Na benzinskoj pumpi srećemo starog prijatelja Mausa. On nas vodi u Ljubljanu gde nas uz kaficu čekaju poznata lica: Mateja, Irena, Bojan i Marjan. Kasnije sa našim domaćinom pijemo rakiju. Možda je baš to presudilo (po nama loše vreme) da smo pokret kući odložili za subotu. U petak se odmaramo.

Izgubili smo oko tri sata i nastavljamo dalje ka Ajdovščini gde pijemo kafu. Zatim vozimo ka moru i na moje najveće iznenađenje u jednom trenutku prelazimo u Italiju. Vozimo iznad Trsta i Kopera, stižemo u Izolu gde ručamo morsku hranu, a u Pirani pijemo pivo. Zatim se starim putem vraćamo za Ljubljanu. Malo sam sa nevericom slušao ovaj predlog imajući u vidu stanje starog puta NS-BG, ali ovaj put nije ni nalik našem. Odličan asfalt i brze krivine – o tome svedoče i stiskaji sa zadnjeg sedišta.

Polazak je u pola deset. Svi su tačni. Izlazimo iz Ljubljane, točimo gorivo i gas. Na nekih 30 kilometara od grada pri izlasku iz krivine čujem onaj karakteristični tuk ili puk iz zadnjeg tocka kao kada ste zadnjom gumom naišli na kamenčić koju je guma izbacila. Posle nekoliko krivina osetim ja da nešto nije u redu sa zadnjim krajem. Stajem polako i imam šta da vidim: guma je ispustila. Okrećem točak i nalazim u gumi suvenir iz Slovenije. Dalji scenario pretpostavljam da znate i sami pa ću samo postaviti slike. Počastio sam Transalpa novom gumom. Sve to ne bih uspeo bez Renata i ekipe koji su se vratili po gumu u Ljubljanu i našli vulkanizera u blizini.

I za kraj ovog napornog dana: večera. Glavni kuvar je Renato. Lazanje ništa ne valjaju. Ako vas slučajno bude nudio, nemojte jesti, ostavite sve za mene. Nakon večere kaže naš domaćin ovako: - Sutra idemo na vožnju. Imate tri opcije da birate: Austrijski Alpi, Julski Alpi ili more. Je li neko rekao MORE??? Na more idemo, naravno!!!

Potrošene kalorije nadoknađujemo odmah po silasku. Imaju i most sa katancima. Bane kaže da je možda vreme da se pokrene novi biznis. Pored katanaca sada bi mogli da prodavaju i neke rezače za one koji su se u međuvremenu predomislili i sada bi da skinu katanac.

Za popodne su nam organizovali razgledanje Ljubljane. U grad izlazimo sa Banetom i Sandijem gde srećemo Mareta i pijemo... da, pogodili ste: pivo. Penjemo se u tvrđavu odakle imamo divan pogled na glavni grad Slovenije.

Stižemo na austrijsko-slovenačku granicu. Opet zezanje: spremaj dokumenta... Naravno granicu prelazimo bez zaustavljanja. Mašemo kamerama. Prvo što primećujem da je autoput bolji od austrijskog. Ne da se sada žalim kako su putevi u Austriji loši, ali ovaj je bez greške. Drugo zapažanje je često usporavanje na 40 km/h radi provere vinjete. Taman se zaletis i ... Pred Ljubljanu počinju tuneli. Iza tunela vijadukt, pa opet tunel. Interesantno. Oko 30 kilometara pred Ljubljanu me hvata umor. Ciljam prvi parking, gde se izvaljujem u travu. Dremnuo sam nekih 15 minuta i budim se kao preporođen. Gas... Ljubljanu obilazimo na autoputu i oko pola 12 stizemo u Brezovicu kod Ljubljane kod našeg drugara Renata. Dolazi po nas i vodi nas do svoje kuće.

Plan je bio da ćemo u Ljubljanu ići zakačivši Alpe. Mislili smo preko Salzburga da odemo do Orlovog gnezda i Muzeja soli u Berchtesgadenu. No, videvši oblake ujutru iznad Beča i poučeni iskustvom sa vikenda kada je u Beču nebo bilo tmurno a u Alpima je padala kiša, odlučujemo da se uputimo direktno za Ljubljanu autoputem prema Graz-u. Ova odluka se kasnije pokazala kao vrlo mudra. Na autoputu gledam da budem brži od kamiona. Vozim oko 110 km/h, nekad do 130. Pretičemo kamione, svi ostali pretiču nas. Sunce nikako da se probije kroz oblake. Nešto je hladnjikavo. Melinda se ušuškala iza mene, nije joj hladno. Kod Graz-a nas hvata kišica a digitalni termometar pored puta pokazuje 10 stepeni. Mogu da zamislim kakvo je vreme sada u Alpima! Melindi ni dalje nije hladno. Pred mojim očima se odigrava scena kako kod kuće odvajam zimske rukavice sa komentarom: ovo mi sigurno neće trebati u julu. Gedžet na motoru pokazuje 12 stepeni. Njemu verujem, a ne termometru pored puta. Pred granicu sa Slovenijom sipamo najskuplje gorivo na putovanju: 1,6 evra/litra, Shell pumpa. Mogao sam i neku drugu da izaberem. Znam, znam... u Sloveniji je 1.28 evra litra. Sipao sam i kod njih do čepa. Silazivši sa motora ugledah nalepnicu na stubu. U redu. Zabranjeno telefoniranje, zabranjeno pušenje i ... ZABRANJENO SIPATI U MOTOCIKL??? A ne, nego je zabranjeno sipati dok sediš na motoru. Doooobro... Iza pumpe je parking. WC se naravno plaća. Pola evra je. Čiki na ulazu nudim forinte, drugo kao nemam. Ma u redu je, maše čika, ne treba. Kupujem slovensku vinjetu.

400 evra

U ponedeljak ujutru pada kiša. Polazak za Ljubljanu odlažemo za utorak. Idemo na sladoled i polako se pripremamo za sutrašnji put. „Dolomiti”:

Seegrotte je nekadašnji rudnik gipsa u blizini Beča koji je sada otvoren za turiste. Tu su snimili jednu scenu iz filma Tri Musketara i sklapani su avioni za vreme Drugog svetskog rata. Ime je dobilo po jezeru koje se nalazi na dnu rudnika. U cenu karte je uračunata i vožnja čamcem na jezeru čije je prosečna dubina 1,2 metara. Inače nivo vode konstantno raste pa su primorani da dnevno pumpama izbace 50 hiljada litara vode da bi se održao nivo kako bi čamci mogli da se kreću. U rudniku je hladno i mračno.

U nedelju odlazimo do Myrafälle vodopada i do Seegrotte-a, nekadašnjeg rudnika gipsa. Kad smo stigli do vodapada postalo mi je jasno zašto nismo kisli i gubili vreme kod onog malog vodopada juče. Myrafälle je dugačak 600 metara i sastoji se iz više manjih vodopada. Uređeno je i može svugde da se prođe peške. Mostovi se svake godine obnavljaju, jer ih odnese nabuljala reka u proleće. Stigavši do gore ćete najverovatnije ispustiti dušu. Mi jesmo.

Posle napornog rada valja nešto i pojesti, jelte? Ja sam mislio da ćemo ovde platiti ručak papreno, ali se ispostavilo da naši domaćini odlično poznavaju ove krajeve kao i restorane pa smo lepo ručali za relativno malo para, pedesetak evra. Psssst... Odaću vam jednu tajnu: u Austriji je hleb skup i slabo ga jedu. Zato uvek naručite jelo sa knedlama. Moje omiljeno je: Schweinebraten mit Knedeln. Posle ručka odlazimo do vodopada u blizini, ali pošto pada kiša ne izlazimo iz kola. Kasnije nas kiša ne sprečava da jedno pola sata kisnemo u šumi skupljajući gljive za večeru. A pored gljiva treba i nešto konkretno pojesti za večeru. Stigavši kući spremamo večeru i desert. "Mešo na štolu" je i u podrumu.

U subotu nas vode na izlet u Alpe. Vreme je grozno, kao da je jesen. Oblačno je i tmurno, neretko sa pljuskovima. Posle 2 sata vožnje stižemo u Vögelpark (Park ptica) blizu naselja Kärtner. Mesto je jako interesantno. Ima mnogo ptica koje možete hraniti semenima što kupujete na ulazu. Tu smo proveli dobrih sat vremena.

Četvrtak i petak provodimo sa rodbinom. Jedemo u kineskom restoranu skoro za džabe. Najeli smo se za medalju i za nas pet platili 35 evra. Zatim smo otišli u šetnju sa psima i malo planirali rutu do Slovenije. Prventsveno smo pokret za Ljubljanu planirali u petak ujutru, ali smo ga zbog lošeg vremena i nagovaranja rodbine odložili za ponedeljak (odnosno utorak, kako ćete to već videti kasnije).

Popodne nam domaćini otkrivaju da u podrumu i oni imaju manji zološki vrt.

Nije mi bilo svejedno ostaviti ni motor u gradu a kamoli kacigu. Mada je bilo dosta motora parkiranih sa strane i nijedan nije bio nešto posebno zaključan ili obezbeđen. Drago mi je da vam se sviđa putopis! Idemo dalje!

U Volks Park-u (Narodni park) počinje da pada kiša, a bogami stiže nas i umor. Preko puta je zgrada parlamenta. Slikamo se ispred i raspitujemo se za ulazak u sam parlament. Ture traju po sat vremena, pa odlučujemo da ne ulazimo. Sledeća stanica nam je Rathaus – Gradska kuća. A usput ćevapi, doduse ovde ih nazivaju cevapcici. Ispred Rathaus-a je postavljeno veliko platno i održava se Filmski Festival. Zapažamo da puno ljudi vozi bicikl u gradu. Dvotočkasi se mogu i iznajmiti, mada javni prevoz je toliko dobro organizovan da sa njim možeš doći do bilo koje tačke u gradu. Postoje dnevne karte koje uopšte nisu skupe i važe za sve linije i za sve tipove javnog prevoza.

Kartu čitaj, seljaka pitaj! Ali pošto ne nailazimo na seljaka idemo po karti. Stižemo u palatu Hofburg gde su ranije boravili članovi carske dinastije a sada su tu kancelarije federalnog predsednika Austrije i ministarstava.

Dalje prolazimo pored raznih univerziteta. Moramo pod hitno u WC. Nailazimo na Opera Toilet gde po ceni od 70 centi možete piškiti slušajući valcer Na lepom plavom Dunavu. Automat ne vraća sitno - olakšavamo se za po 1 evro po osobi. Razglednice: Nastavljamo dalje pored nekoliko muzeja u koje ne ulazimo. To ostavljamo za sledeći put kada ćemo ih lepo i na tanane obići. Usput sve same Honde!

U samom centru gotovo da nema saobraćaja. Najpopularnije prevozno sredstvo su kočije, ali zbog paprene cene smo mi ipak išli peške. U centru su i ostale cene sačuvaj bože! Jedan komplet sa slike na primer košta 1000 evra. Sledeće odredište nam je crkva Sv. Karla(Karlskirche). Usput prolazimo pored Bečke Opere i Bramsa. Ulaz u crkvu je 7 evra po osobi. Posebne stepenice vode u toranj, ali ne možete izaći na krov. Ima dosta raznih novčanica i kovanog novca u samom tornju, ali podalje od lepjivih ruku posetilaca. Evra slabo ima, kanda su ukućani razradili neku tehniku pecanja na evre. Tu je i muzej gde možete videti sveštenikovo odelo delom izrađeno od ljudske kose.

Sreda je predviđena za sam centar Beča – Ring. Opet motorom do U-Bahn-a, i opet nema mesta za moju kacigu u top case-u. No nebitno, ostavljam i jaknu na sebi, nešto je hladnjikavo. Dolazimo do katedrale Sv. Stefana (Domkirche St. Stephan). Ulaz u samu crkvu se ne naplaćuje, ali posebno se plaća ulaz do glavnog oltara, silazak u katakombe i penjanje u tornjeve (ima ih dva). A ove nabrojane stvari ako ne pogledaš, kao da nisi ni bio. Prvo se penjemo u toranj sa skupljom kartom (vođeni mišlju da je sigurno lepši kada je već skuplji) a potom silazimo u katakombe. Oltar i drugi toranj ostavljamo za sledeći put. U katakombama je zabranjeno slikanje. Tu se nalaze balzamirana tela biskupa i članova dinastije Habsburg. Unutrašnji organi su im izvađeni i podeljeni na tri dela. Čuvaju se u zatvorenim metalnim posudama u tri crkve u Beču. Tu su i kosti žrtava poslednje Velike kuge u Beču. Umrli nisu sahranjivani nego su samo pobacani u katakombe, da bi ostatke njihovih tela kasnije složili u prostorije koje su zazidane. Ostavljeni su mali prozori na zidovima - otud naše slike.

U-Bahn-om odlazimo do gradskog parka koji je pun statua. U jezeru su neke ogromne ribe, ali nikom ne pada na pamet da ih okrene na raznju. Reka Wien: Do motora se vraćamo U-Bahn-om. Popodnevne aktivnosti i Erdbeernudl. Mmmm...

Ulaz u Glorijet se ne naplaćuje sve do najvišeg platoa, gde vas puštaju za 2,5 evra. Glupo nam je da smo došli čak dovde a da propustimo pogled sa Glorijeta na zamak. Da li vam je sada jasnije o kakvom sistemu za izbijanje para iz džepa se radi? Slike vredne 5 evra: Nazad ka zamku se vraćamo drugom stazom koja vodi kroz šumu. Usput hranimo veverice. Bašta, vrt ili šta već, ali je prelep! Interesantno je da radnici koji održavaju vrt su tu i rade svoj posao skroz neprimetno i nesmetano dok se turisti šetaju.