Hvala Mišo. Drago mi je kada se svidi i starom drumskom vuku i šmekeru Znao sam da si moj čovek koji prati modu i ne robuje stereotipima. Ko nije vozio u šorcu i čizmama taj nije ni vozio motor . (P.S. Deco koja čitate čike se šale) Mnogo lepo. Sada si i ti mene dirnuo sa ovim detaljem i što si bio . Inače, pored onih što sam znao, kroz godine upoznao sam još neke ljude koji su tamo imali nešto ili barem išli redovno na letovanje. Očigledno ima nešto što privlači i ako je mesto malo i ima i lepših. I sada kada smo bili, na moje izneneđenje, javilo nam se više naših ljudi, a bilo je i prilično naših tablica.

Hvala @Vjeko. Želim ti i da ostvariš cilj i siguran sam da ćeš uspeti. Bitna je volja, a par slobodnih dana i malo para se slože u nekom trenutku. A sama vožnja uz more je posebna gde god da se krene. Hvala @milanares . Ove godine u planu Bože zdravlja Turska, Grčka i Bugarska. Opet malo mix mora i istorije

@SADAN hvala brate. U sledećoj turi nadam se zajedno . To je poslednji bajkerski modni krik od prošlog leta. E sada to što ne zna svako da prepozna to je druga priča

Hvala kolege na izdvojenom vremenu i lepim rečima . Baš ovde sam pročitao mnogo lepih putopisa, ukrao i ideje za neke vožnje pa se trudim da vratim koliko mogu, da opišem po neku dalju turu koju odvezem. Inače nikada ne idem na put sa idejom da pravim materijal, već da čistim dušu. Sve što nastane od fotografija je spontano, bez cilja, tamo gde mi se svidi i mogu da stanem. Zato ima i nekih rupa, jer nisam od onih koji će da staju često zarad kadra. Kada ima materijala rado pretočim u putopis, kada nema biće na nekoj drugoj vožnji. Hvala i tebi Dragane što si ispratio i ovaj putopis. A kažu da ljudi žive sve dok ih se sećaš. To je bio i jedan od razloga ture da osvežim sećanje na neka draga mesta, davne lepe trenutke i na neki način, u našem bajkerskom stilu, zahvalim ljudima koji nisu više sa nama. Naravno začinjena i novim sećanjima, mestima, lepim druženjem i vožnjom. Zato i završih da na kraju sa sobom i u sebi nosimo samo sećanja, emocije i obraz.

Nećemo poneti posao, pare i stanove sa sobom, već samo sećanja i lepe trenutke, a toga najviše ima na putovanjima. Putujte sa porodicama što više, putujte sa drugarima što više, vozite motore i uživajte što više... Svaka čast Alpima i Dolomitima prelepi su, ali tolika koncentracija lepota na velikom prostoru gde bukvalno ima svega od mora, planina, dolina, reka, jezera, šuma gde skoro nema praznih km ima samo na Balkanu. I to shvatimo tek na putu kada vidimo te lepote i koliko stranih kolega posećuje naše krajeve, sa pravom. Ne mora ni daleko ni dugo da bi se uživalo. Ako smo nekoga inspirisali za vožnju biće nam drago. Hvala mojim drugarima na lepoj vožnji, druženju, šali, smehu, gasu… Posebno hvala Ivanovim roditeljima i tazbini koji su nas ugostili kao kraljeve na konaku i olakšali putovanje. Hvala svima onima koji su nam prišli na putu podelili čašicu razgovora i poslali pozitivnu enrgiju Hvala svima vama koji ste izdvojili vreme i proputovali zajedno sa nama Vidimo se na drumu

Četvrti dan: Brač - Blidinje - Neretva - Sava & Dunav Jutro je svanulo i valja se dokopati kopna što pre jer nas čeka golem put danas. Ali tom logikom ide i većina putnika na ostrvu. Još sinoć smo pikirali neki trajekt u 7.45h. Srećom ustali na vreme disciplinovano se spakovali i nešto posle 7h napustili ovo divno mesto. I nakon dvadesetak km lepe vožnje stižemo u luku, a tamo žurka. Sada smo na suprotnoj strani i obišli celo ostrvo. Mislio sam da toliko automobila nema na celom ostrvu, a ne na jednom trajektu. Srećom za motore posebna traka i za 5 min smo na brodu mnogo većem od prošlog. Pakuju kola i na galerije, ali opet mislim i da nije bilo mesta za sve. Penjemo se opet na gornju palubu. Pozdravljam se sa Bračem, ali idemo ka još jednom bitnom mestu. I pevušim jednu poznatu navijačku pesmu u celom regionu. Postoje dve varijante, svako ima svoju, pa ćemo zajedno zajedno proći univerzalni deo u moto verziji cilj je isti. „Tri bajkera su Pevala celu noć, Čekaj me, čekaj Splite, Čekaj me ja ću doć“ I evo me 34 godine kasnije u ovom gradu. Tu smo dolazili vozom iz BGa, kada smo išli na Brač. Sada valja voziti u cugu do kuće i to motor što poslednji put kada sam bio kao klinac u ovom gradu nisam mogao ni da sanjam. Ali pre svega malo provozati i kroz grad, onako panoramski pa šta vidimo vidimo. Grad ima neki šmek, što zbog lokacije, što zbog izgleda, a što i zbog Hajduka. Usput od već iza Dubrovnika pa sve do ovde svuda se vide grafiti Hajduka. I ono što mi se sviđa nije to šablon pa ispisana svaka zgrada, bandera, stubić. Ovde u svakom mestu postoji veliki grafit koji je jedan za celo mesto i svi staju u isti. I svako mesto ima drugačiju poruku, ali sve oslikavaju ogromnu ljubav prema klubu. Naravno da ne mogu da ih volim zbog nekih njihovih stavova i mržnje, ali zaista za poštovanje ta vernost u navijačkom smislu. I veličina kluba koji je kroz istoriju postao možda i najveći simbol Dalmacije. Stajemo i na pumpu, prilaze nam dva različita lokalca. Pitaju, raspituju se, pričamo kao da se znamo dugo. Poželeše srećan put. I zaista gde god smo stali na ovom i ranijim putevima nigde nismo osetili ne neprijatnost, nego ni naznaku iste. Nismo je ni nudili, ni tražili, kažu kako zračiš tako se i vraća. Daleko od toga da smo krili odakle smo, skrivali tablice ili menjali govor. Kome se sviđa super, kome ne njegov problem, ako neko hoće problem i to može, ali kažem zaista su ljudi bili ljubazni, pre svega željni da razmene koju, loklani bajkeri da nam se jave itd…. Napuštamo ovaj simpa grad. Menja se i pesma i krajolik zbogom more, zbogom more odoh u planine. Kreće blag, ali konstantan uspon. Put dobar može fino da se tera. Stižemo i do grane, a tamo desetak Engleza na motorima malo nas usporavaju. Ulazimo u BiH. Lampice za doručak su se sve popalile odavno, čekamo prvu valjanu gastronomsku ponudu. Usput nema puno mesta i to što ima jako malih. Neka prodavnica i da pekara, restoran ni na vidiku. Prolazimo i Buško jezero. Jako veliko i lepo da sam još pod utiscima mora pomislio da smo zašli u neku veću uvalu. Stižemo i u Tomislavgrad i tu na pumpi točimo gorivo i varamo lampice sa nekim čipsom i koka kolom. Sipali u sebe taman da preživimo narednih sat vremena. I da ispraznimo šta imamo od ranije. I ulazim u WC i vidim telefon nečiji i to dobar, čeka me iznad kotlića. Uzimam dok neko nije prisvojio, sa ciljem da proverim da nije naš ili da ga ostavim na kasi. Sale u šoku nije ni provalio da ga nema, a bio je 20 min pre mene. Duguje i dalje pljeskavicu i pivo, ali ne tamo gde on hoće nego gde ja kažem. Nastavljamo sada prelepim putem ka Blidinju. Široka zaravan okolo planinski vrhovi krivine i gas. I tako nekih 30+km. Nalik našem Pešteru. Milina za vožnju. Dolazimo i do jezera koje je ušuškano u lepom ambijentu, prolazimo i ski stazu, prva pomisao šta će im to ovde. E onda i poslednje kratko penjanje i sa druge strane piramide puca ludački pogled. Sva ova vožnja dobrim i širokim putevima nam je dala lažnu sliku. Jbt pa mi smo u oblacima. Sada kreće spust, koji traje i traje i traje jbt. Put na spustu ka Neretvi loš. Šteta bio bi ovo vrhunski paket. Dosta ulegnuća, zakrpa, uskih krivina, nije drama, ali uživanja bez. Srećom nije dugo nekih 20+km i izlazimo u Jablanicu. Startujemo prve pandure, obrnuli smo uloge. Preporuče nam gde da jedemo, a njima je to u opisu posla. I oko podneva parkiramo ispred restorana. Ustali smo malo posle 6, tek sada doručkujemo. Tačnije spremamo se za masakr. Daj kilo janjetine, ja ću i pet ćevapa preko, da ispoštujem oblast, a i da ostavim ovim ljubiteljima više zalogaja. Dobro nam je prolazno vreme, a i ne žurimo nigde spavamo kućama. Ostajemo ovde preko sat vremena. Kad jaganjci utihnu Cepamo dalje, hteli smo da svratimo i do Sarajeva i preko Romanije nazad, ali umor stiže polako, a i dan je kraći. Prolazimo ipak samo pored i preko Vogošće ulazimo u brdsko planinski deo. A tamo neki radovi, kamioni, gužva, kuvanje, sve u svemu sranje. Ali prođe i to, put krivuda i kako smo skrenuli ka Zvorniku može i da se diše. Tu jedna smešna scena vidimo pandura koji bukvalno čuči iza bankine i sa malog stativa puca iz radara srećom u suprotnom smeru. Majstore pa ovde niko ne vozi po ograničenju, nema potrebe da se skrivaš kao hijena i arčiš tetive . Ulazimo u Republiku Srpsku, put i dalje uglavnom dobar, sa dosta penjanja i spuštanja sve u svemu lepo za vožnju. I stižemo blizu Drine. Poslednje tankanje jeftinim Bosanskim gorivom i eto nas preko ćuprije u Srbiji. Osim malo puta uz Drinu ostalo ništa za pomenuti, osim da je ova brza magistrala i posle autoput, spas za ovaj gusto naseljen kraj, a i za nas. Na naplatnoj posle Šapca se pozdravljamo sa Saletom. Sve što je lepo ima kraj, ali vuče i na nove ture i avanture On će kući u NS, a mi cepamo dalje i tačno sa prvim minutima mraka stižemo u najlepši smeštaj svojim kućama. Nakon 1.600km od kojih je plafon oko 200 bilo praznih sve ostalo ne zna se šta je lepše uživanje na max. Nakon 3 dana i 3 sata preko na karte, završavamo ovo putavanje fizički polupani, psihički i emotivno napunjeni u fulu. Obišla se i videla rodbina, slavili smo rođendan, prisustvovali familijarnom skupu, upoznali neke nove ljude, videli nove predele i putovali kroz vreme u moje detinjstvo.

Treći dan: Krstarenje Jadranom – Budva-Brač Po jutru osećam da će ovaj dan biti posebno bitan i emotivan za mene. Zato se i rano budim, mozak kreće da radi i pre nego što treba. Srećom i sale je od vina legao na vreme, a Ivan nije ni spavao od komaraca. Uglavnom već pre 7h smo svi budni. Trudimo se da budemo što tiši i ne remetimo mir i što pre se spakujemo. Nešto iza pola 8 palimo motore i krećemo duž Jadrana. Brzo ulazimo u radove koji traju godinama i za koje smo znali. Srećom problemi još spavaju, nema ni gužve preterane, ali opet se ide sporo. Dovoljno je da se pojavi kamion ili bus i da naprave svatove. A ima ih i ovako rano. Ima i off i malo blata, uglavnom ne mogu ni da zamislim kako to izgleda dva sata kasnije. Bez muke, ali uz malo izgubljenog vremena prilazimo Tivtu. Navigacija nas vodi na trajekt. Sestro jel si vozila motor nekada? Nisam A nisi. Onda ćuti. Ti ćeš da mi kažeš da preskočim Boku. Samo nas gledaj i tako šetaj neke strance Skrećemo za tunel i Kotor i pauzu kod starog grada. Bili smo više puta, uvek impresivan. Sada nemamo vremena jer nam je bitan jedan drugi trajekt. Onaj veći i mnogo dalji. Kreće iz Makarske u 13:45H, a sledeći je u 17h i taj nam menja planove i skraćuje uživanje i vožnju po Braču. Nastavljamo dalje ne dugo. Perast i gospa od Škrpjela i Sveti Đorđe. Greota proći, a znate i da svako stajanje vuče skidanje, pa navlačenje opreme, kratku spiku, a vreme ide. Mnogo malo, daje puno. Nastavljamo uz more i zaliv i uživamo u pogledu i vožnji. Gužvi nema i kada se stvore lako ih rešavamo. U Zelenici stajemo na doručak i kafu. U lokalnom kafiću par stolova, pa ih delimo sa lokalcima, uz spiku. Ne puštaju nas lako. Prolazimo Herceg Novi i penjemo se na granu. Gužva nije velika, ali nije ni da je baš čisto. Rešavamo to relativno brzo i komforno. Sada smo u HR i pravimo prvi presek. Prolazno vreme nije dobro, ali nije ni strašno. Dobro delo nas kolje jer treba i ostaviti lekove u Dubrovniku, što znači ulazak u grad. Ko je bio tamo, zna koliko to traje. Pošto je Ivan na adventure i nema problem sa gorivom dogovor je da se on sam spusti, a nas dvojica da za to vreme sipamo gorivo i uštedimo malo vremena. Kako prilazimo Dubrovniku gužve se povećavaju. Stajemo na vidikovac, jer kako samo proći. 10 minuta ćao, ali puno lepih i upijenih kadrova. Stajemo na prvu pumpu nekih 10km od Dubrovnika. Tankamo i čekamo Ivana koji se nekako probio kroz gužvu. Ali smo probili i sve rokove. Sada je 11:45h i imamo još 150km uz more. Mape kažu da stižemo u 14.15h u Makarsku, pola sata posle trajekta. A treba i uzeti karte, ukrcati se…Da li probati ili odustati na vreme. MA nema odustajanja. Dogovor je da palimo race mod, pa kad stignemo. Ako uspemo super, ako ne šta je tu je. I zaista od kada sam se olupao pre 8 godina uvek vozim sa rezervom. Malom, ali postoji. Vreme je da dam sebi malo oduška. Narednih 150km speed test osim u okviru naselja. Slagao bih kada bi rekao da nisam uživao, a put stvoren za to. Ivan ima najjači motor i dobro to koristi on će ići mimo nas, ako stigne da uzme karte. Bićemo na vezi. Nema stajanja, nema slikanja, nema pišanja samo gas. Jel smo bajkeri ili kineski turisti Srećom vozili smo pola ove deonice pre dve godine na putu za skupu Trebinju, tako da znamo put. Mora gas, srećom i može gas i ide gasssss. Smenjuju se lepe uvale, mala mesta, ulazimo i na Pelješac koji je presečen odličnim putem, prolazimo tunele i grandiozan most. Dolazimo i do ušća Neretve i bajkovitog mesta nalik maloj Veneciji. Zaista lepo, a gledajući ranije po netu, a sada i uživo može ovde fino da se obiđu rukavci. Cepamo dalje i dolazimo do čuvenog kampa u Zaostrogu. Sam kamp se ničime ne odvaja od drugih na ovoj obali kojih ima dosta i sređeni su, ali ovaj je poseban. Spomenut u pesmi Pišonja i Žuga, dovoljno da ga izdvoji na posebno mesto. Čudo koliko sitne stvari mogu nešto da lansiraju visoko. Slušaj sada ovo: Zabranjeno pušenje - Balada o Pišonji i Žugi - Pozdrav iz zemlje Safari Šta su radili i jebavali nemam pojma, mi prođosmo samo, a možda smo mogli da okušamo sreću . Ovaj deo je malo gušće naseljen sve lepim malim mestima, a celim putem se provlači borova šuma i onaj miris Pinno Silvestre. Milina jedna. Bližimo se Makarskoj biće foto finiš izgleda. Vozili smo muški, baš muški i nadoknadili dosta vremena. Da li dovoljno saznaćemo za 20km. Ulazimo i u gužvu pred Makarskom, ali nema predaje. U punom gasu stižemo u luku u 14:35h, 40 min pre navigacije i 10 min posle Ivana koji je već uzeo karte. Trajekt već ukrcan, ulazimo lagano taman pred podizanje rampe. Brod sreće kreće. Vodi na neka udaljena i lepa mesta ovog puta i draga. Prvi put motorom na brodu, pa uz par pitanja ulazimo u spiku sa mornarima prijatnu i ne tako kratku. Penjemo se na gornju palubu. Dok ostatak ekipe bira smešetaj ja biram pogled. Prvo Makarska koja nam je bliža, pa posle Brač kome se bližimo. Vetar, talasi, more, galebovi, plus sedim i imam naslon. Ovaj specijal bez pauze je uzeo danak. Ostao bih ceo dan, ali posle sat vremena brodska sirena se čuje. Kraj žurke. Izlazimo i gazimo prve kilometre na Braču. Osećaj za mene nesvakidašnji. Zbog složenosti predela glavna magistrala vodi po sred ostrva, pa se ubrzo i odvajamo za Bol. Vožnja do Bola baš kao što ime kaže. Spušta se sa fine visine 1000+m i u spletu krivina, serpentina i lepog asfalta ulazim u detinjstvo. Jedan manji deo, ovde nas je komšija sa Alfom 33 u to vreme svetim gralom povremeno dovodio na kupanje. Biramo plažu onu najlepšu. Zlatni rat. Ne samo da je ovde najlepša, nego u par na celom Jadranu i top 10 u Evropi, na nekim sajtovima i bez ove 0. Plaža je u obliku rta, trougla i stranice su široke sa onim najlepšim peskom i sitnim šljunkom, a po sredini u istom obliku gusta borova šuma. Što bi rekli nema dalje. Biramo neki restoran u šumskom delu i uživamo u prizoru , a posle i u klopi. Cene sasvim korektne ručak za nas trojicu uz piće i bakšiš 70e. Mana sve drugo se plaća osim vazduha. WC, tuševi, pumpanje lopti, dušeka, voda, parking i za motore, ma sve…Blejimo lepo, ali vreme ide i dan je sada malo kraći, a čeka me ono još bitnije. Istim putem mora nazad do magistrale i sada se nakon nekog vremena odvajamo ka Mil(i)ni. Opet sa brda ateriramo ka moru. Prolazimo par manjih mesta idiličnih. Kamene kućice, katedrala, mir i tišina. Ima nekih 20 slika koje čuvam u dečačkoj memoriji odavde. Jedna su ta manja mesta gde se u par krivina autobus jedva provlači. Bukvalno retrovizorom kači prozor na kući. E sada vozim tim za mene čudesnim krivinama. Ulazimo u Milnu i spletom ultra uskih i ultra strmih ulica, na jednoj zamalo da se preturim, dolazimo do smeštaja na fantastičnoj poziciji. Pogled sa terase E ovde se već vraćam u detinjstvo u punom sjaju. Skidamo okove i idemo u naselje gde smo imali plac u uvali Osibova, na 3km od ovog divnog mesta. Prvi pogled mesto se nije promenilo sve ostalo jeste. More čamaca, glisera, jahti, katamarana, postao je mirna luka za njih i izvor turizma. Ne one napucane kao u Budvi ili Portu, ove za prave ljubitelje mora sa nešto dubljim džepom. Cela riva je zatvorena i prilagođena njima. Pa gospodo nismo ni mi šugavi. I ako je zabranjeno po savetu par lokalaca motor idu ljudi, pa ćemo i mi kroz rivu. Oprezno da ne smetamo, a i da bi zaobišli one strmine. I sada se izdiže put koji vodi tamo gde treba. Ali i on je zatvoren vremenom i propao. Moramo okolo nekim novim koji vodi naravno do lux hotela koji nije bio tu. I sada ulazimo u borovu šumu, placeve oivičene kamenom, jedan od njih je bio naš. Moram ovde da presečem i vratim vas u 1985-1991 god. Vežite se možda će malo potrajati i biti turbulencija. Stigli smo otvorite oči Vreme možda najveće idile u novijoj istoriji. A sve što je lepo kratko traje. Neko je ovde došao prvi iz kruga prijatelja i zabo sidro. Onda su dolazili ljudi u goste slušali priče i poželeli da i oni uzmu komad tada kamene zemlje u sred ničega. Tako i mi, prve godine u gostima, već sledeće u šatoru na našem malom placu.I tako godinama. Naravno gradnja je podrazumevala šta se stigne dok smo tamo. Svako je nekome pomagao, pa tako su i nama. I taman kada je urađeno prizemlje i prva ploča i kada smo trebali sledećeg leta da spavamo prvi put u nedovršenoj kući sve nestaje. To leto nije nikada došlo, a mi se nikada više nismo vratili, evo do sada. U međuvremenu sredinom devedesetih sve to je prodato za trećinu vrednosti i sidro je zauvek podignuto. Nisam ni pokušavao da nađem plac. Otac nas je relativno skoro napustio, to je negde i pojačalo moju želju da se vratim. Ostali iz porodice znaju koliko u ja u krugu od 50m. Nije dovoljno, a ni bitno. Tu je sigurno sada nešto dorađeno, ne bih ni povezao. Nije više ni to to. Došlo je doba nekog lux turizma, pa i ova mala kamena oaza polako izumire. Spuštamo se na parče uvale od 15-20m sa prilazom moru. Tu sam naučio da plivam, zavoleo more i hlad i miris borovine. Nema ni kupača otišli su na bolja mesta ove uvale, većinom samo mali ribarski čamci i barke. Gledam u šumu gde je moj otac dok smo se mi brčkali spremao specijalizaciju za ORL. Vadim neku sliku iz kardio memorije i vraćam ga u šumu da ga oživim barem na kratko. E dobro sada je još lepše, sve je tu kao nekada. Vraćamo se u realnost i septembar 2025. godine. I mi smo se promenili. Zamenili i interesovanja i mesta i način kako da ih sprovedemo. Pomešana su mi osećanja, ali nema mnogo tuge. Uglavnom ponosa zbog svega što smo ovde prošli, što sam se vratio, izvukao neke nove slike, a stare stavio u bolju rezoluciju memorije i ovo će uvek biti komad neke moje sreće. 34 godine kasnije Ali nije da bih ovde provodio često leta, jer ima mnogo boljih i lepših mesta za to. Nismo se čak ni okupali i ako smo krenuli. Pozdravljam se i raširenog srca i pluća se spuštamo u Milnu. Zanemarite moj stil . Rekoh ne treba mi ništa, pa barem patike da sam poneo, a ne da se noću šetam po Budvi kao da sam krenuo na Dakar, a na plažu da idem u šorcu i čizmama. Ne mogu baš u papučama da vozim, a i nisu Fils . Tamo činimo dobro delo i glumimo parking servis. Zaustavlja nas žena, pita da li znamo vozače skutera koji su stali na njeno mesto ispred ambulante. Mesto ima i trougao barijeru oni se provukli pored i otišli. Rešavamo to vrlo lako jer su prdavci od 50 kubika i pomeramo ih za dva metra. Žena se zahvaljuje ispostavlja se da je naša sunarodnica, a živi i radi tamo i lekar je. Završili smo sve ostalo je da zaronimo i u ovaj deo jadrana. Nalazimo plažu po uputstvima meštana. Teško se to može nazvati plažom, ali da im ne rušimo rejting. Istini za volju šetalište je lepo i ima par lepih kafića restorana. Pretplatili smo se na noćna kupanja. Tačnije uđemo po danu, a izađemo po mraku. Tih 20 min dok se menja pozadina, menja se i naša energija. Čudo kako more izvuče sav umor i rehabilituje u kratkom roku. Odlazimo sada po pivo i na bazen i đakuzi. Nismo fenseri, ali ovde na ostvu je smeštaj za nijansu skuplji, opet ništa drama. Kada već plaćamo daj još mrvicu preko (čitaj 7e po osobi više od najjeftinijeg smeštaja u mestu) da imamo sve i naravno da vredi. Nedeljom i ovde ništa ne radi od radnji, a i ta koja radi na foru dere kožu sa leđa. Ali daj piva pili smo i skuplje. Cirkamo i gledamo na rivu i mesto. Javlja se dilema da li se spustiti u kafić. Ali kažu nam komšije da se već oko 23 prazni i mesto tone u san. Tako smo i mi. Ja sam se trudio da do poslednje sekunde budem na terasi i gledam u razglednicu mog detinjstva. Nešto iza ponoći završavam ovaj za mene moćan dan i vožnju .

Drugi dan: Lazarev Grad-Stari Grad(Budva) Budimo se relativno rano, ali dovoljno kasno da je trpeza opet postavljena. Ne volim nešto ujutru da se tovarim, naročito kada vozim, ali greh je uvrediti domaćicu. Neplanirani doručak, kratko ćaskanje i vreme je za gas. Idemo put Kopa, pored prelepog jezera Ćelije i brzo kao razbuđivanje ulazimo u krivine , pa i penjanje ka vrhu gde nas čeka Pančićeva Omorika. Kod Jarma stajemo na neki vidikovac do koga vodi kratki pešćani uspon. Pogled fenomenalan uživamo u prizoru. Nećemo dugo biće ih još dosta usput. Idemo dalje i krećemo put spuštanje ka KiM odnosno Rudnice. Tu zastajemo na kratko da obiđemo vikendice. Ivanovu koja je već decenijama u funkciji i od žene mi, samim tim i moju koja deceniju i više nije u funkciji i polako je osposobljavamo za novi život. Spuštanje ka Rudnici prilično strmo, sa povremeno šljunka i peska u krivinama koje nanose kiperi koji samo špartaju, jer se gore u Vikend naselju zida kao na Zlatiboru. Nakon silaska izlazimo na pistu ka Novom Pazaru koja nas u velikom stilu vodi na ćevape. Ovi krkaju muški, ja dečiju porciju, em sam doručkovao, em ne bih da izbalavim korman usput. Prijala je pauza i ćevapi treba se ići dalje. Novi Pazar raskopan, radi se, daljina- dim i prašina, pa hvatamo neke alternative, prigradska naselja i uske ulice. Uz solidno muke i znoja opet smo na asfaltu i pravom putu. Baš pravom. Lepe krivine, dva duža penjanja i jedno spuštanje i stižemo na granu. Za iznenađenje pandur nam traži i dozvole što mislim da mi je prvi takav slučaj. Dolazimo i na CG prelaz i dajemo onako đuture dokumenta. Kad je video vozačke kaže „A miči mi ovo“. Rekosmo da nam naš tražio, pa smo predali za svaki slučaj. Kaže „A pušti budalu“ . Lepši prolazak nismo mogli da zamislimo uz smeh sedamo na motore i krećemo u deonicu do Rožaja koja je mnogo muke zadavala i rekonstrukcija trajala kao zidanje Skadra na Bojani, ali sada konačno milina za vožnju. Nakon lepih predela ulazimo u Berane i idemo ka Kolašinu i novom tunelu. Priroda nestvarna, podseća delom na Durmitor. Put odličan, samo malo kvare opuštanje sekači krivina, od kojih je ovde skoro svaki sam sebi zadenuo tu titulu. Nema policije pa one zavode red i određuju ko će i kada da prođe. Prolazimo i fascinantan tunel dužine par km i spuštamo se ka Kolašinu. Do sada sve 5 ovde sedi 1. Put katastrofa loš, plus nalećemo na kolonu kojoj nema kraja. Ajde jedan po jedan i tako do Kolašina. Pa majku mu radili 10 godina tu deonicu, probili celu planinu, a nisu mogli da oporave poslednjih 10km puta. Isto i auto put kada su izgradili, onda su shvatili da treba i prilaz da srede pa onda godinu dana nisi mogao kao čovek na već pušten auto put. Braćo uozbiljite se. Da nije tužno bilo bi smešno. Izlazimo ovog puta kao ljudi na kratak auto put, ali spektakularan. Od 40km, 25 km su tuneli i mostovi. Ovde štedimo i vremena i energije, jer žurimo na jedno mesto. Usput smo saznali da je Ivanovom ocu 77 rođendan i da je ovo jedan od onih skrivenih razloga ture. Oni su u Budvi kao što rekoh, ali će nas čekati na Cetinju u kafani da zajedno proslavimo. I ako smo Sale i ja planirali kupanje i predložili da ne kvarimo porodičnu idilu, trika nije bilo da ne dođemo. Prolazimo Podgoricu ovog puta ne paklenu i penjemo se ka Cetinju i pravac u kafanu gde nas slavljenik čeka, kao i još gostiju. Valja nazdraviti nećemo skoro na motore, a valja i pojesti slavljeničku trpezu u vidi jagnjetine i teletine pod sačem. Šta da ti pričam kad sve znaš Nakon 2 sata druženja i bogate trpeze Ivan je izrazio želju da svrati do groblja i obiđe pretke, pa i mi želimo da budemo uz njega. Ulazimo u centar lepog Cetinja i stižemo do groblja. Teško je tu porediti, ali ako ima lepo ili uređeno to je ovo. Na ponos i dostojanstvo svima koji tu končaju. Vraćamo se do restorana po jakne i kratak pozdrav sa ekipom i krećemo u uvek fascinantan spust na Budvansku rivijeru. Prvi vizuelni kontakt sa morem uvek budi ono posebno osećanje i leptiriće u stomaku kojih je kako starim sve manje, ovi se održavaju. Da iskoristim priliku i da vam predstavim bend na ovoj turneji: Prvi sa desna: Sale NS na gitari Honda Transalp Sredina terena: Ivan BG-Beč na trubi GS 1250 Adventure Levi bek: Moja malenkost na klavijaturama Yamaha Tracer 7 Već je smiraj dana, gužve nema, pa ima gasa. Kako smo stigli do Ivanove kuće brzinsko presvlačenje i pravac more.I ako je sunce odavno zašlo, na moje iznenađenje voda toplija nego pre mesec dana u sezoni kada sam ja bio. Odlično nema izlaska. Kažu da je noćno kupanje rezervisano za mlade. I jeste red je da ih ne obrukamo. Dok se mlade mame i lepe cice nafrakane spuštaju ka plaži mi se cedimo niz budvanske ulice. Stižemo u kuću, a tada saznajemo još nešto. Da je ovaj vikend i tradicionalni godišnji skup familije. Celo stablo, svaka grana i plod je tu. Iz raznih gradova, država, mnogo lepo za videti i doživeti. Sada nas je na terasi petnaestak, udaramo po priči, pivu i vinu koje Ivanov tata već decenijama pravi s ogromnom ljubavlju. Pošto je on ceo život leto provodio ovde izrazio je želju i da odemo motorima do čuvenog Krsta, jedini bajkerski pab na šetalištu, ali u centralnom mestu. Ko je bio zna po parkiranim motorima i lepom ambijentu. Red je da mu to i ispunim, Sale je već over doze, uhvatio se domaćeg vina i starih vukova . Krećemo Ivan i ja da jezdimo po Budvi i polako izlazimo na šetalište, gde nas istog momenta zaustavlja patrola koja tu dežura. Pa gde ste krenuli junaci, tako blizu, a tako daleko od ostvarenja nečije velike želje. I kako to objasniti panduru, da nas deli 50m, Bili su ljubazni ne mogu da kažem, ništa kazna, nego samo da bude red što i treba. Pokazuju nam i da možemo da ostavimo motore pored šetališta gde ih ima još dosta. Ostavimo ih mi, ali i ostavimo i želju, a to nije lako. Lokal pun i ako je sezona na kraju i dok čekamo da se oslobodi neki sto vidimo da je par lokalaca parkirano tačno ispred. E pa braćo kada možete vi nismo ni mi bolji. Dolazimo do motora i lagano prvom prelazimo tih 50m nekada tako dalekih i dolazimo do cilja i ostvarenja želje. Parkiramo motore na šetalište na kratko i čim smo zaboli sto vraćamo ih na dozvoljeno mesto. Dok cirkamo pivo dolazi i Ivanova drugarica sa faksa. Rekoh nisam poneo ništa od stvari, kakav zajeb videćete i posle. Nisam ni planirao vožnju posle ponoći, pa je moj izlazak u grad bio u moto pantalonama i čizmama. Znate već kako to izgleda na 25+stepeni i to noćnih. Ima želju da promenimo lokali i odemo do starog grada. Što bi rekli ajme mene. Ali šta je tu je. Junački izdržavam šetnju do i po Starom Gradu i cedim se kao čvarak. Kafić je u suštini stajanje na uskoj ulici, malom trgiću, ala onom ispred seoskog dragstora. Ali ovde to ima čak i neki uzvišeni kult. Lepa spika, devojka jako prijatna i vesela, a i znamo se od ranije. Inače koleginica vozi maxi skuter. Tu saznajemo da njena rođaka treba da nosi lekove babi u Dubrovnik, a naravno mi se nudimo da preuzmemo i sanitetsku ulogu pošto sutra idemo u tom pravcu i mislim da smo joj tim činom ulepšali veče, a sebi solidno zakomlikovali sutrašnji dan. Ali dobro se dobrim vrati barem tako kažu. Nakon još jedne ture piva idemo lagano do motora i hvatamo neke skrivene putanje. Odlazimo i da preuzmemo lekove i stižemo kući gde svi odavno spiju. Odosmo i mi za danas više nego dovoljno i lepo.

Prvi dan: Beograd – Lazarev grad Retko kada krećemo posle posla na put, ali sada se moralo. Jasno je da sam već na putu i ako mi je telo u firmi. Uspevam da završim sve obaveze nešto pre isteka radnog vremena i da se izgubim u vidu magle. Idem po motor koji sam ostavio da se zameni guma. Kuća, presvlačenje i kreće terapija. Sa novim musketarom u ovom sastavu se nalazim kod bubanj potoka, pošto je on krenuo iz Novog Sada. Ivan je ranije završio sa poslom i on će da obiđe rodbinu kod Bagrdana i tu se čekamo. Dogovor je da što više izbegavamo auto put, tako i bi do Plane, pa onda malo auto put, pa lokal preko Bagrdana. Tu se nalazimo sa Ivanom, ekipa kompletna. Hajdučki sastanak Preko brda se spuštamo u Jagodinu, pa obilazimo auto putem do Pojata i opet se vraćamo na lokal i dolinom Morave ulazimo u Kruševac i odvajamo se ka mestu noćenja. Vozimo još nekih 15km ka Jastrebcu po mrklom mraku, srećom pristojnim putem i ulazimo u domaćinsko dvorište. Tu nas čekaju Ivanovi tast i tašta. Divni ljudi, tu su preko leta i raduju se kada im neko svrati. Kako to obično biva u domaćinskoj kući kada dođu putnici namernici, od kojih je jedan zet na njihovu žalost . Ide večera, koja je bila u rangu one slavske ničim zaslužena. Meze, pite, salata, ruska, pečenje… Naravno pre toga treba nazdraviti. Prvo rakija, posle pivo, a između toga sve ostalo. Pričamo sa ovim divnim ljudima, družimo se, a na kraju krećemo i da napadamo posluženje kao popisna komisija. Na kraju dana, a i druženja, stiže i kolač sa višnjama za tuch down. Vreme je da ostavimo ljude na miru, a i da opružimo kičme u krevetima, okupani tišinom sela i čistoćom vazduha.

Nakon kasno majske vožnje, opisane u prošlom putopisu (Julijskih Alpi i Kranjska Gora i krivine bajkerskog mora i ispunjenje želja(va)) gde smo silom prilika završili na Severnom delu Jadrana i željom da ponovimo neku vožnju što pre nije se puno čekalo. I igrom sudbine doćićemo opet blizu tačke gde smo završili prošlu turu, samo sa skroz druge strane. Leto kao leto rezervisano uglavnom za porodična putovanja i vikend vožnje motorom. Zove me Ivan iz Beča, moj školski i drumski drugar i predlaže novu vožnju sredinom septembra do Jadrana. Motor-more ima li šta bolje? Cilj je Budva, pošto ima kuću i njegovi su tamo, tako da imamo smeštaj. On već organizuje ekipu iz dijaspore. Plan je cela nedelja, što ja u startu ne mogu da ispratim, ali se prijavljujem da se vozim sa njima par dana, pa da se vratim u solo režiji. Naravno kako biva svi junaci nikom ponikoše pred put, tako da ostaje i pitanje da li ćemo ići. Ali što kažu najjači uvek ostaju, nikad se ne predaju. Rešavamo da idemo. Ivan će doterati svetu kravu na prikolici do BGa i onda krećemo zajedno. Pošto je situacija takva i odustalo se od prvobitnog plana vozimo par dana i on će se vratiti sa mnom. Par dana slobodnih meni je neki max. Vozio sam se ove sezone kao nikada, dosta noći proveo van kuće, hodam po tankom ledu. Da bi dobili na vremenu pošto on ima opciju rada od kuće, dolazi u BG u četvrtak, kako bi u petak odmah posle posla mogli da krenemo. To iziskuje da noćimo usput i on nudi da to bude u njegovoj tazbini u podnožju Jastrebca. Taman za prvi dan, prodato. Zovem neke moje pajtose da se priključe, dvojica prihvataju. OK sada je poker izvučen spremamo se lagano. Leto sam proveo u Bečićima nešto pre ove ture. Bleja u samoj Budvi mi ne zvuči baš nešto primamljivo. Ajde bre da se vozimo svaki dan. Gde? Pali mi se lampica, pošto već neko vreme planiram da odem na Brač možda je sada trenutak. Tamo smo imali plac i zidali kuću u vreme kada se sve ostalo rušilo iza kulisa samo mi to kao i većina nismo znali. To je bilo parče našeg spokoja, parče našeg mora i 3 ara naše sreće. Tu sam naučio da plivam, proveo godine detinjstva i sve je preko noći nestalo. Vreme je da vratim tu sreću barem na kratko i da se upustim u putovanje 34 godine kasnije. Da li je realno? Gledam mapu ima nekih 350+ km da iz Budve, preko Boke dođemo do cilja + 70km više u sledećem danu. Nije to daleko, ali i bez toga smo knap sa vremenom i kilometrima. Ali srce vuče i pobeđuje razum. Predlažem ekipi izmenu rute. Dobra stvar je što su svi kilometarski zavisnici, a i što je Brač i pored ove moje priče, ostrvo vredno posete i vrlo visoko kotirano na morskim mapama. Takođe i drugar oduševljeno prihvata jer je njemu žena tu imala kuću što nismo znali sve dok nisam dao predlog produženja rute. Dogovor pada, produžavamo uz more i sklapamo neku poslednju, a možda i najbitniju kockicu u mozaiku Jadranske magistrale. Vozili smo Jadran X puta, neke delove prešli jednom, neke više puta. U maju provozali i prvi put Senj-Starigrad, sada je red da odvezemo prvi put i Brač i Makarsku rivijeru i time možemo da kažemo da smo oplovili ceo Jadran na dva točka. Sve dogovoreno, vreme korektno, ali pored nas četvorice javlja se i peti Marfi. I on je zainteresovan za turu. Drugar je imao neki čudan zvuk na motoru i rešio je da to sredi dva dana pred put misleći da su ventili. Kada je krenuo da radi kapira da je pukao španer lanca bregaste. Ujutru zove sve radnje, nigde na stanju. Rešava da uzme polovan, ali i on mora da se sačeka dva dana. Ništa on će probati da sredi i da nas stigne drugog dana. Sa pokera, spali smo na triling. Bliži se dan polaska kreće pakovanje. Na prošloj turi sam nosio svašta. Sada je leto, ne trebaju mi postave, pa ni patike, pa ni pantalone, ma bre ne treba mi ništa. Pakujem sve u kofer, bočne torbe nisam ni kačio. Papuče, dva šorca, par majica i neke sitnice za motor. Tri musketara spremna za put. A trojke su Đuro šta: https://www.youtube.com/watch?v=qs4OfFpgdV4 Dva glavna sa prošle ture su tu, ovog trećeg smo zamenili. Primili novog koji je na probnom radu preko omladinske . Sve je spremno, došlo vreme da se krene

Prodat na drugoj strani. Hvala svima koji su ispratili oglas.

Još kada si na Novogodišnjoj žurci izneo plan bio sam u šoku i ako znam da su ti dometi ogromni. Pratio sam svaki dan, upijao energiju, a slao i pozitivne misli. Preći sve ovo kroz 3 kontinenta, sam, je osobina samo najhrabrijih. Svaka ti čast i veliko bravooo Respekt i za sve koji su se nesebično našli na putu. Kada stigneš i ako imaš volje napiši i neki osvrt na granice i pripremu papirologije pre puta. Verujem da je svaka država priča za sebe i da će možda nekome biti od pomoći, a svakako dodatno i da se shvati koliki je poduhvat ova tura, ne samo u vožnji. Želim ti još puno ovako lepih i izazovnih avantura

Sad kada nisam pao sa stolice . Pežo i boxer da završe kod tebe u kući, mislio sam da je veća šansa da me pogodi kometa . Tumbe sa foruma prodaje domaćinski primerak RT to godište.

Mogu samo da ti pomognem šta da zaobiđe. CBR sam ozbiljno razmatrao na kraju odustao. Mnogo mali, nema mesta ni za prtljag, za saputnika do kafića plafon. Lep motor zato me i privukao sve ostalo me odbilo. Kawa SX1100 ova što si poslao Kanadske table. Sumnjivo da nema gore. Po toj ceni trika nema da je neko dovezao godinu dana star motor sa drugog kraja sveta i prodaje ga 4000e jeftinije od novog. Sve i da je regularan pitanje za AMS da li prolazi, a i ako to prođe dolazimo do cifre od 11.000e minimum na našim tablama.

Pa valjda su karte na mailu, lako se distribuira za minut. Namerno sam ostavio otvorenu temu do kraja dešavanja. Drago mi je da je od koristi i ostalima. Kolegama koji su na poziciji lep provod i šaljite neku fotku