Hahahah, evo pozdravlja i tebe fotograf. Verovatno ti je jasno da posedujemo oko 3000 fotografija. Moram da vidim sa Seveom da mi nekako spoji fotoaparat na akomulator. Malo nam 3 kompleta baterija koje imamo. Zove te Danijela na kafu

Posle pauze od nekih pola sata, dosipam gorivo i krecem prema Kalampaki. Svestan sam da ce me uhvatiti noc. Nema veze, napravicu pauzu kad osetim potrebu i prihicki se spremim da vozim nocu po nepoznatom putu, opet prepunom krivina. U Kalampaku stizemo oko 22,30h, posle predjenih vrlo blizu 600km toga dana, i to po izuzetno zahtevnim putevima. Pronalazimo smestaj i pravac u setnju. Bio sam veoma ispunjen u tom momentu. Posle tusiranja, sav umor je nestao i u meni se probudila zelja za otkrivanjem novih mesta, setanjem novim ulicama, posmatranjem nekih drugih ljudi. Gradic je uvece stvarno prelep, toliko ziv i prepun mladog sveta. Baste kafica iz kojih se cula raznovrsna muzika su bile prepune. Dugo smo setali gradom, do kasno u noc. Umor me je toliko izlomio da se uopste ne secam kako sam dosao do hotela i kada sam zaspao. Grad uvece nije fotografisan jer su baterije ostale u sobi na punjenju.

Pocinje nocna mora!!!

Zbog sve nervoze koju sam osecao u tom momentu, poceo sam pogresno da rezonujem neke stvari i da donosim pogresne, krajnje nepromisljene odluke. Ova raskrsnica ce mi zabiberiti kompletan dan. Nisam hteo da slusam isplaniranu rutu na navigaciji, vec sam poslusao intuiciju, i naravno, pogresio. Ustvari, nisam mnogo ni razmisljao, jednostavno, nesto me je nateralo da skrenem levo, iako sam trebao da nastavim pravo. Svideo mi se tek izgradjen, nov asvalt. Isao sam logikom da je ovo verovatno novoizgradjeni put sa skijalista koje se nalazilo u blizini. Bio sam siguran da ce me najlakse dovesti do nekakve civilizacije, ali...prc - trica!!! Trebalo mi je sigurno vise od pola sata da shvatim da je ovaj put izgradjen kako bi drvosece lakse izvlacili poseceno drvo iz sume. Posle oko 25km voznje po fantasticnom asvaltu, isti nestaje. Krece nesto jako rapavo sto nemam pojma sta je! posle par kilometara nestaje i taj rapavi beton, krece makadam. Posle par kilometara nestaje i makadam, krece nekakvo kamenje, pa onda prasina, pa pesak, pa zemlja...Boze, ima li te??? Posle ukupno oko 35 km voznje, i oko potrosenih skoro sat vremena, vise ne znam ni odakle sam dosao, ni gde sam posao. Znam samo da sam se spustio za preko 1000m nadmorske visine, da sam u nekakvoj rupi i da je ispred mene jako los nekakav kolski put. A tada...tada sam se setio da imam goriva za jos max 90km. Ukoliko se vratim nazad, sigurno nemam goriva do pumpe. Jedino ukoliko ugasim motor i spustim se sa planine na leru. Ali rizik je preveliki, previse sam tezak te cu verovatno upaliti kocnice.Uz sve ove muke, pokusavam da ne odam svoju nervozu Daci koja uziva u lepoj prirodi i samo skljoca fotoaparatom. U nekom vocnjaku pronalazim nekog coveka sto zaliva voce vodom koju je dovukao nekakvim poluraspalim traktorom. Naravno, ne razumemo se nista, masemo rukama obojica toliko da sam poceo da se smejem od sve muke. Tada izgovaram jednu magicnu rec koju me je razumeo...ASVALT!!! Sakom mi pokazuje broj 5 i ja presrecan krecem dalje. Posle oko 7 km ulazimo u selo koje ima prelep kafic u centru gde sam seo da iskuliram. Benzinska pumpa mi je bila udaljena svega 2 km. U tom momentu, uvidom u navigaciju, shvatam da najbrzim putem do kalampake imam jos 270 km. Bio sam oko 70 km dalje od onoga gde sam planirao da budem.

Premoren, ulepljen od znoja, jako napet i nervozan zbog dozivljenog poraza krecem planiranom rutom prema Kalampaki, tj. prema Meteorima. Uglavnom ne volim da vozim putevima kojima sam vec prosao. Plan mi je da se spustim sa planine drugom stranom, presecem glavnu magistralu kod Kozanija i kroz planine i grcke nacionalne parkove dodjem do Kalampake. Ok, nista strasno. Jos nesto oko 250 km, momentalno je oko 16h. Planiram da stignem pocetkom veceri ukoliko pametno isplaniram predah. Goriva u rezervoaru imam za jos oko 120km. Do Kozanija imam nesto ispod 100 km tako da cu gorivo sipati u Kozaniju. Moguce je i da naidjem na neku benzinsku pumpu pre Kozanija.

4 km do konacnog vrha krecu moji prvi problemi. Vozim motor koji bas i nije predvidjen za ovakve deonice. Uveliko osecam probleme zbog sve ove tezine prtljaga, suvozaca. Asvalt nestaje. Krecem se makadamom jos oko kilometar, to i nije bio neki problem. Makadam je sve losiji, kamenje sve krupnije, uspon sve veci, brzina kretanja sve manja, te u glavi pocinju da se motaju raznorazne misli. Zar je moguce da moram da odustanem na oko samo 2-3 km od cilja. Razum mi kaze da odustanem, da se okrenem. Emocije me teraju da nastavim dalje. Velika bitka se vodi u meni. Sramota me je samog sebe da odustanem. Sramota me nasih predaka koji su ovo presli u jurisu, pod neprijateljskom vatrom. Pokusavam ponovo...Ne vredi...Skidam sav prtljag sa motora, ostavljam Danijelu da cuva stvari, a ja krecem u jos jedan pokusaj. Ne vredi, tocak tone u nekakav pesak pod velikim usponom. Osecam poraz...veliki... Ovoga puta, razum je preovladao. Nisam smeo da dozvolim sebi da padnem, da povredim sebe ili Dacu. Nalazim se u nekoj tudjoj zemlji i sred nedodjije, ne znam koga bih zvao za pomoc. Nisam smeo da dozvolim sebi da ostetim motor sa kojim ne bih znao sta da radim u tom momentu na tom mestu. Jednostavno, nisam bio spreman na ovo, nisam imao zdravu logistiku u slucaju verovatnih problema koje bih doziveo. Znam, mogao sam ja to pesaka, ali...tajming mi nije isao na ruku. Ostalo mi je jos oko 250 km puta predvidjenog za taj dan kako bi stigao do Meteora. Za uspon peske do gore i povratak nazad bilo mi je potrebno preko 2 sata, vreme koje u tom momentu nisam imao na raspolaganju. Ali, ako je za utehu, dao sam sebi obecanje da cu otici tamo cim pre i ispuniti ono sto sam isplanirao. Verovatno sa sinom, Milanom, koji je i dobio ime po svom pretku cije se kosti nalaze tamo negde, na tom svetom mestu.

Na samom jugu Makedonije, nalazi se planina Nidze, ciji je najvislji vrh, Kajmakcalan bio nase sledece odrediste. O ovom svetom , nebeskom mestu, toliko prica smo culi i toliko ispisanih stranica istorije procitali da sam jednostavno morao da odem tamo. Od pocetka planiranja kompletnog putovanja, pri samoj pomisli na ovo sveto mesto, osecao sam neki unutrasnji nespokoj, nekakvo uzbudjenje koje je obuzimalo celo moje telo. Bitka na Kajmakcalanu vodjena je u septembru mesecu 1916. godine izmedju Kraljevine Bugarske i Kraljevine Srbije, a u sklopu probijanja Solunskog fronta. Trajala je 18 dana i tom prilikom poginulo je oko 5000 Srpskih vojnika. Usled veoma jake artiljerijske vatre, prirodna okolina potpuno je promenjena. Zemlja i kamenjar bili su potpuno razoreni i izrovani. Predeli su ostali bez vegetacije. Nekada je planinski vrh Kajmakcalan bio visok 2525m. Danas, njegova visina iznosi 2521m. Tokom velikih borbi u tih 18 krvavih dana, artiljerija je potpuno unistila cetiri metra planinskog vrha. Bitka na Kajmakcalanu je u istoriju upisana kao jedina bitka koja se vodila na ovakvim nadmorskim visinama. Jurisajuci, vojnici obe strane telima su punili rovove. Prica kaze da su golim rukama kidali bodljikavu zicu, ostajuci da vise na njoj pokoseni mitraljeskim rafalima. Stari su preneli pricu, kako je vladao toliki haos da se jedva moglo razaznati ko se sa kim bori. Srpski vojnici su noseci bajonete u jednoj ruci, drugom rukom pridrzavali slemove kako bi se razlikovali od Bugarskih vojnika. 30. septembra, te krvave 1916 godine, kada je vetar razneo oblake, maglu i dim sa planinskih vrhova, na centru razvaljene planine se vijorila zastava Kraljevine Srbije. Na okolnim vrhovima, jos uvek je bilo vojnika Kraljevine Bugarske koji su minobacacima pokusavali da rasteraju neustrasivu Srpsku vojsku. Ali nije bilo te sile koja ih je mogla pokolebati i preuzeti tek osvojeno. Nije bilo nazad, vec samo napred,,,svojoj zemlji, zeni, deci... Uspon ka Kajmakcalanu:

KAJMAKCALAN Putnice, stani! Ovde leze oni! Gomile ove prah kraljeva kriju. S kapom u ruci njima se pokloni, I redom tako izljubi ih sviju! Iz ovih humka, iz hrnjage kama, Gde truba svesti srca jaka svrsta, Praznici slave granuli su nama, I mucenike skinuli sa krsta. Ovde su vecni, sto vatrama zrtve I bilom srca probudise mrtve - Srbine, stani! Ovde leze oni! Ovo su nase lavre i oltari, Njihovim svetlim sjajem se ozari, I celo svoje molitvom prikloni! 1920. Aleksa Santic

Od granicnog prelaza skrecem na istok, a zatim ponovo na sever kako bismo se sa Grcke strane popeli na planinu Nidze, i pokusali da dodjemo do spomen kosturnice poginulim srpskim vojnicima u I svetskom ratu na Kajmakcalanu, prilikom probijanja Solunskog fronta. Zvanicni prilaz ovom spomeniku je iz pravca Bitolja, ali moguce je prici i sa grcke strane, s tim sto je potrebno neko vreme provesti u ilegali. Dakle, od granicnog prelaza, gde smo usli u Grcku, vozimo grebenskim putevima okolnih brda i planina. Malo je reci da sam opcinjen pejzazima. Usporavam voznju kako bih sto vise upijao te prirodne lepote, tu mesavinu boja. Jednostavno, ne znam kako bih vam opisao i preneo svoje utiske. Napravljeno je brdo fotografija na ovom potezu, te ih postavljam ovde. Nadam se da vas suvise ne gusim ovolikim brojem fotografija, ali imam zelju da podelim to sa nekim. Mozda ce neko jos dobiti zelju da krene ovim putem. Voznja kroz bajku:

Severnom obalom Prespanskog jezera hitamo ka Bitolju i grckoj granici. Na granici nailazimo na veliku guzvu, gde naravno obilazim citavu kolonu i stajem pod nadstresnicu (u hlad) na samom granicnom prelazu. Grcki policajac iskazuje veliko negodovanje zbog toga, ali objasnjavam mu kako nigde ne zurim, vec sam se samo sakrio od sunca, gde cu sacekati svoj red. Bio je razocaran sto se nisam upustio sa njim u raspravu, prvom mi pregledao dokumenta, lupio pecat , i posle ukupnog zadrzavanja u trajanju max 5 minuta, usli smo u Grcku.

Pogled na Prespansko jezero sa padina Galicice

Nase putovanje nastavljamo preko nacionalnog parka Galicica do Prespanskog jezera. Padine nacionalnog parka Galicice, su u stvari, planinski masiv ciji se vrhovi protezu na preko 2200m nadmorske visine. Nalazi se izmedju Ohridskog jezera na zapadu, i Prespanskog jezera na istoku. Prespansko jezero lezi na citavih 850m nadmorske visine, sto je za oko 100m vislje od Ohridskog jezera. Samim tim, Prespansko jezero podzemnim koritima, uliva se u Ohridsko jezero i pored Crnog Drima cini najobilniju akomulaciju Ohridskom jezeru.

Fantasticno uredjen vrt oko manastirskog kompleksa:

Manastir Sv. Naum nalazi se na jugoistocnoj obali Ohridskog jezera, neposredno uz granicu sa Albanijom. Osnovao ga je Sv. Naum krajem IX veka, gde je i proveo svoje poslednje godine zivota. U istom je i sahranjen 910. godine. Tokom vremena, manastir je doziveo vise prepravki, a danasnji izgled potice iz XVI veka. Manastir vise nije u verskoj funkciji, vec je pretvoren u muzejsko-turisticki objekat. Jedino se samostanska crkva koristi kao verski objekat. Za moj ukus, ceo lokalitet je isuvise komercijalizovan, te pored toga sto sam fasciniran lepotom kompletnog kompleksa, toliko sam razocaran njegovom sudbinom.

Dolaskom do manastira, prelazimo mostic ispod koga tece Crni Drim i uliva se u Ohridsko jezero. Sa leve strane puta nalazi se odlicno uredjen izvor Crnog Drima gde se moze izuzetno lepo i kvalitetno provesti dan, ali naravno, vremena za to nismo imali.

Svanulo je predivno jutro. Razbijeni su svi moji strahovi koje sam imao zbog velike mogucnosti da nas pere kisa. Nemam ja strah od kise, ali toga dana imao sam izuzetno ambiciozan plan. Odabrana ruta do Meteora podrazumevala je preko 450 km voznje po planinama i lokalnim putevima, gde mi kisa bas i ne bi prijala s obzirom da sam imao suvozaca i bio natovaren sa tri puna kofera i jos jednom torbom. Kratko receno, bili smo preteski. Ispostavilo se da smo tog dana presli cak blizu 600 km zbog moje nepromisljene, pogresne odluke. U povratku ka kuci, shvatio sam sta u pravom smislu reci znaci biti pretezak . Ali, o tom - potom... Krenuli smo obalom Ohridskog jezera ka manastiru Sv. Naum u obilazak. Na putu ka Sv. Naumu, nailazimo na Muzej na vodi, koji predstavlja nacin na koji su prvi naseljenici na Ohridskom jezeru ziveli i boravili. Nismo imali vremena da svracamo u muzej, te je isti fotografisan samo sa parkinga.

31.08.13. Na putu za Kajmakcalan iz pravca Grcke

U Ohrid stizemo oko 13,30h. Tajming nam je odlican, tako da imamo dovoljno vremena kako bismo mogli da obidjemo i fotografisemo neke od verskih i istorijskih znamenitosti (naravno, ni poziranje nije preskoceno). Prepesacili smo stari grad uzduz i popreko.Ohrid se nalazi na severoistocnoj strani Ohridskog jezera i sediste je Ohridske arhiepiskopije. Kazu da se u Ohridu nalazi 365 crkvi, za svaki dan u godini po jedna, koje naravno nismo sve obisli, niti planiramo. Prvi slovenski monah u Ohridu bio je Sv. Naum koji je u 10. veku podigao manastir "Ishod Beloga jezera". Na njemu su ucenici Cirila i Metodija propovedali hriscanstvo, a prvi slovenski episkop bio je Sv. Kliment. Stoga je ova fantasticna cetvorka, sveci Naum, Cirilo, Metodije i Kliment zastitni su znak Ohrida i Ohridskog jezera. Za Ohrid je bitan i car Samuilo koji je vladao u 10. veku, cija se tvrdjava nalazi na najvisem brdu u gradu. U blizini se nalazi i ostaci Antickog amfiteatra, poznata crkva Kaneo (crkva Sv. Jovana Bogoslova), kao i crkva Sv. Pantelejmona. Stari grad Ohrid puno podseca na primorski grad. Uske ulice, kaldrma, stare zgrade i kuce. Jos uvek se mogu prepoznati obrisi stare balkanske arhitekture sa uticajem otomanskog carstva.

Voznjom kroz Mavrovo stizemo i do Debra, gradica blizu granice sa Albanijom. Debar lezi na putu Gostivar-Struga, na obalama Debarskog jezera, kojeg formiraju reke Crni Drim i Radika. Jako zanimljiv gradic u kome preko 80% cine stanovnici albanske nacionalnosti. Debar se moze pohvaliti izuzetno burnom i turbulentnom istorijom gde je vise puta padao iz ruke u ruku izmedju Epirske despotovine, Bugarskog carstva, Otomanskog carstva a nakon Balkanskog rata 1913. godine prikljucen je tadasnoj Kraljevini Srbiji.

Obzirom da sam ljudstvo u firmi morao da ispostujem sa godisnjim odmorom, meni nije bilo moguce da mrdnem van grada tokom leta na duze od 2-3 dana. Znao sam da cu moci da pobegnem tek krajem avgusta. Poceo sam da planiram kako i kuda. Dogovor sa suprugom je bio da odemo negde do mora, to je bio njen uslov jer more obozava. Sto se mene licno tice, mogu da ga betoniraju celog, po mogucnosti sa sto vise krivina . Moj uslov je bio da idemo motorom. Dogovorili smo se u par reci. Odlucili smo se za Krf, iz prostog razloga jer tamo nikada nismo bili. Zeleo sam da do Krfa dodjem sto zanimljivijim putevima, sa puno krivina i dosta prelepe prirode, onako, opusteno i bez zurbe. Prvi dan krenuli smo do Ohrida i to u rano jutro, oko 4.30h , kako bismo sto ranije stigli i imali vremena za razgledanje Ohrida. Do Gostivara sam vozio predosadnim autoputem (kojeg inace zaobilazim u sirokom luku uvek kada sam u mogucnosti). Od Gostivara krece dosta zanimljivija voznja, kroz Nacionalni park Mavrovo. Inace, Nacionalni park Mavrovo je najvece zasticeno pordrucje Makedonije, povrsine oko 73000 ha. Reljef je izuzetno razudjen i moze se pohvaliti sa 52 planinska vrha visine preko 2000m. Mavrovo obuhvata najlepsi deo zapadne Makedonije, planine Bistru, Korab i juzni masiv planine Sare, reku Radiku, kao i mnogobrojna mala sela ciji zitelji zive od poljoprivrede a najvise od stocarstva. Mavrovsko jezero je najvece vestacko jezero u Makedoniji, dugacko je oko 12km i siroko oko 3 km. Najveca izmerena dubina je 48m i lezi na nadmorskoj visini od 1220m.

Nekoliko prethodnih dana nisam bio pri internetu, tako da nisam ni pratio sta se desava. Mogu ti reci da sam odusevljen svime sto sam video i procitao. Na osnovu nacina tvog pisanja, cini mi se da potpuno mogu da dozivim atmosferu, kao da sam prisutan. Bravo, i samo napred

Samo da se prijavimo...Okolo - naokolo, stigosmo i mi kuci!!! Jbg, sve sto je slatko, traje kratko

Bravo majstore!!! Samo guraj

Samo da prijavim...Stigli su na Krf, sve je u najboljem redu. Do malopre sedesmo zajedno. Kako ne bih zapocinjao identican putopis, ovaj cu upotpunjavati nasim fotkama i po kojom recenicom.