Ujutru smo prvo otisli izvan grada da obidjemo cuveno prorociste. Iako je vec postajalo prilicno toplo, uzivali smo. Lokalitet je prilicno veliki i prostire se na padini sa koje se pruza predivan pogled.

Dok je Milica jos uvek spavala, ja sam sa terase napravio nekoliko fotografija. Citava ova zelena ravnica u dolini je veliko polje maslina.

Izgleda je doslo do promene plana, pa je Zoki odabrao Juznu Ameriku...ali neka on kaze malo vise o tome.

Ima tu jos mesta koja bih voleo da posetim. Taman da imam razlog da se vratim.

Nije ostalo jos mnogo do danasnjeg odredista, Delfi. Izgleda da cemo ispuniti danasnji plan, ali samo zato sto je arheoloski lokalitet Olimpija bio zatvoren, pa smo dobili na vremenu. Put ide obalom mora, slicno kao jadranska magistrala, sa bas slicnim pogledom na more. Samo u daljini preko korintskog zaliva vide se snezni vrhovi planina na Peloponezu. Put je brz i lep za voznju. Bas u suton, penjemo se uz serpentine i dolazimo u Delfi koji je postavljen visoko na padini iznad mora. Uzimamo bukvalno prvi hotel pored koga smo se zaustavili, imali smo dobar argument, dopao nam se pogled iz hotela. Milica je odlucila da ostane u hotelu, a ja sam se prosetao i napravio nekoliko fotki.

Zelimo da dodjemo do Patre, ali lokalnim putem kroz planine. Predeli se smenjuju, mi uzivamo u voznji. Deo pred Patrom je posebno zanimljiv, sa jedne strane su zelene padine oivicene ostrim vrhovima od nebeskog plavetnila, a sa druge visoki cempresi, pa predeo podseca na neku mesavinu Alpa i Toscane. Bas dok smo prolazili kroz te prelepe predele, nailazimo na mokar asfalt i oblake u daljini. Da li cemo se provuci bez kise. Sa leve strane sunce, sa desne kisa i to ne bilo kakva. Izgleda da je stajanje od nekoliko minuta ispred jedne prodavnice, za cokoladicu, bilo presudno da izbegnemo ozbiljnu kisu. Provukli smo se samo sa par kapljica na viziru. Prolaz kroz Patru sa svracanjem na giros, i izlazak na poznati most kojim napustamo Pelopnez. Nisam bio siguran da li je pocetak povratka od polaska iz Kalamate ili od trenutka prelaska mosta.

Krecemo prema Olimpiji i prvi deo puta idem precicom do glavne magistrale. Put vodi potpuno zabacenim planinskim putem. U pocetku je put bio odlican, ali kada smo napustili i poslednje selo, put se dosta pogorsao, sto se ne bi moglo reci i za prirodu. Izgleda da se pravilo sto dalje od ljudi, priroda sve lepsa,zapatilo globalno. Bas u toj vrleti, vidim da sam na rezervi, a nisam siguran koliko imam do prve pumpe. Na svu srecu, trenuci strepnje, brzo prolaze i odmah po izlasku na glavnu magistralu se tankujemo. Put koji je u pocetku bio odlican i brz, kako se penjemo u planine postaje sve uzi, nadasve i zanimljiviji. U jednom trenutku prolazimo kroz neobicno zanimljivo mesto, Lagkadia. Ubrzo posle, put se kvari i putna brzina nam se smanjuje, pa se sve vise mislimo da li cemo ispuniti danasnji plan. Eto nas i ispred Olimpije. Drugi dan Uskrsa je i strahujemo da li ce uopste kompleks biti otvoren. Naravno dolazimo sa zadnje strane lokaliteta i vidimo da je prazan, bez ljudi i shvatamo da ne radi. Jedan deo se vidi sa puta, pravimo nekoliko fotografija i idemo dalje.

Provlacimo se kroz Spartu i izlazimo na jednu brzu magistralu prema Tripoliju koja vijuga brezuljcima. Videh da je i lokalni bajkeri koriste da se izjure. Vec je solidno toplo i svratili smo u Tripoli do gradskog trga da popijemo po jedan fredo-espreso.

Narednog dana imali smo u planu malo duzu rutu koja je uz to trebala obuhvatiti i posetu Olimpiji. Uzevsi u obzir i tradiciju sa kasnim polaskom koju smo usvojili prethodnih dana, nismo bili sigurni da li cemo dobaciti dokle smo planirali. U tom smislu nismo ni planirali nikakav smestaj. Vec unapred, znao sam da put od Kalamate prema Sparti ne zelim propustiti. Odmah od grada se penje u planine, ide obodom klisure, redjaju se serpentine, predeli se menjaju od sumovitih do stenovitih, cak je i deo puta na par mesta bukvalno urezan u stene. Sve je okruzeno netaknutom prirodom.

Ako ti je za utehu, kada sam prodavao Stroma, postavio sam oglas u novembru, a motor prodao u julu sledece godine. Za sve to vreme, nije dosao niko da pogleda, na kraju ga je kupio moj poznanik koji je znao da je motor odlican i bez gledanja smo se sve dogovorili i samo je dosao po motor.

Izgleda da smo komsije, ja sam u onoj prvoj kuci od bukve.

Momci iz Vrsca su bili na slicnom putovanju svojim motorima. Kasnije su pokusali da jos jednom organizuju nesto slicno. http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/81592-argentina-paragvaj-bolivija-cile/?hl=+krusero%20+alto Imam utisak da je negde bila i tema sa slikama, ali ne mogu da je nadjem.

Poslednji deo puta do Kalamate, izlasi na more. Spustamo se u jedan malo veci zaliv i odatle se penjemo i vozimo obodom planine. Prolazimo niz vrlo zivopisnih sela. Mrak je vec poceo da pada, put je na momente prilicno uzak i tezak za voznju, ali je i priroda lepa. U Kalamatu stizemo uvece oko devet. Idemo do grada da ga malo upoznamo. Od hotela koji je na rivi do centra grada ima oko 2 kilometra. Lagano setamo, po neki kolac se podrazumeva. Grci inace imaju poslasticarnice i pekare na svakom koraku i rade skoro uvek, cak i jako kasno. Postoji jedan kolac koji se kod njih prodaje za koji sam ja skoro uvek raspolozen. Centar Kalamate je prilicno veliki, prostran trg koji se nastavlja u setaliste sa prodavnicama, a bocno su pesacke zone sa ugostiteljskim objektima. Posle svega u hotel, 2 piva i spavanje. Ovo je bio bas ispunjen dan. Putevi su odlicni, priroda prelepa, a gradovi koji imaju sta da ponude. Na poslednjoj slici je ulica na rivi, gde takodje ima dosta kafea i restorana.

Lagano se krecemo prema Kalamati nasem danasnjem odredistu. Dolazimo ispred mesta Githio, bas pored poznate plaze sa nasukanim brodom. Prolazeci kroz grad, u jednom trenutku vidim tri motora sa beogradskim tablicama, 2 BMW-a GS i 1 KTM SMT. Stajem na par minuta da se malo popricamo. Isto kao i mi, dosli su na 7 dana, pobegli u toplije krajeve. Rekose da im je plan za to vece kao i nama, bas isti hotel, ali da prvo idu da pogledaju neku najjuzniju plazu. Ja sam otisao dalje posto je vec bilo solidno kasno. Pozdrav za njih ako ovo citaju.

Na izlasku zaticemo kamion koji dovozi lutku na vesalima Izlaz sa ostrva na kopno

Ubrzo se iskljucujemo na jos sporedniji put i prolazimo kroz nekolicinu sela. Sve je dosta tiho i naroda skoro da nema. U tek po nekom dvoristu, vidimo porodice koje su se skupile povodom praznika i peku jagnje. U pitanju je lokalni obicaj da se pece jagnje za Uskrs. Naredna destinacija je Monemvasia. U pitanju je stari grad na ostrvu, a gleda prema pucini a ne prema kopnu. Postoji legenda da je takva pozicija grada, da osvajaci sa kopna ne bi videli grad. Kasnije je ostrvo nasipom spojeno sa kopnom. U Monemvasiji smo bas uzivali, setali ulicama izmedju zidina i zagledali male radnjice sa rucno pravljenim umetninama.Kasnije smo se pocastili ruckom sa pogledom na more.

Od ovog mesta pocinje nesvakidasnje uzivanje. Put vodi prema planinama, kroz kanjon gde protice recica neobicne plave boje. Pravo otkrovenje od puta. Na jednoj od litica se vidi manastir, nesto poput Ostroga u Crnoj Gori. Veoma mi je zao sto nismo imali dovoljno vremena da odemo do manastira. Verujem da je pogled odozgo fenomenalan. Negde na vrh planine, smestio se gradic Kosmas, takodje pravi biser. Mesto ima centralni trg, okruzen kamenim kucama, i tek po neka taverna.

Suncano uskrsnje jutro. Polazak oko 11 sati smo vec usvojili kao tradiciju. Vec na samom izlazu iz grada, vidim da mi je potrebno gorivo, nisam sipao od prekjuce, ispred Atine u dolasku. Razmisljam, krenucu pa cu da naidjem na neku pumpu. Nije da sam ocekivao da ce bogznasta raditi, ali najmanje sam ocekivao da ni jedna pumpa ne radi. Presao sam skoro 40km, svratio sigurno na preko 20 pumpi, i apsolutno ni jedna ne radi. Idem nazad u Naflio, pa cu da vidim sta dalje. I bas na ulasku u grad, eto je otvorena pumpa. Kaze mi devojka sa pumpe da je to jedina otvorena u gradu i do sledeceg grada nema ni jedna. OK, taknujemo i krecemo. Izgubili smo jos sat vremena, a ceka nas solidna kilometraza, narocito uzevsi u obzir da nam je u planu vrludanje lokalnim puteljcima. Prvi deo puta ide uz more. Povremeno se dizemo i spustamo ne gubeci pucinu iz vida. Tek po neko seoce. Kada smo vec dosta odmakli od civilizacije, videh da u tim zabacenim seocima sa par kuca radi po neka pumpa. Put je odlican za voznju i mi opijeni suncem i zadovoljni sto smo konacno na otvorenom putu, prepusteni smo uzivanju. U jednom trenutku, put se odvaja od obale i ulazimo u veoma zivopisno mestasce, Leonido. Sve vrvi od naroda, ulice i baste su pune ljudi. Bas na izlasku iz mesta zastajemo na pauzu.

Probaj ovde, reci da sam ti ja dao broj: Srdjan 064/1618049 Imao je jednu rasturenu, ne sta mu je ostalo.

Jos nekoliko zanimljivih detalja... Mapu nisam postavljao sve do sada, jednostavno, nije bilo potrebe jer smo do Atine putovali autoputem.

Nakon posete Mikeni, menjamo plan i umesto posete Epidauru, odlazimo direktno u Naflio. Ovo mesto je poznato kao stara prestonica Grcke, pre Atine, i veoma je simpatican gradic. Dosta je popularan kao turisticko mesto medju grcima, pa su cene smestaja na internetu prilicno visoke. Imao sam tu informaciju iz nekih putopisa koje sam citao, pa se smestaj obicno nalazi u obliznjem letovalistu Tolo. Ipak sam zeleo da se okusam u trazenju smestaja na licu mesta, i to se pokazalo kao dobra odluka. Vec drugi hotel gde smo pitali, ponudio nam je razumnu cenu, a i pozicija za obilazak gradica je odlicna. Popodne smo proveli u setnji gradom. Ulicice su veoma lepo uredjene, i pored mnogo turista, nema jeftinih kineskih mamipara za turiste. Prepuno je radnjica sa rucno pravljenim suvenirima, cak su i magnetici u svakoj radnjici razliciti. I pored gomile grckih restorana, nama se dopao jedan italijanski. Tek kada smo seli u restoran, videli smo da se zove „Scuola“...Rekoh Milici da ne moze bez skole ni na odmoru. Pored hrane koja je odlicna, imali su i birru Moreti, koju oboje obozavamo.

Na sajtu je cena u funtama, koliko u evrima?

Odjednom ne mogu da postavim nastavak, izbacuje poruku "taj format slike nije dozvoljen na forumu". Istovremeno u prozoru za tekst prikaze fotografije.

Vozimo se prema Mikeni, poznatom arheoloskom lokalitetu. Uocavam kafanicu malo uvucenu od puta i okrecem motor da napravimo pauzu. Veoma lepo mesto sa izvorom iz koga voda sliva niz kamenje poput malog slapa. Nekoliko kilometara i vec smo na brdu iznad danasnje varosice, gde se prostire stari grad Mikena. Na ulasku saznajemo da nemamo previse vremena za obilazak jer zatvaraju ranije zbog praznika. Medjutim, dobijamo informaciju i da naredna destinacija koju smo planirali za danas, Epidaur, takodje se zatvara u isto vreme. Sa brda na kome je arheolosko nalaziste, pruza se odlican pogled. U daljini se vide vrhovi okolnih planina koji su pokriveni snegom. Cuvena lavlja vrata predstavljaju ulazak u stari grad.