам ријешио да кренем, али нисам знао на коју ћу страну, па сам помоћ потражио од другара Александра Вуковића (у даљем тексту Боске). Прегледали смо све могућности, а онда је мени синула идеја (она коју сам поносно представио гостујући у емисији „Петком у 9“ на бијељинској телевизији ИН) да кренемо пут Истанбула. Надао сам се да ће Боске рећи да то није добра идеја али он је као из топа дао потврдан одговор и од тог тренутка кренула је припрема маршруте, одабир смјештаја и прибављање потребне документације. Старт путовања заказан је за суботу, 17. јун у 11 часова. У животу нисам имао бољи испраћај на путовање. Испред зграде у којој живим окупили су се супруга Милица и наша ћерка Макрина, затим Миличина снаја Весна са своје 4 дјеце (Софија, Стеван, Николија и Ленка који су дошли да праве Милици и Макрини друштво док сам ја на путу), а био је примјетан и мањи број комшија. Са Боскетом сам се срео код Аутокоманде и кренули смо пут југа Србије, тачније Врања. Прву паузу смо направили код Велике Плане, а недуго затим и једну принудну паузу код Ћуприје. Јака киша почела је да пада и такво (не)вријеме нас је пратило све до излаза из Ниша. Вожња аутопутем је увијек једнолична и помало досадна. Монотонију пута разбила је једна ситуација која се може сматрати и опасном. Излазећи из једног од тунела кроз Грделичку клисуру ударио нас је прилично јак бочни вјетар. Након пар стотина метара од тунела примјетио сам да је Боске стао у зауставну траку што сам и ја урадио али доста даље од њега. Није ми било јасно шта се дешава, а на све то видио сам да Боске трчећи иде према тунелу. После пар минута ишчекивања дошао је до мене и објаснио ми да му је онај бочни вјетар одувао танк торбицу у којој су му били новчаник, документа, камера и још доста ствари. Кишна навлака подвила се испод магнета и онемогућила стабилно држање торбице. Управо због тога ја торбицу вежем за управљач што је после и Боске радио са својом. Тмурно и хладно вријеме дочекало нас је и у Врању. Како је било вријеме ручку одлучили смо да питамо локалне становнике за препоруку и отишли у ресторан „Код Баке“. Југ Србије познат је по добрим јелима, обимним порцијама, приступачним цијенама и изврсном услугом, а ми смо се увјерили да је то апослутно тачно. Пуних стомака отишли смо до терена код спортске сале у Врању гдје се одржавао мото скуп локалног удружења. Нажалост, усљед лошег времена у региону посјета је била веома мала. Вјерујем да ће у будућности овај град имати прилику да угости већи број моториста. Приликом договарања гдје ћемо спавати на овом путовању изразио сам жељу да прву ноћ преспавамо у конаку манастира Свети Прохор Пчињски. Боскету се ова идеја веома допала и одмах смо резервисали собу. Пут од Врања до манастира дугачак је свега 30 километара и иде преко предјела изузетних одлика - „Долина Пчиње“. Манастир се налази на лијевој обали ријеке Пчиње подно планине Козијак. По самом доласку на манастирски посјед био сам обузет осјећајем задовољства што корачам плочницима хиљадугодишњег свједока постојања народа и вјере којим припадам. Историја манастира Прохор Пчињски дубока је и богата. Основан у 11. вијеку, манастир је преживио различите историјске периоде, од средњовјековне Србије до османлијске владавине и модерне српске историје. Ова светиња била је изложена рушењу, скрнављењу и другим промјенама, али је увијек чувала своју душу и значај као мјесто духовности. У току Другог свјетског рата, манастир Прохор Пчињски служио је као скровиште за бројне избјеглице. Многи људи су потражили спас у манастиру, тражећи заклон од ратних бурни. Монаси су сахрањивали и чували ратне избјеглице, што је био велики ризик у то вријеме. Тај догађај свједочи о хуманости и доброти манастира у најтужнијим временима. Манастир Прохор Пчињски је био мјесто на коме је 4. августа 1944. године, одржана важна конференција. На овом састанку, који је познат као Прохорски састанак - представници партизанских снага из Југославије су донијели одлуку о формирању владе. Овај догађај је имао значајан утицај на догађаје у току рата и послијератна политичка дешавања у Југославији. На вратима манастирског конака дочекао нас је искушеник Боривоје. Након уписивања у књигу гостију отишли смо у собу да би касније, иако већ од раније сити, сишли на вечеру која је спремљена за све госте.

Чачани свака част!!! Много тога доброг је виђено јуче. Да вас заједништво послужи и наредних година.

Да се упишем и ја. Боже здравља видимо се у суботу. Ово ће бити домаћи задатак и другим градовима који имају много клубова а мало добрих сусрета.

И са 28 хиљада километара на сату.

Богу хвала, ево и ове године сабраше нас браћа Ратници. Од када сам први пут дошао на Благослов, 2019. године, у мом календару овај догађај је уписан по тачком "обавезно". Обрадовала ме је бројност присутних Бесједа је била поучна. Ко није ишао у манастир Грабовац од срца препоручујем да оде и да ужива у миру који се тамо може пронаћи.

Окупљање почиње у 11 часова у порти цркве. Видимо се! Слава Богу!

То ми је тата и рекао, али били неки радови код њих па сам вјешто избјегао

Кад сам већ спријечен да возим овај викенд, хајде макар да напишем нешто о скорашњој вожњи по западној Србији. Бјеше то субота 30. март. Већ у пола 9 сам био на точковима. Кренуо сам из Блока 45, па Обреновац, Уб, Коцељева и онда прво стајалиште село Горње Црниљево, родно мјесто хероја Српске авијације пуковника Миленка Павловића. Одавно сам имао жељу да посјетим спомен обиљежје посвећено човјеку који је живот дао да би сачувао животе невиног народа. Пут до села је одличан, нова подлога, нова вертикална и хоризонтална сигнализација... Дионица Уб Коцељева је под радовима па на мјестима можете очекивати хаос од пута. Искрен да будем, очекивао сам мало боље стање овог комплекса али остаје нада да ће бар на дан када се обиљежава годишњица погибије да ће све бити чисто, покошено и уређено. Своје једнодневно путовање наставио сам преко Осечине, Пецке и Љубовије. На путу између Пецке и Љубовије скренуо сам са пута како би пронашао "Римски мост". Истраживајући по интернету дошао сам до података да је овај стари камени мост преко ријеке Љубовиђе направљен у 16. вијеку, што даље имплицира да нема неку повезаност са Римљанима, али ето народ му је дао такво име и ја ћу то да поштујем. Макадамски пут води моста а примјетио сам да на том потезу има доста викендица. У Љубовији се нисам задржавао јер сам на листи приоритета имао још двије дестинације. Прва је манастир Соко град а друга је спомен обиљежје Мачков камен. Манастир Соко град је новије градње и задужбина је блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија. Посвјећен је Светом Николају Мирликијском, као и светом владики Николају Велимировићу. На путу ка Мачковом камену застао сам на једном мјесту са кога се пружа предиван поглед на Љубовију, Дрину и Републику Српску. Такође, одушевљен сам био са количином уређених воћњака и винограда. На скоро 1000 метара надморске висине, у близини општине Крупањ, налази се спомен костурница Мачков камен. Ту су похрањени земни остаци великог броја војника који су погинули бранећи Србију од најезде освајача из Аустро-Угарске царевине. Највећу пажњу привукла ми је плоча са стиховима Војислава Илића Млађег: "Незнани брате, кад путем наиђеш, За један часак застани у ходу, И сврати овде где спавају жртве, Из исполинске борбе за слободу. Поклон' се светој костурници њиној И опомен' се, затварајућ' врата: Да право значи више него сила, И да је Давид сурво Голијата." Како бих прекратио пут и стигао кући да се дружим са ћерком одлучио сам да од Крупња одем ка Шапцу и да се ту укључим на аутопут. Све у свему, још једна одлична вожња са доста различитих типова пута, различитих квалитета путева, великим бројем кривина, предјела од значаја, историјских мјеста и прелијепих погледа. Србија је најљепша држава и само мало јој недостаје да буде број 1 за вожњу мотора. Срећно свима који се данас возе.

Humanitarni moto skup u subotu, 20. aprila za pomoć Nikoli Mrdakoviću - Glas Šumadije WWW.GLASSUMADIJE.RS Humanitarni moto skup za pomoć Nikoli Mrdakoviću održaće se u subotu, 20. aprila, u Domu kulture u Gornjim Jarušicama sa početkom od 12 časova.

Био сам ја у Обреновцу у недељу, Дуле ми рече да ће бити традиционално.

И ја јуче кренух са котрљањем точкова. Ограничен са временом одлучих да одем до Обреновца преко Јакова. Има онај мост код ТЕНТ-а много волим да застанем ту. После сам чекао који ће се семафор прво укључити онај чији пут води ка Убу или онај за Шабац. Убски је имао предност па сам лагано ишао до родног града Душана Савића. Затим кроз село Радљево и онда опет у Обреновац. Ту сам се нашао са дугогодишњим пријатељем Дулетом.

Браћо Стромаши ако имате неког пријатеља, кума, рођака а да живи преко Дрине а да тражи добар мотор слободно препоручите овај мој Suzuki V Strom 650 DL - Motocikli - OLX.ba OLX.BA Suzuki V Strom 650 DL - Motocikli - 7.999 KM

Да га у здрављу возиш добар Стром

Види љепоте

Понекада, да бих смирио мисли одем до гараже, истјерам мотор у хол гараже и упалим да га чујем. Тренутно времена за вожњу немам, биће кад дође право вријеме. Гледам овог мог двадесетогодишњика и мислим се зашто су толико нагрдили моторе, зашто више нико не ствара мотоцикле са овако лијепим свјетлима. Гдје је нестао осјећај за лијепо?

Отвори тему за то. Ако уредници дозволе јер је раније, управо због писања разних глупости, било забрањено покретање таквих тема.

Блажо брате, није баш тако. А да бих ти објаснио разлике прво би било добро да сам прочиташ историју стварања мото клубова не само тамо преко баре него и овдје на нашим просторима. А после тога ако баш имаш жељу да сазнаш нешто ново онда сједнеш са неким ко је у тој причи али оно право. Ја бих био најсрећнији кад би @Pablo угасио ову тему, јер толико вас је писало тек онако да испадне нешто да кажете. Толико глупости је изречено а питање је било једноставно.

Наравно да постоји, то је опште прихваћена ствар. Може се о томе полемисати до сутра али то није ова тема. Има по форуму, додуше закључаних, тема о томе ако желиш да се боље упознаш.

Када је серија, прије неких 10-12 година, била у пуном јеку по мото сусретима широм Србије појављивао се један човјек дуге браде са прслуком на коме су биле боје измишљеног клуба. Морам да признам иако су га многи познавали био је предмет спрдње. Е сад, уколико ти желиш само модел тог прслука то је онда ок. Јавиш се брату Гиги ( ево ти ФБ контакт ) и онда се са њим договориш да ти сашије исти такав прслук. Све са крагном и џеповима на грудима. Giga Hand Made WWW.FACEBOOK.COM Giga Hand Made ist bei Facebook. Tritt Facebook bei, um dich mit Giga Hand Made und anderen Nutzern, die du kennst, zu vernetzen. Facebook gibt Menschen die Möglichkeit, Inhalte...

А љеба ти насушног како је то мали стром женски?

Помно пратим на инстаграму али да се и овде пријавим Срећно

Чекајући прољеће