Прије неколико дана обрадовала ме је вијест да се црквено звоно поново чује у Витомирици. Боже здравља, када ме пут буде опет водио доле, а хоће јер треба ићи поново у Пећку Патријаршију и у Будисавце и Гориоч, отићићу до цркве да цјеливам и звоно и иконе.

Промијенила би. Да је био обзирнији не би сједао на мотор па му не би нико узео право првенства пролаза. Може се поставити и питање брзине, а знате да је брзина узела много живота. Овако скупа школа. Живот је један, треба га добро пазити. Нека му Господ подари рајско наслијеђе а нама нека је наук.

Ништа ме не обрадује као обавјештење да је неко означио да му се свиђа овај путопис Вјероватно још увијек није у рангу са онима најчитанијима али свакако да има своју вриједност.

Дозволићете и мени да напишем неко слово о јучерашњем догађају/вожњи. Мислим да се утисци неће слећи све док правда не буде задовољена и одговорни за убиство 16 наших сународника не буду осуђени на дугогодишње затворске казне. Од када сам се вратио кући по цијели дан гледам фотографије и видео снимке. А тишину ћу да памитм док сам жив. Хиљаде људи око мене а ништа се не чује, тек понеки дрон, птица или дубоки уздах. Ноћ пред послазак нисам могао да спавам чврстим сном. Стално сам размишљао шта ако буде ово, шта ако буде оно, али када са дошао на зборно мјесто и када су почели пристизати људи са свих страна схватио сам колико је јако наше заједништво. Све је било савршено, осим повода који нас је окупио. Велико поштовање и захвалност упућујем редарској служби али и припадницима саобраћајне полиције. Молим се Богу да они који су пострадали због туђе бахатости и похлепе Господ подари покој у наручју Аврамовом, гдје нема бола, ни туге, ни уздисања, већ живот бесконачни у радости Царства Божијег. Ево и неолико фотографија:

Како знаш ово за мостове?

Хвала

Како стојимо са информацијама о потенцијалним затварањем дионица пута, мостова или тако нешто? Нисам у Вибер групама па се овако информишем.

У славу оних који су живот изгубили због бахатих и похлепних а у славу Србије видимо се у суботу прво на зборном мјесту па онда у Новом Саду!

Заправо, ова идеја ми се скроз свидјела. Нарочито због чињенице да су учесници овог мото догађаја скупили већу количину новца која ће бити поклоњена оцу Богдану Стјепановићу, коме је новац потребан за трансплатацију јетре. Мој пут до Бијељине био је савршен до доласка у непосредну близину граничног прелаза "Павловића мост", а онда је пала киша На сву срећу била је слаба и кратког временског интервала. 6.45 Паковање пред покрет Долазак у родни град Окупљање код Паје у кафићу Прилично велики број моториста окупио се код Паје у кафићу у Бијељинском насељу "Интергај". Били су гости из Шапца, Горњег Милановца, Брчког (вјероватно и из других градова али нисам или видио или упамтио). Била је ово идеална прилика да попричам са мени драгим људима које, нажалост, ријетко виђам јер ријетко и долазим у Бијељину и вожње правим далеко од исте. Иако је било тмурно вријеме расположење је било на завидном нивоу. После обраћања једног од организатора направили смо колону и кренули ка првој станици, Љељенчи. Тамо су нас чекали чланови МК Духови. Са браћом из МК Зум Рајдерс (Zoom Riders) Миљан (председник горе поменутог клуба, иначе мој добар пријатељ али стварно) Полазак на заједничку вожњу Долазак у Љељенчу пробудио је у мени осјећај среће и задовољства. За оне који не знају, у том клубу сам провео дивних 6 година. Носећи боје МК Духови прошао сам хиљаде километра, упознао велики број моториста и много њих угостио како на мото сусретима тако и у својој кући. У именицима многи пријатеља ја сам и дан данас уписан као Драки Љељенча. Посебно сам био срећан када сам у клупским просторијама видио да и даље стоје фотографије на којима се и ја налазим. Било је то дивно вријеме дружења. Срећан сам што клуб сада воде локални момци и дјевојке и исрено се надам да ћу их следеће године посјетити када буду организовали мото сусрет. Испред клупских просторија МК Духови Љељенча Фотографија из 2008. године, полазак на мото сусрет у Бањи Ковиљачи Након што смо се освјежили кренули смо пут Угљевика а потом и Јање. Циљ ових пауза је био да у свим мјестима још једном прославимо успјешну сезону и најавимо следећу у којој нас чека велики број километара. @yubilly Некада активан члан ове зајединце Јесте да има 21 годину али ради као да је јуче изашао из фабрике, мој Стром а не ја Заједничку вожњу завршили смо у Бијељинском насељу "Титов гај" гдје су Зумовци направили послужње у виду много добрих роштиљских кобасица и велике количине пића. Домаћински, нема шта Сав срећан што сам био дио ове манифестације и пуног стомака кренуо сам пут Београда. Волио бих да и следеће године уграбим вријеме и поново дођем на овакво дружење. И да, волио бих да једног дана ова група феноменалних моториста оде корак даље и организује велики мото сусрет у мом родном граду. Вјерујем да би то био пун погодак јер је мало тужно да Бијељина, која је и прије 30 година била мото центар, нема мото сусрет (изузев оног у Љељенчи и Батковићу). До неке наредне вожње

Стојим вам на располагању. Ја већ радим на томе да следеће године поново одем доле али ка светињама и мјестима у којима нисам био. Свако добро и теби било од Господа.

Мотористи из Бијељине, Угљевика и Јање окупљени у идеји стварања заједничког догађаја позивају све мотористе на традиционално дружење поводом формалног затварања мото сезоне. Искрен да будем, ранијих година нисам био у могућности да им се придружим а како се ове године отвара могућност ријешио сам да подијелим ову тему са вама, члановима форума, као мали допринос догађају. Идеја је феноменална, а фотографије из претходних година показују да је организација на врхуском нивоу и да вриједи бити дио оваквог догађаја. Ето, ко год буде у могућности нека крене пут Бијељине, вјерујем да се неће покајати. И да, замолио бих колеге који возе цијеле године да не коментаришу како сезона није готова, како ово како оно. Први ја не возим у позној јесени и зими (осим кад је Дедамразијада или ако баш уграбим вријеме кад су температуре око или преко 15 степени).

Брате @vucko23 не мислиј да је ово "off". Шта више, мислим да су овакви коментари потребни. Један од циљева ове вожње и путописа је да покажем свима да је могуће ићи тамо доле гдје протиче Дрим. И треба да идемо, сваки мјесец, сваке године. Не само кад је Видовдан или кад је слава неког манастира. Знам да је људима који су избјегли тешко да иду доле, знам да их политичари из Приштине киње и тамниче под изгвором неких злочина, знам да постоји страх од свега. Али ми, који нисмо били дио тог скуоба, прогома, терора ми треба да идемо доле. Ми треба да будемо присутни у Косовској Митровици, Пећи, Призрену, Гњилану и свим другим мањим и већим срединама на Косову и Метохију. На тај начин ћемо сачувати људе који живе доле и светиње. Ја вама не могу да опишем радост људи кад виде да им долази посјета. Свима хвала на дивним ријечима и коментарима. Трудио сам се да пренесем утисак колико год је то било могуће, и надам се ћу и следеће године ићи доле јер стварно има толико тога и да се види и да се посјети.

Ову моју причу завршићу стиховима Београдског синдиката и Павлине Радовановић: "Не плаши се роде мој Дођи види слободно Играј, певај целу ноћ То је царство небеско!" Надам се да ћете уживати у овим словима и да ћу пробудити жељу да кренете овим путем. Ја вам стојим на располагању, а драге воље ћу поћи и са вама. До тада, живи били и дуго се возили. Видимо се на друму! Дражен Драки Каришик

Трећи дан вожње Током дуге каријере путника на два точка, спавао сам на разним мјестима. Хотели, мотели, кампови, али нигдје се боље нисам наспавао него када сам ноћио у манастирским конацима. Тако је било и овог пута. Наспаван и одморан, устао сам пред свитање. Када сам изашао напоље, дочекала ме је свјежина са Шар Планине и жубор Призренске Бистрице. Врло брзо су се појавили и Бобан и Славко, па смо заједно отишли на јутарњу литургију коју је служио игуман Михајло. По завршетку литургије, отишли смо да спакујемо ствари на моторе и договорили се да ћемо заједно доручковати у Штрпцу. Пут Призрен – Штрпце, преко Брезовице, својим квалитетом може се мјерити са путевима у Аустрији и Швајцарској. Свака кривина је савршено урађена, асфалтна подлога – као да се возим стазом Формуле 1, а поглед на снијегом покривене врхове Шаре даје посебан доживљај. Нешто више од 30 километара правог уживања. Вожња је била толико добра да је Бобан предложио да се вратимо и одвозимо још једном. Нажалост, и њих и мене чекао је дуг пут, па смо овај приједлог морали одбити. У Етно ресторану Акустик пробали смо домаће специјалитете (ћуфте у кајмаку, паприке у кајмаку и домаћу салату) и потврдили гласине да се у Сиринићкој жупи припрема врхунска храна. У непосредној близини Урошевца растао сам се с Бобаном и Славком. Они су кренули пут Гњилана и административног прелаза Кончуљ, а ја ка Приштини и Грачаници. Како бих уштедео време, укључио сам се на дионицу аутопута која води до највећег града на простору Косова и Метохије. Данас Приштина изгледа као модеран град са великим бројем зграда и тржних центара. Примјетан је велики број иностраних брендова, а и аеродром се може похвалити великим бројем летова. Огромна гужва узрокована интензивним радовима на путу Приштина – Грачаница дочекала ме је одмах по изласку са аутопута. Колико је било напорно прећи само неколико километара, говори и чињеница да сам у једном моменту хтио да одустанем од посјете манастиру Грачаница. Међутим, љубав према овој светињи помогла ми је да пребродим ову препреку, па сам се брзо нашао испред споменика Милошу Обилићу и капије манастира. Грачаница је једна од бројних задужбина краља Милутина, саграђена 1321. године и од тада представља духовни и културни центар српске историје и народа на Косову и Метохији. Манастирска црква, посвећена празнику Успења Пресвете Богородице, има величанствене фреске, међу којима се нарочито истичу фреске ктитора, краљице Симониде и „Судњи дан“. Један је од најпосјећенијих манастира на Косову и Метохији, гдје вјерници, али и туристи, могу да уживају у прелијепо уређеном манастирском дворишту. До административног прелаза Мердаре пратио ме је пут који ће, по свему судећи, за неколико година постати репрезентативан ауто-пут, или можда мото-пут, достојан модерног саобраћаја. За сада је у фази изградње, па је вожња била напорна и захтијевала доста пажње. На срећу, саобраћај је био минималан, као и задржавање на самом прелазу. Моја следећа станица био је манастир Светог Николе Мириклијског у Куршумлији. До тог светог мјеста води тридесетак километара изузетно доброг пута. На благом узвишењу, изнад ушћа ријека Бањске и Топлице, источније од самог центра Куршумлије, смјештена је прва позната задужбина великог жупана Стефана Немање. Манастир је подигнут у другој половини 12. вијека, између 1166. и 1169. године, у времену када је Немања учвршћивао своју власт и темеље српске државности. Шетајући данас кроз тишину и мир манастирског комплекса, тешко је повјеровати да је ова светиња једно вријеме била на ивици нестанка. Након Велике сеобе Срба 1690. године, остала је без монашког живота, а Османлије су убрзо уклониле и оловни кров, што је покренуло процес убрзаног пропадања. С временом, зидови су се урушавали, пратеће грађевине нестале, а једино је централни дио цркве преживио зуб времена. Ипак, почетком 20. вијека, та искра духовности није потпуно угашена. Први корак ка спасу био је покривање преживјелог дијела храма 1910. године. Након Другог свјетског рата, 1948. године, започети су озбиљни археолошки и конзерваторски радови. Стрпљиво, годинама, корак по корак, црква је поново добијала свој изглед и достојанство, све до завршетка обнове 2003. године. На путу до куће остало ми је још да посјетим манастир Љубостињу и тиме завршим своје ходочашће. Пролазећи путевима општина Брус, Блаце и Александровац имао сам прилику да видим сву љепоту овог виноградарског краја. Србија има чиме да се поноси. Скривен међу брдима, окружен зеленилом и тишином, ова светиња дјелује као да је избјегла вријеме и све његове промјене. Љубостиња је женски манастир, посвећен Успењу Пресвете Богородице, а подигла га је кнегиња Милица, супруга кнеза Лазара, крајем 14. и почетком 15. вијека – тачније, између 1388. и 1405. године. Управо у овом манастиру кнегиња Милица је провела посљедње године свог живота као монахиња под именом Евгенија. Рађена у духу Моравске школе, Љубостиња плени својом каменом фасадом и украсима утиснутим у зидове. Унутрашњост цркве красе фреске које, иако оштећене током вијекова, и даље зраче духовном снагом и тишином. Најупечатљивија је фреска која приказује кнегињу Милицу, што овом мјесту даје посебну историјску дубину. Манастир је неколико пута страдао – највише током Првог српског устанка када су га Турци запалили, тражећи скривено благо. Ипак, упркос свим недаћама, Љубостиња је опстала и данас је једна од најзначајнијих женских монашких заједница у Србији. Посљедње километре до куће прошао сам размишљајући о путовању. Док сам се приближавао Београду, у срцу ми се мијешала радост због повратка породици и тиха туга што се путовање завршава. Када сам стигао у гаражу и погледао бројчаник, на сату стајао је број 1059,2. Иако је ово једно од краћих мојих путовања, несумњиво је најбогатије по свим искуствима која ми је подарило.