Hvala, matori. Na to sam i racunao. Posebno nece za tako minoran i jednokratan prekrsaj. Da sam ih nakupio tri, razmislio bih - koliko znam, i kod nas strance zarobljavaju na treci neplaceni parking-prestup.

Ja sam u Atini popio kaznu za parkiranje. Papir sa uplatnicom, zakacen pod vetrobran sa unutrasnje strane - 40 evra. Nisam platio i nadam se da mi se nece olupati o glavu kada dodjem na granicu u julu.

Ko ide na Lefkadu, najtoplije preporucujem obilazak kanjona Vikos i okruzenja, zaivsno od vremena i kolicine velicanstvene prirode koju mozete da podnesete!

Jos jedan mali tip: Kada prodjete Solun, sidjite odmah sa autoputa i vozite pored jezera, starim putem kroz Megalo i Mikri Volvi, pa kroz Asprovaltu i starim putem, pored mora. Nije mozda bitno sto cete da ustedite jedno 5-6 evra putarine u svakom pravcu, nego sto je put neuporedivo lepsi. Pritom, od Asprovalte do Peramosa zive duse, moze da se pegla isto kao na autoputu. Na autoput se vratite kod Peramosa, da zaobidjete krkljanac u Kavali i preskocite do Keramotija. https://www.google.rs/maps/dir/Eparchiaki+Odos+Lagadas-Mikris+Volvis,+Volvi+572+00,+Greece/40.6803598,23.5500517/40.6755765,23.6710671/40.7890055,23.8375786/40.8165531,24.2859581/40.8645189,24.296159/@40.8417964,24.383878,11z/data=!4m15!4m14!1m5!1m1!1s0x14a853e29d13e0ed:0xaf73ca128d430c67!2m2!1d23.2731972!2d40.6811828!1m0!1m0!1m0!1m0!1m0!2m1!1b1!3e0?hl=en

Ovo je bilo 7. maja: Golden Beach, tek pocinje da zivi, 8. maja Ko hoce da prosara, najtoplije preporucujem da potrazi smestaj, nekako mislim idealno je pri povratku sa Tasosa, u Nea Iraklitsi ili Nea Peramosu. Mesta su umivena, ima smestaja koliko hoces, Kavala je blizu za setnju i obilazak uvece, a odmah iza Peramosa, gledano iz pravca Kavale ka Solunu, nalazi se fantasticna plaza Amolofi (Ammolofoi). To je zapravo niz plaza, fin zuti pesak, sa dinama u zaledju i kaficima na svako malo. Pogled na Tasos kao bonus. Dobra je fora jer u odlasku skrati voznju za najmanje dva sata, racunajuci cekanje na trajekt, ukrc i iskrc, odnosno voznju do iza Kavale. Amolofi, 9. 5.

Pu, pu, dalje od mene!

Hehe, vidi ovu fotku i par tvojih - to je unutar par stotina metara:

Ako motor postane nestabilan zbog nevremena na trajektu, motor je poslednje o čemu ćeš da razmišljaš.

Sin i ja, motorom, 11-27. jula, Limenas.

Evo tog kratkog izleta: https://goo.gl/maps/FYbkT Nase navigacije ga, inace nisu prepoznavale - da ga nisam video (i obisao, hvala Streetview), promasili bismo ga. Na toj raskrsnici ima kafana (ΠΛΑΤΑΝΟΔΑΣΟΣ ΟΛΥΜΠΟΥ), sva u zelenilu i pod ogromnim platanima, idealno mesto za odmor po silasku. Inace, obelezeni put vodi do kapije u kasarnu - dalje ne moze. Mi smo nocili u Leptokariji, sledeca destinacija bila nam je Tasos. Ujutro smo posli ka Olimpu i napravili veliku potkovicu, vrativsi se na put u Kateriniju - svaki metar se isplati, ceo taj "detour" od par sati je prelep. Od plaze do 1.700m u nebo i nazad! Ako ne radi link, probaj ovaj: https://www.google.rs/maps/dir/40.0362332,22.3341019/%CE%A0%CE%9B%CE%91%CE%A4%CE%91%CE%9D%CE%9F%CE%94%CE%91%CE%A3%CE%9F%CE%A3+%CE%9F%CE%9B%CE%A5%CE%9C%CE%A0%CE%9F%CE%A5,+402+00/@39.9996269,22.3336523,11701m/data=!3m1!1e3!4m8!4m7!1m0!1m5!1m1!1s0x13586a54e399694b:0x95144f2c9c68d04f!2m2!1d22.284389!2d39.991471?hl=en

Bravo Doktore i bravo Milice. Onaj deo oko Olimpa prema Kateriniju, ima jedna skoro duplirana scena, tacno sam zastao tamo na vrhu i gledao nizbrdo jer su mi drugari nesto zaostali. Steta sto malo ranije niste skrenuli u planinu, prema vrhu. Put do gore cista je fantazija. S druge strane, ne mozes svuda zabosti nos, prosto vreme pocne da istice.

A na sta, ako ne na kafu? Sad mi treba njegova pomoc, nisam najbolje popamtio kuda smo prosli Peloponezom, sve mi se zdzumlalo u glavi. Ja cu sigurno opet! Ali na najmanje dve noci - tako moze covek da se rastereti, pa malo i da hoda.

Dva kratka klipa, kanjon i reka, na YT:

4, 3, 4 ;-)

Hvala, drs. Doktore, samo oko Vikosa bilo je jos mesta koja sam zeleo da obidjem, ali nije bilo vremena, jer put preko Albanije je trajao satima duze nego sto smo mislili. Pritom, bukvalno bilo koje odvajanje puta da ispratis, vodi ili u planinu neku ili niz obalu. Tvoju pricu sa Peloponeza sam gledao par dana pred nas polazak... Pominjao sam ga i razmisljali smo, ima li lufta - trebalo je, ustvari, da preskocimo Atinu i da obidjemo jug poluostrva. Next time! ;-)

Vece i zivlje mesto Aristi je prekoputa klanca. To je lokalni turisticki centar i odatle polaze razne ekspedicije (ko plati. Ko ne plati, ide sam, zaluta i pojedu ga vuci) u kanjon i na visoravan. Splavarenje, planinarenje, kampovanje, svega ima. Nismo fotkali, ali vredi reci - jer ko hoce neku akciju, najbolje da potrazi tu. Ovaj deo Epira zaista je za svaku preporuku i, ako nekog privlaci, mislim da nece pogresiti da odvoji nekoliko dana. Mi smo imali samo to vece i sutra prepodne, kada smo krenuli put Monodendrija. Odnosno, The Enda. Elem, ujutro (a bila je nedelja) morali smo da tocimo gorivo, a najbliza pumpa bila je jedno 30ak kilometara od Papinga, u Kalpaki(ju) (Καλπάκι), mestu na putu za Janjinu. Druga opcija, Konica, lezi na kontra strain, severno. Zeleo sam da je obidjemo, ali u tom trenutku izgledalo je da i Monodendri mora da otpadne, pa smo zapucali ka blizoj i usputnoj pumpi. Tu smo porazgovarali - ja sam to selo i pogled na kanjon vec prezalio, ali Pedja je pokazao da je bolje shvatio lokalnu topografiju (mada sam ja cele zime bistrio nGoogle earth i Maps) regije i rekao da bi trebalo da imamo priliku da se odvojimo sa magistrale i obidjemo sve to. Tako i bi! Na sirokom, carskom drumu, u mestu nesrecnog imena Karies i skoro nadomak Janjine, tabla: “Monodendri”! Samo sto se nisam upisao od srece. Put se od magistrale penje tempom kao da se uzlece avionom. Da ne davim (imate Google Earth, vecina ako ne svi ovi putevi sun a Street View-u), za jedno sat ili tako nekako fantasticne, krivudave voznje, stize se u Monodendri, najvise mesto nizu slicnih na usponu ka visoravni. Sva su lepa, skockana i strma. Popili smo kafu,odnosno (Nes) frape i nastavili ka tacki po imenu Oksia (Oxia). Monodendri, odnosno - Jedno Drvo. Iz Monodendrija zapravo treba obici i Oksiju i manastir Svete Petke (Moni Agias Paraskevis, Μονή Αγίας Παρασκευής), uklesan u liticu. Ovo drugo, medjutim, zahteva oko sat pesacenja – u cizmama i odelima, sa kacigama i tank torbama to je previse cak i za euforicnu Biljanu). Oksia je ionako ubedljivija, rece nam devojka koja nas je posluzila u kaficu. Penjuci se jos i jos i jos, put prolazi kroz predeo sto ga zovu Kamena Suma. Fotka sama objasnjavaja otkud to ime. Uopste cela ta oblast nosi obelezja te neke, rekao bih kraske erozije gde voda topi neke, a ostavlja druge slojeve kamena. Prelepo, bre - ali, smesno naspram onoga sto sledi iza. Oksia. Tacka osmatranja na juznoj litici kanjona Vikos, tacno nasuprot mesta gde se stotinama metara visoke zidine cepaju i otvaraju u poprecni kanjon, stvarajuci oblik, odatle gledano, obrnutog slova T. Meni jos zuji u glavi! Oksia je, prema izvorima na netu, uklesana u liticu na 490 metara iznad dna kanjona. Vertikalno. Iza osmatracnice-balkona nastavlja se put, “uz sopstvenu odgovornost.” Samo par desetina metara dalje, zavrsava se. The End. Ko bolje pogleda, u sredini levo na toj stazici videce Biljanu - crvena tacka, to joj je kosa. Bez brige, ono iza nje nije medved, nego njen muz Pedja. Ni ovo nije medved, nego sam to ja. Tu smo, na kraju, mezetili malo. Bilo nam je ozbiljno tesko da se odvojimo. Videli smo potonjih osam dana jos svasta. Najmanje tri dana imali smo fantasticno putovanje, manje utabanim stazama i kroz neverovatnu prirodu. Ipak, posle ovoga, barem meni sve je bilo malo manje velicanstveno. E, sada stvarno Peloponez! Ali prvo: The End!

Smestaja u Papigu malom i velikom ima u izobilju. Mi smo nocili u jednog tradicionalnoj kuci, starovremenski namestenoj. Ko procacka po netu, naci ce i bazene sa pogledom na onu liticu i dzakuzije i svasta ponesto. Imai gomila kafana/tavern/restorana, odnsono kafea. Uglavnom sluze jagnjetinu i uobicajene grcko-balkanske stvari. Vec tu smo, inace, bacilli peskir u ring i odustali od ideje asketske (odnosno jeftine) ishrane. Cudo je da do povratka nisam promeketao! Mali... Veliki Papigo. Elem, izmedju dva Papiga, nalazi se ovo: ΟΒΙΡΕΣ ΠΑΠΙΓΚΟΥ. Stagod znacilo, radi se o recici koja je stvorila ove kaskade. Voda je potpuno bistra, verovatno potice od snega sto se (jos pocetkom maja) topio daleko iznad. Jos jedno briljantno mesto – i imali smo ga samo za sebe. Odlazak iz Papiga. I'll be back.

Zapravo, Papigo je na redu. Mesto se nalazi na dohvat puta kojim se uglavnom putuje ka Jonskom moru, tik severno od Janjine. Pritom, tu su dva mesta, Veliki i Mali Papigo, smestena pod fenomenalnom liticom koja se uzdize jedno 500-700 metara iznad, i 15ak minuta serpentinama od recice Voidomatis, koja tece kroz kanjon Vikos. Recica Voidomatis. Gdegod da se krene, svaki cas se silazi se i penje po vratolomnim strminama. Od Aristija s brda dole, pa onda opet gore do Papiga. Drumovi odlicni, kako siroki i vaznijji, tako i uzani. U oba Papiga, sve zgrade, pa i one nos-novcate, zidane su na tradicionalni nacin: bokovi od tesanog kamena, krovoi od kamenih ploca. Ocigledno se, za razliku od nekih drugih “etno” mesta sto sam ih video u Grckoj, veoma trude da sacuvaju vizuelni integritet starog sela. Pogled nekako vazda kvare kablovi – tu su jos daleko od modernog vremena i sve im visi iznad krovova i uz puteve. Papigo - Veliki, Mali, pa opet Veliki...

Fakin' nadrealno!

Hvala! Cim stignem, pisem, Peloponez na redu.

MM je rekao da je Honda uopste imala problem sa neocekivano visokom temperaturom: Heat melted Marquez challenge "Today I fight more against my bike than my rivals" - Marc Marquez. (http://www.crash.net/motogp/news/218949/1/heat-melted-marquez-challenge.html)

Od Ohrida smo put Albanije krenuli preko Galicice – treba znati da se prelaz preko planine, ka Prespi, placa 2 evra po motoru. Nije bilo hladno, ali nije bas bilo ni vruce - jos je ostalo ponesto od snega nagomilanog pored puta tokom zime. U Albaniju smo usli preko prelaza Stenje. Do prelaza Tre Urat ima oko 130 kilometara, ali vozi se nesrazmerno dugo. Put je spocetka odlican, sirok i gladak, ali brzo se pretvara u tek malo vise od puteljka. (Ovo je dok je jos veoma dobar) (Ovde je sasvim OK i uglavnom je tako) Uglavnom je, medjutim, sasvim solidan, uprkos pomenutim kratkim segmentima gde su li bili radovi ili se nesto radilo pored druma. Podseca me na puteve oko Zlatibora/Sirogojna, povremeno, kada se zadje vise u brda, na ono oko Mateseva. A zalazi se prilicno – vecim delom prelazi se visoravan, uz cesto penjanje i spustanje serpentinama. Voznja je zahtevna. To sto je krivudavo, uz povremeno erodiranu podlogu donekle nadoknadjuje veoma tanak saobracaj – ali to moze da bude zamka, jer par puta smo se, iza slepih krivina, suocavali sa busevima i dzipovima kako opusteno hvataju idealnu liniju. (cesto je ovako, vijugavo i visoko) (Malo slabijeg puta) Ovom rutom prolazi se kroz Korce i neka manja mesta. Ljuta, tuzna sirotinja, vidi se svuda – ljudi na magarcima, rade u poljima, u ta dva grada, Korce na pocetku i Leskovik na kraju, citavi blokovi zgrada –stambenih, ne porodicnih - jadnih do bola, nemalterisanih, gola cigla. Natocili smo u Ohridu, tako da u Albaniji nismo morali – em je deonica kratka, em je potrosnja na takvim putevima niska – pumpe smo vidjali, ne mislim da bi bilo problema i da je trebalo potraziti gorivo – barem nista vise nego sto moze da ih bude bilo gde kad zadjes u tzv. unutrasnjost. Po selima, deca masu motoristima, matori gledaju kao da su bica s Marsa. Videli smo dve policijske patrole uz put, obe oko Korce – uniforme staromodne kao Juga 80, visoke sapke zabacene na potiljak. Smeju se i masu da se uspori, ali ne zaustavljaju. U Leskovik smo usli umesto da pre grada – varosi – skrenemo na put za Tre Urat. To bi nas odvelo do prelaza udaljenog svega desetak kilometara dobrom puta. Umesto toga, pitali smo. I izasli na neke dronjke od asfalta, medju koze i ovce. Put, ispostavilo se za Carshove, vise je nego dvostruko duzi. Nema veze, ne idemo peske, ali los, los, los! S druge strane, spektakl od prirode, ta planincuga, pa s druge strane jezivo dubok klanac. Da nismo toliko vec bili umorni i da meni nije gorelo u glavi da necu stici da uradim sto sam naumio oko Papiga, uzivao bih mnogo vise. Ovako, samo u retrospektivi. (Leskovik. Jedva se nazire, sredina malo levo. Dalje levo se lepo vidi put kojm se ide u Grcku, a mis smo isli udesno, oko planine ispred.) (Ovuda!!! ) (Odnosno, ovuda - Pedja se zaustavio pored onog dela puta koji je obezbedjen tim zidicem. Pa opet, on i Bilja se naginju bez mnogo entuzijazma da osacuju dubinu klanca) Od Carshove put odlican, a iza jedne krivine: iskrsava masiv Vikos, nas cilj za dan broj dva! U Albaniji jedinu neprijatnost, i te ozbiljnu, doziveli smo na izlazu iz zemlje. Ja deo love, dokumente i pasos drzim pod folijom tank torbe. Kada sam predao pasos, zaboravio da sam unutra smotao 50 evra – policajac se konsternirao: „No, no,” mase glavom prekorno i vraca mi one pare. Ja, podjednako konsterniran, upljuvah se da objasnim da je to accident. Uf, mogao je da ih uzme! E, i onda krene pregledanje pasosa. Listanje, napred, nazad, napred… Ispostavilo se da nikome od nas troje na ulazu nisu lupili pecate, pa smo morali da cekamo jedno 10 minuta dok nisu tamo, na severu, dobili nekog ko je potvrdio da smo prosli tu i tada. Nista strasno. Posle isto neuobicajeno dugog listanja soski na ulazu u Grcku. na koncu, u Papingo smo, umesto sredinom popodneva kako sam zamislio, stigli posle 6 uvece (doduse, po lokalnom, +1 vremenu).

Ja sam, recimo, planirao da iz Ohrida skocimo do St. Nauma, pa da se stustimo do Papiga i da se tamo jos popodne vozimo okolo. Sipak, Nema teorije. Put kroz Albaniju, od Stenja do Korce, bio je savrsen. Nov, grippy... I onda je pocelo. Ko se vozio po okolini Zlatibora, to je to. Svuda uzano, uglavnom veoma, veoma krivudavo, ponegde sasvim dobra podloga, ponegde je nije uopste bilo - par puta sam se prestravio da smo dosli do kraja puta. Par stotina metara prasincine i makadama, pa eto ga opet. Ali to su bili slucajevi gde je bilo nekih kamenoloma, pa su ga izgleda bukvalno kamioni zatrpali. Usput smo sreli prilican broj motorista, vozili su od juga ka severu, tako da verujem da je ta ruta sasvim uobicajena, odnosno ne treba se ustrucavati, samo dobro planirati vreme, a ne preterano optimisticno, kao sto sam ja, spocetka. Da, kada smo dosli do Leskovika, na manje od 10km do granice prema Grckoj, zalutali smo. To mesto je u podnozju jedne planincuge ogromne i nju smo obisli kontra kazaljke na satu,jedno tri puta duzim putem, koji je pritom bio rupa do rupe. S druge strane, zahvaljujuci tome videli smo jednu neverovatnu klisuru, rekao bih par stotina metara duboku, koju inace ne bismo. Da ne pricam da smo se mladili sa ovcama i kozama da prodjemo! Necu sada da davim, poceo sam da kacim fotke na FB, pa cu da ih linkujem ovamo cim stignem, verovatno pocev od veceras.

Nas troje, ja na Stromu 650 i Pedja i Biljana posadjeni na R1150GS, napravili smo malu, desetodnevnu turu iz Beograda, preko Makedonije, malo Albanije, oko Grcke i nazad, sve pored zapaljenog Kumanova. Krenuli smo 1. maja i vratili se 10. Prema mom cajgeru, 3.780 kilometara. Koliko smo para potrosili, mislim da nije relevantno - ne jer je tajna, nego jer sam ja polovinu od 10 noci spavao kod prijatelja. Smestaj smo placali od 45 evra za trokrevetnu (u Papigu) do 55 za dvokrevetnu (Atina). Aigio i Leptokarija (25 single, 30 double). Bilo je, sigurno, i jeftinijeg i skupljeg smestaja. Hrana, isto: nas plan da jedemo jeftino pao je u vodu vec u Ohridu. Na pola puta palo je popustanje kaiseva na odelima! Sada gladujem. Elem, da krenem: 1. maj Beograd - Ohrid 2. Ohrid - Papigo https://goo.gl/maps/Dujci 3. Papigo - Egio (Aigio, Αίγιο) https://goo.gl/maps/rjBzq 4. Egio - Atina (dve noci) https://goo.gl/maps/uRCV5 6. Atina - Leptokarija https://goo.gl/maps/A5jOL 7. Leptokarija - Tasos (2 noci, prelaz u Nea Iraklitsu kod Kavale za poslednju noc) https://goo.gl/maps/Tu17R 10. maj Nea Iraklitsa - Beograd https://goo.gl/maps/XdKnX Napravljeni krug proizvod je moje ambicije da posetim neka mesta u Grckoj, pre svega neka u kojima van tzv. visoke letnje sezone zive kojekakvi drugari. Ideja zaceta negde potkraj jeseni dobila je malo mesa kada su se zakacili Pedja i Biljana (masta je jedno, planiranje nesto sasvim drugo). To sve dalje je dobijalo oblik uz rastucu opsednutost pojedinim coskovima Grcke: moju, recimo, mestom po menu Papigo (u originalu Πάπιγκο, u transkripciji na engleski i Papingo, Papigko), na koje sam natrcao zverajuci danima po Google Earth-u i izmisljajuci sto krivudavije i brdovitije rute. Brzo je postalo jasno da je nemoguce svuda stici krivudavim putevima, tako da smo se fokusirali na one kljucne oblasti, a za put iszmedju njih veoma lepe i brze magistrale i nevidjeno dosadne autoputeve, ispresecane desetinama naplatnih rampi. Jedina kulturna medju nama, Biljana je zelela da vidi Olimpiju, Mikenu i Partenon. Pedja zapeo za Pilion (Πήλιο, Pelion) jer neko mu je jednom pricao o nekom carobnom mestu na tom pomalo zabacenom poluostrvu sto sa visine nadzire Severne Sporade (ovo sam od njega pokupio, ja pojma nemam o grckim ostrvima, razumem se samo u Tasos – s druge strane, on nikada ovo ne bi umeo da napise... elem...). Svi smo hteli da pozdravimo bogove na Olimpu (njih dvoje Zevsa, ja Afroditu), pa smo i tu skrenuli s puta (ciji najlepsi deo, do pod vrh planine i STOP znaka na ulazu u vojnu bazu, pritom, nije ubelezen na mapama, pa ni na GPS-u). Elem, do Ohrida i oko Ohrida, putopisa celo brdo. Atina, Tasos, autoputevi, to je sve vidjeno i manje zanimljivo. Osvrnucu se pre svega na ono malo voznje kroz Albaniju, na Papigo i Vikos, na prelaz preko Peloponeza i na Pilion. Moj devet godina stari Strom, sada sa skoro 70k km na satu, trosio je sa mnom i tri krcata kofera od 4,01 (to preko nekih albanskih gudura) do 7,3 l/100 km (to poslednja deonica, kada sam vozio 150-160 po kisi zeleci da se vise dokopam kuce, sina i suvih gaca). Uglavnom je islo izmedju 5 i 6 l/100. Dolio sam 300 ml ulja u Ohridu, posle nista. Nemam pojma zasto i kako, ali tako je bilo. Nastavicu. Cim uzmognem! :-)

Razmisljao sam i odustao. Posle ovo par kilometara po putevima i autoputevima, mislim da nisam pogresio, mada na prvu izgleda atraktivno. Prosto mi ne deluje kao da moze zaista da popravi zastitu. Cini mi se, ako dignes vise od ovoga sto fabrika ionako omogucava, dobices vrtlozenje sa svih strana. Pritom, ne izgleda da moze u voznji da se podesava - ima dva zavrtnja, odvi oba, vetar ima odmah da ga poobara, a onda kako da namestis da ti odgovara dok stojis... Krpi gace...