Kad smo kod Tesle, moj stariji sin izucava njegov rad i daleko je odmakao. Kao dete je rekao da ce izmisliti besplatnu energiju. Moj komentar je bio da bih covecanstvu sigurno oduzeo tocak, a verovatno i vatru. Tako ne bi mogli da idu i prave sranje daleko od kuce, nego samo u svom brlogu. Odgledajete video. Vredi.

Nisam izucavao. Ne bavim se nekom duhovnom praksom, raskacio sam se od svega. Ne sto sam nesto pametan, nego su vremena takva da je najbolje drzati dupe uza zid. Ne verujem nikom nista, imam licni odnos sa postojanjem i ne verujem da ikada ista moze biti bolje, jer sve vec jeste. Dok sam imao licne frustracije i svet je bio takav, sada se samo trudim da budem svestan da sam svestan.

О ђубрету још једном... Ова слика је наш групни портрет. Када скинемо каледиоскоп са очију видимо ово. Слика има 6.623 милиона пиксела. Свако од нас по један. Лево крило, такозвани Ћацији би да ђубре остане овако, а свети студенти би да га пребаце на десну обалу, а лево да направе рајске вртове када победи слобода. И једнима и другима управља суверен, моћни владар и председник. Смрдљиви леш и даље влада Србијом и церека се онако једноног из неког гроба у Аустроугарској, на Дедињу није сигурно, код својих је. Поново тајанствени пленуми, спискови, крваве песнице и црно црвена боја, може ли од пакла човек више тражити. Чаробни фрулаш, а свако има свог чаробног фрулаша у стакленој плочици, хипнотише, сабира ваше душе и води их свом господару. Са срећом. О тренингу... Велика се бука дигла око тренинг утакмице ФК Титовчићи. Кажу људи велики дерби, а ја кажем да играју викторије између себе, и једни и други имају исте црвене дресове. Јуниори против сениора, да спасу шта се спасити може, јер ови изједоше све, као скакавци. Да је дерби који прижељкујем, ФК Србија против ФК Титовчићи, не би задихана омладинка окретала педале да однесе штафету младости у срце караљевства паре, магле и лаких кредита, него би се запутила на Хиландар. Ми смо у издивљању и треба нам смирење. Само Дух Свети може да нас пробуди из кокаинског лудила певаљки, политичара, лопова и опсенара . Вавилонска кула се руши, запаљене греде падају, а ми молимо да нас приме у смртоносни загрљај времена где ће испарити вредност лајкова, биткоина, пијар магија и медијских трубадурских замлаћивања, а кила брашна поново бити врхунска вредност. Узан је пролаз , само молитва је остала, јер за рат на Балкану је потребно мало, домаћа памет и стране инвестиције. Енглезијанци увек имају довољно црних фондова да се забаве пуштањем наше крви, а памети не фали. И за крај цитат чувеног Гандора – Ја о човечанству никада нисам имао високо мишљење, или другим речима када сам коначно схватио проблем једнине и множине у српском језику. Када је један – то је човек, када их је више – то су говеда, домаћа памет.

Наш свет двојности осим дана и ноћи, добра и зла...има и један пар који ова умирућа цивилизација игнорише, а то је духовно и материјално. Духовно је презрено и за људе који се тиме баве се мисли да су неснађени и ћакнути, а све што нас окружује су смислили ти неснађени и ћакнути. Свет је опседнут џиџа-биџама, вулгарним примитивним материјализмом, заборављајуђи да је свака та ствар из које покушавају да исисају срећу, пре материјализације настала у нечијем духу. Цео тај концепт среће је отишао у кривом правцу. Људи покушавају да буду срећни тако што ће се затрпати предметима. При том ни они, ни њихови узори, нити било ко икада, није решио ту алхемијску загонетку, али нада умире последња. Можда баш ја будем тај. А срећа је погрешан холивудски концепт, скоро па психијатријско стање, пошто је прво стање до ње хистерија.То што нама треба је РАДОСТ. Измиче нешто толико очигледно, да су РАД и Радост истог корена и практично исто. То је Божији дар, да као Луча микрокозма или Божија честица имамо способност да чинимо исто што и наш творац, само у малом. Да материјализујемо идеје. Гледам протесте где бунтују сити против ситих за још више истог. Хтели би да остваре мега микс свих реклама које су посисали, али са водом на својој воденици. Да једу чипс потписујући кредит у мега модерном ауту. А ја видим плес костура у зарђалој конзерви. Промена ће доћи када људи кажу, не, хоћу да живим као сав нормалан свет, већ - хоћу да радим као сав нормалан свет. Радост рада је оно што нашу душу чини испуњеном.

Први Ћаци нису ове неписмене будале врећастих гузица и Х ногу. Први је био њихов духовни отац, продукт генетских експеримената да се од ћопавог загорца направи љубичица бијела од 100+ кг. Наиме ћопави шлосер је са незавршеним занатом касније био доктор наука. Инспиративно за данашњи башибозлук. Док нам он и његови не изађу из глава, можемо шетати до судњег дана. Не из живота, него из глава, јер сви смо контаминирани, само на другима то видимо боље, а отићи ће не када оде Вучић, него када се покајемо, помолимо и опростимо себи пад у ад простачког материјализма.

Овај мотор сам фарбао пре пар година. Остале су ружне рупе на раму. У међувремену сам купио 3Д скенер... Глина Цртеж 3Д принт Још фарбање, у боју рама, да се утопи.

Postoji konstanta koja prati moj život kroz sva ova previranja i promene društvenih sistema, vladara i sistema vrednosti. Isti sam šupak i pod Titom, Slobom, Đindjićem, Tadićem i Vučkom. Mislim da je problem sto sam šupak, a ne sto je šupak na vlasti.

Ovde je deo kaciga koje sam radio. https://www.facebook.com/media/set/?set=a.566969556646467&type=3 Ko nema facebook, ovde ima deo. https://www.instagram.com/markolopin/ Nesto je islo iz ruke, a za sve sto je seckao kater imam vektore. Ako neko hoce da se igra poslacu mu pripremu u Corelu za bilo koju kacigu. Dzaba. Samo posaljite mail na PP.

Dobro je uradjena. Sprej postupak je puno tezi od airbrusha. Par saveta. Ne koristi standard PVC foliju nego ORACAL oramsak 810. ORAMASK 810 WWW.DIFOL.NET Namenjena za šablonske aplikacije, npr. za natpise na vozilima, promotivne natpise i uopšte za sve znakove. Sprej nikada ne nanosi mokro, pogotovo prva dva sloja. Razmeksa foliju i podigne je . Samo lagano magli, pa koliko mora puta. Plastik prajmer se nanosi na brizganu plastiku, ABS, PP, PA...Vecina savremenih kaciga je kompozitna, vlakna, smola...Kada farbas gotovo uvek farbas staru farbu, a ne plastiku, tako da prajmer ne treba. Kada lakiras nalepnicu, ne bacas lak na nju, posto je vec visa od podloge, nego pored, da iznivelises. Ako jos sta treba pitaj, pitajte.

PA6 ili ABS. Otprintacu ga ovih dana, kada dodje na red.

Неки културолошко, кредитно и политички унакажени примат је срушио Катану и поломио декл. Заварио, офарбао. Комад алу лима 0,3мм сам офарбао црним епоксијем и ласером изгравирао слова. Успут сам скенирао блок и нацртао нови декл, да стоји у резерви. Неће лако да се вари. Лив је порозан и појављују се рупе како загрејем. Морао сам да покидам декл и заврнем га на блок, па онда да варим, пошто се искривио од пада и рупе се нису гађале.

Два стара поста на увек евергрин тему у вези доласка правде, слободе... Како каже отац ћерци која је пред удајом и хоће за Пашу. Радо би те ћери удао за пашу, али превише ми се ноћу цигани мотају око куће. Постоји константа која прати мој живот кроз сва ова превирања и промене друштвених система, владара и система вредности. Исти сам шупак под Титом, Слобом, Ђинђићем, Тадићем и Вучком. Мислим да је проблем у томе што сам ја шупак, а не што је шупак на власти. Сужавањем свог интелектуалног капацитета, човек добија и сужену свест, што неминовно доводи до дисторзије реалности. Тако човек умисли да је Вучић реформатор, Драшковић принципијелан човек, а Чанак човек.

Jos jedan pocetak.

Samo jedan jedan primerak je odliven. Moguce da je neko kasnije skinuo kalup, kada sam je prodao.

110ccm. Prede. Dovoljno za po gradu. Ima u Grckoj kitova, ali prosla me je ta faza.

Поклопац који крије гвожђурију око волана и држи прекидаче. скен глине ABS принт на заравњени део иду прекидачи.

Деклови су дошли на ред. 3 сата глине, није ме ишло јуче, 8 цртања и припреме за принт, 32 сата штампања и још десетак да припремим за скидање калупа. Калуп и позитив у карбону ће однети још десетак сати. Вероватно више. А то су само два декла. Скенирам рам без глине, па пасујем цртеж, да легне како треба.

НЕКО НА ФОРУМУ... Ко је рекао глупи пандури, ко је дежурни? У напад! Ја знам како бих требало да се понашам у духу форума, али унутрашња психолошка кочница ми је повучена и не могу. Као малог су ме тукли пандури па имам стра’ове. Наиме и тата и мама су ми били пандури па имам усађен страх и одбојност према униформи. О АМЕРИЧКОМ СОФТВЕРУ... Чуј, софтвер предвидео рат у Украјини који су сами изазвали. Ево мени софтвер предвидео да ћу сутра фарбати мотор. Ја сам мислио да ћу се са капетаном Куком возати једрењаком, кад оно, цврц. Софтвер каже фарбаћеш. О БАШТИ… Шта све роди људска башта. Милијардер филантроп. Први до њега је људождер вегетаријанац.

О АЛКОХОЛУ… Десио се крај једног дивног пријатељства, јер када сам проверио, испало је да то што ми алкохол даје - то ми више не треба, а то што ми узима - то ми треба. О ВРЕМЕНУ... Док сам био млађи, у чамотињи и доколици прекраћивао сам време на најбесмисленије начине. Недавно сам неприпремљен ухватио одраз свог лика у огледалу и схватио да је и време чинило то исто. Прекраћивало је мој живот.

Školstvo u Srbiji proizvodi male faraončiće. Proces počinje u osnovnoj faraonskoj, kada tatine i mamine princeze i prinčevi počinju da traže i koriste svoje pravo, da budu glupi i beskorisni. Na levoj strani klackalice života su znanja i sposobnosti, sa desne potrebe. Budan čovek, voljnim činom, život organizuje tako da ima više znanja nego potreba i kao posledica toga živi život sa minimalno stresa i spoljnog uticaja. Faraončići i njihovi roditelji nemaju znanja ni sposobnosti, ali imaju ogromne potrebe, koje hoće odmah. Dete, često nije svesno svojih dimenzija, nego teži da se kao gas širi do u beskraj. Tako razređeno ne može da ostvari radni pritisak. Kada je dete ili čovek skromno, svesno svoje stvarne veličine, radom, trudom i držanjem pažnje može da napravi delo, pesmu, kuću, bilo šta... Kao rezultat toga stiče samopuzdanje i iskustvo, pa sledeći put može da napravi još veće delo. Samopouzdanje nije uzrok dela, nego posledica. Zaludan vam trud lajf kouči. Od govneta se ne pravi pita. Nekada su roditelji služili da vaspitavaju decu, što podrazumeva da su i sami vaspitani i da reaguju kada dete počne da se širi preko svojih mera. Sada je ovako, a videćemo i kako će se završiti.

О ПАМЕТИ… Људска и керећа памет су сличне, керови су за нијансу паметнији. Када нема шта да ради, човек мрси муда, а кер лиже своја јаја. Предлажем мрсомудима да се угледају на керове. Ко нема свог посла нека га измисли, није неопходно да свако о свему има свој став. О ВЕРИ И РАЗУМУ… После секса никада не разговарам са партнерком. Поводим се разумом, зато што се сећам да је на кутији писало да нема мозак и да је у ствари гумена лутка. У неким стварима се поводим вером. Уплаћујем тикет сваке недеље, верујући да ћу добити милионе. Исто тако игноришем упозорење, јасно и недвосмислено написано, да маска не штити од вируса и упорно је носим на глави. Имам и једну у џепу, она штити од нежељене трудноће и једну на ретровизору која штити од радара. Вера је чудо. О УМЕТНОСТИ… Уметност више не постоји јер не постоји публика. Данас су поштоваоци уметности психолошке црне рупе, згуснуте подгузне енергије. Човек не може да перципира уметничко дело зато што је стабилан и задовољан. Мислим, задовољан је мером памети коју има, а незадовољан количином пара. Није стабилан онај ко има високе стандарде. Стандарди му нису Муја и Хаса, од којих је паметнији, већ идеали, а како идеал не може да се досегне, то узрокује да се дух растегне. Задатак уметности је да систем који се већ довео у кризу помери на виши квантни ниво. Да би га померио, човек треба да буде на клацкалици и близу тог стања.

О МУДРАЦИМА… Некада, у давна времена, човек је, да би срео мудраца, морао да пређе преко 7 гора и мора и да га нађе у најудаљенијој пећини. Данас је довољно да уђе у први кафић или кладионицу и наћи ће га. Он зна све о свему. Препознаје се по пластичној кашичици коју држи у устима. То му је као некада имела, чаробна биљка из које се црпи мудрост и инспирација. Нападно је лежеран у намери да остави утисак да, не да ништа не ради, него никад ни неће, само да прође Бајерн вечерас. Рецимо, за некога су други људи као брашно, има их свугде, у сталном су кретању, незадовољни својом тренутном позицијом и стално нешто хоће. Наш мудрац зна име сваком зрну брашна, и у коју школу је ишао и чији је рођак... Највише га интересује ко кога креше и ко, како и колико зарађује. Иако зна све о тој теми, нове информације су добродошле. Ситуација се мења када у локал уђе локални СКОЈевац, припадник савеза капиталистичке омладине, или локални бимзисмен. Чим мудрац са већим чином уђе у локал, овај му уђе у дупе. Скојевац не мора да говори гласно, сви локални мудраци ћуле уши и слушају мудријег од себе. Ако којим случајем у кафану уђе локални политичар са јаким везама у Београду, онда сви скојевци ускачу у његову гузицу, заједно са локалним мудрацима у својој сопственој. Тако су настале руске лутке бабушке. За ту ситуацију нема лека, зато што је формација свако у свачијем дупету направила Гордијев чвор. Тренутно лоше за Србију, али добро за неког новог Александра Македонског који неће губити време чупкајући чвор, него ће човек имати своје методе. О КОМУНИКАЦИЈИ… Основни проблем у комуникацији је нешто што би се могло назвати далтонизам идеја. Далтониста не препознаје боје, односно неке фреквенције не види. Још прецизније, за неке боје мисли да су неке друге. Исто је и са идејама, неко нешто напише, а неко други прочита нешто друго. Свако од нас има капацитет да перципира само оно што му је у пољу свести, остало преведе у неке друге фреквенције, које може да препозна. Зато се каже: “Ја те крстим, а ти прдиш". Ево примера - добре књиге читам више пута, неке цео живот. Прочитам тако нешто, схватим, прође пар година и мени се на новом читању отворе видици, а био сам сигуран да сам био паметан и први пут. Перцепција ми се променила, проширило психолошко видно поље, па сам у стању да похватам и неке детаље који су били невидљиви. Закључак - комуникација не постоји. Човек другом човеку може објаснити само оно што овај већ зна, или је јако близу тога. Вишак информација се декодира у нешто друго. Врхунац комуникације је дар да можеш са неким да не причаш, а да се разумете, јер све је јасно. Имам среће да имам пар људи у животу, са којима могу да ћутим. О НАФТИ... Захваљујући цивилном сектору и њиховим војним пријатељима научио сам и шта је то диктатор. То је особа која има нафту, а не да је.

Ово ће одбити један део људи, али шта да се ради...Тај есеј о слободи је сублимација мог живота и стремљења. СЛОБОДА Не постоји објективна реалност, него човек види свет у складу са собом и својим стањима. Заправо свет је више нека врста огледала у ком човек види свој одраз. Што мање филтера - чистија слика. Неко у Светом простору манастира види дашак вечности, а неко дебелог попа у џипу. Све у складу са властитим стањима и потребама. Да тај неко тежи вечности, џип и дебељко би били зблурани, на 80% transparency и још black & white. Овако је обрнуто. Мој однос са Богом и Постојањем је вечан и непроменљив. Ништа, нити ја, нити било ко други можемо урадити, да се ту једна јота промени. Човек бесмисла је у великом проблему ако не набеди и на свет око себе да нема смисла. Укидањем Бога и живот губи смисао, и ето оправдања за битисање без идеала, сем оног једног, да у своју гузицу набијем што више могу. У том свету не постоји ни Бог не постоје ни други људи, они нису моја сабраћа, него степенице ка богу Мамону, који ће ме нахранити. Међутим, тај бездан људске душе ни Мамон не може да нахрани, па манекени атеизма кроз живот иду гладни, стално жељни нових уживања, од којих опет остају гладни и пусти у срцу. Био сам на том извору и нека хвала. Око нас и у нама постоји једна свест у коју смо уроњени. Нисмо је свесни због разних изолатора којим је наш дух обложен. То су лоше црте карактера: себичност, грамзивост, несаосећање са другим живим бићима... укратко недостатак љубави. Свест о сопственом постојању, или одговор на чувено прапитање КО САМ ЈА, и та свест у којој постојим, која обухвата све што постоји, исте су свести. Никакве разлике нема између мене и било ког другог дела постојања. Све само јесте. Што каже Владика Николај: „Ја сам онај кога тражиш, име ми је ЈЕСАМ“. То стање се зове и Милост Божија, или Божија пуноћа. Ко се само очешао о то искуство престаје да верује и почиње да зна. То је почетак метаморфозе. Хаос који је око мене и који приписујем другима је мој властити, то што видим и осуђујем је само једно обично огледало. Проблем је лаж у коју смо потопљени. Већи део онога што видимо, чујемо, спознамо и изговоримо је лаж. Како знам? Па тако што знам да није Истина. Не мора то бити велика лаж, заправо ради се о покушају интерпретације Истине. Нешто се дода, нешто се избаци... На крају то личи на оригинал, али није оригинал. Едитуј слику као текст, измени једно слово и врати је поново у слику. Шта се добије? Исто је и са овим о чему причам. Зашто су Штулићеве песме живе и данас? Зато што је свој лични доживљај представио онаквим какав јесте. Ништа није додао да нам се умили, ни избацио да не испадне глуп. Решење загонетке најчешће није тамо где највише тражимо. Човек на онај свет не носи памет коју је стекао, већ сасвим супротно очекивању, глупост. Глупост је једино трајно добро које имамо. Биће јасније на примеру балона. Да би балон полетео мора се избацити сав непотребан терет и вреће са песком. Модеран човек мисли да ће балон полетети ако га натрпа лаким стварима, као што су разне плиткости духа - набацане информације са Википедије, парчићи туђих мудрости измиксане са градивним материјалом тренутне мејнстрим памети, а у ствари треба да избацимо наша тврдокорна веровања, лажи, лењости, самољубивости, повлађивања. Ако нисам задовољан тренутном позицијом, а у ствари фреквенцијом на којој радим, мора да има још врећа са песком које нисам избацио. Свака мисао је електромагнетна реалност и тежи да се опредмети. Јаке мисли, такозване одлуке, битно утичу на живот. Постоје нивои бића, као у војсци. Када генерал изда заповест сви слушају, а када је изда редов, сви се смеју. Наша дневна свакодневна свест је слична том редову. Свашта би хтела, а мало тога успева. Пуно нагомиланих мисли напиње опругу. Људи су заправо механички уређаји чија се опруга, како се иде ка гробу, лагано одмотава. Свака мисао, реакција, став... су предвидиви. Механички верник верује, механички атеиста не верује и мени је то добро. Када је њима добро, зашто бих се бунио? Шта је основни проблем? То што свако има свој властити космос између два увета и мисли да је ту и то све, и да је његов бољи од других, и да све мери и премерава по том малом исечку постојања. Мери море кашичицом за кафу. Тек када човек изађе из ЈА кавеза почиње да постоји и да схвата шта је постојање. Појам Бог постоји откако и човек. Сва размишљања, кроз целу историју, покушај су да се домисли шта је то Бог. Атеизам је јадан покушај да се у својој охолости човек устави на место број један. Самим тим се више ником не полажу рачуни. То ме подсећа на дечију револуцију у забавишту и покушај свргавања васпитачица уз први амандман који каже да од сада свако сме да једе слатиша колико хоће. Људи често мешају појам - Слобода, са идејом - Могу да радим све што ми падне на памет. Постоје нивои Слободе. Прва је она физичка, да могу да се крећем. Затим да нисам у пословно - робовском односу. Затим да радим оно што волим и што доприноси заједници. Обратите пажњу на два пола те идеје. Битно је да буде лепо и добро и мени и другима, иначе праве слободе нема. Следећи ниво где губимо слободу су везаности пажње. Ако имам кредит, део мене више није мој, него је у власништву банке. Ако сам се развео од жене, пола мене је овде, а друга половина у свађи са замишљеним противницима. На овом нивоу добар део људи одустаје од Слободе и прелази у добровољно робовање разним идејама. Идејама моде, револуције, поседовања ствари... Ти окови су златни, за разлику од физичких, али једнако ефикасно држе човека у ропству. У једном моменту сам имао седам мотора. Схватио сам да када поправим седми, први већ кука да хоће нови ланац... Првобитни осећај слободе се претворио у нешто друго. У ропству мотора се може бити и без мотора. Снажна идеја да морам купити неки мотор или део опреме за који још немам пара, блокира део мог бића. Тај део није овде са мном, него тамо негде у тој идеји. Целовитост бића је окрњена науштрб моћи поседовања. Трећи ниво је онај најтежи, а то је Слобода од себе самог. Од властитих хирова, фиксација и разних клацкалица структура, где би човек истовремено и да живи здраво и да се напије, и да буде веран жени и породици и да креше около... Тек када помири све те парове суротности, и када престане да граби Слободу само за себе, већ почне и да је даје другима, човек може бити истински Слободан. Песма Мике Антића нас подсећа на то: 85 „...И ако себе целог дамо, тек тада и можемо бити цели...“ Просечан човек је војник живота, редов. Несвестан, неодговоран, стално у опасности, вечито угрожен. Несвестан љубави и хармоније, иде уском линијом живота, наизглед напред, стално покушавајући да избегне одговорост и само га пацке одржавају на путу. Дводимензионално биће које покушава да приграби што више за себе, а да не плати ни један рачун. Машта о моћи, а у ствари пузи у том војничком рову конфузних мисли и емоција. Хрли ка свету, па када се то не оствари како је замислио онда бежи од света у депресију и усамљеност. Зна да састави идеалан фудбалски тим и како да реши светску кризу, а не може да порави зуб и врати дуг куму. Када стиснеш десни миш на њега у properties пише да је буба шваба. Тако изгледа, тако се понаша, а ово споља је само емулација хомо сапиенса. Огромна већина људи ради у демо моду. Имају само основне функције, а остале не могу да откључају зато што лажу. Највише себе. Нешто као врх леденог брега. Оно изнад воде је то што мислим да јесам, а остале две трећине су оно што заиста јесам и то људи не виде и нису свесни тога. Шта човек може да промени? Док је дводимензионална жвала, ама баш ништа. Ако би неким случајем престао да лаже, постао би лакши, разређенији и могао би да се одлепи од тврде материје и спозна једну нову димензију.То, за колико се дигао, осветљава један мали круг испод њега. Указује се и хоризонт, а тај мали круг доле је једина ствар у универзуму на који он има утицај и коју може променити. Све остало је сан. Како преузима нове одговорности диже се све више и круг се шири. Условно речено, ближи је тачки гледишта Ствараоца. Из њега излазе сва испољења јер је његова одговорност апсолутна и има апсолутну свест о целокупном постојању. Тачку гледишта посматрача, статика, могуће је заузети тек када одбацимо све своје. Потпуно голи, споља и изнутра. Само свесни себе. Под го, мислим слободан од везаности за своје унутрашње и спољне идентификације. Не постоји вертикална комуникација. Човек може да комуницира само са оним ко је на истој "надморској висини". Све што би рекао оном испод било би енкриптовано у њему познат систем вредности, а то са оригиналом има мало везе. Исто тако комуникација са спратом изнад је немогућа. Рецимо, као што пас не треба да се интересује шта је струја, тако и ја имам пречих обавеза овде и сада од маштања о Богу, јер све што бих и домислио је само машта и сан. Реалност је само онај мали део слободне територије за коју сам преузео одговорност. Та реалност је уједно и једина слобода коју човек може да искуси, зато што ту више нисмо механички уређаји. Осим спољашње постоји и унутрашња слобода. Ову прву, у неповољним околностима, човек може да изгуби туђом вољом, а унутрашњу само својом, потребан је пристанак. С обзиром на то да нисам Индијанац, да мењам Менхетн за пар шарених стаклића, мој Крст Часни и Слобода Златна нису и не могу бити предмет никакве трговине. Не постоји никакав добитак у овом спољном свету због ког би се одрекао унутрашње слободе. На колективном плану, док је тако, наш непријатељ нам не може ништа. Ма колико моћан у материји, на духовном нивоу је кепец. Они то знају и покушавају лукавством да нас сломе. Ако је то толико безначајно као што страни несој и домаћи самомрсци тврде, зашто толико кидишу. Ако је лако и ако су толико надмоћни, зашто се отегла борба до пред зору. А када сване, а свануће, видећемо шта је моћ. Постоје три врсте људи. Најмања група су бића која само личе на људе. Немају емоције, него користе шаблоне. Нема искуство љубави, него глуми како би требало да изгледа човек који воли, пати, диви се... Немају ни морал ни савест, па могу да манипулишу и повређују друга људска бића, наизглед без последица. Има их мање од 5 %, али је њихово цело царство земаљско. Сви ресурси и моћ су у њиховим рукама. Средња група су људски планктон. Њих има највише, и пошто немају координатни систем и не знају где да ставе нулу, па да се одатле по осама оријентишу на основна питања људске врсте, они слуђени забадају нулу у прву тачку где им падне пажња, имитирајући узоре. Пошто су им и узори дводимензионала бића, координатни систем има само две осе - слава и моћ. Глуме глуму, пошто и узори глуме људе. Трећа група је најмања и њу чине пробуђени људи, свесни своје истинске природе и чињенице да је све што постоји сачињено од Божанске милости, љубави и пуноће. Како помоћи планктону да оствари свој потенцијал? Прво треба поставити координатни систем, наћи референтне тачке, а то су горе поменути зен коани*: Ко сам ја? Шта је друго људско биће? Шта је Бог? Шта је Живот? Када нађе одговор на прво питање, човек по први пут види свет онаквим какав јесте. Искуство слично буђењу. Након тога, тај канал остане делимично отворен и довољно је да, нешто што јесте, интерпретирано онако како јесте дотакне моју душу. Тада се отварају врата тамнице и постајем и спознајем бескрај, моје најистинскије лице, најдубљу суштину. То нешто може бити кап кише, осмех, мирис липе, може бити и уметничко дело. Зато је посао уметника, не да фасцинира, саблазни, нити забави, већ да изазове у човеку осећај "Јебо те!", да за моменат стане и поклони се величини постојања. Нешто слично Маркесовом пуковнику Буендији када каже за песника да не може да верује да је у стању да напише тако савршено дело истом руком којом брише гузицу. Ми живимо у дуалном свету. Издвајање среће од несреће је процес узалудан колико и алхемијско издвајање злата од олова. ''Чашу меда јошт' нико не попи, што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију''. Његош је дошао до одговора. Решење је, како је велики владика Николај рекао, изнад добра и зла. Владика, који је део другог Светског рата провео у логору Дахау, по његовом сведочењу најсрећније тренутке у животу је провео у том логору. Када је човек спојен са Богом, небитно је где је у времену и простору. То је та трећа димензија. Особа, која о том стању има вредносни суд, а није га доживела, личи ми на форумаша који саветује Росија како да се боље испуца из кривине, а на 120 km/h му се слика размазује а пулс иде на 220. Срећа је пола несреће. Тек заједно су целина. Ми тежимо да узмемо само пола света. Гледамо глумце из Холивуда како су вечно млади, весели, успешни... па покушавамо да као они остваримо сан ове империје. Не видимо шта се дешава када се светла угасе, па када крену да се дрогирају, нервно ломе... Не збрајамо њихове сате код психијатра који покушава да их састави, већ само оне док броје паре. Клатно иде од среће ка несрећи и назад. Сваки наш покушај да га задржимо у једној тачки, не доводи до задржавања тог стања, него само до до тога да клатно још јаче тресне на другу страну. Иза те, дуалне свести постоји свет једности, свест пре испољеног, где су љубав и мржња једно, срећа и несрећа исто. Скоро свака појава на овом свету има свој антипод, осим светлости , добра...Формално супротност светлости је тама, али тама не постоји. Када отворимо плакар унутра није мрак, него недостатак светлости. Исто је и са добрим. Зло не постоји, постоји одсуство добра. *Коан представља загонетку или парадокс, којим се жели показати неадекватност логичког мишљења. Суштина спознаје је у превазилажењу интелектуалних, емоционалних или интуитивних путева сазнања. У тренутку пробуђења питач постаје питање. Не постоји више процес, него у једном безвременом тренутку, човек постане свестан своје истинске природе, а то је свест да смо ми испод свих наслага животне игре, у својој најдубљој суштини Божија честица, искра. То је свест о постојању, о јестености. Стање без мисаоних процеса. Стање једности у ком сви облици постојања извиру из апсолутне празнине и увиру назад кроз најлепшу игру стварања.